Одлазак Дејана Милојевића: Насмејани див који никада није одустajао

Гледао сам га као дечака на утакмици Беовука. Играли су против много познатијег београдског клуба. Примио је лопту на посту, окренуо се, заградио левом руком и лагано убацио десни полухорог преко знатно старијег, искуснијег и тада вероватно бољег играча. Изгледа да га је и мало лактом закачио преко носа, па му је старији, искуснији и тада вероватно бољи рекао: „Мали, излупаћу ти шамаре“. Овај други, млади играч га је погледао директно у очи, насмејао се дечачки и одговорио му: „Пробај“. Био је то крај расправе.

Следећи пут сам га видео тек наредног лета, у теретани на стадиону ОФК Београда, где су у паузама између сезона, код Новице Пантелића, тренирали скоро сви – кошаркаши, фудбалери, атлетичари, тенисери, кик-боксери, понеки криминалац и маса рекреативаца од којих се неки имали спектакуларне атлетске способности. 

Памтим га насмејаног, као и оног дана када смо у свлачионици Атлетског клуба Београд у сред зиме чекали да врела вода загреје искрзане плочице полупаног купатила и бар донекле неутралише хладноћу која је улазила кроз разбијене прозоре, како бисмо могли да се истуширамо после тренинга.

Ту негде, у облаку паре, постали смо и пријатељи, између лудачки тешких тренинга и забадања копља у напуштене струњаче, које су некада давно служиле скакачима увис. Бацали смо и куглу, спринтали док смо иза себе вукли ланцем везане склепане санке натоварене теговима. И верали се уз трибине са бар 60 килограма на леђима.

Не сећам се тачно како, у то време смо се докопали програма према којем су се, између сезона, спремали играчи америчког фудбала из вашингтонских „Редскинса“, који су у међувремену и у сложеном политичком окружењу име променили у „Командерси“.

Суштински, тренинг је био прилично самоубиство у милион серија са језивим тежинама, после којих је тело напросто вриштало од напора. Много година касније, безуспешно сам покушавао да пронађем тај програм на интернету. Ваљда су и Американци одустали од те сулуде идеје.

Кад год бисмо се срели сећали смо се тих тренинга заклињући се један другом да више никада и ни под каквим околностима то себи не бисмо урадили.

Последњи пут, „тренирали“ смо заједно пре него што је отишао у Валенсију. Већ сам увелико био новинар и теретана није имала неког претераног утицаја на мој посао, али ми је канцеларија била 200 метара од „Таша“.

„Спремам се за сезону, ’ајде сврати до теретане да заједно тренирамо.“ Он се лудачки посвећено спремао за нову сезону, а ја сам се једнако одлучно сећао како сам некада био јак.

Сећаћу га се насмејаног као и оног дана када ми је одушевљено описивао како је Мега набавила само своју салу у којој ће, осим два главна, бити још чак шест радних станица, па ће клинци без гужве моћи индивидуално да тренирају.

Или, када ми је причао о једном младом центру, невероватног талента, који баца пасове преко целог терена и суштински се не уклапа ни у један постојећи калуп, па већина тренера просто не зна шта ће са њим. Било је јасно да ће тај дечак бити или битанга, или велики играч. Добрим делом захваљујући Дејану, постао је велика звезда.

Волели смо исти тип играча, снажне четворке који умеју да играју, попут Чарлса Барклија, Ларија Џонсона или Ентонија Мејсона. Када се вратио из Хјустона рекао је да смо годинама грешили – најснажнији играч којег је видео, у ствари је бек – Џејмс Харден. Нисам га никада гледао уживо, али верујем Декијевом суду: Харден је чврст као стена и брз као муња. И веома пристојан човек.

Свлачионица као из Појаса Газе, очајне деведесете и све што је пратило почетак каријере, учинило га ја снажним – физички и ментално. Никада нисам чуо да је одустао од нечега или некога. Увек сам негде био поносан јер никада нисам чуо ниједну ружну реч о њему. У неке играче је, касније током тренерске каријере, веровао и кад нико други није.

Подгоричка Будућност је, у његово време, играла најлепшу кошарку ваљда од времена када су за тај тим играли Паспаљ, Душко и Драган Ивановић, Јадран Вујачић, Антић, Лука Павићевић и Здравко Радуловић. И једини пут у новијој историји тог клуба када притисак није угушио тим.

О трагу који је оставио у Меги писаће људи који то много боље знају од мене. Сала којој се толико радовао, с пуним правом, носиће његово име. Надам се да ће се девојчице и дечаци који ту буду тренирали с једнаким жаром и страшћу односити према овој игри.

Утакмице НБА лиге почеле су минутом ћутања.

Недостајаће Пантелији и свима који су у то време прошли кроз теретану на стадиону ОФК-а.