Потрага за изгубљеним Санџаком: Родно место Гримизне вештице у харвардском гусларском архиву и роману Томаса Пинчона

Када је септембра 2002. године одржао прво универзитетско предавање у Новом Пазару, предавач Дамир Груда, рођен у овом граду 1974, рекао је студентима: „Знати, значи трагати за знањем.“ Како је рекао, тако је и сам чинио. Године и године провео је над документима и књигама, у фондовима, у архивама и библиотекама... Отворио је стотине хиљада докумената, загледао десетине хиљада новина, прелистао већину предметних каталога највећих светских библиотека и свом родном крају отворио један нови свет, до тада потпуно непознат. Дамир Груда је човек који је уверио своје суграђане да припадају свету, чак и оне који мисле да им тај свет не припада.

Иако је дипломирао енглески језик у Турској, крајем деведесетих је отишао у Шведску где је нашао посао и добио боравак, али... одлучио је да се врати у Србију и у родни град.

„Постојала је нека велика нада да ћемо живети много боље него деведесетих година и одлучио сам се да повратком у Нови Пазар, и радом на новооснованом универзитету, постанем део прогреса ове средине и ове државе“, каже Груда који се никада није покајао због повратка. Можда зато што је у Турској и Шведској био удаљен од родног краја, одлучио је да истражи корене локалне културе и њен одсјај у другим културама.

Поред воље и радозналости, у истраживањима је било пресудно то што Дамир Груда говори пет страних језика: енглески, турски, шведски, норвешки и дански.

Изгубљени Санџак

Прво што се указало на видику била је приповетка на коју је налетео током студија у Измиру. Реч је о делу „Изгубљени Санџак“ које је написао амерички писац Хектор Хју Манро, познат као Саки.

„Главни јунак приповетке изгубио је идентитет и касније је оптужен да је убио себе. То је веома занимљива прича, а ја сам се на предавањима похвалио студентима и професору да је реч о мом родном крају“, прича Дамир Груда. „Може се рећи да је сазнање о тој причи било иницијална каписла која ме одвела у сва даља истраживања а на крају и документарном филму који ће ускоро бити доступан јавности.“ 

Груда је открио да су од Берлинског конгреса 1878. до 1919. године појмови Нови Пазар и Санџак веома често помињани у европској штампи, и то у водећим сатиричним гласилима као што су Kikeriki, Figaro, Wiener Caricaturen, Muskete, Borszem Janko, Davul, Kladderadatsch...

Груда је све те карикатуре изнова презентовао јавности, превео и детаљно описао у својим монографијама и на уметничким изложбама. Уз то је и снимио две музичке нумере и везане да ову тематику, а све као потпору његових истраживачких пројеката.

Сигурно је да су политичке прилике између два века, нестабилност, историјске и интересне околности допринеле да у европској и америчкој штампи Нови Пазар постане метафора за опасност, важност, чвориште интереса – као што су касније, у различитим тренуцима политичке историје, постали други градови и крајеви, јер модерно доба је доба медија и свака криза умножава помен на одређени простор.

Да бисмо схватили огроман интерес европске штампе за Нови Пазар пре стотинак година, треба само да размислимо колико су данас у светској штампи поменути нпр. Косовка Митровица, Крим, Кандахар или Басра.

„Осетио сам дуг према сопственим коренима. Зашто ми у Новом Пазару немамо сву ту грађу?“, питао се Груда. „Зашто немамо све те карикатуре и новинске чланке. Отишао сам у САД и истраживао. Наравно, Конгресна библиотека у Вашингтону и Харвард имају више о нама него ми сами“, каже и набраја имена познатих америчких писаца који су писали о Новом Пазару. Томас Ибара, који је живео почетком 20. века, Векс Џонс, Џејмс Монтегју, добитник Пулицерове награде, Семјуел Мекој… 

Дуга пазарске гравитације 

„Томас Пинчон је један од најпознатијих и најцењенијих писаца на свету. Он живи повучено и чак се и не зна где борави. Зна се да је две године боравио у америчкој морнарици. Деценијама нема његове фотографије у штампи. У роману Дуга гравитације написао је песму о Новом Пазару“, наводи Груда. На енглеском она гласи: 

Nobody knows-where, it is-on-the-map,
Who’d ever think-it, could start-such-a-flap?
Each Montenegrin, and Serbian too,
Waitin’ for some-thing, right outa the blue — oh honey
Pack up my Glad-stone, ‘n’ brush off my suit,
And then light me up my bigfat, cigar —
If ya want my adress, it’s
That O-ri-ent Express,
To the san-jak of No-vi Pa-zar!

У српском издању романа Дуга гравитације (Дерета 2019), преводитељка Нина Муждека је ову песму овако превела:

Нико не зна где се на-мапи-налази,
Ко би рекао ипак да од-њег’-све-полази?
Сваки Црногорац, и још Србин сваки,
Нешто да се деси, ипак ће чекати — ох душо
„гледстона“ ми спа-куј и ишчеткај одело,
И још ми припали дебелу цигару —
Адреса моја сад ће бити
О-ри-јент Експрес што хита
Ка сан-џа-ку у Но-вом Па-за-ру!

„Пинчонов јунак Лорд Озмо у роману сматра да је Нови Пазар неуралгична тачка број један у свету“, каже наш саговорник. 

Од Балканских ратова до Алена Гинзберга

Интересовање за Нови Пазар у светским медијима било је најизразитије у доба Балканских ратова. „Тада је овај град имао мирис оријенталног, мистичног, нестабилног“, сматра Груда. „Догађаји након Анексионе кризе и током Балканских ратова многи амерички дневни листови, магазини и периодични часописи покривају с великим интересом.

Неки су, попут Њујорк трибјуна, истицали да је управо Санџак због свог важног географског положаја у том тренутку довео до почетка Првог светског рата јер је био подједнако важан за излаз Аустро-Угарске на Егејско море, као и претензије царске Русије да преко Србије и Црне Горе избије на Јадран. Непознаница и оријентална мистичност имена дала је инспирацију многим америчким колумнистима, песницима, публицистима да напишу немали број песама у којима се спомиње Новопазарски санџак.“

У својој публикацији Груда је скупио и превео више од 20 поема из разних америчких часописа тог времена о Новом Пазару и Санџаку. Поред Семјуела Мекоја, ту су и Олин Лajмeн те Џејмс Монтегје, који је био амерички новинар, сатиричар и песник.

„Познат као ‘верификатор’, Монтегје је био најпознатији по својој колумни ‘Више истине од поезије’, која је скоро 25 година објављивана у многим дневним новинама“, подсећа Груда. „Ту су и Tомас Рaсел Ибара, амерички песник, преводилац, новинар Њујорк тајмса и путописац, мало познати колумниста Векс Џонс, Пол Гилберт, Стенли Вест, као и многи други“, каже Груда и подсећа да је и познати песник бит генерације Ален Гинзберг написао песму где такође помиње Нови Пазар, у коме је боравио 1980. године, и у њој помиње аутобус друштвеног превозног предузећа „Санџактранс“ и тврђаву Маглич у долини реке Ибар.

 Сваки детаљ Грудиних истраживања, као ново сазнање, био је велика радост. А један од светских аутора је карактеристичан и по томе што је живео у Новом Пазару. То је познати есперантист Петро Стојан из украјинског Измаила, а који ће окончати живот у Ници. Он је у Пазар дошао после Октобарске револуције и о њему 1922. написао познату песму на есперанту „Bildo el mia lando“, што у преводу значи „Слика моје земље“, коју је Груда превео. 

„Петро Стојан је овде радио као професор и описао је Амир-агин хан, новопазарске џамије и Рас. Био је веома познат у међународним круговима и оставио је траг у прошлости овог града, а ето вероватно ниједна улица у Новом Пазару не носи његово име. Мислим да је заслужио да га упамтимо на овај начин“, каже Дамир Груда. 

Мистерија Авда Међедовића

Посебно инспиративне чињенице о култури новопазарског краја за Груду су биле збирке на Харварду где се чувају тонски записи познатих гуслара Авда Међедовића и Салиха Угљанина које су забележили познати истраживачи, хомеролози, Алберт Лорд и Милман Пери.

Авдова епска песма „Женидба Смаилагић Меха“ има 12.311 стихова. Милман Пери, професор са Универзитета Харвард, назвао је Авда „југословенским Хомером“.

 Авдо Међедовић (1875-1953) у детињству није похађао никакву школу, а након навршеног пунолетства пуних девет година је служио у османској војсци, за то време добро савладао османски турски језик и у Солуну завршио подофицирску школу. После повратка из војске животни век је провео на имању у родном Оброву, радећи у породичној радњи (касапници) у Бијелом Пољу.

Са гуслама се сусрео још у раном детињству а гусларску вештину је учио прво од оца Хусеина, који је био одличан гуслар, а касније и од других чувених гуслара тога времена: Ћор Хуса Хусовића, Незира Каљића и других. Захваљујући изузетном таленту и вештини, током времена је постао највећи и најтраженији гуслар и народни певач у крају.

Истраживајући епско стваралаштво на ширем балканском подручју, а у циљу одгонетања тзв. „хомерског питања“, Милман Пери је 1935. забележио на специјалним алуминијумским фонографским плочама осамдесет хиљада Авдових епских стихова. На основу тих истраживања Пери је засновао савремену теорију усмене књижевности и модерну хомерологију.

Настављач Перијевог рада Алберт Лорд, такође професор на Харварду, после Другог светског рата је забележио још осамнаест хиљада Међедовићевих стихова, комплетирајући на тај начин импозантну колекцију од око сто хиљада стихова Авда Међедовића.

Поред тонског записа Авда Међедовића, на Харварду, у Колекцији Милмана Перија, чувају се и гласови других балканских певача, од којих cу многи из Новог Пазара и Пештерске висоравни. 

„Наравно, овде смо знали за Авда Међедовића, Салиха Угљанина и друге. За наш народ, то су били неки обични гуслари, али сам импресиониран чињеницом да су људи из Америке дошли да нам објасне ко су они и колико су вредни“, каже Груда. 

Пазарски суперхероји  

Али није само прошлост овог краја била присутна у свету. Нови Пазар постоји и у садашњости америчке популарне културе. Ко зна било шта о стрипу и суперхеројском свету, зна ко је Квиксилвер.

Породица Максимов, овенчана у Марвеловим стриповима, веровали или не, потиче из Новог Пазара. Чак четворо јунака долази управо из овог дела света: Ванда Максимов, звана Гримизна вештица, њен брат Пјетро Максимов звани Квиксилвер, и њихови родитељи Ђанго и Марија Максимов.

У холивудској екранизацији, Гримизну вештицу игра Елизабет Олсен, а њеног брата Арон Тејлор-Џонсон.

Шта рећи о америчкој рок музици што већ није речено? Код нас је непознато да је 1967.  у Њујорку формирана група под именом „The Sanjak of Novi Pazar“ коју су чинили  Деб Грин и Ентони Бартоли. Живели, певали, дружили се са Бобом Диланом и свирали по познатим њујоршким клубовима, али никада нису посетили Нови Пазар чије су име носили свуда по Америци. Наравно, Дамир Груда је и са њима ступио у контакт и уврстио их у свој документарни филм.

Да бисмо схватили значај који је професор Дамир Груда остварио за истраживање културе и традиције Новог Пазара, треба само да помислимо колико бисмо били сиромашнији да нам своја истраживања није презентовао у две књиге.

Мало је људи на Балкану који су својим суграђанима тако стрпљиво указивали просту истину која гласи: људи, ваш траг постоји на овом свету, треба само завирити у библиотеке.