Лав Јашин, најбољи голман свих времена: „Црни паук“ међу стативама кога су волели и Исток и Запад

Лав Иванович Јашин (1929-1990) се као дечак, у родној Москви, због Другог светског рата није наиграо фудбала. Али се зато нарадио у једној фабрици муниције, где је био ангажован уз оца. За то је добио и медаљу „за храбри рад у Великом отаџбинском рату“, а изучио је и машинбраварски занат.

Када се, после рата, појавио на једном од „пријемних тренинга“ у московском Динаму, приметио га је чувени Аркадиј Чернишов, стручњак за хокеј али и сива еминенција целог спортског друштва под тим именом, чија се реч веома уважавала. Срећу да буде одабран од пробирљивог Чернишова, попут Јашина, није имао Јевгениј Јевтушенко, потоњи велики поета, који је писао стихове о љубави, политици и – Лаву Јашину.

Између леденог и зеленог терена

Лав је требало да израсте у замену за легенду Динама и репрезентативног голмана СССР-а Алексеја Хомича, али му почетак није био блистав. Због тога се пребацио на хокеј, где је и освојио свој први спортски трофеј – национални куп.

Почетком 1953, кад је већ имао позив за хокејашку репрезентацију, добио је прилику да још једном покуша у фудбалу. Тада је, уместо леденог, одабрао зелени терен и – није погрешио. У наредних скоро 20 година био је не само први голман Динама, него и, тада врло јаког, државног тима Совјетског Савеза у коме је неступио на 78 мечева.

У том периоду, са матичним клубом је освојио пет националних шампионата и три купа, а са репрезентацијом је био олимпијски победник, шампион и вицешампион Европе. Учествовао је на три светска првенства. Два пута је бранио за „Тим света“, три пута за најбољу селекцију Европе.

Због сјајних одбрана стекао је епитет првог голмана света, подједнако цењеног са обе стране хладноратовске „Гвоздене завесе“. Са надимком „Црни паук“ и „Црни пантер“, због увек црне опреме у којој је стајао на голу, био је права атракција где год би се појавио.

Његово хватање лопте једном руком, невероватни рефлекси, неустрашивост, висок проценат одбрањених пенала (око 150 у каријери) и „патентирање“ улоге голмана као „трећег бека“, чинили су га јединственим у читавој фудбалској историји.

Спектакл на опроштају

На опроштају (1971) му је приређен прави спектакл: на стадиону у Москви (тада имена Лењина) пред више од сто хиљада гледалаца, његовом Динаму (појачаном играчима из три совјетска Динама) супротставио се „Тим света“ са највећим светским звездама тог времена – Ђачинтом Факетијем, Гердом Милером, Бобијем Чарлтоном...

Био је и Драган Џајић, а ту селекцију предводио је наш човек – Рајко Митић, коме је асистирао Миљан Миљанић. Није  била тајна да је Лав лично предложио и вођство светских звезда и шири списак играча које би волео да види у планетарној репрезентацији.  

„Лав нас је дочекао као најрођеније. Нашао је времена и да поприча са сваким од нас“, говорио је Џајић, који је на спектакл у Москви повео оца Крстивоја који се дивио Јашину, али и Русији. По повратку у Београд, Џајић сениор је, срећан и узбуђен, рекао сину: „ Драгане, ја више немам неостварених жеља; видео сам Русију и упознао Јашина“.

Џаја је још додао: „Кад сам се, пред повратак, поздрављао са Јашином, замолио ме је да пуно поздравим Милутина Шошкића који је, с њим, био у репрезентацији света на прослави века постојања Енглеске фудбалске федерације. Нагласио ми је да је Шоле био сјајан голман и сјајан човек“.

Костићев незаборавни гол

Јашин је против наше репрезентације први пут бранио 1956, на Олимпијским играма у Мелбурну. Његова „Зборнаја“ и југословенски „Плави“ састали су се у финалу, после кога су се радовали Совјети. Било је 1:0 за њих, а сигурно би било друкчије да на голу СССР-а није стајао Лав Јашин, „Црни паук“.

„Имали смо више шанси, али је он бранио и могуће и немогуће“, сећао се те утакмице наш голгетер Тодор Тоза Веселиновић, рођен истог датума (22. октобра) када и Јашин. „Били смо у прилици да поведемо, али је колосалну шансу упропастио мој велики пријатељ и велики несташко Драгослав Шекуларац Шеки. Уместо да ми, самом пред Јашином, дода лопту, покушао је да још једном дрибла совјетског бека, кога је већ био оставио иза себе. Прилика је отишла у неповрат, а 'злато', уместо у Београд – у Москву“.  

Јашин и Шеки били су ривали и три године касније, на пријатељској утакмици московског Динама и Црвене звезде у Београду, која је руском голману остала у непријатном сећању. Тада му је Звездин „бомбардер“ Бора Костић дао гол из слободног ударца са више од 30 метара. Кад су новинари у Москви питали Јашина како није успео да заустави лопту са толике удаљености, одговорио је: „То није био шут, то је био пројектил, лопту нисам ни видео“. Затим је објаснио да је Борин ударац „прави торпедо“ и да Костић „има најнезгоднији ударац од свих фудбалера против којих је играо“.  

Југославија и Совјетски Савез са Јашином на голу поново су играли 1960. у Паризу, на „Парку принчева“, у финалу Купа нација. Наши су повели голом Милана Галића, али су Совјети, након продужетака, славили са 2:1. Иако су нападачи „Плавих“ у полуфиналу дали пет голова домаћинима Французима, у финалном мечу су остали на „минималцу“, недовољном за победу. Кривац за то, према извештајима новинара, био је првенствено „сторуки Јашин“.

„Уливао је страх својом појавом испред мреже. Чинило се да онако висок, крупан и дугорук потпуно затвара цео простор између статива“, причао је Галић коме је, баш због тога, гол Совјетима у „Граду светлости“  био један од најдражих. Јер, никоме није било лако да савлада Лава Јашина.

Шошкић и Јашин у „Тиму света“  

О Јашину као недостижном чувару мреже, великом спортсмену и сјаном човеку увек је нашироко и надугачко причао наш голмански великан Милутин Шошкић, који је имао ретку част да са Лавом брани у „Тиму света“ против Енглеза 1963. Били су цимери неколико дана и стално заједно на тренинзима. Причали су дуго и о свему, осим о политици, пошто је Јашин, формално војно лице са доста високим чином, на овом „излету“ имао пратиоце из свеприсутног КГБ-а. 

Шолету је једино сметало што је Лав стално пушио у соби – нову цигарету припаљивао је већ испушеном. И пре тог сусрета чуо је за Јашиново правило којег се славни Рус држао пре изласка на терен: „Пред сваку утакмицу попушим цигарету, да смирим живце, и 'дрмнем' једну вотку да опустим мишиће“.

Оно што је Шошкића, фанатика у тренингу, веома изненадило, било је Јашиново одрађивање те обавезе без великог напрезања и зноја. Помислио је да је то последица замора од дуге каријере, јер је Лав тада већ био на прагу тридесет пете. Јашин је, истовремено, био одушевљен Шолетовим бравурама, посебно интензитетом његовог вежбања – просто је уживао у томе па га је и гласно бодрио.

Све се, међутим, променило када је почела утакмица: пред сто хиљада гледалаца на Вемблију Шоле је видео посве другачијег Јашина. Личио је на хоботницу са сто руку – бацао се и скакао као са федера, боксовао лопте, храбро улетао у ноге противничким играчима и стално командовао одбраном. Био је сушта супротност Јашину ког је гледао на тренинзима претходних дана.

Тада је схватио да се он у потпуности посвећује само утакмици и да му тренинг, због одличне грађе и способности да без грешке процењује ситуације, скоро и  није потребан. Енглези су победили са 2:1, а оба гола примио је Шошкић. Пред одлазак из Лондона растали су се – као браћа.

Похвала Беари

Те 1963. Јашин је добио још једно велико признање, „Златну лопту“ париског „Л'екипа“, као први голман којем је припала таква част. Исток и Запад су се утркивали у дељењу комплимената чаробном Русу, а исто су чиниле и његове колеге. Подсећало се и на невероватан, али тачан податак да је те године у шампионату СССР-а на 27 утакмица примио само шест голова.

И том приликом, Лав се сетио својих пријатеља Југословена. Тачније, једног од њих – голмана Владимира Беаре који је, у неким ранијим годинама, наступао за „Репрезентацију Европе“. Пред жиријем „Л'екипа“, и пред кремом светског фудбала, Јашин је изговорио и следеће речи: „Постоји један голман који ово признање више заслужује од мене. То је Југословен Владимир Беара. Велики Владимир“.

Спортску и људску страну Лава Јашина једном је врло сликовито описао енглески голман из моћног Манчестер јунајтеда Гордон Бенкс, који се годинама, али узалудно, са руским „Црним пауком“ борио за светски примат међу чуварима мреже: „Све што је Јашин радио као голман било је на највишем нивоу. Његова достигнућа је немогуће поновити. Осим тога, био је велики џентлмен. Када на Светском првенству 1966. умало није остао без главе, после неопрезног налета Немца Зелера на њега, прво је погледао да ли је противник добро, а онда му је пружио руку. Осмехнут.“

За Пелеа је Јашин био „јединица“ која ће заувек остати број 1 међу голманима. Међу југословенским фудбалерима и фудбалским стучњацима такође није било дилеме ко је најбољи чувар мреже на планети: и за њих је Јашин био испред свих осталих.

Трагичан крај   

Јашина су желели многи клубови, листом богатији од његовог Динама. Пристао је, показаће се из чисте радозналости, да разговара са председником Реала Сантјагом Бернабеуом, који је, писало се, на тај „рандеву“ пошао са бланко чеком у који је Лав требало да упише цифру за прелазак у „Краљевски клуб“. Прича је, наводно, завршена Јашиновом реченицом: „Све што ми треба имам у својој земљи, код свог народа“. Било тако или другачије, њега Мадрид није видео.

Када се опростио од фудбала Јашин је радио као тренер, али углавном са млађим узрастима. Увек, наравно, у свом Динаму. Био је и потпредседник Фудбалског савеза СССР-а, а до краја живота уживао је у статусу голманске и фудбалске легенде код куће и у свету.

Године 1986. ампутирана му је нога, због обољења крвних судова које је било последица његовог дугог и прекомерног пушења. Два инфаркта која је потом доживео и тумор у стомаку сломили су његово тело, годинама челично. Умро је почетком 1990, годину дана пре распада велике државе чији је био један од симбола. Вероватно најпознатији и најомиљенији на планети.

Пред саму смрт, проглашен је за Хероја социјалистичког рада. Указ је потписао последњи совјетски председник Михаил Горбачов који, на опште изненађење, није нашао времена да се, тим поводом, сретне са већ тешко болесним Јашином.На Лава Јашина данас подсећа бронзани споменик подигнут њему у част пред стадионом Динама у Москви, и улице са његовим именом у више градова Руске Федерације. ФИФА је од 1994. године установила награду „Лав Јашин“, која се додељује најбољем голману Мундијала.

Навијачи његовог јединог клуба и данас певају песму у чијем су рефрену речи: „Само Јашин, само Динамо“. Живе и живеће и приче о чудесним одбранама Лава Ивановича Јашина које се, већ деценијама, преносе с колена на колено у свеколиком фудбалском свету...