Све америчке пацке косовским Албанцима: Како је Аљбин Курти постао део проблема

Средином јуна 1999. године група мушкараца одевених већином у избледеле маскирне униформе заузела је бусију на локалном путу негде између Урошевца и македонске границе. Њихов контролни пункт, како су га назвали, чинило је неколико олупаних плеханих буради и изломљених дасака спојених жицом. Даље се, без њихове дозволе, није могло. Тако су бар тврдили.

Цеви „калашњикова” усмерили су ка земљи док су америчком пуковнику, који је ликом и гласом необично личио на Роберта Дувала у Апокалипси данас, објашњавали да, пошто су победили у рату, имају право да контролишу земљу.

„Покушаћу да поједноставим. Уколико одмах не одете срушићу барикаду и похапсићу вас“, рекао им је Џо Андерсон, који је петнаестак година касније догурао до команданта америчких снага у Авганистану. „Можемо ово да урадимо на лак или тежак начин. Јесте ли разумели шта сам вам рекао?”

Човека с којим је разговарао, свеже обријаног мушкарца са црвеном капом и скоро новом униформом, наступ Американца није претерано дојмио. Слушао га је незаинтересовано све док ка његовом „чек поинту“ није кренуло оклопно возило „бредли“ са аутоматским топом упереним право у вођу групе припадника Ослободилачке војске Косова.

Пар секунди касније, поред пута остала је гомила лима испресавијаног око остатака дасака. За сваки случај, баш у том тренутку изнад глава им је пролетео „блек хок”, дижући за собом облак црвенкасте прашине. Контролни пунктови ОВК се више никада нису појавили.

Било је то прва у низу васпитних мера које су Американци, од тада па до списка упозорења Аљбину Куртију после недавних догађаја на северу Косова, вежбали на више или мање важним лидерима косовских Албанаца.

Американци у Приштини

Дуели, додуше ретки, између Американаца и Албанаца потом су се преселили у Приштину у којој је тек формирана мисија Уједињених нација некако покушавала да заузда насиље и преузме контролу од дојучерашњих герилаца прекомандованих на места министара, председника општина и локалних предузећа.

У четвороспратницу у центру града уселила се тада и косовска прелазна влада, на чијем се челу налазио Хашим Тачи. Тачијева влада, настала на основу споразума лидера косовских Албанаца постигнутог почетком 1999. године, сматрала је да има легитимитет да руководи Косовом, бар са једнаком снагом као и УНМИК који је на ноге покушавао да постави Серђо Вијера де Мело – човек за специјалне задатке тадашњег шефа УН Кофија Анана. 

Натезање између Тачија и Американаца око овлашћења трајало је све док представници Вашингтона, притиснути са свих страна критикама због двадесетак убистава месечно и приличне анархије која је владала, нису наложили некадашњем политичком лидеру ОВК да распусти владу и склопи споразум са главним ривалом – тадашњим лидером Демократског савеза Косова, Ибрахимом Руговом.

Средином децембра 1999. године, Тачи и Ругова су потписали споразум којим је дефинисан начин како ће Косовом бити управљано до првих избора, при чему је извршна и судска власт остала у рукама шефа УНМИК-а Бернара Кушнера, док су титуле које су до тада својатала двојица најутицајнијих лидера косовских Албанаца, премијер Тачи и председник Ругова, једноставно престале да постоје.

Американци су овакав развој ситуације представили као нови успех, али је Ругова свега неколико дана касније одлучио да ће, ипак, до избора задржати титулу председника, од чега је одустао после још једног сусрета са америчким дипломатама.

Насиље над Србима

До краја 1999. године, Американци су лидерима косовских Албанаца, пре свега онима који су тек скинули униформе ОВК, поделили још неколико оштрих лекција, махом због таласа насиља према преосталим Србима и осталим неалбанцима.

У првих шест месеци од доласка 45.000 војника НАТО и око 1.500 припадника међународне полиције, на Косову је убијено око 400 Срба, што су Американци, у почетку повремено, покушавали да зауставе усмеравајући прилично обзирно локалне лидере да изградњу демократије претпоставе расту насиља.

Када је крајем децембра те године ситуација постала неподношљива до мере да представници косовских Срба више нису желели да на било који начин учествују у изградњи будућих институција, Американци су оштрим тоном убедили све бивше герилце да насиље мора да престане или ће се суочити са последицама. Неколико дана касније, ниво насиља је нагло опао, далеко испод до тада редовних двадесетак убистава недељно.

До краја 2000. године, америчка дипломатија на терену имала је на Косову озбиљну акцију свега једном, уочи одржавања првих локалних избора у октобру, којима су претходили обрачуни герилаца прекомандованих у политику са присталицама Ибрахима Ругове и новинарима.

У месецима који су претходили гласању, убијено је десетак Руговиних присталица и кандидата, док је неколико било рањено или мучено. Бомба је бачена и на зграду у центру Приштине у којој се налазило седиште неколико мањих политичких странака и канцеларија владе СР Југославије. Рањено је и неколико новинара, док судбина једног од њих, Марјана Мелонашија, ни до данас није разјашњена.

Талас насиља је престао после још једног оштрог упозорења Американаца, непосредно пред изборе на којима је Руговина странка освојила око 44 одсто гласова. 

Успон Рамуша Хариданаја

Те године Американци су, у потрази за каквом политичком стабилношћу, заштитили Рамуша Харадинаја после обрачуна са ривалским кланом Мусај у јуну 2000. године недалеко од Дечана.

Харадинај је тада предводио групу од тридесетак припадника Косовског заштитног корпуса у нападу на посед породице Мусај, блиске политичком концепту Ибрахима Ругове.

Харадинај је том приликом рањен шрапнелима од гранате наводно испаљене из ручног бацача, али је после„хистеричне интервенције“ Американаца, како су западноевропски припадници Унмикове полиције тада говорили, прво хеликоптером пребачен у Бондстил код Урошевца, а затим у базу Рамштајн у Немачкој.

Пуцњава недалеко од Дечана која је према речима очевидаца личила на прави мали рат, у приличној мери је пољуљала углед међународне полиције на Косову, али и унела раздор међу разне западне обавештајне службе које су 1999. и 2000. године биле активне на Косову, покушавајући да сукобљене групе које су деловале под окриљем ОВК ставе под какву-такву политичку контролу.

„То је суштински представљало увреду за нашу интелигенцију“, рекао је један од међународних полицајаца укључених у истрагу покренуту поводом напада на породицу Мусај. „Американци су покупили све доказе, укључујући и зрна извађена из зида око куће породице Мусај, а у бази Бондстил показали су нам нову, тек отпаковану, белу мајицу покушавајући на тај начин да покажу да Харадинај није рањен током инцидента.“ Неколико пута је најављивано да би се истрага о том случају могла обновити, али се то никада није догодило.

Од тренутка када се вратио из Немачке, Рамушу Харадинају у околини Дечана нико више се није усудио да се супротстави, укључујући и партију Хашима Тачија.

Македонски рат

Презиме Харадинај је током 2001. године често повезивано са сукобима у Македонији и на југу Србије. Као крунски доказ те тврдње, наводи се да се Рамуш Харадинај „лако одрекао“ услуга свог главног војног саветника, некадашњег официра ЈНА Гзима Остренија, који је у Македонији имао исту улогу коју је претходно имао на западу Косова.

У таквом распореду снага, наводили су западни обавештајци, Рамушов брат Даут имао је задатак да координише транспорт оружја и људства, махом припадника КЗК, са Косова на територију Македоније.

У покушају да смањи утицај косовских герилаца на рат у Македонији, администрација тадашњег председника САД Џорџа Буша саставила је „црну листу” организација и појединаца који представљају сметњу стабилности и развоју демократије на Балкану, на којој су се нашли и командант македонске подружнице ОВК Али Ахмети и Даут Харадинај.

Американце сматрају најзаслужнијима што је Ахметијева оружана формација усред рата са уједињења западне Македоније и Косова циљ борбе преусмерила на права Албанаца у тој држави. 

Осим у Македонији, Рамуш Харадинај је био активно укључен и у немире који су готово две године потресали југ Србије, те је у име албанских лидера, уз неизбежног Хашима Тачија, 2000. године под огромним притиском Американаца натеран да потпише Гњилански споразум, којим се Албанци обавезују на једностран прекид непријатељстава и расформиравање Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе.

Даутов утицај на даље догађаје у Македонији неутралисан је тако што је пред изборе 2005. године осуђен на затворску казну због учешћа у мучењу и убиству четворице Албанаца после рата. Име Даута Харадинаја и даље се налази на америчкој црној листи особа које представљају опасност по стабилност у региону.

Американци су преузели кредит и за убеђивање Рамуша Харадинаја да се 2019. године одрекне некадашњег шефа главног штаба Ослободилачке војске Косова, Сулејмана Сељимија, који му је до изрицања пресуде за ратне злочине, био политички саветник. 

Како је Курти постао део проблема

Курти, који је у последњих неколико дана успео да Американце разбесни до мере да су му забранили састанке са званичницима САД, отказали учешће косовских војника у маневрима НАТО-а и обуставили лобирање за даља признавања косовске независности, на ратној је нози са Стејт департментом још од 2013. године.

Током демонстрација његовог покрета Самоопредељење крајем јуна те године, повређена је тадашња америчка амбасадорка у Приштини Трејси Ен Џејкобсон, после чега га је Филип Рикер назвао „кловном који жели да буде насилан“.

Ништа боље мишљење о Куртију у то време нису имали ни остали амерички званичници, сматрајући га за проблематичног кавгаџију без јасног политичког концепта и ваљане подршке међу Албанцима.

Недуго пошто га је међународна заједница прецртала са списка потенцијалних решења за невоље које су се гомилале у врху косовских власти, Курти је на првим изборима на којима је Самоопредељење озбиљно учествовало освојио 12 одсто гласова и најавио скок у хијерархији на косовској политичкој сцени.

У новој подели политичких улога, Самоопредељење се одлучило за серију жестоких акција, које су почеле почетком октобра 2015. године, када су Курти и група посланика његове странке бацили сузавац током седнице косовског парламента и изазвали додатни гнев ионако нимало им наклоњених међународних званичника. 

Побунили су се и против Бриселског споразума и демаркације са Црном Гором, тражећи да влада одустане од тих споразума. Прикључио им се тада и шеф Алијансе за будућност Косова Рамуш Харадинај, који је на заседањима комисије за демаркацију мапама гађао шефа тог тела. Популарност Самоопредељења наставила је да расте.

Американци се сматрају најзаслужнијим што је прва Куртијева влада, 2020. године, трајала свега 50 дана пре него што јој је у парламенту изгласано неповерење.

Годину дана после тога Курти је још једном убедљиво победио на изборима и формирао нови кабинет, заклињујући се да неће правити нове компромисе у односима са Београдом, те да је план који је начинио некадашњи фински председник Марти Ахтисари „крајња цена” коју је спреман да плати за западну подршку проглашењу независности 2008. године.

Дипломате, пак, сматрају да на свету не постоји место на којем Американци имају више утицаја него у Приштини, али да Курти, ослањајући се на подршку бирача, једноставно одбија да се повинује жељама Вашингтона.

На инциденте на северу Косову од пре два дана реаговао је и амерички државни секретар Ентони Блинкен, оптуживши приштинске власти за њихово изазивање и позвао Аљбина Куртија да хитно обустави насилне мере и врати се дијалогу са Београдом који се води уз посредовање ЕУ. „Снажно осуђујемо акције владе Косова које ескалирају тензије на северу и повећавају нестабилност”, навео је Блинкен на Твитеру.

Убрзо потом огласио се и Аљбин Курти који је у укорио америчког државног секретара због ове изјаве. „Мислим да то није само неправедно, погрешно и штетно, већ је у исто време и веома наивно. Можда ће секретар Блинкен ово додатно објаснити једног дана, али то дефинитивно није било од помоћи“, рекао је Курти за Гардијан.

Поред Блинкенове, и тврдња америчког амбасадора у Приштини Џефрија Ховенијера да је Курти игнорисао његове позиве да смири ситуацију на северу Косова, због чега ће морати да се суочи са последицама, могла би представљати озбиљну назнаку у којем ће се правцу његова политичка каријера убудуће кретати.