Полина Осетинскаја са Бахом, Глинком и Рахмањиновим у Београду: Музика је тренутак истине

Један од првих снимака које сам преслушала листајући дискографију на званичном сајту руске пијанисткиње Полине Осетинскаје (1975), био је снимак коралног прелудијума Ј. С. Баха, Nun komm, der Heiden Heiland. Ако на тренутак изузмемо чињеницу да је ова композиција високо на скали сваког обожаваоца Бахове музике, вероватно једини разлог због ког слушалац не прекида снимак после првог минута – као што је био и мој случај – јесте чиста, јасна и дубоко рањива интерпретација. Довољно да неколико дана посветите интензивном слушању доступних снимака.

Од нежног, дечјег и бескрајно романтичног „гласа“ Петра Иљича Чајковског, преко невиних, лаганих плесних ставова француског барокног сензибилитета, до страница музике 20. и 21. века – од стваралаштва Валерија Гаврилина и Гије Канчелија до Арва Перта – у сваком новом програму осећа се исти спој: неодољива мекоћа тона и изузетна пијанистичка виртуозност.

Пијанисткиња Габријела Монтеро једном је рекла да ,,Полина припада пантеону највећих“. Додала бих – и најхрабријих.

Имала је пет година када је почела да свира клавир, са шест је први пут јавно наступала, са седам је уписала Централну музичку школу у Москви, а у Великој сали Московског конзерваторијума дебитовала је 1987. године, са једанаест година, изводећи Моцартов Клавирски концерт бр. 23 у А-дуру. Данас наступа у најпрестижнијим концертним дворана света – од бечког Концертхауса и сале Берлинске филхармоније до Карнеги хола, Барбикен центра и Сиднејске опере. Сарађује са оркестрима као што су Оркестар Маријинског театра, Словачка филхармонија и Токијска филхармонија, као и са диригентима попут Теодора Куренциса и Дениса Расела Дејвиса. У текућој сезони остварила је и низ соло дебија у Европи са Данским националним филхармонијским оркестром под управом Кирила Петренка.

Актуелна концертна сезона води је у Париз, Брисел, Барселону, Лондон, Хелсинки, Сиднеј, Сингапур и Сан Франциско, а имали смо среће да се на тој мапи нађе и Београд. Како сама каже, топлина београдске публике на прошлогодишњем БЕМУС-у, била је један од разлога што се поново враћа.

Поред концертне каријере, Осетинскаја је и ауторка књиге Збогом, туго први пут објављене 2008. године. У њој отворено говори о другој страни одрастања музичког чуда од детета, о темама које су често скрајнуте или сакривене иза дара и успеха, о очекивањима, притисцима и процесу проналажења сопственог уметничког пута.

ДУЊА САВИЋ: Колико Вам је било изазовно да се, у процесу писања књиге Збогом, туго вратите тим сећањима и поново их проживите из нове перспективе? И када данас погледате уназад, шта је то што млада Полина и Полина каква сте данас имају заједничко?

ПОЛИНА ОСЕТИНСКАЈА: Полина некада и Полина данас нису исте. Када сам писала ову књигу, била сам готово дете. Данас сам и сама родитељ и знам колико труда је потребно да се нешто пренесе детету и да се оно нечему научи. Понекад питам своју децу шта мисле о мом родитељству – а они кажу: хвала ти што нас ниси одгајала онако како је твој отац одгајао тебе. У исто време, данас осећам и много захвалности према свом оцу. Старе повреде су прошле и ја идем даље, куда ме живот води.

Музика, поред свега, заузима централно место у Вашем животу. Како су се током година мењали значење, улога и однос према музици и извођењу?

Почела сам да свирам другачије када сам постала мајка. Нешто се променило у самом звуку, у начину на који приступам сваком тону. Мислим да ме је мајчинство учинило бољом музичарком него што сам била раније.

Рођени сте и одрасли у Русији, земљи чија Вас је култура и уметничка традиција у великој мери обликовала. Шта за Вас данас значи идеја руске музике?

Сваку музику увек свирам као да је написана управо у овом тренутку, јер сваки пут када је изводите она треба да звучи свежe и новo. У исто време, важно је да знате околности у којима је дело настало и шта је оно значило самом композитору. То увек помаже.

Сергеј Васиљевич Рахмањинов и Петар Иљич Чајковски чине се као композитори који су Вам посебно блиски. Њихову музику често изводите, а она се налази и на неколико албума из 2000, 2015, 2016. и 2020. године. Који су највећи пијанистички и интерпретативни изазови у њиховој музици и како су се ти изазови продубљивали како је расло Ваше искуство?

Рахмањинов је и сам био велики пијаниста и његова музика пружа могућност да се покаже све што клавир може да понуди. Али за то су потребне беспрекорне техничке вештине, а њих никада није довољно – увек треба учити и стицати све више искуства. Код Чајковског је свуда присутна та велика, опсежна мелодија и богат симфонијски звук, а задатак је да се све то представи на клавиру.

Шта је, по Вашем мишљењу, суштина клавирске музике Рахмањинова и како приступате и тумачите његове Прелудијуме, чији ћете избор извести у Београду 18. марта?

То је чудесна комбинација унутрашњег и спољашњег певања и вођења гласова, која мора истовремено да постоји и у уму и у рукама, и све то заједно треба да буде у савршеној равнотежи.

Нека дела Чајковског изводите готово читавог живота, још од детињства, али сте касније у њима открили нове дубине. Његову музику описали сте као сусрет „људског“ и „музичког“, обележен осећањем трагике, усамљености и неиспуњене чежње. У којој мери сте данас повезани са тим унутрашњим светом Чајковског?

Чајковски је, чини ми се, знао колико живот понекад може бити очајан, а ипак се није плашио да га живи – па зашто бисмо се ми плашили? Сви ти успони и падови суштина су такозване „руске душе“. Иако је то помало велики и уопштавајући печат, он ипак постоји и не може се избећи.

Након што сте заузели став против рата у Украјини 2022. године, бројни Ваши концерти су отказани у државним концертним салама широм Русије. Како сте доживели тај тренутак?

Не бројни – сви. Осетила сам много бола. То никада не може бити лако. Али сви у животу доносимо своје изборе. Можда ћу се једног дана поново вратити својим слушаоцима, које волим.

Како, у том смислу, видите однос између музике и политике?

Неки кажу да не треба мешати музику и политику. Да, не треба. Али постоје тренуци у животу када неке ваше музичке поруке постану политичке. Тада оне звуче још гласније. Све док музика не служи политици, не би требало да се мешају. Ја нисам политичарка – ја сам музичарка, и желим да ме пре свега чују као музичара.

На концерту у Београду свираћете, између осталог, три Бахове кантате, односно корална прелудијума Jesus bleibet meine Freude (BWV 147), Die Seele ruht in Jesu Händen из Кантате бр. 127 и Wachet auf, ruft uns die Stimme (BWV 140). Шта Бахова музика буди у Вама?

Док свирам Баха, увек чујем глас Бога. Можда зато што је он своју музику већином упућивао Богу? Понекад чујем и човека, али човека који и даље поставља питања Богу. Мислим да му је био веома близак, као једно од Његове вољене деце. У тој музици има свега – дубоког смисла, надахнућа, исцељења, саосећања и утехе.

Глен Гулдов чувени снимак Бахових Голдберг варијација из 1956. године био је његов начин да сачува један готово савршен тренутак у времену коме се и данас враћамо. Како Ви видите процес снимања музике данас?

За мене је то увек права мука. Суочавам се са својим недостацима и одмах бих хтела поново да снимим. Да бих добила најбољи могући снимак, морам да изведем дела више пута у јавности, затим да их одложим, па да им се вратим после извесног периода. Тек тада почиње права музика.

Шта Вама, као музичарки, има већу вредност: снимање, које чува један тренутак, или живо извођење, које постоји само у реалном времену у ком се дешава?

Живо извођење, свакако. Ако је било добро, снимак ће то сачувати.

Говорили сте о свом интересовању за италијанско сликарство и о афинитету према музејима. Шта Вама значи посета музеју? Да ли тамо идете у потрази за одговорима, питањима, инспирацијом, сећањима или нечим што надмашује све то?

За мене је уметност велики извор лепоте, пре свега. Потом следи истинско, религијско, екстатично дивљење мајсторству генија. И на крају – инспирација. Питање је: хоћу ли икада бити у стању да створим нешто подједнако лепо или значајно?

Поменули сте једном Вашу везу са делима Микеланђела. На који начин осећате ту повезаност?

Бити стваралац значи умети одбацити непотребне детаље како би се сагледала целина. А одвојити детаљ од целине значи, пре свега, створити саму целину.

У свету у коме живимо, да ли уметност – била она музичка или визуелна – може да понуди простор за мир и паузу, или темпо савременог живота то све више отежава?

За мене је то тренутак истине: када слушамо музику, када посматрамо слику или читамо роман – време као да стаје. Таквих тренутака нам је потребно што више, иначе ће нас време прогутати, као што то увек чини.

Постоји ли уметничко дело – слика, књига или музика – коме се током живота враћате као некој врсти личног уточишта?

Ана Карењина Лава Толстоја је бескрајан извор за читање људске природе. Бахова Пасија по Матеју је права енциклопедија музике, никад ми не досади. Али, наравно, постоји још много таквих дела.