Двадесет девет песама с раскршћа и много доброг блуза: Тајна музике Роберта Џонсона

Најбоље је почети са Бобом Диланом. Увек је тако кад је популарна музика у питању. То важи и за причу о Роберту Џонсону. Овај блуз пионир се родио 8. маја 1911. године. Прошло је од тада 115 година.

Хронике

Кад је Дилан потписао свој први уговор са дискографском кућом „Columbia“ добио је од Џона Хемонда (сениора) неколико плоча на поклон. Једна од њих се звала „King of the Delta Blues Singers“. На њој су налазиле песме које је изводио Роберт Џонсон.

Хемонд је рекао Дилану да то треба да чује и да том човеку „нема равна“. Такође му је рекао да се трудио да Роберта Џонсона доведе у Њујорк на чувени концерт „Од духовних песама до свинга“, али да је у међувремену сазнао да Џонсона више нема, да је умро мистериозном смрћу 1938. године.

Своју одушевљеност музиком коју је пронашао на ротирајућем комаду пластике који је добио од Хемонда Боби је описао у „Хроникама“:

„Од Џонсонових речи, нерви су ми треперили попут клавирских жица. Њихово значење и осећаји које оне изражавају, крајње су елементарни, и пружају толико много од читаве његове унутарње слике. Међутим, при томе не можеш пажљиво да издвојиш сваки поједини тренутак, јер је то немогуће. Ту је превише речи које недостају и превише двоструког постојања. Џонсон заобилази досадне описе од којих би други писци блуз песама сачинили читаве песме. Нема никакве гаранције да се било шта о чему он говори заиста догодило, да је заиста речено, па чак ни замишљено. Кад он пева о леденим шиљцима који висе с дрвета, обузима ме језа, а кад пева о млеку које поприма плаву боју (игра речи, blues/blue, прим. прев.)... спопада ме мука, и једноставно не знам како он успева у томе. Поред тога, све те песме имају неку чудесну, личну резонанцију...

Преписао сам Џонсонове речи на комаде папира, да бих могао пажљивије да преиспитам стихове и обрасце, саму конструкцију његових старовремских редова текста и слободну асоцијацију идеја коју је користио, врцаве алегорије, ванвременске истине умотане у тврду љуску бесмислене апстракције – теме које су летеле кроз ваздух с највећом могућом лакоћом.“

Маркус и Џонсон

Неко је рекао, Капетан Бифхарт можда, личи на њега: „Блуз – то су вам темељ и зидови куће. Све остало су јебене тапете.“

Са овим исказом у складу је и тврдња Грејла Маркуса, изречена у поглављу „Robert Johnson“ који се налази на почетку његове књиге „Mystery train“. Славни публициста износи став да је Роберт Џонсон – путујући блузер из делте Мисисипија – заправо први рокенрол музичар. Аргументе за ову тврдњу налази у 29 сачуваних Џонсонових песама.

Џонсонова музика има вибрантност и ритмичку пропулзивност која је била новост у свету блуза из делте. „Звучао је као комплетан рокенрол бенд“, каже Маркус. Као Елвисов први комбо или она екипа коју је Дилан саставио за албум „John Wesley Harding“.

Добро је ову тврдњу проверити слушајући Џонсонове песме „Walking Blues“, „Crossroads Blues“ и „If I Had Possesion on a Judgment Day“.

Основне цивилизацијске запитаности провејавају кроз песме овог аутора, сматра Маркус. Које је наше место у свету? Зашто смо проклети да желимо више него што можемо? Шта то раздваја мушкарце и жене? Зашто нас мучи осећање кривице, и то не само због наших грехова, већ и због неуспеха да остваримо своје наде?

Роберт Џонсон није стигао да нађе одговор на ова питања. Кратко је живео. Свега 27 година. Умро је под неразјашњеним околностима 16. августа 1938. године.

Поред тога што је био први рокер, како каже Грејл Маркус, Роберт Џонсон је био и први члан фаталног „Клуба 27“. После њега су се у ту институцију учланили Џими Хендрикс, Брајен Џонс, Џенис Џоплин, Џим Морисон....

29 песама, две сесије

Све приче о Роберту Џонсону, значај који му се придаје у развоју популарне музике и легенде које окружују његов кратки живот, темеље се на 29 песама које је снимио у две сесије – новембра 1936. и јуна 1937. године. Неке песме су снимљене и у алтернативним верзијама. Тако да постоји укупно 41 снимак његових интерпретација.

Прво снимање је организовано у соби број 414 хотела „Gunter“ у Сан Антонију. Окренут леђима екипи која је то снимање опслуживала Џонсон извео 16 песама. То су:

„Kind Hearted Woman Blues“
„I Believe I’ll Dust My Broom“
„Sweet Home Chicago“
„Ramblin’ on My Mind“
„When You Got a Good Friend“
„Come On in My Kitchen“
„Terraplane Blues“
„Phonograph Blues“
„32-20 Blues“
„They’re Red Hot“
„Dead Shrimp Blues“
„Cross Road Blues“
„Walkin’ Blues“
„Last Fair Deal Gone Down“
„Preachin’ Blues (Up Jumped the Devil)“
„If I Had Possession Over Judgment Day“

Неколико месеци касније, у јуну 1937, у импровизованом студију у Даласу снимио је још 13 нумера:

„Stones in My Passway“
„I’m a Steady Rollin’ Man“
„From Four Until Late“
„Hell Hound on My Trail“
„Little Queen of Spades“
„Malted Milk“
„Drunken Hearted Man“
„Me and the Devil Blues“
„Stop Breakin’ Down Blues“
„Traveling Riverside Blues“
„Honeymoon Blues“
„Love in Vain Blues“
„Milkcow’s Calf Blues“

Грех и искушење

„Ватре људског рода пламте у овим песмама“, написао је Дилан у „Хроникама“. Оне су осветлиле један универзум који је до тада остајао ван домашаја уметничке, односно музичке елаборације. То је свет у којем су грех и секс, или боље рећи телесна љубав, заузели место које је било резервисано за биготне религијске флоскуле и одговарајуће вредности. Тамо где је било спасење Џонсон је ставио искушење. Живот се у његовим песмама не одвија по прописаним правилима већ је резултат сталне и неизвесне борбе са ђаволом и његовим опсенама.

Требало је измислити нови вокабулар за песме о овим темама, нове метафоре и музичке шеме. „Паклени пси“ као судбина која је за петама из песме „Hellhound On My Trail“, или аутомобил као неверна жена коју сада неко други „пали“ и „вози“ из нумере „Terraplane“ су добри примери. Кад је Роберт Џонсон певао стихове „Stuff I got’ll bust your brain out, baby / it’ll make you lose your mind“ из песме „Stop Breakin’ Down“, знатижељне припаднице лепшег пола су се окупљале око сцене радознале да виде, чују и осете о чему се ту ради.

Многи у Џонсоновим песмама препознају друге старије и мање познате напеве. Дејв ван Ронк је имао такав доживљај кад му је Дилан донео Џонсонову плочу да је чује. То говори о необичном својству нумера са Џонсоновим потписом.

Оне се доживљавају као исконски артефакти настали у џиновском „мелтинг поту“ у којем су се, на пламену горких људских судбина, кувале различите приче, легенде, сујеверја и празноверја, личне и опште трагедије, разне религије, телесне страсти и уверења. Све то се спојило у житку, аморфну масу коју је уклети блузер усуо у 29 специјално направљених посуда.

Ђаволов ученик

Све у вези Роберта Џонсона је „митологизирано до даске“ како је једном речено у емисији „Доле на углу“ на радију Б92. Такав је случај и са његовим свирачким умећем.

Где је Џонсон научио да тако добро свира гитару? Па то се зна! На мрачном раскршћу у држави Мисисипи му је једне поноћи ту вештину показао ђаво. За узврат је тражио и добио душу музичара.

Продати душу ђаволу за неку уметничку вештину? То је стара, фаустовска прича. Њоме се позабавио и наш књижевник Иван Нешић у једном необичном и несвакидашњем роману под именом „Ђаволски добар блуз“ (Лагуна, 2022), који се на оригинални начин бави митом који окружује Роберта Џонсона.

Један од протагониста Нешићевог романа прича причу по којој је Роберт Џонсон свој свирачки дар добио лично од нечастивог:

„Неко га је посаветовао да у поноћ оде са својом гитаром на раскрсницу у близини Докеријеве плантаже… Елем, Боб је, према причи, заиста отишао у поноћ на раскрсницу и ту се срео са високим човеком одевеним у црно.“

Био је то ђаво, како прича каже. Кад се он појавио све је стало. Ветар је престао да дува, поља памука су престала да шуме:

„Ђаво је узео гитару од Боба, хвала лепо. Наштимовао је… и одсвирао неколико песама. Вратио је гитару и са њом му даровао умеће. Наравно, заузврат је добио његову душу.“

Ова прича која је настала под утицајем јужњачког фолклора, афричких легенди, библијских прича и Џонсонових песма једна је од базичних легенди популарне културе. У многим филмовима је експлоатисана – од филма Волтера Хила „Crossroads“ из 1986. године до овогодишњег добитника награде Оскар, филма „Грешници“ који има ту неодољиву џонсоновску атмосферу, а богами и ону из Нешићевог романа.

Прича о ђаволу је апокрифна, наравно. Ближе истини је она која каже да се Роберт Џонсон као врло млад музичар придружио бенду легендарног Сан Хауза (Son House). Хаузу се допало као момак свира усну хармонику, али није био задовољан његовом гитаристичком вештином. Рекао му је:

„Иди дечко, научи да свираш па се врати“.

Роберт је отишао и врло брзо се вратио. Неки кажу после месец дана, други кажу да је прошла цела година. Сан Хауз није могао да верује колико је млади музичар напредовао за кратко време. Рекао му је:

„Како си тако брзо научио да толико добро свираш? Јеси ли продао душу ђаволу за ту вештину?“

Из те опаске се онда излегла фаустовска легенда о пореклу Џонсоновог умећа.

Упорни музиколози који су истраживали Џонсонов живот открили су да га није ђаво подучавао већ човек по имену Ајк Цимерман.

„Он мора да је био невероватно добар учитељ“, каже Дилан у „Хроникама“. Нарочито у светлу чињенице коју су износили они који су били упућени у однос између учитеља и ученика. Они су, наиме, тврдили да је Цимерман показао Џонсону само неке основне ствари које је он, захваљујући таленту и апсолутном слуху, касније сам надоградио.

Отров за заводника

Роберт Џонсон је волео виски, жене, елеганцију и градове. Из делте Мисисипија одлазио је до Њујорка и Чикага и тамо свирао свој блуз.

Жене и виски су му дошли главу. Кажу да га је отровао преварени муж са чијом женом је флертовао. Други кажу да је то урадила нека од његових љубавница јер се осећала напуштеном и превареном.

Једна од легенди каже да је неколико дана пре трагичног краја извесни преварени муж понудио Џонсону флашу вискија у коју је претходно убацио отров. Овај је, иначе слаб на виски, прихватио флашу. Сони Бој Вилијамсон, који је био поред њега на сцени, отео му је флашу, склонио је са стране и рекао:

„Никад немој да пијеш из отворене флаше коју ти неко даје.“

Роберт се касније ипак латио флаше, попио коктел који му је преварени муж наменио и после неколико дана агоније, праћене тешким боловима, умро 16. августа 1938. године.

У књигама Грејла Маркуса и Ивана Нешића може се наћи податак да је у задњим овоземљским тренуцима бауљао на све четири и завијао као пас. Легенда о пакту са ђаволом га није напуштала до последњег тренутка.

Ја и господин Џонсон

Имао је 27 година кад је умро. Оставио је иза себе 29 песама које су наставиле да живе. Рокери, који су двадесетак година после његове смрти ступили на сцену, препознали су у Џонсоновим напевима музику, слике и приче о којима су желели да певају.

Највећи рок бендови су свирали песме Роберта Џонсона. Нека од тих извођења су фундаментална и незаобилазна кад је у питању рок музика.

Издвојио бих три таква случаја:

Cream – Crossroads

Ерик Клептон, који је заједно са Џеком Брусом и Џинџером Бејкером свирао у групи Cream, вероватно је највећи фан Џонсонове музике међу рок аристократама. Од најранијих дана Џонсонове песме су на његовом репертоару. Са Џоном Мејлом и Bluesbreakersima свирао је „Ramblin’ On My Mind“, а на деби албуму групе Cream, „Fresh Cream“ (1966), одсвирао је и отпевао Џонсонову песму „Four Until Late“. Касније у каријери је снимио цео албум са Џонсоновим песмама. Та плоча под именом „Me And Mr. Johnson“ изашла је 2004. године.

Ерик Клептон је говорио да Cream свирају „древни и модерни блуз“. Та тврдња своју најбољу потврду је добила у њиховој верзији Џонсонове песме „Crossroads“. Ради се о живом извођењу забележеном 10. марта 1968. године у дворани „Winterland“ у Сан Франциску. Широј јавности је представљена на албуму „Wheels Of Fire“.

Никад у историји рок музике није у једној нумери сједињена ургентност карактеристична за рок музику и блузерска правоверност као у том извођењу трија Cream. Клептон је певао као блузер из делте који је већ дуже време живео у „swinging“ Лондону, а свирао као опседнути шаман који хоће да престигне самог себе. Свако његово соло, утемељено у најтврдокорнију блуз традицију, летело је надзвучном брзином у неизвесну будућност која се указивала на обзорју рокерске револуције.

Песма „Crossroads“ у извођењу групе Cream је једина нумера која ме је извела на плесни подијум. Имам „две леве ноге“, како се то каже, и не умем да плешем. Међутим, једном давно, док је трештала нумера „Crossroads“, ја сам био на подијуму. Вртео сам се као опседнути дервиш док су Клептон, Брус и Бејкер возили своју погибељну трку. Људи около су се смејали себи у браду, показивали прстом на мене, колутали очима. Мене је болео туки за то. Нисам био ту. Био сам далеко и високо, у неком паралелном свету. Још увек сам тамо. Нисам се вратио. И не желим.

На листи магазина „Rolling Stone“ под именом „100 највећих гитарских песама свих времена“, песма „Crossroads“ у извођењу групе Cream се налази на трећем месту. Испред ње су „Johnny B. Goode“ Чака Берија и „Purple Haze“ Џимија Хендрикса. На мојој листи „Crossroads“ је No.1.

The Rolling Stones – Love In Vain.

Стоунси су Џонсонову песму „Love In Vain“ снимили на албуму „Let It Bleed“. Албум је изашао крајем новембра 1969. године. Недељу дан касније ја сам ту плочу, као бруцош на Београдском универзитету, имао у рукама. Више се не сећам како је до тога дошло. У сваком случају поучно је знати како смо и у то време држали корак са светом. Све се заснивало на личном ангажману, ентузијазму и жељи да се сазна, чује, види.

Елем, албум „Let It Bleed“ је један од најбољих који су Стоунси снимили. На њему се налазе неке од њихових најважнијих и најславнијих песама. Пре свега „Gimme Shelter“ која је у већини анкета проглашавана за њихову најбољу песму. Ту је и епохална „You Can’t Always Get What You Want“. Имали смо прилике пре неки дан да је чујемо уживо у фином кантри/фолк извођењу Ејми ЛаВир и Вила Секстона на њиховој свирци у КЦ Граду.

Две песме су се својим акустичним угођајем и специфичним емоцијама које су еманирале разликовале од осталих. Ради се о нумерама „Love In Vain“ и „You Got The Silver“. Ова прва је једна од 29 песама Роберта Џонсона, а друга је једна од ретких песама Стоунса у којој се као главни певач појављује Кит Ричардс.

„Love In Vain“ је лепа и потресна љубавна балада. У њој нема ђавола, раскрсница на којима се продаје душа, нити паклених паса који прогањају. Овде су губитак, одлазак и немоћ пред љубављу која нестаје. Текст песме је синематичан, налик филмским сценама. Призори се „виде“ у овој песми:

„When the train left the station
 It had two two lights on behind
Well, the blue light was my blues
And red light was my mind
All my love’s
In vain“

Узалудност љубави о којој се пева у овој песми представљена је у неколико веома упечатљивих слика. Слушање ове нумере је као гледање филма. Скрхани љубавник који је остао на перону гледа у црвено и плаво светло на последњем вагону воза који његову драгану одвози у непознато, далеко од његових руку, срца и очију, далеко од његове љубави.

Стоунси су ову нумеру стилизовали на кантри блуз начин. Поред визуелне компоненте која је сачувана у тексту песме, придодали су, добро погођеним ритмом и распоредом инструмената, и једну спацијалну компоненту. У њиховој верзији наслућује се и простор преко кога су разапете шине којим воз одлази. „Ветар мандолине“, коју свира Рај Кудер као специјални гост, чини да ова песма, обележена Џегеровом елегичном вокалом, постане један од кључних егземплара нове рокерске осећајности.

The Gun Club - Preaching The Blues

„Fire Of Love“, први албум бенда The Gun Club, једна је од најбољих деби плоча у целокупној историји рок музике. Стоји поред оних које су снимили Velvet Underground, The Clash или The Band. Врло токсична мешавина панкерске резолутности, блузерске уклетости и тоталне персоналне растурености Џефрија Ли Пирса, лидера бенда.

Стропоштавајући се кроз урвине и дубодолине сопствене личности Пирс је негде набасао на Роберта Џонсона и његове песме. Једну од њих, „Preaching The Blues“, уврстио је на први албум свог бенда The Gun Club. Отпрашили су је са панкерском енергичношћу и сајкобили (psychobilly) брзином. Она је на неки начин постала и манифест његовог будућег рокерског деловања. У овој песми је пронашао теме којима ће се бавити на својим будућим плочама: секс, адикција, религија, страст, очај.

Џефри Ли је пронашао потпуно нови кључ за свирање песма Роберта Џонсона. Док су велики бендови из претходних деценија инсистирали на њиховој блузерској правоверности и покушавали да је преведу на рокерски језик, Џефри Ли је радио другачије. Његова верзија Џонсоновог блуза је као последњи овоземаљски исказ слуђеног сквотера пре него што опали задњи хероински шут у своју измучену вену.

* * *

То су моје омиљене рокерске интерпретације песама Роберта Џонсона. Могао бих још неку да придодам, али где би нас то одвело. Најбоље је овде завршити овај текст, који је инспирисан чињеницом да је пре две-три недеље било тачно 115 година од рођења Роберта Џонсона.

Шта је са тридесетом песмом, можда се неко пита? Не зна се тачно. Главни јунак Нешићевог романа „Ђаволски добар блуз“ је проналази у телу једне старе гитаре. Она му помогне да се коначно обрачуна са ђаволом који се у лику Илузионисте појављује у овом роману.

Један други наш књижевник има идеју да је Песма бр. 30 у власти Удбе. Не зна се како је тамо доспела. Служба још увек већа шта ће са њом.

Док чекамо одлуку најбоље је посветити се слушању ових 29 које су доступне.