Прича о вођи Ал Каиде у Африци и најбољем туарешком бенду: Пустињски блуз у сенци ратова

Бела камила гега се кроз камену долину посуту црвенкастим пустињским песком. Из даљине, пратећи јарко наранџасте зраке заласка сунца, долазе звуци гитара, удараљки и техердента, инструмента налик шаргији. Гласови који се чују певају о динама Азавада, земљи Туарега, народа безнадежно подељеног међусобним трвењима и границама афричких држава исцртаних колонијалним лењиром – Либије, Алжира, Малија, Нигера и Буркине Фасо.

Песме туарешких грипта, путујућих музиканата који попут средњовековних трубадура тумарају од села до села и преносе приче о историји и јединственој култури Туарега, певају се вековима. Говоре о смрти, изгнанству, нади и националним херојима попут Н'Гуне, туарешког ратника кога су Французи убили 1898. у једној од бројних побуна овог народа против колонијалних сила.

Седамдесетих година прошлог века, туарешки музичари су традиционалним четворожичним техердентима додали и звук електричних гитара. У времену између побуна против централних власти у Малију и у годинама проведеним у избегличким камповима у Алжиру и картонским насељима на ободима либијског Триполија, настао је нови музички правац – пустињски блуз.

Музика људи из пустиње

Један од кључних људи који је инаугурисао пустињски блуз био је Туарег по имену Ибрахим аг Алхабиб. Имао је четири године када је у Малију 1963. године, пред његовим очима, погубљен његов отац, један од туарешких побуњеника у тадашњем устанку. После тога је с породицом избегао у Алжир. У избегличком кампу у Алжиру, након што је видео један вестерн у коме каубој свира гитару, Аг Алхабиб је направио своју гитару од пластичне канте за воду, штапа и сајли од бицикла. Или нешто налик том инструменту. И бесомучно по њему ударао.

Широких музичких интересовања, Аг Алхабиб је просто гутао ноте и ритмове бунта из Магреба, египатски поп и пустињски блуз, али и Боба Марлија, Елвиса Прислија и Карлоса Сантану. А онда је 1979. основао групу с којом је наступао на туарешким забавама и венчањима. Назвали су их Kel Tinariven – „Људи пустиње“.

Следеће, 1980. године, либијски владар Муамер ел Гадафи издао је декрет којим се сви млади Туарези који су илегално живели у Либији позивају да прођу војну обуку, желећи да од младих туарешких бораца формира сахарски пук за операције на јужним ободима земље, према Чаду и Нигеру. Аг Алхабиб и чланови његовог бенда су се одазвали позиву и прошли девет месеци обуке. Током обуке су упознали и друге музичаре, да би 1982. формирали лабаво организован многољудни састав Тинaривен који је почео да пева и о недаћама са којим се туарешки народ суочава.

Један од оних које су тада упознали био је и Ијад аг Гали, тада већ ратни ветеран, који је у кампу надгледао туарешке регруте, у бенду накратко свирао перкусије и за групу писао бунтовне стихове. 

Тинaривен су потом изградили импровизовани студио и почели да снимају музику коју су бесплатно делили, за свакога ко би им донео празну касету, а у међувремену cу наступали у туарешким заједницама у региону. Године 1989, бенд је напустио Либију и преселио се у Мали. Аг Алхабиб се вратио у своје родно село Тесалит први пут после 26 година избеглиштва. Године 1993, менаџер групе постаје Мани Ансар. 

Фестивал у пустињи

Крајем деведесетих, на тепиху простртом по пешчаној дини на отприлике три дана пута од Бамака, главног града Малија, седела су два пријатеља – Мани Ансар, менаџер Тинаривена, и Ијад аг Гали, несуђени перкусиониста Тинаривена и један од вођа туарешке побуне у Малију с почетка деведесетих.

Слушали су песме путујућих певача, гледали плес камила и на концу заједно смиривали једног од туарешких вођа који је сматрао да је оштећен неким од безбројних мировних споразума са владом Малија. Аг Гали му је тада поклонио велику белу камилу. „Била је то најлепша животиња коју сам икада видео“, сећао се Ансар касније.

Било је то време успона world music и све већег интересовања западних издавачких кућа за афричку музику. На концу, два пријатеља смислила су план по коме би годишње окупљање туарешких племена требало да постане светски релевантан музички фестивал, који би истовремено промовисао и мир међу народима и културу Туарега.

Први „Фестивал у пустињи“ (Festival au Désert) одржан је 2001. године у Тин Есаку, у Малију. Био је то догађај који ће убрзо постати међународно препознатљив и, поред осталог, лансирати Тинаривен на светску музичку сцену. 

Почетак пријатељства

Ансар и Аг Гали први пут су се срели јануара 1991. године, у вили Бајеа аг Мохамеда, тадашњег представника Туарега у влади Малија. Аг Гали је у Бамако стигао као вођа побуњеничке групе Народни покрет за ослобођење Азавада, како би присуствовао свечаности потписивања мировног споразума са владом Малија склопљеног у Таманрасету у Алжиру.

Претходно, његова група наоружана бомбама и ножевима заскочила је војну патролу, побила безмало 100 људи и заробила силну војну опрему, укључујући оклопна возила, минобацаче и ручне бацаче. Војска је након напада устукнула, а тадашњи председник земље Муса Траоре био је принуђен да почне преговоре са побуњеницима. Била је то тек последња у дугом низу туарешких побуна које су почеле још крајем 19. века, када су земљу покориле француске колонијалне снаге и створиле територију названу Француски Судан, касније преименовану у Мали.

Ијад аг Гали је тада први пут крочио у јужну престоницу Малија, уверен да Туарези у Бамаку имају статус грађана другог реда, отприлике онакав какав су црнци имали на територијама које су контролисали његови сународници.

Мани Ансар је у то време радио у хуманитарној организацији која је покушавала да изгради бунаре и покрене основне школе широм Малија. У Траореовој вили први пут је уживо видео побуњенике. Описао их је као сунцем опаљене, дугокосе номаде, међу којима се посебно истицала једна особа – високи и бркати Аг Гали.  

Заједно су отишли на вечеру где му је Ансар поклонио касету на којој је била снимљена музика највећих музичара у Малију – Али Фарка Туреа и Салифа Кеите.

Гали му је, пак, говорио о тешкоћама одрастања у његовом родном Кидалу, пустињском граду на северу Малија, о земљаним колибама изграђеним око француског утврђења у којима су живели Туарези и повампиреним међунационалним тензијама после проглашења независности Малија 1960. године.

Причао му је и како су шездесетих Туарези нападали владине снаге које су се, не успевајући да им уђу у траг и узврате, устремиле на цивиле и стоку. Хиљаде људи су побијене, а Галијев отац, водич у војсци Малија, страдао је од руке својих сународника 1963. године. Од тог тренутка Аг Гали је био убеђен да опстанак Туарега зависи од формирања независне државе Азавад, која најмање треба да обухвати регионе на северу Малија, Кидал, Гао и Тимбукту.

Седамдесетих је овај део Африке погодила страшна суша, током које су владине снаге похарале складишта хране и међународне помоћи, што је велики број младих Туарега натерало да напусте Кидал. Међу њима је био и Аг Гали који је, што јашући на камили, што пешке, успео да дође до Либије. У картонским насељима на ободима Триполија први пут је чуо музику којом се славила побуна из 1963. године и певало о слободи и независности Туарега:

„Припадаш пустињи,
где је проливена крв ближњих,
пустиња је наша земља,
и наша будућност.“ 

И Ансара су још као дечака привлачиле бунтовне туарешке песме, које је први пут чуо када је у његово село ушао високи човек одевен у традиционалну одећу „бубу“ и на похабаном техерденту, направљеном од коже и дрвета, певао о историји његовог народа. Касније, док је био на факултету, снимао је путујуће певаче и њихову музику пуштао другим студентима.

У време када је Ансар студирао, Аг Гали је већ увелико био ратник у Исламској легији либијског лидера Моамера ел Гадафија којој се придружио 1975. године, којом је Гадафи покушавао да прошири свој утицај на Блиском истоку. Учествовао је у рату који је Либија водила против Чада 1978. због области богате уранијумом у пограничној зони ове две земље, затим у Либану 1982, у редовима Палестинске ослободилачке организације Јасера Арафата.

Кад год би се са неког од фронтова вратио у Либију, Аг Гали би био смештен у касарни недалеко од Триполија. Ту је срео саборца сличне судбине – Ибрахима аг Алхабиба, чији је отац такође убијен у побуни 1963. године. Тамо, у војном кампу у предграђу Триполија, Аг Гали му је показао своју песму „Bismillah“:

„Побили су старце и тек рођену децу,
Спалили пашњаке и сатрли стоку,
'63. је прошла, али вратиће се опет.“

Ови стихови Ијада аг Галија, објављени на дебитантском албуму Тинaривена „The Radio Tisdas Sessions“ двадесетак година касније, донеће светску славу групи. Додуше без Аг Галија, пустињског песника и несуђеног перкусионисте Тинaривена. 

Деведесете

Почетком деведесетих година Туарези су почели да губе веру у Гадафијева обећања, па се Гали са стотинак сународника сличне судбине вратио на север Малија. Држава је била у паници, а вођа побуњеника је покушавао да смири већ увелико узавреле страсти. „Нисмо бандити, дошли смо по своја права као држављани Малија. Ова права нам ускраћује влада која нас сматра странцима“, наводи се у коминикеу који је Аг Галијева војска објавила по доласку у земљу.

Његова армија је убрзо порасла на око 1.000 бораца, који су због година проведених на различитим ратиштима у редовима Гадафијеве легије били знатно спремнији за борбу него владина војска. Отимали су возила хуманитарних организација и оружје од лоше обучених и још слабије плаћених војника, па су владине снаге убрзо напустиле то подручје.

После више залудних борби, влада Малија је коначно одустала од ратовања и пристала на примирје. Када је дошао у Бамако, Аг Гали је био изненађен чињеницом да неки од Туарега имају добро плаћене послове, те да их већина црног становништа уопште не види као смртне непријатеље које треба побити.

„Мислио сам да је Мали оличење зла... Видео сам другачију стварност“, рекао је Аг Гали и позвао Манија Ансара, кога је тада упознао и с њим се спријатељио, да му помогне у организацији мировне конференције, смишљене да створи предуслове за трајан мир у Малију. Нови председник Малија, Амаду Тумани Траоре, нацији је обећао демократску транзицију и трајан мир, а Запад је упозорио Туареге да се на хватају оружја.

„Национална конференција за мир“ одржана је крајем августа 1991. у Кидалу. Када би пао мрак, учесници су одлазили да слушају локалне певаче по градским кафаницама. Једног поподнева Гали је одвео Ансара до сасушеног корита реке у подножју оближње планине, где су се убрзо појавили стари Аг Галијеви познаници Ибрахим аг Алхабиб и Абдалах аг Алхусеини из Тинaривена, и одсвирали песме које су написали у Либији. Недуго потом Ансар постаје менаџер Тинaривена.

Ансар у почетку организује концерте Тинaривена у земљи, а онда се испоставља да постоји и међународна тражња за туарешком музиком. Чланови бенда 1999. године, под именом „Азавад“ одлазе први пут ван Африке, на музички фестивал у француски Нант.

Већ први наступ им је био спектакуларан, али су критичари сматрали да име Азавад има претерано политички призвук. Име групе је промењено у првобитно – Кел Тинаривен (Људи из пустиње), да би „Кел“ недуго затим просто ишчезло из назива. 

Другачији пут

Аг Гали је кренуо другим путем. Сукоби на северу Малија cу настављени јер је споразум склопљен 1991. у Таманрасету убрзо пропао. Тек неколико година касније, 1996, Гали је успео да убеди локалне лидере да пристану на нови споразум, према којем је надокнађена штета Туарезима, док је део побуњеничких снага прешао у редове регуларне војске.

Туарези су тада, у знак добре воље, ритуално запалили 3.000 „калашњикова“, који су касније уграђени у споменик Пламен мира (Flamme de la Paix) у Тимбуктуу 1996. године, а у граду су исцртани бројни мурали на којима су приказани војници и Туарези како се грле и рукују. По први пут у много година, у Малију је завладао мир.

Аг Гали је нашироко слављен као визионар, миротворац и државник. „Пустињски лав“, како су га звали, постао је саветник председника и преселио се у кућу тик до председничке палате. Носио је „ролекс“, савршена одела и испијао вискије.

„Људе је фасцинирала његова појава. Обасипали су га скупим поклонима. Удаљио се од вере... У то време ја сам био добар муслиман, а он лош“, говорио је Мани Ансар, уверен да његов пријатељ нема никакве везе са бројним злочинима са којима су га повезивали.

„Фестивал у пустињи“, који су заједно осмислили, премијерно је одржан 2001. године и непрекидно је растао. Ансар је убедио Французе, Немце и Американце да га финансијски помогну, објашњавајући им да доноси мир, промовише културу и представља мамац за туристе. И влада Малија, надајући се да ће музика Туарезима скренути мисли са борбе, одвојила је озбиљан новац за фестивал. За безбедност скупа био је на почетку задужен Аг Гали.

Европљани који су се затекли на првом фестивалу били су фасцинирани музичарима на сцени. Тинaривен ускоро објављује први албум за глобално тржиште и постаје светска музичка атракција.

Негде у то време, у Аг Галијево родно место Кидал стигла је група радикалних исламиста из Пакистана, представљајући Туарезима своје виђење ислама. Неки људи из пустиње, укључујући и Галија, прихватили су ново учење.

Када су се Аг Гали и Ансар следећи пут састали, Гали је седео на поду удубљен у читање Курана, одрекао се бљештавих одела, огрнуо се белом одором, јео je само урме и пио млеко. Причао је како је живот попут чекаонице на аеродрому – кратак предах пред право путовање.

„Ролекс“ је поклонио једном од туарешких лидера и наговорио je своју жену да покрије лице (код Туарега жене традиционално не покривају лица, то много чешће раде мушкарци). Молио се двоструко више од осталих, како би окајао грехе из прошлости. Док је међу динама у пустињи уз Тинаривен на фестивалу свирао и певао Роберт Плант, Аг Гали се, губећи полако пријатеље, све више повлачио у себе.

Отмица туриста и пут у Џеду

У пролеће 2003. године група радикалних исламиста из Алжира отела је 14 немачких туриста и нестала у пустињи. Председник Амаду Тумани Траоре позвао је Аг Галија да му помогне. Он је успео да убеди вођу те групе Ел Пару, бившег падобранца, да ослободи туристе, додуше тек када им је немачка влада исплатила пет милиона долара. 

Аг Гали је, напрасно, постао особа од поверења за обе стране – и за владу и за исламисте.

Одмах затим састао се са америчким дипломатама који су били забринути да ће пет милиона долара обезбедити додатно финансирање групама које сматрају терористичким, али су били забринути и јер Аг Гали флертује са исламистичким фундаменталистима.

Мани Ансар, окупиран организацијом „Фестивала у пустињи“, разговарао је 2007. године са групом Туарега која га је упозорила да је формирана нова организација радикалних исламиста по имену „Ал Kаида исламског Магреба“, која његову манифестацију види као супротну исламском учењу и назива је Содомом и Гомором. 

Ал Kаиду исламског Магреба чинили су, махом, исти они људи од којих је Немачка уз посредство Аг Галија четири године раније откупила немачке туристе. Ипак, она ниједном није угрозила музичаре и посетиоце фестивала. Ансар је био убеђен да га штите углед и пријатељство Аг Галија.

Састали су се накратко 2008, када му је Гали рекао да одлази у дипломатску мисију у Џеду, у Саудијској Арабији, тврдећи да жели да буде близу Великој џамији у Меки.

Ансар му је на то рекао да му је Бог дао памет и способност да решава проблеме, те да једноставно нема право да све то остави и оде, али му је Гали објаснио да му је доста натезања са племенима и да му је „мука од политике“.

У Саудијској Арабији Аг Гали је остао мање од годину дана, јер су га тамошње власти протерале због наводних веза са радикалним елементима. Када се вратио у Мали, чинило се да је пријатељству са Ансаром дошао крај. Гали му је пребацивао страст према музици и фестивалу и однос према животи и вери.

Рат у Малију

На таласу Арапског пролећа, 2011. године Аг Гали је са Ал Kаидом исламског Магреба формирао нови покрет, Ансар ал Дин, објављујући рат све док у читавом Малију не буде заведен шеријатски закон. Покушао је да за то придобије све Туареге, али су људи из пустиње радикалне исламисте махом гледали као криминалце, убице и нису желели да с њима имају било шта. Ипак, у новом устанку учествовао је и Национални покрет за ослобођење Азавада, коме је Аг Гали некада припадао.

Четири дана пре почетка Ансаровог фестивала, у јануару 2012. године Аг Галијеви побуњеници су упали у један војни логор на северу Малија и поклали стотинак војника. Овај напад одјекнуо је широм Малија, а у Бамаку су у знак освете спаљене продавнице чији су власници били Туарези. До краја марта те године Аг Галијеве снаге су контролисале север Малија. Oн сам је предводио конвој оклопних возила која су се устремила на Тимбукту.

На мети су се нашли и музичари. Радикални исламисти су претили да ће одсећи прсте једном од ученика Алија Фарке Туреа, рушили и палили продавнице музичких инструмената. У хотелу у којем је не тако давно спавао Роберт Плант, успоставили су шеријатски суд, бичевали жене, секли руке и ноге оптуженима за лоповлук и невенчане парове каменовали до смрти.

Неки чланови Тинаривена затекли су се у то време ван земље, а неки нису могли да напусте Мали због рата и тек касније су избегли. Мани Ансар је, не желећи да дочека колону коју је предводио његов пријатељ, побегао у Буркину Фасо.

Баш на месту на којем је раније одржаван музички „Фестивал у пустињи“ састале су се вође свих група радикалних исламиста и сковали план како да освоје и остатак Малија. То би се и догодило да их бомбама и ракетама нису зауставили француски борбени авиони.

Од тада су информације о Аг Галију спорадичне. Mарта 2017. године, Гали је положио заклетву верности Ајману ал Завахирију, тадашњем вођи Ал Каиде и основао Групу за одбрану ислама и муслимана (Jama'at Nusrat al Islam va al Muslimin-JNIM), савез неколико исламистичких формација који представља регионални огранак Ал Каиде

Последњи јавни наступ имао је у децембру 2023. године, када је објавио видео поруку у којој најављује нову фазу џихада против војних хунти у Малију, Буркини Фасo и Нигеру, као и руских плаћеника из Вагнер групе.

Средином 2024, Међународни кривични суд отпечатио је оптужницу која Аг Галија још од 2017. терети за убиствa заробљених војника, силовања, мучења, сакаћења, сексуално ропство и уништавање објеката од историјског значаја.

Данас

Тинaривен данас има статус једног од најбољих афричких бендова. У једном интервјуу Ибрахим aг Алхабиб, оснивач и гитариста бенда, рекао је да су за њега дани борбе давно завршени:

„Тинaривен је рођен у турбулентној политичкој атмосфери, тако да ни недавна побуна за нас није ништа ново... Данас сам са музиком и у њој. Никада више нећу да знам за борбу. Кроз музику говоримо о нашој ситуацији и о светости нашег живота у пустињи. Ми смо амбасадори свог народа, тражећи начин да разумемо свет.“

Тинаривен је у Србији наступао укупно три пута, први пут на Белефу 2005, потом 2012. у Дому омладине на Тодо Мундо фестивалу, а последњи пут на Егзиту 2016. године.

Када су наступили први пут у Београду 2005, Драган Амброзић је питао Аг Алхабиба кога је све то слушао кад свира гитару са таквим умећем. Ибрахим му је рекао: „Хендрикса… Сантану… Led Zeppelin… Dire Straits… и Boney M.“

На питање: „Boney M? Зашто Boney M?“, одговорио је: „Нисмо баш имали велики избор касета у кампу.“

За албум Tassili, назван по планинској пустињској области у југоисточном Алжиру, у близини границе са Либијом, Нигером и Малијем, која се сматра духовним и културним средиштем туарешке цивилизације, Тинаривен су 2012. освојили Греми награду за најбољи world music албум. Последњи, девети по реду албум, под називом Amatssou („С оне стране страха“), објавили су 2023. године.

У песми „Toumast“ („Народ“) певали су:

„Подељен народ никада неће достићи свој циљ
Никада неће засадити стабло акације с предивним лишћем
Подељен народ ће залутати
Сваки његов део постаће сам себи непријатељ.“ 

Мани Ансар са породицом тренутно живи у Бамаку, главном граду Малија, где се бави развојем соларне енергије и активан је у разним мировним пројектима, укључујући покретни музички фестивал „Caravane culturelle pour la paix“ (Културни караван за мир), у оквиру кога се организују концерти у Малију и Мароку, уз пратеће трибине и изложбе којима се промовише мир, разумевање и културна размена у региону.

Ијад аг Гали се и даље сматра кључном фигуром Ал Каиде у Сахелу, али нових вести о њему нема.

Прича о њиховом пријатељству, сазданог око музике и разваљеног радикалном идеологијом, прича је и о земљи из које су потекли.