Kултурне и историјске везе Кине и Србије од 1725. наовамо: Пут дуг триста година

Неоспорна чињеница да културне везе, у мањој или већој мери, готово увек зависе од политичких односа, на неки начин, обавезује. Зато се свака прича о културној сарадњи мора ставити у одређени историјски контекст. Међутим, та веза никако није једнострана. Ако се политички односи посматрају без културних веза, они не само да нису могући, већ, отворено говорећи, свака политичка веза већ је и нека врста културне везе.

Обични људи неретко граде слику о себи и другима на основу бројних стереотипа, непроверених и непоузданих информација. За већину људи то је сасвим довољно. Тај, по много чему, скучени поглед на свет, изродио је бројне невоље, неразумевања, олако донете судове о другим државама, народима, људима, итд. Да ли се та неутемељеност у погледу на свет данас, када су средства комуникације видно узнапредовала, полако губи? Да ли се смањују неспоразуми, неразумевање, површни судови? Нажалост, не. Не ради се ту само о површним временима у којима живимо, већ и о неутемељености светова других људи. Занимљиво је да управо тај необавештени и неуки свет, који се претвара да је јако „обавештен“, ти као учени људи, задојени „википедијским знањем“, брзом информацијом, креира мишљење и мњење о другоме. Можда и није далеко од истине то да све тзв. „поуздане чињенице о другом“ почињу управо у тој тачки. Односно, простим језиком речено, „поуздане чињенице о другом“ јако су непоуздане.

Прича о културноисторијским везама Србије и Кине започела је на сличан начин.

Историјски гледано, информације о Кини, из пера једног Србина, први пут је записао гроф Сава Владиславић, који је, радећи као специјални изасланик руског цара, саставио Тајну информацију о снази и стању кинеске државе, која се први пут појавила 1731. године у Москви. Ово изузетно дело било је намењено цару – Петру Великом, односно царици – Катарини Великој и малом броју највиших државних великодостојника посвећених у тајне дипломатије ондашње Русије.

Након вишегодишњег трагања, приређивач Владимир Давидовић је овај текст пронашао у часопису „Руски весник“, где је 1842. изашао у два наставка. На српском језику је репринт објављен упоредо са преводом на српски 2011. године. Сава Владиславић је први Србин који је писао о Кини. Уједно и први Србин који је имао јако блиске везе и контакте са највишим представницима кинеског царства.

Средином деветнаестог века, у неколико српских новина појављивали су се текстови о Кини. Интересантно је пратити које су то теме занимале српске новинаре оног времена. Тако се у српским новинама које су излазиле у Будиму на црквенословенском језику појавило неколико текстова о Кини (Сербски народни лист, 1841).

У додатку Подунавка који је био јако добро укомпонован културни, образовни додатак, а који је излазио уз Сербске новине, за 1843. годину читамо неколико занимљивих текстова о Кини. Тако се у броју 19 који је изашао 8. маја 1843. године налази краћи запис Распознавање земље и народа, где се, између осталог, каже:

„У Хинеском царству, од цара до најмањег грађанина, од највишег становника, до најнижег простака и рукоделца, готово сваки, мисли своје на папиру изразити, или такве туђе прочитати уме. Па опет поред свега тога знања у читању и писању, поред свих непрестано трајућих испита њиних, којима и сами седамдесет и осамдесетолетни старци подлежу, са свом том њином хвалом о знању филозофије, астрономије, медицине, и с њиним класичним књигама, сматра Хинезе око изображеног Европејца за најглупље људе. Од куда је ово противуречје? Питамо се.“

Аутор текста наставља:

„Својство хинеског језика азбуку не допушта, и зато се деци тако прва књига Сишуа (4 књиге) у руке да, која садржи пословице моралне и правила четири хинеска филозофа. Учитељ отвори прву страну ове књиге, и толико пута речи на њој написане понови, докле год дете ове напамет не научи.

После овога долази Ву-цинг (5 књига), које садрже историјска и поетска издања старих кинеских списатеља. Књиге Си-шуа и Ву-цинг, држе се у Хини за света класична писма...“

Описујући детаљно образовање деце у Кини, у наредном броју од 15. маја 1843. године, аутор завршава текст описом шта се дешава када та деца науче све што им школе нуде. У тексту се каже да их у том тренутку:

„Очекује време испита, који једном у години бива, на који се они у најближу провинцијалну главну варош отпреме.“

Током 1844. године, у додатку Сербским новинама наставља се тематски блок о Кини. Овај пут се говори о кинеским пословицама, начину управљања земљом. Ређају се натписи у броју 17 од 22. априла 1844. (о љубазности Кинеза, етикецији у друштву); у броју 23 од 3. јуна 1844. дато је неколико кинеских пословица, изрека:

Човек може рибу и у дубокој води мрежом уловити, и орла у лету устрелити, али човечије срце на стопи удаљености не може познати.

Сви су људи од природе једнаки, али их васпитање чини неједнаким.

Иако су ови записи о Кини и Кинезима били разнолики, иако су дотицали различите садржаје из богате кинеске ризнице, обичан човек из Србије онога времена, као уосталом и већи део Европе, о Кини је знао врло мало или готово ништа.

Међутим, збуњује добра информисаност и изузетно верно преношење кинеских свакодневних прилика, што показује да су писци тих текстова, цртица о Кини, имали поуздане изворе информација, људе који су веома добро познавали кинеске прилике.

Са кинеске стране, први запис о Србији оставио је Канг Јоувеи, сада већ далеке 1908. године, када је у свом путовању по Европи обишао и неке балканске земље, остављајући за собом и запис о Србији. Како је у очима једног Кинеза, морамо имати на уму, необичног, образованог Кинеза, изгледала Србија? Канг је јако добро проучио историју Србије, и поред тих уопштених података о њој, о Србији је говорио као о малој, неразвијеној, занимљивој земљи. И та слика је као „прва“ информација ушла у кинески интелектуални простор.

Друга слика је настала из жеље да се Кина приближи свету и свет Кини, тако да су се у чувеном часопису који је посејао семе кинеске модерности, Сјаошуо јуебао 小说月报, у упознавању кинеских читалаца са просторима бивше Југославије појавила два превода. Први је превод текста о српској књижевности, а други о југословенској књижевности. Први је текст Чедомиља Мијатовића, који се појавио 1921. године (Vol. XII, No. 10) под насловом „О српској књижевности“ 塞尔维亚文学的概观; а други је текст Миливоја С. Станојевића (Vol. XIV, No. 4) „Савремена југословенска књижевност“ 南斯拉夫的近代 文学, који је објављен 1923. године. Наравно, како то обично бива, нису се само српска и југословенска књижевност уводиле у кинески културни простор, са њима се проговорило и о историји Србије и Југославије.

Свест о кинеској занимљивости, другости, тајновитости, полако је, по ободима српске свести, провејавала и чудно привлачила. Селективно и непотпуно захватање у кинеско културно биће, без личног доживљаја, без пропуштања кроз своју душу, и даље је била главна особеност свих текстова о Кини. А онда се, као први у низу, појавио чувени путопис Тамо амо по Истоку (СКЗ, 1895) Милана Јовановића Морског. Он је из једне друге тачке осветлио Кину. Ево неколико његових описа:

„Хинези су, насупрот Арапима, веома тихи и не љубе грају; све што чине, у њих то иде у тишини. Као Турчин што носи своју „џезвицу“ на пут, тако сваки Хинез носи са собом свој прибор за чај – чајник и неколико шоља, према броју своје породице.

Хинез је вешт земљорадник и баштован. Нигде на свету нема тога цвећа, што га има у Хини; а та велика култура биљака не даје се замислити без воде.

Нама Европљанима допада се говорити с омаловажавањем о азиским „дивљацима“ можда с тога, да би у очима необавештеног оправдали окрутне поступке наше према њима.

А како је у целој Хини једна вера (будистичка), то је вероватно она основа привржености Хинеза према својој домовини. Ма где да се настани Хинез, он остаје Хинез; он се нигде неће измешати с другом расом; живеће вазда одвојено за себе и, кад је што стекао, вратиће се у своју домовину.

Ступио сам на хинеску земљу с љубопитством Европљанина, да се упознам с тим чудноватим светом и да му се можда и насмејем; али се то љубопитство моје за кратко прометло у дивљење, и ја сам пошао од туд с осећањем поштовања према том древном народу који живи својим властитим културним животом и који се својом културом не хваста ни онда кад види како њоме уздиже и нашу.“

Субјективност личног доживљаја, тако природна, о народу, људима и земљи о којој се мало или нимало зна, улазила је на велика врата наше радознале маште. Познато је да оно што око једног човека види зависи од његовог образовања, личног искуства, емоција, мисли, наклоности, љубави и мржње. Примедба да то око није могло да види ни довољно широко, ни довољно дубоко, а самим тим ни свестрано, ни објективно (ако је то уопште важно и могуће), није толико важна. Свежина увида, емоција, жеља, машта, тачке сусретања, изоштриле су потребу да се донесе неки озбиљнији суд о Кини.

Из наше перспективе, то су те почетне тачке у „гледању“ на Србију и Кину. Очи Канг Јоувеија и Милана Јовановића Морског биле су први дубоки зраци светла, који су дотицали површину узбурканих и, по много чему, узбудљивих вода две културе. То јесу били кораци у разумевању и приближавању две земље и два народа. Можемо слободно рећи да су за своје време то били храбри и несвакидашњи искораци у свет другог и другачијег.

Други важан корак, који је данас лако препознатљив, али у време настанка јако необичан, јесте Антологија кинеске лирике, коју је приредио и превео један од најзначајнијих српских књижевника Милош Црњански. За њега Кина није била само „далека земља“, већ велика тајна и неисцрпна инспирација. По његовим речима, „дати, што пре, преводе из кинеске лирике и кинеских мислилаца било је, за нас, нарочито важно, стога, да бисмо показали и најдаље, прастаре слике, мисли, утицаје и везе духа, које су, у своме вечном кружењу, кроз живот, могле стићи и до нас...“ Захваљујући Црњанском, Кина ће унети у српску књижевност читаву лепезу занимљивих тема и створити посебан амбијент, који до тада у Србији није виђен. Са његовом књигом по први пут се на српском језику појавио превод неколико песама из династије Танг, као и неки делови чувеног филозофског списа Лао Ци.

Први светски рат је учинио то што је учинио. Кина је из царске приче закорачила у Републику, отпочела дуготрајну борбу у тражењу свога места не само у свету модерних времена, већ и у властитој дугој и богатој историји. За то време Србија доживљава, како херојске, тако и трагичне моменте своје историје. Те, по много чему, непредвидиве историјске околности, обе земље, оба народа, гурнуће у вир непрекидних промена, неизвесности и немале патње. Када се погледају вести или информације које су, као траг, остале из тих времена, очигледно је да се ни Србија ни Кина не могу похвалити неком великом жељом да упознају једна другу.

Разлога има напретек. Историјске околности нису биле наклоњене, повољне, срећне, а није постојала ни основна претпоставка, темељно и систематско међусобно изучавање језика, културе и цивилизације. Међутим, упркос таквим околностима, било је неколико покушаја српских интелектуалаца да проговоре о Кини. Овде превасходно мислим на текст Паје Радосављевића Дух кинеске културе и цивилизације (Мисао, V свеска, 85/86, Београд, 1923) и књигу професора Живка Д. Петковића, Кина (Београд, 1937).

Други један догађај одиграо је значајну улогу у том приближавању Кине Србији. Наиме, пред крај Првог светског рата, у хаосу руске Октобарске револуције, добровољачка јединица Одеске дивизије, јединица југословенске војске која је формирана на територији Русије и која се јако брзо трансформисала у добровољачку јединицу српске војске, у жељи да се врати и на Солунском фронту бори за ослобођење своје земље, бива преусмерена да крене ка Далеком истоку, па да се одатле бродовима пребацује на Солунски фронт. Тако је велики број југословенских, махом српских војника, стигао у Харбин. То је био први пут да су очи обичног човека, ако ичега обичног има у човеку, тако дуго и тако непосредно, гледале и лично доживеле Кину. Као резултат тог сусрета, они који су имали срећу да преживе ратну голготу и да се врате у своју земљу, оставили су путописе, цртице из тих немирних времена, описе сопствених доживљаја Кине. Зачуђујуће велики број тих путописа, сећања, говори о жељи да се Кина и све шта је она за њих значила и све шта су они видели пренесе, како у југословенски, тако и у српски друштвени и културни простор.

Од посебног значаја су путописи: Милутина Велимировића (Кроз Кину), Јована Д. Миланковића (Успомене из Сибира 1918–1919, Београд, 1926), др Славка Диклића (Путничке биљешке, Осијек, 1932), О. Ј. Суботића (Из жутог царства, Нови Сад, 1921), пуковника др Владе Станојевића (Моје ратне белешке, Љубљана, 1934), Александра Д. Ђурића (Ка победи /ратни дневник/, Београд, Геца Кон, 1938), Данила Јањуша (Моји доживљаји из рата, Сарајево, 1939), Данила Ј. Храниловића (Из записа југословенског добровољца, Загреб, 1922) или Аритона Михајловића (Кроз пламен руске револуције, 1928), итд.

У књизи коју сам пре много година приредио, Поднебеско царство: Срби о Кини 1725–1940 (Чигоја штампа, Београд, 2006), дат је сажети приказ и направљен је избор из тих путописа. Поднаслов је био: Српски војници путописци Истока, а велики део тих путописа се односио на Кину. По дубини и ширини увида, издвојило се неколико аутора: Милутин Велимировић, Озрен Суботић и Влада Станојевић.

О повећаном интересовању за дешавања у Кини говоре и преведени текстови о Кини и њеним односима са другим земљама у Азији, који су се појавили у часопису Избор, свеске 8 (Јапанско-кинески сукоб, /Marianne, Париз) и 9 (Шангај-модерни Вавилон, Roger labonne /Revue de Paris); (Кинеске жене / Стандард магазин, Лондон) за 1937. годину, као и свесци 5, за 1938. годину (Нецензурисани извештај из Кине /Asia, Њујорк; Хумор-непријатељ Кинеза, Florence Loebell /Coronet, Чикаго).

Трагајући за тим како су Кинези постали део свести обичних људи у Србији, незаобилазан је један догађај, необичан чак и за оно време. Наиме, у Београду је 1929. године, уз свесрдну помоћ српских индустријалаца и Српске православне цркве, саграђен будистички храм. Био је то једини живи будистички храм у Европи. Изградњу овога храма су иницирале избеглице из царске Русије, Калмици, будистички верници чија је вера највише практикована на Тибету.

Срби су ову заједницу Калмика, не схватајући историјске путеве, нити сложене историјске корене будизма, називали „Кинези“. Те исте године према попису странаца у Београду живело је четири Кинеза.

Они који су упознати са том причом кажу да се један Кинез издвајао, не само својим аристократским држањем и вештим трговачким способностима, већ и због необичне приче по којој га памте и Београђани, и Панчевци, и једна мансарда у улици Краља Петра бр. 60 на Дорћолу. У њој је живео Чо Ченг По, први Кинез у Београду који је у њега стигао 1928. године. Његов унук Бојан Герстнер је веома поносан на свог деду, који је кратко време провео и у затвору у Лепоглави. Тамо је упознао Тита, и када се рат завршио, Чо Ченг По је послао писмо у маршалат, присећа се његов унук Бојан.

„За седам дана стигла је велика лимузина за целу породицу. Са њима је био још један Кинез, којег је деда усвојио. Кад су стигли у маршалат, од Тита су добили бонове за гардеробу и храну у Робној кући Београд и решење за стан, јер су живели као подстанари. За пет минута су све решили, ето колико је био поштован Чо Ченг По“, каже Бојан. Трговао је јапанском робом, а био је интересантан предратним репортерима листа „Време“ који су објавили причу о њему у броју који је изашао 3. фебруара 1938.

Крај приповести о првом београдском Кинезу зачинио је један од његових пријатеља – Братислав Атанацковић, професор Београдског универзитета у пензији, који памти дружење са Поом. Из његовог сећања сазнајемо да је По био прави интелектуалац, а његова знања нису била примерена „обичном“ човеку – испричао је Атанацковић „Новостима“ . Чиновници кинеске амбасаде одржавали су присне контакте са Чо Ченг Поом, чак и у време када Југославија и Кина нису биле у добрим односима. Посећивали су га, поготово у доба великих кинеских празника. Он је пре Другог светског рата трговао веома вредним порцеланом, елегантно се одевао и кретао се у високим круговима, у којима је био уважаван. Повећаном интересовању Срба за Кину и Кинезе свакако је допринео и један занимљив догађај везан за Поову ћерку.

Наиме, за ову породицу и малену Глорију чула је Гита Предић, кћи Бранислава Нушића. За људе онога времена у Београду чињеница да један косооки Београђанин, Кинез, будиста, жели заједно са породицом да прими православље, а да му кум буде, ни више ни мање, сам Нушић, па да чин крштења треба да уприличи лично патријарх Варнава, сигурно није прошла без интересовања. То је побудило велику медијску пажњу. Нажалост, Нушић је убрзо умро, а предратни новинари су забележили како је једно неутешно дете посебно тужно плакало на његовој сахрани: то је била малена Глорија. Поова ћерка. О томе су писале предратне новине.

Слажући каменчиће у овај мозаик стижемо до још једне несвакидашње личности и догађаја, а то је био долазак Љаље Велимировић из Кине у Београд (1931. године). Иако ретки, постоје записи о њеној лепоти и шарму који је из Кине донела у Београд.

То што је познавала, говорила кинески језик, додатно је заинтересовало ондашње јавно мњење. Тако је њена фотографија осванула на првој страни ондашњих Илустрованих новина, и њен кратки запис о Кини појавио се у неколико наставака, привлачећи велику пажњу читалаца. Тако се Кина, у свести обичног човека, поново јавила као „далека“, „чудесна“, „тајанствена“ земља, али земља у коју су закорачили наши људи и која их је освојила својом цивилизацијом и културом свакодневног живота. Земља коју вреди упознати.

Тако ће новинар Времена, у једном врло надахнутом приказу, овако завршити свој текст:

„Данас, припијена за наше копно, г-ца Љаља Велимировић спада у највредније студенте књижевности и енглеског језика и на њу се очевидно много полаже. Али она осећа непрестано неку притајену носталгију за далеким, широким, свечовечанским, што се одједном изгубило из њене близине од како је дошла овамо. Локално и уско буни јој слух, душу и лепо око.

На њеном етеричном лицу вибрира лирика једног честитог младог бића, добродошлог нашој средини и нашем друштву, које ће је примити са искреношћу и простосрдачношћу и, несумњивом радозналошћу за њу, за њену личност, за тај кинески цвет, најлепши цвет далеког Истока међу нама.“

Недељне илустрације, Београд,
9. октобар 1932. године

Занимљиво је да је у новинама Време остало забележено да су Београђани чак и 1957. године део Београда где су живели Калмици називали „кинески кварт“. Ако све то саберемо, стицај разних околности, и то није спорно, повећао је интересовање обичних људи из Србије за Кину и Кинезе. Међутим, то још није било довољно да се развије потреба за свестранијим и дубљим проучавањима Кине.

Други светски рат је, као и сваки рат, донео са собом велика разарања, миграције становништва, рушење једне а обликовање друге слике света. По окончању рата, у складу са геополитичким променама, ФНР Југославија, а затим и СР Југославија, како се звала тадашња држава, имала је недвосмислене симпатије и разумевање за НР Кину. Тако ће Југославија, а са њом и Србија, међу првима признати НР Кину.

Наиме, иако је Југославија већ 1. октобра 1949. године признала НР Кину, због односа са СССР-ом, међусобно признање је озваничено тек 2. јануара 1955. године. У том тренутку није било много знања о природи и значају, како историјских догађаја, тако и културне историје Србије и Кине. У том раздобљу књиге које су се преводиле са српског и које су биле интересантне за кинеске читаоце биле су књиге везане за: политику, економију, а делом и историју.

Делегација књижевника из Југославије, коју је 1956. године предводио чувени нобеловац Иво Андрић, била је у првој званичној посети НР Кини. Југословенска делегација је провела три недеље у Кини. Колику важност је кинеска страна придавала нашој делегацији говори и податак да су чланове делегације примили како тадашњи министар културе Мао Дун, тако и Џоу Енлаи, кинески министар иностраних послова. А после параде и вечерњег пријема, они су представљени и самом Мао Цeдунгу.

Иначе, поред официјелних говора који су сачувани, Андрић је водио и дневник, из којега издвајамо неколико његових мисли о Кини:

„На сваком кораку долази до израза необична питомост, племенитост и права култура срца овога народа.

Од Кинеза се може научити како се говори са другим људским створом поштујући човека у њему, и у себи, како се сазнаје оно што желиш без питања и насртљивости и казује оно што желиш да кажеш без устручавања и страха од неспоразума. Ви ћете ме упитати у чему је та вештина и како се то постизава. А ја поред најбоље воље нећу умети да вам кажем, јер то је тајна кинеских људи и она не напушта њихово тле.

Гледајући империју ја имам стално једно исто осећање: Не знам ништа, ништа, наслућујем много, а разумем, чини ми се, све.

Гледајући ширину и разноврсност света око себе човек постаје обазрив у закључцима и избирљив у изразу.“

Добри односи са Кином трајали су до 1958. године, када су се пореметили услед доношења програма СКЈ. Од те године, односи Кине и Југославије, из ове данашње перспективе, постали су више него уздржани. О Кини се не говори много.

У периоду кинеске Културне револуције (1966–1976) на простору бивше Југославије, а највише у Србији, појављују се књиге о традиционалној кинеској култури, док о модерној Кини готово да нема речи. Неколико брошура о Културној револуцији, и то је било све што се у Југославији, односно Србији, знало о Кини. Разлог за слабо интересовање не може се тражити само у географској удаљености, узрок томе пре свега треба тражити у веома лошим политичким односима.

У тако креираном амбијенту, када су политике две земље биле оштро супротстављене, јасно је да није могуће говорити о везама, већ пре о кидању веза, не говори се о жељи да се разуме друга страна, већ пре о жељи да се друга страна унизи, покаже у лошем светлу и да се минимализује њено културно наслеђе. На сву срећу то ни у Кини ни у Србији није био случај. Али је било приметно ћутање, које је понекад горе и од најлошијих критика.

Можда због тог општег незнања о Кини и њеној модерности, касније, када су прилике биле повољније, књиге о Кини су се често појављивале. Готово да није било новинара или политичара који је био у Кини, а да по повратку у Југославију, Србију, није написао књигу. Та фасцинираност Кином, њеном културом, цивилизацијом, свакодневицом, отварала је једно поље које није било лако испунити. Појављују се бројне књиге, а ради илустрације, дајемо неколико наслова:

Драги Стаменковић, Са пута по Кини, Београд, 1956.
Обрен Милићевић, Кинеска политика, Београд, 1962.
Бранко Стошић, Шта се догађа иза кинеског зида, Београд, 1964.
Јован Шћекић, Како сам доживео Кину, Београд, 1971.
Милоје Поповић, Био сам у Кини после Културне револуције, Београд, 1973.
Михаило Шарановић, Кина земља на земљи, Београд, 1973.
Ђорђе Раденковић, Загонетка звана Кина, Београд, 1973.
Петар Влаховић, Живот и обичаји народа Кине, Београд, 1973.
Драгослав Ранчић, Кина после Мао Це Дунга, Београд, 1978.
Миодраг Павловић, Кина: око на путу, Београд, 1981.
Предраг Вуковић, Ведро небо над Кином, Београд, 1981.
Света Лукић, Кинески печат, Београд, 1982.

Из садржаја преведених књига које су се појављивале и у једној и у другој земљи види се да је област интересовања са кинеске стране била у складу са развојем и потребама кинеског друштва (економија, политика, историја), док су се у бившој Југославији, а посебно Србији, појавиле књиге о Кини које су захватале различите аспекте кинеске цивилизације: филозофија, религија, књижевност, медицина, уметност, историја, политика, итд.

Полако је настајао амбијент, обликовао се простор за поновни сусрет, који је овога пута био далеко боље припремљен. Али, иако је све то тако било, тешко да је ико могао наслутити оно што је долазило, кинеску модерност и димензије њене присутности у свим сегментима наших живота.