Одлазак Тонија Негрија, једне од икона глобалне левице: Филозоф, активиста и зли учитељ

Све је имало смисла, бар на неко време. За нас, који смо одрасли док се Берлински зид рушио и постали пунолетни када се Југославија распала, било је много питања без одговора. Када смо десетак година касније почели да читамо „Империју“ Антонија Негрија, у њој смо нашли неке одговоре, али и нека питања за наредне деценије.

„Ми побеђујемо“, био је натпис на зиду у Сијетлу новембра 1999. године, када је конференцију Светске трговинске организације која је тријумфално славила победу глобализације прекинуо окршај хиљада демонтраната са полицијом.

Империја је, међутим, већ почела да узвраћа ударац. Најпре у Италији, након протеста против самита Г8 у Ђенови, јула 2001. Многи од демонстраната на улицама тог врелог лета мислили су о „Империји“ као о једној од главних алатки за тумачење савременог света.

Трећи живот

Антонио Негри је тих година живео свој други, или трећи живот. Књига, „Империја“, написана са Мајклом Хардом и објављена на енглеском 2000. године, постала је светски бестселер. Уследиле су књиге „Мultitude” (2004) и „Common” (2010).

Било је то последње поглавље живота личности која је обележила историју италијанских и европских левичарских покрета у последњих пола века. Живота који се у деведесетој години завршио у ноћи између петка и суботе, 16. децембра.

Тони Негри је умро у Паризу, где је живео последњих година. До краја је био активан, у контакту са истраживачима и активистима. Један од његових дугогодишњих пријатеља, Сандро Мезадра, написао је за италијанске новине Il Manifesto да је „његова интелектуална радозналост са годинама чак расла у складу са његовом неугасивом политичком страшћу“.

А политичка страст код Негрија се јавила још у раној младости. У родном граду Падови као млади немирни бунтовник избачен је из омладинске католичке организације и приступио је Социјалистичкој партији, а онда и Комунистичкој партији Италије. Убрзо је његова борбеност кренула другим путем, паралелно са каријером филозофа и професора на локалном универзитету. „Кована у радничким борбама шездесетих, Тонијева политичка природа је сазрела дуж осе дефинисане делима Макијавелија, Спинозе и Маркса, да би потом била подмлађена новим друштвеним покретима”, пише Мезадра.

Широко распрострањена побуна

Негрија је политичка страст шездесетих гурнула на крајње леву страну тада моћне Комунистичке партије Италије (КПИ), да би 1967. основао покрет Potere Operaio (Радничка моћ), а затим, 1973. године, покрет Autonomia Operaia (Радничка аутономија). Скраћеница овог покрета „Аут. Оп.“, исписана црвеном бојом, иако данас испрана кишом и временом, још увек се може прочитати на многим зидовима у предграђима италијанских градова.

„Аут. Оп.“ је био покрет различитих усмерења и локалних искустава, која су често ишла различитим, а понекад и дивергентним путевима. Идеја која је стајала иза покрета била је нека врста „широко распрострањене побуне“, облак („cloud“), како бисмо данас рекли. То је је била недопустиво и за италијанске институције тих година и за саму Комунистичку партију.

Италија је у то време живела такозване „оловне године“, са веома високим нивоом политичког насиља на улицама великих и средњих градова, укључујући оружане формације екстремне левице и екстремне деснице. У таквом политичком пејзажу,  по налогу јавног тужиоца Падове Пјетра Калођера, Тони Негри је 4. априла 1979. године ухапшен, заједно са стотинама активиста покрета „Аут. Оп.“.

Били су то дани након врхунца активности Црвених бригада у Италији, отмице и убиства Алда Мора, тадашњег председника Хришћанско-демократске партије и бившег премијера Италије. Оптужница је тврдила да су „Аут. Оп.“ и Црвене бригаде повезани, те да је Тони Негри мозак читаве стратегије екстремног левог тероризма у Италији. „Зли учитељ“, како му је тада дао надимак новинар Индро Монтанели.

Негри је ухапшен и суђено му је по неколико оптужби које су му донеле казну од 30 година затвора. 

А онда је 1983. године, док је још био у затвору, Негри изабран за посланика италијанског парламента на листи Радикалне странке. Његов избор за посланика значио је да је могао да напусти ћелију и буде у парламенту. Тужиоци су поднели захтев да му се посланички имунитет одузме, што је прихваћено од стране Представничког дома парламента. Али Негри није хтео назад у затвор. Побегао је у Француску, као и многи други активисти крајње левице пре њега. Франсоа Митеран, тадашњи социјалистички председник Француске, није одобравао изручење Италији оних који би се могли суочити са неком врстом „политичког” суђења.

Филозоф и активиста

У Француској, у Паризу, Негрија су топло дочекали локални левичари и убрзо је постао предавач на Универзитету Париз VIII. Његово пријатељство са Алтисером, Делезом, Гатаријем и другима изградило му је мостове за академски живот, али Негри се никад није одрицао активизма. Био је филозоф који је држао уво на земљи, како би ухватио вибрације из жаришта друштвених побуна.

Године 1987. Апелациони суд у Риму је поништио претходну пресуду и преиначио пресуду Негрију на 12 година. Десет година касније Негри се вратио у Италију да одслужи остатак казне, од чега три године у режиму „полуслободе“ – морао је да ноћ проводи у римском затвору Ребибија, али је могао да ужива у скоро потпуној слободи током дана.

То су биле године када се повезао са новим друштвеним покретима који су израњали из рушевина Берлинског зида. Схватио је да је успостављање неолибералног поретка драматично утицало на класну структуру савременог друштва. Једна од области Италије која се најбрже мењала била је североисток земље, одакле је Негри дошао: фабрике више нису заузимале централно место у производном процесу, класна свест радника се променила, појавила су се нова радна места у другачијем економском окружењу. Негри је разумео да се са овим променама није могуће суочити користећи старо оруђе из шездесетих. 

У једном од својих последњих интервјуа за лист Il Manifesto рекао је да је сањао о „другој врсти револуције; оној која не преузима власт него је мења”, револуцији која би била производ „развоја колективне интелигенције и која не би била фиксирана на једно име, било да је то Исус, Лењин, Робеспјер или Сен-Жист“.

Прича о комунисти

Последњих година био је забринут због поновног оживљавања фашизма и радознао због нових еколошких покрета и могућности укрштања различитих „облака“ побуне: од радникa „тезгарошке економије“ (jig economy) ван синдиката, друштвених покрета без јединственог вођства попут „Црни животи вреде“ (Black Lives Matter), зеленог радикалног покрета с његовим идејама класног сукоба...

Своју аутобиографију, објављену 2015, назвао је „Прича о комунисти“ (2015). Остао је комуниста до краја, али на јеретички начин, сумњичав према било којој „партији“, алергичан на стаљинизам и ортодоксију. „Комунизам је радосна страст, колективна страст, етичка и политичка, за борбу против тројства имовине, граница и капитала“, рекао је у поменутом интервјуу за Il Manifestо.

У опроштају с Антонијом Негријем у Италији, „Злим учитељем“ га и даље називају његови противници, слева и сдесна, а унутар ортодоксне традиције италијанске Комунистичке партије много је оних који не деле његове идеје и фокусирају се само на његову милитантност и хронике његових суђења. С друге стране, већина се слаже да је био један од најутицајнијих личности европске левице последњих пола века. А то може да се каже за веома мало италијанских мислилаца, од Антонија Грамшија наовамо.