Самит у Скопљу: Како су десни популисти постали миротворци а малтешки витезови спасили ОЕБС

Откако је Европска унија у конфликту с Русијом последњих десет година, угашене су, или постепено неутрализоване, све платформе основане са циљем да дипломатски решавају конфликте Брисела и Москве. Остала је још једино Организација за европску безбедност и сарадњу, али и она тежак инвалид, рампонирана и осиромашена, просјак који у ово зимско време с другим бескућницима иде около и куца на врата богатих молећи који грош.

Стигао је и крај новембра, а ОЕБС још није имао ни председавајућег за 2024. годину, ни буџет за прошлу, ову и идућу, ни највиша кадровска решења у канцеларијама за медије, демократију и мањине. Ни ситниш за кафу гостима. Ни госте. Кад је српски министар Дачић пролетос дошао у службену посету Бечу, генерална секретарка ОЕБС-а, Немица Хелга Шмид га је примила практично на улици, на задња врата, не из непоштовања према српском дипломати, него што предњих и репрезентативних ОЕБС више и нема. Оскудација је. Источни Европљани не уплаћују чланарине док се из организације не избаце Руси; Руси не дају док се не заустави потпуна интеграција ОЕБС-а у западни геополитички блок.

Формално гледано, ОЕБС није основан као платформа за решавање конфликата ЕУ и Русије, јер онда није било ни једног ни другог. Живот га је довео дотле. Изворно је ОЕБС био место сусрета Западне Европе и САД с једне стране, са Совјетским Савезом и земљама Источне Европе у совјетској милом-силом пратњи с друге. Гледано тако, ОЕБС није изневерио своје оснивачке акте, само их је поједноставио, оголио, дошао до суштине, до своје капиталне улоге, до касне славе: ЕУ и Русија, којим путем даље, у рат или некакав мир?

Памет у главу, шипак у џепу   

Ако у широј Европи од структура тог типа није остало ништа осим ОЕБС-а, није ли време да му се неко смилује?

Тако су некако пред крај размишљале све чланице ОЕБС-а, има их укупно 57. ЕУ је добила зелено светло од Сједињених Држава да сме да буде разумна. Вашингтон је чак приморао Естонију да повуче кандидатуру за председавајућег идуће године, једва и у последњи час, кад је Москва одбила да буде члан организације чије руководство ће је избацити напоље. Коме се учини да нешто формално-логички није у реду с претходном реченицом, не фали логика у изјави, већ у стању ствари.

На крају је преовладала здрава памет. Пронађен је начин да се ОЕБС овог децембра не угаси као кутија шибица и остави Европу у леденом зимском мраку.

Избор председавајућег је по статуту једногласан, а Руси су прихватали само четири земље као кандидате – Андору, Сан Марино, Малту и Аустрију. Прве две су тотално без дипломатске тежине, прозирна камуфлажа која руши достојанство компромиса. Аустрија би била идеална из чисто логистичких и финансијских разлога: седиште ОЕБС-а је у Бечу, земља поседује добро науљену, вековима увежбавану дипломатску машину, многе међународне организације су ту, сви имају дипломатске мисије, то јест минимум два, неке и три амбасадора, као Руси и Американци (билатерални, УН/ИАЕА и ОЕБС). Није била тајна да је Беч водио и овогодишње северномакедонско председавање ОЕБС-ом. Онако као кад сарајевска филхармонија наступа у Бечу, па бечки филхармоничари дискретно попуњавају њене редове, да звук буде пунији.

Победила је међутим Малта, иако је свима јасно, и то се не крије у изјавама овдашњих дипломата, да ће главнину посла опет обављати аустријска дипломатија, из горе наведених разлога, плус да звук буде пунији.  

Склопили би мир, или само не би водили рат? 

Аустријска кандидатура, најјефтинија од свих прелазних и привремених решења, није прошла зато што су јој се супротставиле велике ЕУ земље, као Немачка, Француска, Шпанија и Пољска. Заплет личи на онај из Пакулиног „Досијеа Пеликан“ или Полакова „Три Кондорова дана“, где актери замишљају хипотетичке ситуације два-три корака унапред, припремају се да их неутралишу на суво и убијају на мокро.

Примедба да овде још нема убијених не стоји. Нема наручених убистава међу функционерима ОЕБС-а ни у Скопљу ни у Бечу, то је истина. Али има најмање двеста хиљада мртвих Украјинаца и Руса на бојним пољима у Украјини у ових годину и по дана. То је исто неко наручио.

Аргументација о томе зашто Аустрија није била прихватљива за турнусног шефа ОЕБС-а, и то својима из ЕУ, а не Русима, иде овако: ЕУ велики полазе од тога да би Слободарска партија Херберта Кикла могла да победи на аустријским националним изборима, који ће бити заказани најкасније на јесен идуће године, вероватно и раније. Кикл и Слободари су десни популисти; сви десни популисти су проруски; ерго, проруска десница у Бечу би Аустрију извела из европске ратне фракције, договорила се са Русијом, и од рата не би остало ништа.

Као и ОЕБС, и ЕУ одлучује једногласно. Довољно је да једна чланица подигне глас против анти-руских санкција, довољно да једна затражи од Кијева да разговара с Москвом, па да се читава ратна конструкција уруши.

Успут, сви они који се озаре на помен Орбана и његове храбрости, он још ниједном није озбиљно подигао глас против санкција. Само рашири глас да их неће подржати, онда сваки пут уредно гласа „за“. Аустрија би, у перспективи, могла постати први прави случај где се неко заиста испречи и каже: „Доста је било, да ли је ту неко свестан консеквенци?“.

То је такво клупко парадокса, полуистина и колективних хистерија, које захтева пажљиву демистификацију. Основно питање је, да ли би европски десни популисти склопили мир с Русијом, или само не би водили рат с Русијом? Између те две дијагнозе лежи океан.

Прва ЕУ мистификација: Десничари ante portas

Истина, десница јача. Испитивања јавног мнења у Аустрији, консеквентно кроз читав новембар, давала су Кикловим Слободарима око 30 одсто. Нека чак 32. На последњим изборима 2019. Слободари су освојили 16 одсто гласова и 30 од 183 места у парламенту. Били су, односно сад су, трећа снага у парламенту иза Конзервативаца (Народњачка странка, 37%=71 посланик) и Социјалдемократа (21%=40 посланика). Сад би Слободари, да се избори одржавају сутра, дуплирали свој резултат од пре четири године и избили на прво место.

Или шира слика. За тачно шест месеци ЕУ грађани бирају нови Европски парламент и према свим испитивањима јавног мнења спрема се тријумф десничара. Фракција ИД (Идентитет и демократија), критична према политици ЕУ, већ је прескочила парламентарну групацију Либерала и нашла се на трећем месту иза Конзервативаца (ЕВП) и Социјалдемократа (С&М).

„Морамо да пронађемо неко решење по том питању. Иначе ме следећи избори врло брину“, изјавио је неки дан шеф Конзервативне фракције у Европском парламенту Манфред Вебер.

Е сад, којим сплетом околности, којим бруталним кршењем европских интереса с врхова пристојне конзервативне, либералне и леве власти, се дошло до такве ситуације? Јесу се то Европљани пробудили једног јутра и потпуно немотивисано рекли сад сви на команду у десно?

Већ сам довољно дуго у овом послу да схватим један аксиом: 15-17 одсто сваког бирачког тела у било којој европској земљи аутоматски гласа десно, и то у најбољој и најстабилнијој ситуацији. Једноставно, толико је десних у бирачком телу, као што је у глобалној популацији 4-5 одсто геј особа, два одсто риђокосих и један одсто шизофрених.

Ко код од политичара просвећеног центра и напредне левице изјављује да га „брине“ тих 15-17 одсто, бори се са ветрењачама. Још горе, са природним законима. Кад међутим тај „природни“ постотак у једној легислативи скочи на тридесет одсто, онда је питање: шта се у међувремену догодило? Како је поремећен баланс? Ко је гласаче центра и умерене левице раздражио тако ефикасно и у скраћеном поступку, да су се нашли у неприродној алијанси са правим десничарима?

Два су главна разлога: исламске миграције и увођење Европе у рат с Русијом. И једно и друго уз запањујућу тврдоглавост и са свесно замагљеним циљевима. Овде се не говори о завери, већ о некомпетентности, неодговорности и чистом хибрису ЕУ врхушке која се прогласила моћним глобалним актером. 

Наслови типа „Јачање деснице спречава реформу миграционе политике”, којих су медији пуни, показују да политички ум Европе губи способност узрочно-последичног мишљења. Права истина је обрнута, па би наслов требало да гласи: „Покушај миграционе реформе изазива јачање деснице“, али то водећим ЕУ политичарима и медијским коментаторима не пада на памет. А кад и пада, сматра се срамотом да се то примети. Зато се увек користе идеолошки невине речи као „реформа“. Игра је у томе, да је миграциона реформа у намери рестриктивна, али кад планови пропадну, а стално то чине, онда се не инсистира на хитном затварању граница, већ на солидарној подели квота. Преведено, кад је немогуће контролисати доласке, а реално јесте, прелази се на принудну поделу по државама.

Друга група наслова је још агресивнија, на пример „Ситуација игра у руке десничарима“, или „Русија користи наше неуспехе“. Претпоставка је да би десница, у другом случају Москва, требало да седи скрштених руку, мирно и дисциплиновано, да буде одликаш у разреду силеџија и понављача, да игра фер и не искористи предности коју јој надмени центар и леви центар практично бацају у крило.

Према Фронтексу, од јануара до октобра ове године је у ЕУ из разних праваца ушло 330.000 илегалних миграната, највише од 2015. и врха миграционе кризе. Неке руте више нису тако једноставне, као на пример Балканска рута, где су бројеви пали за четвртину у односу на прошлу годину. Благо су опали доласци преко Гибралтарског мореуза, али су свуда другде значајно порасли – преко Западне руте (из Западне Сахаре) 95 одсто, преко Туниса и Либије 70 одсто, из Турске за грчка острва 25 одсто.

Језик процената крије још неке незгодне истине. На пример, да Западносахарска рута није ни постојала прошле године, кад је ове скочила скоро сто посто. Или да либијских 70 одсто плуса у бројевима значи 140 хиљада, готово половина свих илегалних прелаза. Или да 25 одсто смањења на Балканској рути и даље значи сто хиљада илегалних миграната, те да они нису ушли у Северну Македонију и Србију никаквом дивљом „рутом“, већ из ЕУ држава Грчке и Бугарске.  

Право питање зато није зашто десница расте, већ зашто нам ЕУ врхушка храни и гаји десницу преко оног аксиома од 15 одсто?

Да ли су десничари нови конзервативци?

Како историјска десница састављена од нациста и фашиста више не постоји, а тамо где је има криминализована је и бројчано ирелевантна, неопходан је кратак дискурс о томе шта је савремено десно.

Оно је данас превасходно културно-идентитетски одређено. У детаљима, савремено десно је још увек национално или поново национално; изразито анти-исламско, а потпуно опуштено према хришћанству сваке деноминације; без посебног антагонизма према Јеврејима; европски је опредељено, али не ЕУ-оријентисано; није анти-геј, него анти-трансџендер. Оно је мизогино, али не патријархално. Разлика је да је за прво задужен Фројд, за друго социјализација.

Данашња европска десница је дефанзивно суверенистичка, не офанзивно. Она је практична и опортуна, зато се за њу и уобичајио назив десног популизма. Она схвата благодети економске, трговинске и политичке сарадње унутар ЕУ. Не назире се да је било ко од њих, политички успешних десничара, спреман да изазове супер-цунами распада ЕУ.

Данашње десне снаге најбоље је видети у категоријама „себичњака“ који за приоритет узимају колективно добро унутар властите националне државе. За разлику од њих, европска левица и леви центар, онакви какви су се формирали у заједничким ЕУ институцијама, сањају сан глобалног доброчинства. При томе су први реалистичари, док су ови други, на сва немогућа очекивања, још и неискрени, глобално алави, уз то и слабо камуфлирани неоколонијалисти.

Сликовито речено, „Себичњаци“ не примају гладне света. Напротив, ЕУ врхушка би нахранила гладне света, али тако да је после из захвалности прате кад крене у геостратешке авантуре.

Друга ЕУ мистификација: Десничари воле Русе

„Десничари“ носе име које им је остало од историјских форми деснице, нацизма и фашизма. Од оригинала од којих су се развијали, мантила испод којег су изашли, а то је крвно „ми“, „заједница крви и расе“. Данас је то културно „ми“ и није више офанзивно, већ дефанзивно. Не шири се, не преноси на бајонетима као некад, већ се скупља, завлачи у „своје“ које стално треби, круни и обрађује. Али нигде у ту еволуциону шему не паше представа о руским везама деснице. Да их она данас ипак има, то је стечени рефлекс, фрустрација због пута којим се ЕУ развија, поготово последњих деценију и по, кад је Унија мобилизована у ратни пројект Источне Европе против Русије.

Десница од Русије очекује разумевање и помоћ за посебан пут унутар политичког корпуса ЕУ; Русија сарађује унутар ЕУ са сваким ко са њом уопште хоће, а хоће само десница. То је брак из разума, не из љубави, више нотаријално партнерство него брак.

Европским електоратима је допуштено да се „брину“ због деснице, онако као Манфред Вебер, али то је бачена енергија. Најпре, десница је мала, иако фиксна. Друго, десничари тешко улазе у владу, још теже опстају на власти, тешко склапају коалиције, тешко се договарају са било ким, укључујући и своју врсту. Они су ноторно инокосни.     

„Партија слободе“ Герта Вилдерса је крајем новембра победила на изборима у Холандији. Изблиза гледано, каква је то победа? Једино победа упозорења за национални етаблишмент. Вилдерс је постао најјача снага у парламенту, али нема с ким да оформи владу, јер нико неће с њим, тако ће вероватно и остати.

Мерено бројевима, он је у прошлим изборима имао 11 одсто, сад је скочио на 22,5; са 17 на 37 места у парламенту од 150. То је доста, али опет не драматично више од оне усидрене вредности од 15-17 одсто. Холанђани су чак били доста испод ње. Шта се у међувремену догодило да је Вилдерс дуплирао свој резултат? Он је исти, само се ситуација променила.

Или аустријски пример. Ако Слободари Херберта Кикла заиста добију 30 одсто на изборима и постану најјача снага у парламенту, опет ће остати усамљени. Тешко је веровати да ће било ко од других странака хтети да иде с њима у коалицију, не после онога што се догодило Шиселу и Курцу. Још важније, ко год би ушао у коалицију са победничком ФПО, ушао би у старту као јуниорски, мањински, слабији партнер, те би до краја мандата, ако издржи до краја, био поједен, уништен за идуће изборе.

Проблем са финим, такозваним хуманистичким партијама (конзервативци, социјалдемократи, зелени, либерали) и њиховим електоратима је у следећем: oни нису у реалној опасности да им десничари одузму примат, они само не могу да поднесу представу да међу њима има партија и гласача који стоје на десним позицијама културе, идентитета и религије. Они не подносе крхку равнотежу парламентаризма у коме има места за све. Они не могу да живе у неизвесности хоће ли сутра они сами направити нешто рискантно, уклонити крстове из болница, допустити бурке у основној школи, објавити рат Русима, деконструисати биолошки пол, па ће се то онда у изборима претворити у десет одсто више за десницу. То брине такозване хуманистичке партије од данас, да им десничари сужавају простор за друштвене експерименте.  

Такав став политичких хуманиста данашњице створио је у резултату немогућу ситуацију, да они могу да живе у несигурности рата с Русијом, који прети да ескалира сваки час, али не могу да живе у несигурности једне релативно прегледне културно идентитетске, антиисламске и реактивно проруске деснице унутар властитих електората. Не делује одрасло.

Прадокс свих ЕУ парадокса: Десница нам не да да водимо рат!  

Највећа бизарност око избора Малте, односно неизбора Аустрије за турнусног шефа ООБС-а је разлог због чега су водеће ЕУ земље инсистирале на таквом исходу. Руси су хтели Аустрију, што наравно министар дипломатије Шаленберг доживљава као личну бламажу.

Било је потребно доста споредног медијског рада да се са Аустрије спере „љага“ због релативне непристрасности у спору са Москвом. Томас Ројтнер, специјалиста за истраживање конфликата, у интервјуу ОРФ-у морао је да објашњава да неутралност није срамота, да она отвара могућност медијације међу зараћеним странама; чак и тако ноторну ствар да је ОЕБС место за решавање конфликата, па га се не може затворити зато то што влада конфликт.

Свеједно, највећи у ЕУ иду другим путем. Њихова линија аргументације је била: Слободари су проруски, тренутно воде у свим испитивањима јавног мнења, ако победе на изборима, ако им пође од руке да неког наговоре на коалицију, примораће Аустрију да се дистанцира од украјинских власти; у крајњем ефекту, неће нам дати да водимо рат с Русима.

То због чега се Немачка и Француска брину је реалистично, премда код куће имају примере који би требало да их брину много више. Нешто друго је ту индикативно, да се десница у датој ситуацији доживљава као фактор мира. Десница неће рат. Десницу треба елиминисати из европских институција, кад се већ не може из националних, зато што десница није ратоборна на ширем плану. Какав је то хуманистички континент који остракира десницу да би могао да води рат?

Треба уклонити десничарске миротворце, да би хуманисти рискирали рат за либералне вредности. Таква културно-идентитетска политика такозваних хуманистичких партија надраста у димензијама и опасностима сав културно-идентитетски маниризам савремене деснице.

Јесу ли десничари нови мировњаци? И уопште, десница као гарант мира – ко нас је само довео дотле?