Постоји оток осунчан, некима од нас од давнина знан: Хари Белафонте, бунтовник с разлогом

Пре Елвиса и Битлса био је Хари Белафонте. Тако стоје ствари. Хари нас је напустио 25. априла 2023. Имао је 96 година. Цитат из Хроника Боба Дилана је најбољи увод у текст који следи:

„Хари је био најбољи певач балада у земљи и то је свима било познато. Он је био изванредан уметник, певао је о љубавницима и робовима – радницима окованим један за другог, свецима и грешницима и деци... Он је такође био и филмска звезда, али не попут Елвиса. Хари је био аутентичан чврст момак, налик Бранду или Роду Стајгеру. На екрану је био драматичан и моћан, имао је дечачки осмех и робустну агресивност...

Хари је срушио више баријера од било ког другог извођача. Свиђао се свима, било да се радило о радницима у челичани или о високообразованој публици или о тинејџерима, или чак о деци – свима“.  

Белафонте на радио-апарату марке „Космај“

Они који су имали радио-апарат педесетих година прошлог века – у мом случају марке „Космај“ – то знају. Белафонтеове песме „Day-O (The Banana Boat Song)“ , „Jamaica Farewell“ i „Matilda“ биле су прави хит.

Биле су то необичне песме. Водиле су на глобтротерски трип. Негде ка јужним острвима на којима је вечито лето. Тамо где лепи људи боје чоколаде, у белим панталонама и незакопчаним кошуљама, шетају, „док палме њишу гране“ по бескрајним пешчаним плажама.

Призори виђени у биоскопским салама су, захваљујући Белафонтеовим песмама, оживљавали у машти. О јужним морима и тамошњим острвима знало се само оно што је речене на часовима географије и прочитано у књигама Роберта Луиса Стивенсона и Капетан Меријета.

Банана још увек није било у српским продавницама. Тек почетком шездесетих година сам купио прве банане у једном параћинском дућану. Док сам куповао, једна госпођа ме је убеђивала да не чиним то. У мекој кори тог воћа, говорила је, крију се опасне и заразне клице и бактерије... Хладноратовска параноја на српски начин.

Било како било, звучно име Харија Белафонтеа и његове песме су, у то време, наговештавали нешто милозвучно, сунчано, лепо и далеко. Онда је дошао филм Кармен Џонс Ота Преминџера. Гледали смо га безброј пута. Ја баш и не волим филмове у којима се пева али Кармен Џонс је био неодољив. Дороти Дендриџ и Хари Белафонте га чине таквим.

Песме ношене ветром

Много година касније људи су препознали мој респект према животу и делу Харија Белафонтеа. Позвали су ме да будем модератор дискусије после документарног филма о њему. Било је то пре 10-15 година у дворани Културног центра у оквиру неког фестивала документарног филма. Тај филм нас је подробно обавестио о Белафонтеовом друштвеном активизму, везом са Мартином Лутером Кингом и покретом за људска права. Видели смо како један врхунски уметник улаже свој углед, репутацију, па и новац у борбу против социјалне неправде.

Ја сам у једном тренутку Американки која је заступала ауторе филма рекао да је између осталог Хари Белафонте омогућио младом Бобу Дилану да први пут учествује у студијском снимању једне грамофонске плоче. Она ме је погледала изненађено и рекла: „Јесте ли сигурни? Ја не знам за тај податак.“

Био сам сигуран јер сам у јубиларном двестотом броју магазина Мојо прочитао фантастичан интервју са Белафонетом. Интервју је урадио познати рок музичар и продуцент Џо Хенри. Као што је снимао сјајне плоче са афроамеричким музичарима – Ален Тусен, Соломон Барк, Бети Лавет и други – давајући њиховој музици нове боје, димензије и значења, тако је Џо Хенри у споменутом интервју Белафонтеа представио на вишедимензионалан начин.

Гостујући уредник јубиларног броја магазина Мојо у којем је објављен споменути Хенријев интервју био је Том Вејтс. У једном антрфилеу Вејтс је изнео своје виђење места и улоге Харија Белафонтеа у свету популарне музике. Ево те изјаве, у слободном преводу:

„Хари Белафонте је увек био са мном. Кад снимам плоче увек желим да истражим разне музичке облике. Нема сумње да је то делом последица моје дугогодишње везе са Белафонтеовом музиком.

Калипса, румбе, морнарске песме, радничке песме, успаванке, валцери, баладе, дечије песме; типови песама који постоје у свим културама. У њима можемо да чујемо свакодневна људска искуства која сви делимо.

Музика путује ношена екваторијалним ветровима. Разноси се као семе. Семе које је Белафонтеова музика донела расте у мојим ушима као кромпир.

Његов допринос свету музике је као велика река. Дубока, плодна и усмерена ка далеким пределима. Он је стандард по којем мерим све друге певаче“.

Уметник и/или активиста

„Мој уметнички ангажман не може да се раздвоји од социјалне одговорности“, рекао је Белафонте. „Ја нисам уметник који је постао друштвени активиста. Ја сам активиста који је постао уметник“.

Тако стоје ствари у Харијевом случају. Његов друштвени активизам обрнуто је пропорционалан оном који демонстрирају његове колеге типа Боно или Шон Пен. Лицемерје које обележава њихове наводне ангажмане је пре свега мере личне нарцисоидности и егзибиционизма а не израз бриге за ближње. Отужни, карикатурални пољубац у уста Бона и Шаћирбеја то најбоље показује.

Хари Белафонте је рођен 1. марта 1927. године у сиромашној имигрантској породици у њујоршком Харлему. Најраније детињство је провео код баке на Јамајци. По повратку у Њујорк суочава се сиромаштвом, неправдом и расизмом који су облежавали животе људи у Харлему. То је учинило да осећање социјалне неправде буде дубоко фундирано у његовој личности.

Глума је била Харијева „фурка“. Подучавао се тој вештини у познатој школи „Dramatic Workshop“. „Класићи“ су му били будуће највеће филмске звезде Марлон Брандо, Тони Кертис и Волтер Мато. Та познанства су му омогућила да их касније ангажује у разним друштвеним акцијама.  

Њујоршки џезери Лестер Јанг, Дизи Гилеспи, Ал Хејг, Чарли Паркер и други препознали су Белафонтеов музички талент, његов леп глас и сугестивну сценску појаву. Охрабрили су га да се лати певања.

Свирке Хадија Ледбетера, познатијег као Ледбели (Huddie Ledbetter, Leadbeally), у њујоршком чувеном џез клубу „Village Vanguard“, показале су младом студенту глуме колика је снага фолк песама. То сазнање било је у складу са Харијевом потребом да изрази неслагање и протест против поретка ствари који је владао.

„Песмама сам приступао као глумац. Гледао сам шта се крије иза структуре песме, шта текст наговештава... Нисам се либио да изменим покоји стих да бих нагласио оно што је, по мени, било важно у одређеној песми“, објашњавао је Белафонте свој modus operandi. Такав приступ је донео успех. А успех је донео славу. А слава је донела новац.

Легендарни црни певач Пол Робсон био је Белафонтеов ментор. Дао му је неколико важних савета у вези наступа пред публиком. Говорио је: „Учини да певају с тобом. То ће их натерати да се запитају ко си и одакле долазиш.“ Такође га је учио да сваки јавни наступ схвати као последњу прилику за певање пред публиком. „Ми смо црнци. Можда нећемо добити следећу прилику. Можда ће нам забранити да певамо. Ко зна?“, говорио је Пол Робсон свом пулену. 

Пуристи су били највећи противници Белафонтеовог приступа фолку. Они су сматрали да фолк певач мора на сцену да дође прашњавим сеоским путевима са бенџом пребаченим преко рамена и да грицкајући сламку, обучен у излизане фармерке и избледелу карирану кошуљу, изводи своје песме на уличним ћошковима, по јефтиним крчмама и сеоским вашарима.

Лепушкасти, елегантни црнац са кошуљом откопчаном до пупка, која је више откривала него покривала, на сцени најпрестижнијих дворана није био по њиховом укусу. То је нагнало Џоан Баез да 1962. године, у свом првом великом интервју за магазин Time, на чијој се насловној страни нашао њен портрет, назове Харија Белафонтеа „Harry Bela-phony“, што би се могло превести као „Хари Преварант“.

Веза са доктором Кингом

Године 1956. Хари Белафонте је добио необичан телефонски позив. На другој страни жице био је млади проповедник Мартин Лутер Кинг. Замолио је Харија да се састану у једној цркви у Харлему. Хари је отишао на састанак који се претворио у дугу, петочасовну размену мишљења.

Мартин Лутер Кинг је касније постао лидер америчких црнаца у борби за грађанска права и најмлађи добитник Нобелове награде. Има је 35 година када је 1964. примио ту награду „за ненасилну борбу за грађанска права афроамеричке популације“.

Хари Белафонте је постао његов најближи сарадник, помагач, финансијер и врхунски популаризатор Кингових активности. Био је с Кингом 1963. године кад је овај одржао чувени говор „I Had A Dream“. Тај говор је нашао своје место и у рок митологији. Треба, у том смислу, чути Ерика Бардона и групу War како изводе песму „Tobacco Road“. Током тог извођења Бардон у једном тренутку почиње да рецитује споменути Кингов говор.

Хари Белафонте је био најближи и најпоузданији Кингов сарадник све до његове трагичне смрти 4. априла 1968. године када је убијен на тераси једног мотела у Мемфису.

После Кингове смрти Белафонте наставља свој друштвени ангажман. Борио се против апартхејда у јужној Африци, за ослобађање Нелсона Менделе, био главни покретач покрета „We are the world“ током којег су сакупљени милиони долара којима су помагани сиромашни, гладни и болесни. Организовао је низ акција са циљем да се опака СИДА искорени у Африци.

Он је био оштар критичар америчке политике. Говорио је да је Џорџ Буш Млађи „највећи терориста на свету“. За државне секретаре афроамеричког порекла – Колина Пауела и Кондилизу Рајс – говорио је да су „кућни робови“. За разумевање овог термина најбоље је обратити пажњу на улогу Семјуела Л. Џексона у филму Квентина Тарантина Ђангова освета из 2013. године.

Није волео ни Барака Обаму. Замерао му је што није затворио затвор у Гвантанаму, као што је обећавао, и попустљивост према ултрадесничарским групацијама.

Амерички естаблишмент је имао озбиљне „невоље са Харијем“. Његове друштвене акције су биле добро осмишљене и није их било могуће компромитовати. Није штедео никога, своје ставове и оцене је износио на бритак и разумљив начин. Познате су његове критичке речи упућене новим музичким звездама као што су Бијонсе и Џеј-Зи, које је критиковао због недостатка „друштвене одговорности“.

Никад лакшим путем

Да на крају овог текста, као и на почетку, дамо поново реч најбољем од нас – Бобу Дилану. И на његову каријеру је Белафонте имао значајан утицај.

Боб Дилан је, као што је већ споменуто, прво професионалано снимање имао са Харијем. Свирао је усну хармонику на његовом албуму Midnight Special. Било је то 1962. године.

Било је предвиђено да легендарни блузер Сони Тери свира „усњак“. Он је нажалост био спречен. Гитариста Милард Томас је предложио да позову момка који свира по кафеима Гринич Вилиџа и зна све песме тандема Сони Тери-Брауни Меги. Био је то Боб Дилан.

Дилан се појавио на снимању са папирном кесом пуном разних усних хармоника, сећао се Белафонте. Пустили су му снимак, Боб га је одслушао, онда је из кесе извадио једну усну хармонику, умочио је у воду и одсвирао шта се тражило. Затим се спаковао и отишао без речи. При изласку из студија инструмент на којем је свирао бацио је у корпу за отпатке. Била је то дечија, јефтина, усна хармоника купљена у робној кући.

„Оно што је такође чудно, била је чињеница да је то за мене био једини догађај вредан памћења годинама након тога. Чак и моје сопствене студијске сеансе изгубиле су се у забораву. У друштву Белафонтеа, осећао сам се као да сам на неки начин доживео миропомазање“, написао је Боб Дилан у Хроникама. „Хари је био од оне ретке врсте људи који зраче узвишеношћу, у чијем друштву се надаш да ће нешто од тога прећи на тебе. Тог човека једноставно не можеш а да не поштујеш. Знаш да он никад није бирао лакши пут, мада је то могао“.

Обично се сматра да музичари, „свирачи у дипле“ како су погрдно названи у једној легендарној изјави, нису људи од интегритета. Нарочито кад су морал и друштвена одговорност у питању. Хари Белафонте је својим достојанственим и бунтовним, скоро једновековним, животом показао да није увек тако.

Његов друштвени ангажман био је аутентичан као музика коју је свирао. Верујем да сада на неком рајском пропланку ужива у угодним разговорима са својим овоземаљским саборцима и ортацима, др Кингом, Фиделом Кастром, Угом Чавезом , Г.Г. Маркесом и другима. Пију рајске коктеле и брину шта ће бити са посрнулим светом који су напустили.