Шест деценија од прве шампионске титуле Војводине: Како су Лале прекинуле владавину Велике четворке

Мирослав Миро Радојчић, легенда југословенског новинарства и одличан познавалац фудбала, једном је назвао „необјашњивим чудом“ чињеницу да новосадска Војводина са својом „златном генерацијом“ из педесетих година прошлог века ниједном није била фудбалски шампион  Југославије.

У то време, црвено-бели дрес популарних „Лала“, нашег најстаријег прволигаша, основаног 1914. године, носило је десетак репрезентативаца међу којима су најпознатији били Вујадин Бошков, Тоза Веселиновић, Здравко Рајков и Добросав Крстић. Они су били протагонисти превасходно лепе и увек головима зачињене игре, која није одушевљавала само Радојчића, предратног голмана сарајевске Славије, а касније дугогодишњег дописника „Политике“ и из Лондона одакле је, као сведок многих великих фудбалских мечева, слао надахнуте извештаје.  

А Радојчићев колега Звоне Морнар, дугогодишњи уредник спортске рубрике загребачког „Вјесника“, једном је о генерацији Бошкова и Веселиновића написао: „Кад сам желео да видим игру проткану префињеном комбинаториком, техником највише класе, проигравање у покрету, прецизне пасове и мајсторске дриблинге – одлазио сам на стадион да гледам Војводину.“

Ипак, највећи успеси „Лала“ у то време били су једно освојено друго место у првенству и једно финале Купа, који је тада носио име маршала Тита. Шампионске трофеје узимала је само „Велика четворка“ југословенског фудбала – Црвена звезда, Партизан, Хајдук и Динамо. Њихову доминација од краја Другог светског рата прекинула је баш Војводина у сезони 1965/66, освајањем своје прве титуле првака.

Тај успех Новосађана сматран је подвигом јер га је, по општој оцени љубитеља и бољих познавалаца фудбала, освојила екипа слабија од већ овде поменуте „златне генерације“ Новосађана.

Називан је и „великим праском“ у југословенском фудбалу после ког се увећао број националних шампиона. Војводина је првак Југославије била и 1989, а то је, у ери „Југе“ братства и јединства пошло за руком и Сарајеву (два пута) и сарајевском Жељезничару.

О владавини „Велике четворке“

На питање зашто Војводина кад је имала најјачи састав у својој историји, и играла најлепши фудбал у држави, ниједном није пригрлила шампионску титулу, њени навијачи су давно дали оптужујући одговор: због фаворизовања „Велике четворке“ од стране политичких, државних и привредних структура. У томе, треба рећи, нису били усамљени: у јавности је, наиме, било врло раширено уверење да иза Партизана „стоји“ војска, иза Звезде полиција, а да Динамо и Хајдук „гура читава Хрватска“.

„Никад Војводина није имала подршку политичких и других структура равну оној коју су имали Звезда, Партизан, Хајдук и Динамо, а то значи ни пара у количинама којима су они располагали, што је и те како одређивало пласман екипа“, речи су Тозе Веселиновић, најславнијег голгетера Војводине, једне сезоне и играча Партизана, које сам уписао у књигу о њему под насловом „Тоза тобџија са Салајке“.

„Моћни људи у управама клубова су, на разне начине, помагали 'својим' тимовима“, додао је тај велики ас, четири пута најбољи стрелац Југославије у дресу „Лала“ и 37 пута државни репрезентативац. 

Да све поменуте тврдње нису биле без смисла, можда је најбоља потврда чињеница да је Војводина постала шампион у сезони којој је претходила чувена „Афера Планинић“, откриће о лажирању утакмица, која је снажно потресла југословенски фудбал и покренула лавину обећања државе да ће стати на пут негативним појавама у најпопуларнијем спорту, а одговорне за то примерно казнити. Било како било, ваља подсетити да је у тој Војводининој шампионској сезони само Динамо, као вицешампион, остварио висок пласман, док је Црвена звезда била пета, Партизан једанаести, а Хајдук тринаести.

Тешко је безрезервно прихватити тезу да је овај необични поредак на табели са 20 екипа био последица страха од најављених санкција за „муљање“ у југо-фудбалу, иначе никад бистром потоку, и изречених казни појединим „фудбалским радницима“, али је симптоматично да је, годину дана после „Лала“, прву од две своје шампионске титуле освојило и Сарајево.  

„Лале“ коначно на врху  

Смисленије је, свакако, тврдити да је Војводина одлучујући корак ка освајању своје премијерне шампионске титуле учинила кад је, годину дана пре остварења великог циља, екипа дата у руке Вујадину Бошкову и Бранку Станковићу. Вујке и Стане су, иначе, после сјајних играчких каријера с пуно амбиција били започели тренерски посао.

Љубитељи фудбала су их највише памтили као чланове олимпијског тима Југославије који је 1952. у Хелсинкију освојио сребрну олимпијску медаљу. Бошков, „дете Војводине“, који је наступао и за „Тим Европе“, постао је технички директор, а Станковић, скоро деценију и по играчка узданица Црвене звезде, тренер.

Новосађани су тим потезом преузели „пелцер“ од Партизана који је, са својим стручним тандемом бивших репрезентативаца Стјепаном Бобеком као тренером, и Првославом Бобом Михајловићем у улози „техника“, од 1960. до 1965. освојио четири титуле државног првака, а тај тим црно-белих је „гурао“ и до финала Купа европских шампиона 1966, где је несрећно поражен од славног Реала из Мадрида.  

Пред Вујкетом и Станетом било је доста посла јер Војводина, кад су преузели мандат, није најбоље стајала ни организационо ни кадровски. Кључни задатак било им је селектирање играча пошто је од тога највише зависило да ли ће фудбалска титула најзад стићи у „Српску Атину“, где се о њој дуго маштало.

Последица неопходних „резова“ било је тек 13. место „Лала“ у сезони 1964/65, али то прекаљеним фудбалским зналцима није умањило веру у долазак бољих дана. У њиховом стручном вокабулару није било места за алиби термине као што су „спортска несрећа“, „зла коб“, „судијске неправде“, а од навијача су тражили само подршку за играче и мало више стрпљења.

Првенство које је окончано слављем било је најбоља потврда да је стручни тандем добро сагледао ситуацију у клубу и, у сарадњи са клупским руководством, на најбољи начин искористио његове капацитете. У конкуренцији 16 клубова освојена су 43 бода (тада је победа доносила два бода), четири више од загребачког Динама који је морао да се задовољи титулом вицешампиона. „Лале“ су, заједно са Црвеном звездом, показале највећу ефикасност (54 поготка), а њихова одбрана је била „најгранитнија“ у лиги: попустила је само 28 пута. Битан учинак била је и пуна афирмација неколико првотимаца који су „почашћени“ и дресом са државним грбом.  

Велики и дуго прижељкивани успех на терену изборили су: Илија Пантелић, Силвестер Такач, Ивица Брзић, Жарко Николић, Младен Вучинић, Стеван Секереш, Добривоје Тривић, Стеван Нештицки, Димитрије Радовић, Ђорђе Павлић, Радивој Радосав, Владимир Савић, Васа Пушибрк, Адолф Ламби, Вељко Алексић, Ђорђе Милић, Тонче Стамевски, Рајко Алексић, Бранислав Вељковић, Анђелко Маринковић и Драган Сурдучки.

Уздигнутог чела кроз Европу   

Наредни изазов за Новосађане било је учешће у Купу европских шампиона. Додатни мотив била им је чињеница да је Партизан, ког су они двапут савладали на путу ка својој првој титули, претходну сезону окончао као вицешампион Старог континента.

Деби на највећој европској сцени Војводина је успешно окончала: бечка Адмира је поражена на њеном терену са 1:0, док је меч у Новом Саду окончан без голова. У другом колу „Лале“ су, у својој „авлији“, надиграле мадридски Атлетико (3:1), а у гостима су поклекли уз исту разлику (0:2), па је о томе ко ће даље пресуђивала „мајсторица“.

Требало је да одлука о томе који ће тим наставити такмичење падне у Ротердаму, али је управа Новосађана прихватила понуду домаћина да се „мајсторица“ одигра на стадиону Атлетика. Разлог је, како је објашњено, био климатски: пошто је био децембар руководство „Лала“ је, страхујући од леда и хладноће у Холандији, проценило да је боље да тим остане у знатно топлијем Мадриду и мирно се припреми за одлучујући бој.

Испало је да је то био мудар потез: „Воша“ је, након продужетака, славила са 3:2 и пласирала се у четвртфинале, где ју је чекао првак Шкотске, тада врло јаки Селтик из Глазгова.

При меч Војводина је одиграла увече 1. марта 1967. на свом препуном стадиону, на ком су, за ту свечану прилику, први пут бљеснули тек постављени рефлектори. Тај датум остаће упамћен и по победи над шкотским и европским великаном од 1:0. Чудо је било на прагу – пласман у полуфинале.

Нада да ће се то догодити потрајала је до пред крај реванша у Глазгову. Угасила су је два гола домаћег тима у другом полувремену, од којих је други пао у 91. минуту (!).

Остао је жал, али и понос јер су „Лале“ у свом првом наступу на највећој европској клупској сцени достојно репрезентовале себе и југословенски фудбал. Потврда за то је и чињеница да је те године првак Европе постао управо Селтик, ког је на путу до трона савладала само Војводина.