Дневници Павла Угринова и интервјуи Александра Тишме: Чежња за повратком живота без притиска

„На плажу стижу два човека, висока, мршава, црна, вероватно радници солане што се протеже иза плаже. Прати их један дечко, са две зелене флаше под мишком. Подне тек што је минуло. Све је ужарено, притиснуто сунцем које сажиже.

Два човека се свлаче, затим се спуштају на колена и рукама разгрћу песак, копајући два плитка удубљења, које купачи називају 'гробови'. Дечко им помаже, не свлачећи панталоне и мајицу.

Пошто се песак у 'гробовима' угрејао, два мршава човека лежу сваки у свој 'гроб'. Дечко набацује песак на њих, све док их не затрпа до грла. Потом им ставља под главу смотуљак панталона, да би могли да гледају испред себе.

Испред њих је море, узбуркано таласима, али замамљујуће својом зеленом бојом и пенушавошћу. Они га посматрају мирно, без жеље...“

Овако је необични призор са велике улцињске плаже у својим дневничким забелешкама описао позоришни редитељ и писац Павле Угринов. Тог јула 1977. године, на најјужнијој тачки тадашње југословенске јадранске обале, уз Угринова и његову супругу и петогодишњег сина летовао је и сликар Стојан Ћелић.

Готово пола века касније, плажа на којој је, пише Угринов, „песак крупан, сребрнаст, море мирно, без муља, са наслагама песка на дну“, нашла се у центру пажње црногорске јавности, јер су исти они инвеститори који су на десној обали Саве саградили Београд на води намерили да на улцињском песку сазидају још један богаташки рај. И баш у време када је требало да актуелни црногорски главари „пресеку“ да ли им је велика зарада битнија што од еколошког чојства, што од интереса локалне заједнице, новосадска Агора је објавила други том „Нулте егзистенције“, бележака које је Павле Угринов записивао у свој дневник од 1977. до 1989. године.

У тексту посвећеном првом тому дневничких записа, закључили смо како су Угриновљеви дневници прилика „да се још једном сусретнемо са многим незаобилазним именима наше културне историје, те да осетимо би̏ло епохе у којој је настало прегршт темељних вредности нашег културног бића али у којој је и посејано семе културног рата који не јењава“. Други том „Нулте егзистенције“ се може читати и као прворазредан, а опет дискретан приказ друштвене атмосфере у којој се већ увелико живи у дубокој сенци све опипљивије претње крвавог распада земље.

Пола сата након што су их дечаци затрпали лековитим улцињским песком, двојица радника „се дижу из својих 'гробова'“:

„Поново обучени, људи узимају флаше, сваки по једну, натежу, пију, пију дуго, да надокнаде течност коју је врео песак из њих извукао. Окренути су сада један другоме, више не гледају море, ни плажу ни купаче, не тиче их се ништа што ту постоји, све им је туђе.“

Угриновљев улцињски туристички запис наједном постаје злослутна метафора свега онога што ће нас задесити пре него се на великој улцињској плажи не појаве инвеститори који бетонирају поглед у светлу будућност. Прочитана са пучине на коју смо одувани, ова Угриновљева прича са предратног морског жала одише атмосфером немих ужаса који се најпре могу пронаћи између речи и редове многих најбољих страница прозе Александра Тишме.

Случај је опет хтео да је у данима објављивања другог дела Угриновљевих дневника Академска књига из Новог Сада у оквиру едиције целокупних дела Александра Тишме штампала два тома његових разговора и интервјуа са страним и домаћим новинарима. То је и више него довољан разлог да приликом листања другог тома „Нулте егзистенције“ највише пажње посветимо Угриновљевим белешкама у којима помиње Тишму. Два писца који су били пријатељи умногоме су делили критички угао гледања на развојни пут фаталне кризе југословенског социјалистичког друштва.

Отуда Тишмине махом опоре и прецизне мисли којима је прожет сваки његов разговор из управо објављених књига представљају неку врсту интелектуалног огледала Угриновљевих записа о тадашњости. Моћ овог необичног књижевног дијалога можда се најбоље може описати као пулсирање све јаче зубобоље у устима која већ неко време не знају за искрени осмех.

О отклону од последњег тешког корака

О почецима познанства а онда и блискога пријатељства са Угриновом најславнији новосадски писац детаљно проговара одговарајући на питања новинара „Експрес Политике“, са којим је, поводом додељивања Нинове награде роману „Употреба човека“ Тишма разговарао почетком марта 1977. Угринов у својим дневницима преноси добар део овог интервјуа, напомињући да је реч о „два кратка извода“. Тишма прво наводи како су и он и Угринов добили Бранкову награду за прве књиге у истој години, те да су се у то време већ познавали и лично, и то „по добру“.

Угринов је у то време почињао своју веома успешну, али кратку каријеру позоришног редитеља и хтео је да на сцену Београдског драмског позоришта постави једну Тишмину драму. „Уговорили смо састанак код тадашњег 'Руског цара', са знацима распознавања. Од приказивања моје драме у Београду није било ништа“, каже Тишма и појашњава, „јер Угриновљев утицај у позоришту у коме је тек почео радити није био довољно јак, али се наше књижевно друговање наставило до данас“.

Добитник Нинове награде потом пореди свој победнички роман са „Фасцинацијама“ Павла Угринова и примећује да њихове књиге имају „и више него само додирних тачака“. И то не само тематски, „него и по приступу“. Због „тог несклада, због извесне спорости“ који чине књижевне светове њихових романа посвећених ономе што се у Војводини дешавало током Другог светског рата наметнуо се, каже Тишма, „известан искошен, могло би се рећи хуморан однос који није експлицитан колико је садржан у композицији тих романа“.

Одмах испод навођења делова Тишминог интервјуа, Угринов у дневнику даје скицу за портрет једног „од најусамљенијих људи из круга оних које познајем“:

„Видим га како шета пустим, равним, влажним новосадским улицама, или дугим дунавским кејом, или како у журби хита ка онемоћалој мајци која станује у Дому за старе особе, или одлази у посету сину који тек хвата корак са животом, али притом увек самог, са својим црним премишљањима, а ипак са неком унутрашњом, природном, од природе му датом добротом, ведрином и чврстином, тим врлинама душе што га отклањају од оног последњег тешког корака, од потпуног очајања и помирености са нестанком...“

Како се ошишати у Москви и Источном Берлину

Искошен и хуморан однос према стварности који је Тишма запазио у Угриновљевој прози препознатљив је и у записима из другог тома „Антиегзистенције“. Он на једном месту записује како се „бит једног догађаја, суштина једне ствари, не изражава у ономе што је центар тог догађаја, нити у самом средишту бића, већ, често, оним што је на периферији, у некој споредној ствари, детаљу наизглед безначајном, или у некој безначајној манифестацији бића... и ако уметник, или онај који хоће да се бави уметношћу то не разуме, никад неће ништа разумети и увек ће га нешто чудити“.

Како то функционише у уметниковом свакодневном животу и дневничким записима, најбоље се види из две епизоде са службених путовања у Москву и Источни Берлин, које се читају и као сижеи ненаписаних Тишминих прича, или краткога романа. Угринов је као један од уредника у Редакцији драмског програма Телевизије Београд био члан наших делегација које су ишле у главне градове СССР-а и ДДР-а да прегледају понуду тамошње драмске ТВ продукције. У обе прилике, квалитет понуђених ТВ серија и филмова био је лош.

Али Угринов у својим записима на оно што је очекивано разочаравајуће не жели да троши много речи, већ своју егзистенцију ставља у крупни план. Тако настају дневнички „селфији“ начињени у атмосфери неподношљиве тежине неслободе што мрви свакодневицу совјетског и источнонемачког друштва. Угринов те аутопортрете исписује са пуном свешћу о свим врлинама и манама друштвено-политичке средине из које је иза Гвоздене завесе стигао и у коју ће се, хвала Богу, вратити.

Првих неколико дана службеног пута у Москву, у јануару 1975, проводи прехлађен у својој соби у огромном хотелу, чиме стиче „алиби“ да неколико наредних дана, уместо у гледању лоших ТВ програма, проведе тумарајући метрополом. Али свакога дана се пре свега треба изборити са чудним правилима резервисања места у често празним московским ресторанима, јер ако се систем „не провали“, у кревет ће се отићи празнога стомака.

На сличне препреке Угринов наилази и када пожели да се подшиша и опере косу пред опроштајну вечеру са совјетским ТВ домаћинима. „Не могу да верујем“, записује Угринов, „у огромној згради овог дела хотела нема мушког фризера! Из северног дела хотела мушкарци иду у источни део, а жене из источног дела у северни део – да се фризирају!“.

Све више личећи на јунаке романа Владимира Војновича, писца „Живота и прикљученија војника Ивана Чонкина“, Угринов се сналази и, да не би излазио „на ветар и снег“, проналази чикицу који га „као у Кафкином Замку!“ проводи до источног дела зграде, „кроз ресторан на другом спрату, па онда лево, па десно, напослетку некако...“.

Три зиме касније, Угринов је истим послом стигао у Источни Берлин. Тамо није било проблема са ресторанима, јер су у паузама пројекција љубазни домаћини драгим гостима нудили шунку, сир, кафу и чај. Али када је Угринов пожелео и да се овде подшиша и опере косу, испоставило се да је пут из западног у источни део великог московског хотела био много једноставнији од источноберлинских правила фризирања!

Наиме, иако у једном фризерском салону надомак Брандебуршке капије затиче тек једну муштерију, беспослена благајница му поручује да неће моћи да се ошиша док се претходно не најави. Иако не одустаје тако лако од намере да издејствује шишање и прање косе мимо строгих пруско-социјалистичких правила, на крају се ипак враћа у собу одакле позива фризерски салон и пита да ли може да дође да му оперу косу и да га подшишају:

„Женски глас ми каже: могу, али тек за сат и десет минута! Данке! Долазим знатно раније, баш да видим има ли кога у радњи. Ситуација иста, столице празне, нема никога. Кажем да сам се пре једног сата најавио! Пошто ме сви већ познају, чине ми велику услугу, фризер ме прима у 'ред' пре заказаног времена!“

Угринов после овог ремија са „фризерском бирократијом“ још и стаје у ред пред једним ексклузивним бутиком у коме жели да купи француски ђубретарац:

„Стојећи пола сата у реду, осећам да већ помало постајем неко други! Малчице  друкчији! Наиме, почињем правилно да мислим! Схватам да дисциплиновани ред пред радњом успоставља исти такав ред у самој радњи, па и у самој држави, и да стварно, канда заиста, иду брже, боље, прегледније, само што је читав ритуал – понижавајући! Али ако сви тако поступају, онда нема понижења! Јер се не прави разлика; јер смо сви исти! И мада знам да нисмо, то морам узети као своју тренутну заблуду! Није тренутна, кажем самоме себи, већ је трајна! Лепо! У томе се, дакле, састоји та фамозна – коренита промена бића!“

О пријатељствима, ушима и смрти

Завођења и одржавања реда било је, наравски, и код куће, али су наши писци, како је то приметио Тишма током једног интервјуа објављеног 1991. године, „социјализам доживели – признавали они то данас или не – много више као своју ствар него литерате из других источних земаља који су га прихватали као – окупацију“.

Угринов је за собом пре свега имао искуство забране извођења Бекетовог „Годоа“, а са сличним цензорским захтевима се суочавао и током уредничког рада на радију, а потом и на телевизији. Био је један од уредника драмског програма Телевизије Београд када је у оквиру циклуса ТВ филмова и драма посвећених фантастици у нашој литератури емитовано данас култно дело наше кинематографије, „Лептирица“ Ђорђа Кадијевића. „Структуре“ су покушале да филм сместе у „бункер“ одмах након његовог премијерног приказивања на телевизији. „Колатерална штета“ промовисања вампиризма у нашем социјалистичком друштву требало је да буде и сам Угринов, коме је претило ражаловање са уредничком места. Напослетку је организована пројекција за председника Савета Телевизије Београд. Иако га је „Лептирица“ шокирала, закључио је како нема разлога да се Кадијевићев филм бункерише.

Угринов у дневницима пише и о сталном интересовању Петра Стамболића за рад Редакције драмског програма, нарочито за рад на настанку ТВ серија посвећених Димитрију Туцовићу и Светозару Марковићу. Угринов је у неколико наврата одлазио у Стамболићев кабинет, где му је један од најважнијих и најмоћнијих људи српског комунистичког покрета износио своја мишљења о карактеру револуционарности двојице српских социјалиста.

Обе ТВ серије су успешно реализоване, премијерно приказане и потом често репризиране и њихов уметнички квалитет ни до данас није избледео. Али су се мењале друштвено-политичке околности, па је Стамболић захтевао да се из једне епизоде серије о Туцовићу избаци део у коме се говори о албанском питању, јер је у том тренутку ситуација на Косову и Метохији почела да се усложњава. Угринов је прихватио Стамболићеве аргументе, а онда, као и увек када би се суочио са сличним захтевима, потегао аргумент техничке неизводљивости идеолошких интервенција на одавно монтираном материјалу.

Иако важне, овакве победе су биле мале у односу на све оно лоше и тужно што се све видљивије одигравало у Југославији. Угринов је процес растакања једнога реда у својим дневницима бележио одан запажању оних „малих ствари“. Наизглед споредно га је заокупљало и када је писао о савременицима.

Реагујући на вест о смрти Милоша Црњанског, примећује како му приликом посматрања пишчевих фотографија нарочиту пажњу привлаче његове – уши! Ушне шкољке Црњанског су, запажа Угринов, „биле велике као у неког диригента (какве сви диригенти имају), и да су му те ушне шкољке, у ствари, биле најизраженији део лица. Поново их гледам, те ушне шкољке, фасциниран, у неверици“.

Фасциниран је и величином ушију Мирослава Крлеже:

„Велико ухо, да ли је то само код старца (85) или је то обележје изузетних људи, остаје да утврдим. Али, засад, то његово ухо, као и велико ухо Црњанског, као да је доказ неког изузетног слуха, који се цео живот напрезао да чује све гласове и ништа не пропусти, као да је то ухо карактеристично за – великане!“

На једном месту пак тврди да је „барокност карактеристика наших писаца“:

„Оскар Давичо пише – надреалистичким или психоаналитичким – бароком, Мирко Ковач пише – римокатоличким бароком, бароком католичких олтара, Бора Пекић – судским бароком, бароком суднице, Видосав Стевановић – периферијским бароком, итд.“

Али великани нису имали само веће или мање уши а савременици свој специфичан барокни стил. Јер ту су и њихове ситни „тајни“, животни тренуци који, захваљујући томе што их је Угринов забележио у својим дневницима, бацају ново светло на њихов лик и дело. Тако сазнајемо да је Васко Попа на часовима домаћинства једини од мушких ђака остајао да хекла, како су и Данило Киш и Мирко Ковач умели да гуслају, како је током једног боравка на Азурној обали Душко Радовић много новца потрошио у коцкарници на блек џек апаратима, те да је Филип Давид волео да игра билијар, који је био, сетимо се, и Доситејева страст.

Права и лажна пријатељства

У ову врсту Угриновљевих дневничких забележака можемо убројати и ону из јуна 1979, када Александар Тишма, кога зове по надимку Шаца, иде да изнајмљује стан у центру Новог Сада, где треба да станују његов син, снаха и тек рођена унука. Тишма се радује унучици, али и он и Угринов не пропуштају да власницу стана, средовечну али врло привлачну новинарку, плавушу, посматрају „на исти начин“, погледима који „нам се разумеју“:

„И она схвата да нас узбуђује, али и сама као да се узбуђује. Покрети и глас јој то откривају...“

У описивању овога животног искуства као да се, сем погледа, стапају две списатељске поетике, два јака ауторска гласа који о најдубљим понорима људске природе умеју да говоре крајње рационално, са извесне дистанце која је одлучујућа у стварању јединственог читалачког задовољства. На крају, „Шаца полаже капару. Задовољан је станом, иако неће он у њему становати, али у близини је његовог стана. А онда изненада изговара нервозно: 'Шта ће све ово мени?! Шта би мени фалило да сам остао код своје мајке и да се никада нисам ни женио. Код мајке је најбоље!'“.

Овај необични, јединствени Тишмин жал за младост све јасније, иако до краја дискретно, исијава из Угриновљевог бележења почетка распада једнога друштва, а онда и државе. У почетку, Угринов у стварању видљивих раседа у кртом телу књижевне, а самим тим и целокупне јавне сцене, види и неке добре, корисне последице.

Тако у време полемике између Данила Киша и Драгана М. Јеремића записује како се први пут после рата „десило да се извесне ствари именују правим именом, да се извесне ствари најзад схвате. Али, више од тога, учесници полемике схватили су истовремено мало више и себе саме, као и своју уметност“. Сви су се, закључује Угринов, и мало уплашили:

„Схватили су са каквим предметом рукују, шта имају у рукама, чиме се баве. Озбиљност – то је права реч – први пут је тако гласно ушла у књижевну 'кухињу' ове генерације, у сваку појединачну радну собу, сваког писца.“

По њему је битно да су полемике имале своју поуку, те да је све остало занемарљиво. На самоме крају, Угринов каже:

„Лажна пријатељства су коначно постала лажна, а права су остала права.“

Пратећи даљи развој догађаја кроз листање другог тома „Нулте егзистенције“, видимо да је Угринов остао прави пријатељ са оним писцима, редитељима и сликарима са којима ће делити ставове што ће се све више кристализовати како друштвена криза постаје све дубља. Сем Радета Константиновића, у тај најужи круг поетичко-политичких сродника свакако спадају Стојан Ћелић, Филип Давид и, најзад, сâм Александар Тишма. У исто време, долази до постепеног, али све уочљивијег хлађења према онима који су се определили да ка све неизвеснијој будућности крену неким другим путевима.

Међу њима се издвајају Борислав Михајловић Михиз и Добрица Ћосић. Ова разилажења Угринова терају да размишља о последицама процеса чији је учесник и сведок, па још крајем 1983. неколико редова дневничких бележака посвећује кошмару историје:

„Ми смо, заправо, притиснути кошмаром сопствене националне историје, која нам све чешће затвара путеве ка универзалном. Све више и више, и сваки дан очигледније. То се претаче у уметност, и слаби је. То ће нас коштати.“

Тишма је, у разговору вођеном за „Политику“ у лето 1988. године, одговарајући на питање Саве Даутовића о односу кризе са уметношћу, ако не оптимистичнији, био знатно практичнији:

„Познато је да се друштвене и економске кризе углавном не поклапају са духовним кризама. И код нас је у овом изузетно тешком времену захвално бити писац јер се многе ствари управо сада разобличују. Спадају копрене неких илузија, измишљотина, лажи итд, и то је веома стимулативно за уметност. Мислим зато да је ово један од добрих тренутака за књижевност, и да се то види.“

У улици Данијела Озме

Био је то, сад већ одавно знамо, и добар тренутак за рат. Умногоме другачији од оног који су, педесет година раније, доживели и преживали, а онда о том рату писали и Тишма и Угринов. Рат који је, према Тишминим речима из интервјуа датог „Вјеснику у сриједу“ 1977. године, био његово најузбудљивије искуство:

„Ништа крупније ни пре ни после тога нисам видео ни доживео. То је било време пуно догађаја, сваки дан бацао је по један гвоздени тег на теразије постојања и непостојања. Људи су се комешали, сви разодевени из својих конвенционалних улога, сви узбуђени и узбудљиви, сви носиоци некакве судбине. Растанци, смрти, бекства, све је то у наше дане уносило незаборавну патетику и упечатљивост. Одахнули смо кад се рат завршио, али не признати да је он био јединствен доживљај била би лаж.“

Све је то поново било пред нашим вратима, а Угринов и Тишма су се определили да репризу катастрофе братоубилачког рата не чекају пасивно, већ да учествују у стварању групе Независних писаца, чија је оснивачка скупштина одржана у Сарајеву на самом крају 1989. године. Делегација писаца из Србије путовала је у Сарајево пословним возом, у два купеа. Из Београда су на пут, сем Угринова, кренули и Мирко Ковач, Филип Давид, Видосав Стевановић, Михајло Пантић, Давид Албахари и Радомир Константиновић. У Руми су им се прикључили Тишма и Ото Толнаи.

По доласку у Сарајево, у које су већ стигли писци из осталих југословенских књижевних центара, смештају се у хотел „Београд“, који ће са почетком рата постати импровизовани затвор, а потом одлазе на Башчаршију, на ћевапе код Ферхатовића. Скупштина се одржава сутрадан, у Улици Данијела Озме, где су некада биле просторије Радио Сарајева, у то време седиште босанскохерцеговачких омладинаца који ће на првим вишестраначким изборима у БиХ наступити као политичка странка, док данас ту заседа Изборна комисија Босне и Херцеговине.

Након завршетка официјелног дела скупа одржава се коктел, на коме, у добром расположењу, говоре прво Константиновић, а потом Угринов. Говоре „о југословенском културном простору и сарадњи писаца током шездесетих и почетком седамдесетих и постепеном распаду те сарадње и дружења у другој половини седамдесетих, што траје све до данас“.

Сутрадан, Константиновић и Угринов поново одлазе на ћевапе, а одатле, трамвајем који у Сарајеву зову „кец“, крећу на железничку станицу. „У купеу воза са Албахаријем, Пантићем, Толнаијем и Тишмом. Толнаи и Тишма силазе у Руми, одакле хватају воз за Нови Сад.“ И ту као да се, бар на страницама Угриновљевих дневника и Тишминих интервјуа и разговора, два пријатеља, барем привремено растају.

Остаје нам да сачекамо да из штампе изађе и трећи том „Нулте егзистенције“, па да Угриновљеве дневничке записе из ратних деведесетих и поратних двехиљадитих укрстимо са оним што је Тишма говорио за нашу и страну штампу током година које је углавном проводио у Немачкој и Француској.

Биће то наставак приче о, како је то Тишма рекао још 1. маја 1991. за један холандски часопис, „чежњи враћању живота без притиска“.

Има ли икога ко је и данас не осећа?