Влада и Бајка, добри духови Београда: Загледани у сунце

Приче о томе колико је далеко Београд седамдесетих година прошлог века бацао светлост полако почињу да подсећају на жалосна митоманска наклапања о скупоценом прибору за јело средњовековних српских владара. Представа о велеградском и космополитском духу београдских седамдесетих тако све више бива налик на похабани и неуверљиви мит: јер, све је мање оних који га памте; оних који би били у стању да својим делима тај дух изнова оживе, чини се, готово да више и нема. Због тога изузетно лековито делује сазнање да у овом тренутку постоје бар двојица таквих: зову се Владимир Марковић и Драгутин Балабан – или, краће и уобичајеније, Влада и Бајка.

Њихов албум Ходач по жици неочекиван је и диван поклон не само онима који памте „Еуридику“ и „Акваријус“, Дом омладине и Дом синдиката, гитаријаде на Сајму и Београдско пролеће, већ и свима који под музиком не подразумевају дигитални запис за инстант употребу и муњевити заборав.

Ходач по жици репрезентативан је изданак београдске акустичарске сцене седамдесетих: то што долази с пола века закашњења само увећава његову драгоценост – тим пре што дискографија коју је овај по много чему јединствен покрет оставио за собом не сведочи на прави начин о његовом значају: „акустичари“ су по правилу радије свирали пред публиком, него у студију. Стога је, практично, само група С времена на време (ауторски несумњиво најјача, уосталом) оставила опсежније завештање на винилу (три албума, не рачунајући компилације, и десетак сингл плоча).

Остали као да за тако нешто нису имали довољно воље, или времена: Породична мануфактура црног хлеба, Даг, или Сунцокрет, на пример, оставили су за собом тек по један албум: та дела и данас убедљиво сведоче о свежини и лепоти њихове музике, као и о томе да је у Београду и пре „новог таласа“ постојао оригиналан и самосвестан урбани музички покрет; једна од врлина тог покрета била је и отмена ненаметљивост, те га ваљда управо због тога овдашњи историчари и тумачи популарне културе почесто занемарују, превиђајући чињеницу да је оно што називамо аутентичним београдским духом имало свој препознатљив музички израз и пре „Пакет аранжмана“ и Новог таласа.

Да л' облак зна 

Влада и Бајка снимали су синглове. Тачније, снимили су четири сингла. Први је, донекле и очекивано, представљао посвету њиховим великим узорима, Сајмону и Гарфанклу: Марковић и Балабан снимили су песме „Cecilia“ и „Звук тишине“ и објавили их на својој првој малој плочи 1971. године.

Непознати аутор текста на полеђини омота запажа, поред осталог, и то да Влада и Бајка „чине дует који се није случајно појавио у свету наше забавне музике.“ И додаје: „Као студенти, чланови хора 'Бранко Крсмановић', били су у Америци и тамо су вредно учили, слушајући најпознатије америчке интепретаторе. Нарочито велики утицај на њих имају Сајмон и Гарфанкел. Њихов стил овог пута доминира на овој изврсној плочи коју млади радо слушају.“ Незнани критичар даровитим дебитантима предвиђа светлу будућност: „Обојица су музички писмени, а Влада врло лепо свира флауту и прави аранжмане, па се очекује да ће у даљем раду постизати све веће успехе.“

Ко год да је ово написао, био је у праву: на другом синглу, објављеном две године касније, истицала се управо Владина ауторска песма, бескрајно нежна и опојно горка, „Док те гледам“. „Хајде иди, нек те нема, нека очи твоје не прате ме свуд...“ отпевали су Влада и Бајка на позорници Опатијског фестивала на којој је исте вечери Корни група извела „Етиду“, а Здравко Чолић победио с песмом „Гори ватра“.

Да им фестивали нису мрски показали су нешто касније исте године на „Београдском пролећу“: распевана мелодија и препознатљиво савршено двогласје допринели су да песма „Нови свет“ заблиста и у конкуренцији коју су чинили, поред осталих, Лео Мартин („Ја те волим“), Мики Јевремовић („Кад бих знао да је сама“) и победница Лола Новаковић („Дуга, топла ноћ“). Било је то време кад се чинило да није тешко писати евергрине.

А за евергрин који и данас представља најзначајнију музичку легитимацију београдског дуета коме је посвећена ова прича велике заслуге припадају хрватском песнику Добриши Цесарићу: његова песма „Облак“ добила је у интерпретацији Владе и Бајке узбудљиво и префињено музичко рухо, маестрално усклађено с драматичном метафориком стихова.

Ја нисам ја 

Мало ко је те 1975. године могао да помисли како ће „Облак“ бити и њихов последњи сингл – а био је. Није, на срећу, остао и њихов последњи носач звука, пошто су 1994. године објавили дуго и брижљиво припремани албум Ја нисам ја. Било је то најгоре могуће време за овакву плочу.

Две деценије пре тога, није било необично имати хит компонован на стихове песме из читанке: средином деведесетих, међутим, „Облак“ је, иако обновљен и освежен, заједно са преосталих тринаест песама деловао поприлично изгубљено, као нејака мантра за призивање једне неповратно прошле епохе. Притом, да не буде забуне, ваља нагласити да је реч о музички и поетски (међу ауторима текстова нашли су се, поред осталих, и Душан Ковачевић и Бранка Криловић) врхунском остварењу, чији је једини проблем у томе што се повремено осећа да ни сами његови аутори нису уверени у то да достојанство, доброта и лепота могу да надгласају језиву какофонију тутњаве топова помешане с наказним звуцима турбо фолка.

„Одбрана Београда“ коју је овај албум требало да представља (под тим називом одржан је и велики промотивни концерт у Сава центру) била је тек делимично успешна: чули су је и пажњу јој поклонили само они којима није ни требало ништа објашњавати и који су увелико осећали да је битка за племенити, продуховљени, мангупски, „београдски“ Београд, нажалост, већ изгубљена. Године које ће уследити обиловаће болним потврдама тог суморног свођења рачуна: песимисти су, као и обично, били у праву.

Ниска бисера 

Или можда нису. Јер ето нам, право ниоткуда, албума Ходач по жици, дубоко проосећаног и промишљеног уметничког дела, чија ванвременска лепота тек мали део своје неодољивости дугује носталгији: усхићење које изазива темељи се понајвише на вредности сваке од песама понаособ и, нарочито, на здруженом задивљујућем утиску који тих једанаест музичких драгуља остављају као целина.

Ходач по жици је, како и доликује његовим ауторима, албум у оном поодавно заборављеном, традиционалном смислу речи: заокружено музичко-поетско остварење које од прве до последње песме „прича причу“, причу која има свој непорециви разлог постојања, главу и реп, почетак и крај. Ово последње, заправо, можда баш и нема: свака велика прича увек остаје бар мало отворена.

Истовремено, да смо сада којом срећом негде насред седамдесетих, свака од песама лако би завредела објављивање на А-страни сингл плоче (а понека би засигурно и победила на неком фестивалу – без обзира на конкуренцију).

„Повратак“ отвара албум на најбољи могући начин, најављујући музичку разиграност и разноврсност којом ће слушалац бивати великодушно обасипан, као и дубински интимну обојеност стихова: сваки од текстова песама, укључујући и оне чији аутори нису ни Влада ни Бајка, делује не као мудровање о великим општим темама, већ као искрена и узбудљива лична исповест. Коју, наравно, осећају као своју и један и други члан дуета, те стога господска и мангупска иронија „Повратка“ одише снагом својеврсног манифеста:

Године трошимо као жетоне,
Седе нам власи, напук'о глас,
Сећања крцкамо к'о милионе,
И старе раге могу у кас.

Нема, дакле, повлачења, и нема предаје: ако не можемо да трчимо, корачаћемо лагано, али ћемо корачати ка новим сазнањима и новим доживљајима.

Да ли верујеш 

О томе говори и „Да ли верујеш“, прва од пет Бајкиних композиција на албуму (и ауторство су поделили братски: Влада потписује шест песама); прожета суптилним музичким реминисценцијама на акустичарску сцену од које је све почело, уз пуну свест о пролазности свега и сваког, ова песма слави детињасту чистоту и радост живљења.

„Да ли верујеш да гледам у сунце колико хоћу?“ израз је непристајања на ограничења, правила и забране које – са сваком годином која протекне, све више – намеће живот. Такво непристајање (као и сваки бунт, уосталом) у коначном исходу подразумева неизбежну самоћу: хероји су усамљени, но та је усамљеност нужан предуслов њиховог постојања.

„Ја пловим сам“ је песма о узвишеној самоћи; топла и умилна мелодија и овде, као у неколиким другим песмама са албума, оплемењује и растерећује причу о понекад врло тешким темама, као што су пролазност, губици и нестајање.

Дилан је певао: „Kад немаш ништа, немаш шта да изгубиш“, Кристоферсон је у таквом непоседовању видео највишу слободу („Слобода, то је кад немаш шта да изгубиш“), а Балабан храбро присваја ту слободу речима:

Одавно већ немам шта да изгубим
Ја пловим сам, ко пре...

Пут нема краја, пловидба траје.

Пловидба је несумњиво средишња метафора у песмама са Ходача – пловидба као подухват, подвиг, мисија, начин живота. У својим звезданим тренуцима, та се пловидба претвара у лет – као у песми по којој је албум насловљен. Но тај лет није идилично лебдење над кичерски плавом морском пучином, већ грчевито настојање да се одржи равнотежа над амбисом ништавила, у драматичном непарном ритму који сваког тренутка може бити прекинут – и то, наравно, заувек.

Нема, међутим, у „Ходачу по жици“ страха од сусрета са безданом: достојанствено прихватање неминовности тог сусрета упоредиво је са оним које у песми „You Want It Darker“ испољава Ленард Коен. Но док је Коен будистички спокојно помирен са одласком („Спреман сам, Господе“), Влада и Бајка демонстрирају арлекински подругљив, нихилистички пркос:

Ја сам пајац и херој, увек то добро знај
Ја се смејем и певам и када је крај.

Уметнику с таквим ставом мора се веровати – чак и онда када, у годинама у којима се то нешто ређе чини, пева о љубави.

Нова лепота, нова љубав и нова музика 

„Волим како лажеш“ музички је вероватно најсличнија раним радовима београдског двојца: њену носталгичну атмосферу усна хармоника Пере Џоа оплемењује финим нијансама блуза, још једном подвлачећи необично стилско јединство празничног музичког доживљаја који овај албум нуди; обиље разноликих музичких елемената овде гради тако складну целину да Ходача на жици није могуће жанровски одредити: то дело једноставно припада прастаром, а тако ретком жанру врхунске музике.

За такав домет свакако је, поред аутора албума, најзаслужнији Зоран Радетић, као добри дух читавог подухвата, али би грех био не споменути филигрански гитарски рад Душана Безухе, поуздани а маштовити бас Бате Божанића и распеване бубњеве Петра Радмиловића, као и удео гостију (Кристијан Млачак, Иван Алексијевић, Ана Богдановић, Драган Ивановић, Слободан Марковић, Јакша Влаховић), чији је уметнички допринос увелико надмашио њихову минутажу: свако од њих оставио је у „својој“ песми неизбрисив, неретко пресудан траг.

Него, вратимо се љубавној тематици. Искуствено промишљање сложеног односа истине и лажи, започето у песми „Волим како лажеш“, добија своје природно заокружење у песми „Лаж“ – не само природно, него и парадоксално: лаж је лековита, а истина опасна – каткад и смртоносна. Ту су и две песме о одласцима, тачније о онима који за отишавшима остају да чекају, снажени слабашном надом да сваки одлазак подразумева и повратак – једном, некад, а можда и никад.

У складу с тим, „Одлазиш“ је меланхолична слутња трајног растанка, док „Од кад су те одвели“ крије у себи неку драму, неиспричану причу чији наговештај остаје у свести слушаоца и кад музика утихне. Прича је недовршена, па отуд и вечна – као чекање на повратак неког ко се неће вратити.

„Зађи“ је пример бриљантне креативне надградње традиционалног музичког наслеђа. Небројено много пута обрађивани и злостављани македонски евергрин „Зајди, зајди“ овде је интелигентно и с поштовањем употребљен као полазиште за тиху али моћну медитацију о пролазности. Марковић је, заправо, сачинио одличан препев песме која му је послужила као извор надахнућа, и додао му своју музику, довољно блиску духу изворне верзије да би га сачувала, али и довољно удаљену од њега да би му подарила нову дубину. Клавирски соло Васила Хаџиманова, одсвиран из душе и с непогрешивим разумевањем природе песме у коју је уграђен, један је од највиших музичких узлета на албуму Ходач по жици.

А тај се албум примиче свом крају прожиман све снажнијим осећајем да краја нема. „Знак“ је песма о тајновитој, можда и забрањеној, али суштински неизбежној и непролазној љубави, док завршна „Да ли би“ уместо да затвори, поновимо, заправо отвара причу, слутњама нове љубави, нове лепоте и нове музике – која опстаје, упркос свему.

Они који сматрају да таква тврдња звучи наивно и идеалистички, требало би да чују албум Ходач по жици. Требало би да га чују и сви други.