Шта се добије када се ратови и идеологије упросте: Бирање стране као обавеза и непредвидиве коалиције

Недавно је један кинески аутор (како се чини из текста и коришћених кинеских знакова) предложио схватање међународних односа приказано шематски. (Захвалан сам пријатељу који га је са мном поделио.) Аутор је приметио (као што су, мислим, и многи други) да су се у погледу два рата која се тренутно воде формирале веома занимљиве (2x2) идеолошке коалиције. Постоје људи који подржавају Палестину и Украјину, они који подржавају Израел и Украјину, они који су за Русију и Палестину, и на крају група која подржава Русију и Израел.

Оно што је занимљиво, чак и случајном посматрачу, јесте да ниједан од четири квадранта није празан и да постоји логика у одбрани сваког. Кинески аутор је чак предложио називе за четири табора које бих, у неким случајевима, ради бољег разумевања можда променио.

У овом тексту ћу покушати да објасним, надам се непристрасно, логику сваког табора. Радићу то увек са становишта оних који заузимају наведену позицију.

Почињемо од квадранта (1,1), браниоца међународног права, или антиратне групе, како их је назвао аутор. Ови људи и Русију и Израел виде као агресивне силе које крше међународна правила, а пре свега нарушавају међународне границе. Русија је извршила инвазију на Украјину која је чланица УН, прихваћена 1991. године са тада важећим границама. Слично томе, Израел је одбио да остане унутар својих званичних граница из 1948. године, освојио је земљу која му не припада већ 1967. године, а сада жели да заврши посао протеривањем или убијањем становништва Газе. Дакле, браниоци међународног права морају заузети став против земаља које га крше, односно морају подржати Украјину и Палестину.

Браниоци слободног света (или „пси америчке империје“, како их аутор назива користећи маоистичку терминологију) налазе се у квадранту (2,1). Они сматрају да су браниоци међународног поретка наивни. Међународни поредак се често дефинише чистом бројчаном већином у УН која се састоји од недемократских и ауторитарних влада. На њега се мора позвати када је то корисно, али, с обзиром на његову природу, глупо је узимати га као фундаментални принцип који треба поштовати у сваком тренутку. Постоје виши принципи.

Тај виши принцип је „либерални глобални поредак“, или како га је Гидеон Рахман прикладније назвао недавно у „Фајненшел тајмсу“, „одбрана слободног света“. Понекад се морају занемарити међународна правила, као у случају Израела данас, када постоји борба између демократије и терористичке организације, или између државе која жели да буде демократска, као што је Украјина, и терористичке државе као што је Русија.

Истина је, признали би браниоци слободног света, да се они залажу за униполарни свет предвођен Сједињеним Државама. Али то је једноставно зато што су САД најјача земља која се придржава принципа људских права и демократије. Ови принципи, тврде браниоци слободног света, ће на крају постати глобална правила, а униполарни или хегемонистички свет би ишчезнуо јер би сви били равноправни чланови нове глобалне демократске заједнице. Подршка хегемону данас је само средство које води ка равноправном и слободном свету сутра.

Браниоци мултиполарног света (квадрант 1,2), или како их аутор назива „људи који потпуно разумеју срж међународне политике“, сматрају да су браниоци слободног света или наивни или непоштени. Морају бити такви, тврде браниоци мултиполарности, јер хегемон увек представља своје интересе као да су засновани на неким општим принципима, а у стварности тражи доминацију која се не доводи у питање. Европске колонијалне силе су тврдиле да су освајањем афричких и азијских народа донеле цивилизацију; Pax Romana је брањен трговином и правом које су поражени народи могли да добију, да буду грађани Римског царства.

Због тога, браниоци мултиполарног света виде позицију људи у квадранту (2,1) као огољену жељу за моћи која се не доводи у питање. Сходно томе, они виде Русију и Палестину као земље које то покушавају да зауставе, подривајући униполарност: Русија показујући да свака јака држава у мултиполарном свету може себи приуштити да прекрши правила, а Палестина, на сличан начин, одбијајући да прихвати чињеницу да само Сједињене Државе могу одлучити шта је добро за њих.         

Социјални дарвинисти (квадрант 2,2) виде све горе наведене позиције као безнадежно наивне. Они тврде да јаке нације никада не поштују међународна правила и пружају низ историјских примера за то. Они мисле да свет мора да прихвати да је „моћ у праву“ и да „јаки раде шта могу, а слаби трпе шта морају“. Русија и Израел само примењују ову вековну истину. Нападају слабије комшије, уништавају им домове, протерују их, убијају, не признају њихово постојање и притом једноставно раде оно што је у историји свака јача људска група чинила слабијој.

Морамо, тврде они, да то прихватимо јер је то људска природа и одувек је била. Можда је то чак и добро јер ће јаче групе учинити свет бољим владајући њиме. Социјални дарвинизам не може нестати.

Било би занимљиво, иако тешко, проценити који проценат светске популације припада ком квадранту. Постоје, наравно, реметилачки фактори попут религије или историјског непријатељства који би погурали људе ка једном или другом квадранту, али мислим да би они ипак морали да рационализују своје позиције позивањем на неки општији принцип.

Могуће ја да се покуша да се тако распореде и земље, али мислим да би то било погрешно јер државе, из много разлога, не морају нужно да изражавају ставове свог становништва. Да наведем само неколико примера.

Можда је разумно веровати да би неки људи у Ирану или Венецуели који мрзе своје владе могли да заузму позицију оних који су за слободни свет, јер виде САД као добронамерног хегемона који би им на крају помогао да се отарасе сопствених влада.

С друге стране, присталице покрета Непокорена Француска могу заузети позицију мултиполаризма јер виде Француску као државу која је обавезана да води политику о којој се одлучује у Вашингтону или Бриселу. Слично томе, неки људи у Латинској Америци могу бити за браниоце мултиполарности јер им се не свиђа хегемонистички положај САД на њиховом континенту.

Руси који страсно мрзе Путина лако би могли да падну у квадрант (2,1). Старомодне присталице Трећег света би могле поново да реактивирају старе борбе подржавајући квадрант (1,2), где Русија игра улогу Совјетског Савеза.

Могуће су различите, а понекад и непредвидиве комбинације и зато је свет тако сложен. 

Извор: Global Inequality and More 3.0