Кратка (пред)историја студентских побуна у Београду, од 1851. до 1941: Корени омладинског бунта

Од када Универзитет као установа постоји у Европи, студенти били агенс друштвених промена. Још су средњовековни студенти (и њихови професори) својим космополитским начином живота, и могло би се рећи авантуристичким духом, представљали велики изазов за релативно непокретно средњовековно друштво.

У модерно доба прва студентска удружења настала су у Немачкој (Burschenshaft) током буђења националне свести у доба Наполеонових ратова 1813/14. Прво студентско удружење под називом „Teutionia“ основали су у Халеу добровољци-повратници из рата против Наполеона 1814. године.

Прва политичка демонстрација студената, Вартбуршка прослава 1817. године, такође је имала национално-патриотски карактер. На њој се скупило 349 студената, махом теолога и правника, да прославе 300 година реформације и „битку народа код Лајпцига“. Следеће године, у свом уставу „Општенемачко удружење студената“ (Allgemeinen deutschen Burschenschaft) себе je видело као „одраз свог народа процветалог у слободи и јединству“. Овај тип национално-либералних студентских покрета доживео је врхунац у револуцији 1848. године.

Студенти у револуцијама

У западној Европи студенти су били активни учесници у револуцијама 1830. и 1848. године: „Париски студенти су били први оганизовани републиканци у Француској 19. века, а такође су били и револуционари“, писао је Џон Пламенац.

Револуција 1830. године инспирисала је Виктора Игоа да први у светској књижевности, у роману Јадници, опише побуњене студенте, чланове тајног удружења „Пријатељи АБЦ-а“.

„Већина Пријатеља АБЦ-а су били студенти, срдачно удружени са неколико радника... Ти су млади људи живели међусобно као у некој породици, толико су били у пријатељству. Сви, осим Легла, били су с југа“, писао је Иго. За њихове вође Анжолра и Комбефера, Иго наводи: ,„Анжолра је био јединац син и богат... Човек би рекао, гледајући му мисаони одсјај погледа, да је у неком ранијем живљењу прошао кроз револуционарну апокалипсу... Природа првосвештеника и младића, необична код једног младића. Био је богомољац и борбен; са непосредне тачке гледишта, војник демократије; изван савременог покрета, свештеник идеала... Поред Анжолре, који је представљао логику револуције, Комбефер је представљао њену филозофију. Говорио је: 'Револуција, али цивилизација'... Волео је реч грађанин, али је још више волео реч човек.'“

По мишљењу Џoна Пламенца, студенти су били ти који су започели револуцију у Паризу 1848, док су у Немачкој 1848. били само део либералног грађанства, „тек један глас у великом хору револуционамог покрета“, како каже Конрад Јарауш. Зато се не може говорити о посебном студентском покрету у 1848. години, бар не у смислу студентских покрета 20. века. И у Париској комуни 1871, међу бланкистимa, који су представљали вођство револуције, такође је било много студената. 

Касније долази до раздвајања студентских покрета на два типа, што ће кулминирати у првој половини 20. века. У Европи национално оријентисани покрети прилазе крајњој десници, а студентски покрети усмерени ка социјалним реформама приближавају се левици и често имају интернационални карактер. Ова подела није апсолутна, а поготово не важи у Трећем свету, где многи студентски покрети комбинују социјално-реформаторске и националне елементе.

Трећи свет

У земљама Трећег света, у време антиколонијалне борбе, студентски активисти су често деловали као „функционални еквивалент“ непостојећих или слабих модернизаторских слојева. Студенти су лако прихватали идеје из других средина и покушавали да их примене у својим земљама. За разлику од индустрије, економских и друштвених структура, за трансфер политичких и културних идеја практично не постоје препреке. Као што су се у 19. и 20. веку модни трендови ширили из Париза, тако су се и западне политичке идеје шириле светом, без обзира на степен развоја или политички систем и земљама „примаоцима“.

Преносиоци политичких и културних идеја често су били студенти. Скоро сваки члан Уније западноафричких студената у Лондону, основане 1925., пошто се вратио у западну Африку постао је политички лидер. Међу њима су најпознатији Kваме Нкрумах, студент логичког позитивизма код Aјера (као и Михајло Марковић), који је 1957. постао први председник Гане, и Џомо Кенијата, докторант код Бронислава Малиновског, који је 1964. постао први председник Кеније.

Руски студенти

Контраст између идејних концепција и друштвене стварности често је код студе­ната, још у 19. веку, побуђивао политички радикализам. Чини се да је радикализам сту­дентских покрета у 19. веку био највећи у друштвима где је „интелигенција“ била дистанцирана како од осталих делова средње класе, тако и од елите и нижих класа.

Можда нигде контраст између општег нивоа друштвеног развоја и образоване „интелигенције“ није био већи него у Русији 19. века. Александар Херцен је то описао: „Та контрадикција између образовања и обичног живота нигде није досегла толике размере као међу племством Русије.“ Под племством, Херцен је пре свега мислио на студенте из редова племства. Притом треба имати у виду да је огроман број студената долазио из редова такозваног „трећег елемента“, декласираног племства које је племство било само по имену, а живело је од слабо плаћених чиновничких и интелектуалних занимања.

Занимљиво је да је проценат поповских синова такође био изузетно висок у редовима студентских активиста у Русији. Можда би било пресмело тражити везу између зилотског фанатизма руских студената и хилијастичке и месијанске традиције руског православља, али би свакако требало имати у виду те специфичности социјалне структуре руских студената који су покушавали да пронађу интелектуалну „пречицу“ за савлађивање заосталости, неправде и беде.

У почетку су у природним наукама видели нову веру, која треба да реши друштвена питања... Базаров, јунак Тургењевљевог романа Очеви и деца, објављеног 1862. године, спаја веру у анатомију и веру у хемију. У слободно време се бавио сецирањем жаба, изјављујући да је „пристојан хемичар двадесет пута кориснији од песника“.

Руски студенти су коначно у марксизму пронашли „научни метод“ за побољшавање друштва. „Теорију моћнога мислиоца“, како је Маркса назвао Петар Лавров, руски студенти су прихватили далеко пре својих западноевропских колега. Готово нико међу студентима на Западу није знао за Маркса у тренутку његове смрти 1883. године, док су руски студенти тим поводом организовали манифестације у московској Петровској академији, на универзитету у Одеси и Техничком институту Санкт Петерсбурга

Први страни језик на који је преведен Капитал био је руски, што је помало збунило оца историјског материјализма, јер се то није уклапало у теорију о условљености надградње развијеношћу базе. Маркс је у једном писму рекао да осим тога што је руски пр­ви језик на који је Капитал преведен, Русија је и земља где се продао највећи број примерака овог дела. Међутим, одмах затим је приметио да руски аристократски сту­денти образовани на западним унииверзитетима увек стреме оном најекстремнијем што Запад нуди, те да их тај младалачки идеализам не спречава да постану ниткови чим уђу у државну службу.

Без обзира на Марксове сумње у социолошку „правилност“ руске револуционарне омладине, не може се сумњати у њихову револуционарну жестину и спремност да погину и убију за своје идеале. Студентски револуционарни терор није никад и нигде досегао толике размере као у царској Русији. Само на цареве Александра Другог и Александра Трећег су револуционари, углавном сту­денти, покушали да изврше већи број атентата. Александар II је убијен 1881. године, у организацији „Народне воље“, коју су чинили млади људи, углавном бивши студенти.

Од првог студентског протеста у Русији, у Харкову 1858, руски студенти су више од пола века били у скоро сталној побуни, а њихов покрет се одликовао жестином и пре усвајања марксизма. Према проценту студената који су хапшени или избацивани са универзитета, ниједан каснији студентски покрет у свету не може се ни примаћи руском. Тако је, на пример, 1861. године ухапшено 43% санктпетерсбуршких студе­ната, седамдесетих година 19. века је годишње хапшено по 2,5% московских студената, а осамдесетих и деведесетих година са московског универзитета избацивано је од 2,4 до 12% студената годишње. У последњој години 19. века, 1899, штрајковало је 81% руских студената, док је 1911. године у целој Русији са факултета избачено 15% студената.

Руски студенти су и први који су испробали неке видове политичке борбе и друштвеног понашања који су за каснији развој студентских покре­та били значајнији од првих немачких студентских удружења. У жељи да покажу своју блискост са народом, руски студенти су први почели да носе одећу радника и сељака – 1874. и 1875. године две до три хиљаде младих људи, махом студената, обучени као радници и сељаци кренули су „у народ“ да га уздижу и просвећују. Каснија америчка мода ношења ствари од плавог тексаса (blue jeans), карактеристичног за америчке сељаке и раднике, која је доживљавана као побуна против грађанског поретка, заправо је далеки (и вероватно несвесни) од‌јек прерушавања руских студената „народњака“. 

С друге стране, царски режим је имао своје захтеве у погледу изгледа студената, који су били прилично противречни. Студентима је за време цара Николаја Првог (1849) наметана карактеристична фризура да би их полиција лакше препознавала током немира, а 12 година касније (1861) била је забрањена студентска униформа, не би ли се сломила студентска политика имиџа.

Врхунац студентског ангажовања у револуционaрним догађајима у Русији пре Првог светског рата била је Револуција 1905. Студенти су постали председници најзначајнијих радничких совјета, као што су они у Санкт-Петерсбургу и Одеси. Сту­дентски немири су се у Русији наставили до 1914, а посебно после 1910. године, када је председник владе Столипин, сматрајући универзитете леглом немира, почео да укида права која су с муком извојевана 1905. године.

По избијању Првог светског рата студенти су се лојално укључили у ратне напоре царевине. Касније је њихов патриотски ентузијазам, после пораза и лошег вођења рата, као и због увођења регрутације за студенте 1916. године, нешто спласнуо.

Почеци студентског (и ђачког) покрета у Србији

У Србији је до 1863. године највиша школа био Лицеј, који је превазилазио ниво средње школе, како по функцији тако и формално (већ је 1839. године одвојен од Гимназије „као вишa и свезе и сношенија никаквог са Гимназијалним неимајућа школа“), али тек се о Великој школи, која је 1863. године отворена као „научни завод за вишу и стручну изображеност“ са три факултета (Правнички, Технички и Филозофски), може говорити као о некој врсти правог универзитета.

До забране једног студентског удружења у Србији први пут је дошло већ 1851. То је била Дружина младежи српске, основана 1847. и забрањена четири године касније, после напада на владу. 

Први штрајк лицејаца одржан је у време Светоандрејске скупштине 1858. године, да би се три године касније, 1861, лицејци побунили против мера министра просвете усмерених према студентима који не иду редовно у цркву. У петицији они моле кнеза Михаила да као пријатељ просвете спречи да се Лицеј „као једини храм образованости... силом претвори у богословију“. Апел студената се завршава у најчистијем духу европског либерализма: „Ми нисмо више људи чим нам се ова (научна – П. М.) слобода одузима... Хоћемо, желимо, а и позив нам је да тежимо да нам закони постану светиња“.

Студенти су исте године демонстрирали у знак подршке херцеговачком устанку Луке Вукаловића, а лицејац Алимпије Савић је покренуо кривични поступак против жандара Алексе Миџића због физичког напада. После треће Савићеве жалбе Министарству унутрашњих дела, жандар је предат суду.

У јунским догађајима око Чукур чесме 1862. године, студенти су на барикадама имали организовану јединицу коју су назвали Лицејска легија. Углавном су били одевени у „душанке“ и „лазарице“ са калпацима (што подсећа на немачке патриотске студенте с почетка 19. века), а Милан Кујунџић Абердар је носио црвену гарибалдинску кошуљу. Време су углавном проводили у војним вежбама, а мимо њих уз тамбуре, гусле и патриотске књиге (да ли је то један од првих хепенинга?).

Две године касније, 1864, поново је на дневном реду студената било питање политичких слобода. Студенти су демонстрирали поводом избацивања својих професора Владимира Јовановића и Стојана Вељковића из Велике школе. Пре тога је забрањено Друштво српске словесности, које су основали 1841 Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић, због полемика у којима су учествовали Јовановић и Вељковић. Једна од највећих полемика (у чему има значајне симболике) избила је око избора Ђузепeа Гарибалдија за почасног члана Друштвa српске словесности. Наравно, обојица искључених професора су били за то.

Српски студенти нису остали имуни на утицаје руских народњака и нихилиста. Ти утицаји су ишли од опонашања Јевгенија Базарова, јунака Тургењевљивих Очевa и децe, као у случају студента филозофије Милоша Давидовића који је наопачке лепио маркице са сликом кнеза Михаила, до „гутања“ списа Писарева, Доброљубова и Лаврова.

Чернишевског су, како каже Јован Скерлић, српски студенти „скоро обожавали“, а Јован Жујовић тврди да су седамдесетих година 19. века сви студенти Велике школе, изузев једног Црногорца, знали руски.

Јован Милићевић прави разлику међу студентским генерацијама: док је она око 1860. водила књижевне полемике, у време оснивања Уједињене омладине српске 1867. студенти су се бавили националним радом, да би већ почетком седамдесетих година доминантна тема студентског ангажмана постала свеобухватна реформа друштва, надахнута руским узорима. „Бледуњави младићи са дугом запуштеном косом... ишли су у групама и једнако нешто расправљали“, писао је Слободан Јовановић о овој генерацији.

Немири и забране

Намесничка влада, формирана након смрти Михаила Обреновића 1868, после почетне толеранције почела је да врши притисак на политичка удружења. Рад студентског удружења „Побратимство“, основаног 1867, забрањен је 1871, после демонстрација сазваних поводом избацивања једног професора Велике школе. Влада је једва дочекала демонстрације да законски ограничи аутономију Велике школе. После тог догађаја, настало је извесно затишје.

Оснивање политичких странака у Србији 1881. године довело је до оживљавања студентског политичког живота, као и до поделе студената на либерале, напредњаке, радикале и социјалисте.

Прве велике демонстрације су избиле 1882. године, поводом комада Рабагас француског драмског писца Викторијена Сардуа у Народном позоришту којим је режим хтео да исмеје радикале и социјалисте. На премијери, за време другог чина, омладинци ових двеју странака су почели да протествују уз помоћ пиштаљки, чегртаљки (sic!) жабица и бацања јаја на бину. У позориште су улетели жандари и започели тучу са студентима и ђацима која се наставила и око позоришта.

Деведесетих година долази до новог циклуса у студентском политичком животу. Уместо руских народњака, на студенте Београда све висе утичу непосредни западни узори. Радикалско „Дело“ доноси приказе дела Маркса и Енгелса, директно, а не као раније посредством руских превода и коментара.

Немири су у ово време постали скоро уобичајени део студентског живота, али њихови узроци нису били увек само политички. У јануару 1894. студенти су полупали прозоре на неким кафанама негодујући „због скандалозног понашања певачица“, које у својим куплетима нису остављале сту­денте на бини. Други пут те године су демонстрирали поводом укидања устава, а трећи пут против неког професора са Правног факултета.

Сва три пута је демонстрирао и студент Филозофског факултета Радоје Домановић, који је приликом кафанских де­монстрација био ухапшен. 

Демонстрације 1899. године сазване су поводом зверстава у Старој Србији и Македонији. Оно што је код њих поучно и за будућа времена је зрело закључивање студената о повезаности унутрашње и спољашње снаге државе. Студент завршне године филозофије Јован Скерлић је рекао да се „прво треба ослободити београдских паша, па тек онда радити на ослобођењу поробљене браће“, а у завршној резолуцији, у којој се осуђују турска зверства, пише: „Великошколска омладина уверена да је снага једне државе у сразмери са сређеношћу унутрашњих прилика, жали дубоко што је данашња влада у Србији исувише немоћна у Отоманској империји.“

Сви учесници скупа су стављени пред „академијски суд“, а студентски скупови су забрањени.

Студентски немири су добили на снази и значају у 20. веку, пред крај владавине династије Обреновића. После смрти краља Милана попустио је притисак режима, а новим уставом је уведен ограничени парламентаризам.

Деца револуција

Први велики немири београд­ских студената у 20. веку су демонстрације 1902. године. Разлози студентског незадовољства нису били само политичке природе. Од октобра 1901. године Сенат је приморао Ректорат да му уступи на коришћење свечану салу и још неколико просторија Капетан-Мишиног здања. Ова епизода упечатљиво показује колико је Бео­град био мали и неизграђен град. Просторије за Сенат у Дому краља у Дечанској још нису биле завршене, а очигледно у целом Београду није било довољно репрезентативних просторија.

Почетком јануара 1902. године пред Сенат је дошао Закон о зборовима и удружењима. Око тог закона било је неких несугласица са Народном скупштином, у ко­јој су седели изабрани посланици, а не као у Сенату они углавном постављени од краља.

Великошколци су редовно пратили заседања Сената и судбину законских предлога. Незадовољни одлуком Сената, студенти су почели да негодују још за време његове седнице. Када су удаљени из зграде, наставили су да протествују пред зградом Капетан-Мишиног здања, а нарочито су били намерни да извижде Николу Пашића. Пред Велику школу је пристигла жандармерија и почела је туча, да би се на крају умешала коњичка полиција.

Углед студената је био толики да је и сама полиција неколико дана касније одржала збор и изразила жаљење што су их великошколци изазвали и што је полици­ја са њима поступила „као и са сваком мангупаријом, на велику штету угледа нашег највишег васпитног завода“.

Демонстрације су великошколцима послужиле као повод за веће захтеве. Тражили су да се зграда Универзитета врати првобитној намени, а у противном су запретили да ће напустити зграду у оставити је Сенату. Академски суд је казнио 211 студената поништавањем једног или два семестра, али су великошколци би­ли солидарни и од 25. марта су бојкотовали наставу. Почетак семестра је одложен за 2. мај, али ни тада већина није дошла у своје клупе.

На крају је краљ својим указом од 28. октобра ослободио све кажњене великошколце. Сенат је исељен још пре тога. Била је то велика победа студентске солидарности и лекција политичарима који су од 1899. го­дине почели да праве непринципијелне компромисе са недемократским владаром.

И пад династије Обреновић су најавиле студентске демонстрације. Протесту студената против још једног укидања устава придружили су се шегрти и маса света. Дошло је до пушкарања, приликом којег је погинуло више људи. За разлику од претходног времена када су побуњене студенте водили филозофи, сада су најактивнији били правници, као Димитрије Туцовић и Љуба Јовановић-Чупа. Режим Александра Обреновића је дефинитивно изгубио легитимитет и два месеца касније је свргнут, убиством краља и краљице.

Демонстрација студената је било и у периоду парламентарне демократије од 1903. до 1914. године. О њима, међутим, нећемо много говорити јер је политички контекст био промењен. У овом периоду универзитетска власт је углавном штитила студенте у сукобима са органима реда, а државна власт је према њима била благонаклона.

Европска омладина између светских ратова

У међуратном периоду дошло је до обрта у политичкој оријентацији европских студената. У скоро свим европским земљама студенти се после Првог светског рата радикализују, али је међу њима све више десних радикала и националиста.

У Нема­чкој је неуспела револуција 1918. године била револуција без студената. Далеко их је више било у редовима националистичких добровољаца.

За све време трајања Вајмарске републике немачки студенти нису прихватили парламентарну демократију. По једној анкети 77% немачких студената је одбацивало вајмарски устав. Велики историчар и професор Фридрих Мајнеке рекао је 1925. године: „Ја знам да се већина академске омладине данас налази у десничарском табору.“

У Италији је 13% фашиста било из студентских редова, још пре него што су фашисти дошли на власт. Десничарски екстремизам се појавио и код француских студената, међу којима је ојачала Action Francaise. По први пут је дошло до великих десничарских студентских немира, а десничарски студенти су чак покушали да убију француског премијера Леона Блума. Неки аутори ту појаву објашњавају сукобом генерација и побуном против очева, који су овај пут били либерали и левичари на власти (Клемансо, Блум, Ерио).

Београдски универзитет се политички развијао у сасвим супротном правцу.

„Црвени универзитет“

У послератној историографији сматра се већ општим местом чињеница да је у периоду измеду два светска рата Београдски универзитет био расадник револуционамих кадрова. По истраживању Љубомира Петровића, од 1.322 народна хероја у Југославији њих 313, или 23,68% били су из студентских редова.

Осим левичара (и љотићеваца) на Београдском универзитету jе било организованих студената који су били присталице и умеренијих политичких опција, пре свега демократа и земљорадника. Светозар Вукмановић Темпо о почетку великих студентских демонстрација 1931. године пише: „Готово сви говорници су понављали пароле о слободи збора и договора, о слободним демократским изборима, иако су припадали овој или оној партији чија су руководства припадала опозицији.“

Наравно, у већини каснијих радова ове демонстрације ће бити приписиване комунистима. Остаје ипак чињеница да су студенти Београдског универзитета претежно били распоређени лево од политичког центра, а померање ка левом крају политичког спектра је било све јаче како се ближио Други светски рат.

Прве велике демонстрације београдских студената у међуратном периоду имале су несумњив печат левичарства. Тог 23. јуна 1919. скоро сви студенти Универзитета су напустили предавања и демонстрирали против протеривања комунистичког вође Владимира Ћопића и још неких студената у родна места. Прошли су Кнез Михаиловом, Краља Милана и Кнеза Милоша, све до Министарства војске и момарице. Жандармерија је пуцала у ваздух, а студенти су на плотуне одговорили певањем химне. Мини­стар просвете је захтеве студената назвао „умесним“, а министар војни је студентску поворку назвао „руљом“.

У пролеће 1920, студенти су организовали први митинг који је по броју учесника превазишао студентске сразмере. На Калемегдану пред 10.000 људи, припадници разних политичких опција (између осталих Васа Чубриловић и Цвјетко Поповић из редова младобосанаца) говорили су против владе Стојана Протића, највише против корупције, а за грађанске слободе, доследну аграрну реформу и расписивање избора за Уставотворгану скупштину.

На Теразијама је дошло до сукоба демонстраната са жандармеријом и коњицом, у којима је повређено и десетак студе­ната. После тих догађаја Универзитет и средње школе су ступили у вишедневни штрајк.

Децембра 1920. влада доноси Обзнану којом забрањује рад Комунистичке партије Југославије, што изазива нови талас протеста.

Ваведењски догађаји

У првој половини двадесетих година водила се борба државе и универзитета око универзитетске аутономије. Држава је настојала да на професоре примени Закон о чиновницима, то јест да останак у служби професора буде као и код чиновника везан за лојалност држави. Универзитет се годинама борио против тога, нарочито од када су 1923. године избачени неки професори на основу члана 4 чиновничког закона који се тицао „забране испољавања начела против постојеће државне форме“.

Студенти су тим поводом организовали демонстрације у марту и децембру 1924. У марту су де­монстрације остале ограничене на универзитетске ауле, док су децембарске демон­страције, познате као „ваведењски догађаји“, избиле и на улицама. Децембарске де­монстрације су посебно занимљиве, јер су оне показале солида­рност не само београдских и загребачких, већ и чехословачких студената.

Наиме, београдске демон­страције избиле су на вест о демонстрацијама загребачких свеучилиштaраца поводом указа министра Светозара Прибићевића којим је пензионисано неколико професора Загребачког свеучилишта. Дошли су делегати из Загреба и упућени су телеграми подршке од Централног савеза чехословачких студената.

 На светосавској приредби 1925. године студенти су повицима на министра Прибићевића прекинули прославу, а четрдесеторица су приведена у управу града.

Ове демонстрације су имале епилог у духу студентских провокација пола века касније.

Следеће године, сва три универзитета Краљевине СХС (Љубљана, Загреб и Београд) ступили су у штрајк поводом напада фашиста на словеначки лист у Трсту.

Нови талас 

После ових догађаја наступило је затишје од неколико година. У тридесетим годинама, после попуштања диктатуре и Октроисаног устава (1931) дошло је до новог таласа студентских демонстрација, невиђених до тада по организованости и дуготрајности.

Овај пут демонстрације су избиле у Студентском дому Краља Александра, у којем је 1929. године било смештено 543 студента из разних крајева Југославије. У односу на број становника сваке области било их је највише из Црне Горе (78), као што је уосталом био случај и са студентима у целини. Међу 7.678 студената 1934. го­дине из Зетске бановине је било 1.232 (једино је из многољудне Дунавске бановине долазило више, 1.981 студент). 

Услови живота у дому су били добри. Светозар Вукмановић Темпо пише да су за њега услови били „изнад сваког очекивања“. Студентски дом је уживао аутономију, као и сам Универзитет.

Велике демонстрације 1931. године започеле су 27. октобра разбијањем предизборне конференције Косте Куманудија и Божидара Максимовића у оближњој кафани „Жагубица“. Када их је полиција отерала из кафане, студенти су наставили да извикују пароле у дому.

На другој предизборној конференцији следеће недеље (5. новембра) поновљен је исти сценарио: узвикивање парола на конференцији, повлачење у Дом и узвикивање парола са прозора и балкона. Овај пут, међутим, демонстрације су продужене на Универзитету и околним улицама, где их је разбила полиција. Студенти су се затворили у Дом, где је Милован Ђилас одржао свој први говор.

Од новембра (дан избора) почиње вешање плаката и транспарената на домске прозоре и балконе. Поли­ција је прво опколила зграду и тукла пролазнике, а потом упала у дом. Ректор Влада Митровић поднео је 12. децембра оставку због грубог поступања полиције.

Али уни­верзитет се не смирује, демонстрације избијају 1, 6. и 7. децембра, када је разбијен полицијски кордон и студенти су се разлили по Позоришном тргу. По­том долази до затварања у зграде факултета. Врхунац сукоба је био 9. децембар, када је по први пут жандармерија употребила бајонете.

Универзитет је све то време био затворен. Режим је покушао да управу Дома Краља Александра стави под своју контролу, то јест да укине аутономију при избору управника. Одмах избијају нове демонстрације, на шта власт одговара прво искључивањем струје и воде студентима забарикадираним у дому, а затим и исељењем свих студената.

То је био већ крај јануара 1932. године. Светосавски студентски бал, којем би присуствовао и краљ, одложен је из страха од студентских провокација.

Тих дана су Митра Митровић и Бранка Ђерић бацањем сузавца разбиле белогардејски скуп на Коларчевом народном универзитету.

Логор у Вишеграду

У фебруару је и Универзитетско веће протествовало због протеривања и упада полиције у зграде Универзитета. На великим демонстрацијама са 2.000 учесника, одржаним и у априлу 1932. године, у сукобу са жандармеријом рањено је више студената и полицајаца. Универзитет је био затваран у децембру 1931, јануару, априлу и на крају од 4. маја до 15. јуна 1932. године.

У овим демонстрацијама су се исказале све битне особине студентских немира овог периода: политички идеализам, невезан за конкретне материјалне услове, релативна солидарност студената и професора, симпатије јавности. Затварање на факултете и у домове биће омиљена студентска тактика и у наредних пола века.

Током 1933. године студенти су демонстрирали једном поводом закона о таксама и неколико пута због спољне политике (гостовање Е. Телера, суђење Георги Димитрову).

Влада Богољуба Јевтића показује пријемчивост на спољне узоре. У јануару 1935. формиран је концентрациони логор за студенте у Вишеграду. Студенти у Београду су одмах организовали демонстрације у центру града, које су се претвориле у обрачун са полицијом. Ректор Ђаја и професор Ћоровић су отишли у Вишеград да посете студенте.

Универзитетске власти су на притисак министра просвете дозволиле да полиција уђе на универзитет. Првог фебруара полиција је упала у зграду Правног факултета на Студентском тргу користећи и ватрено оружје, и том приликом је погинуо студент Мирко Срзентић, а похапшено је око 60 студе­ната.

Универзитетски сенат се оштро успротивио идеји Министарства просвете о увођењу универзитетске полиције. Ректор Ђаја је дао оставку, а нови ректор Владимир Ћоровић запретио оставком ако се логор не распусти. Средином марта 1935. године логор је распуштен, а до 20. марта су из њега пуштени сви студенти.

У то време долази до радикализације политичке борбе не толико због репресије режима, који је управо 1935. године почео да се трансформише у неку врсту ограниченог парламентаризма, већ због појаве борбених десних студентских активиста, пре свега Организације националних студената (ОРНАС). Ова организација је нередима 1934. спречила изборе за правничко студентско друштво, а крајем 1935. године су се потукли са комунистима у Дому Краља Александра, при чему је одмах интервенисала полиција похапсивши комунисте.

У затегнутој ситуацији ректор Ћоровић је предложио увођење „универзитетске страже“. Акциони одбор студената је одлучио да ће „пре дозволити да се Универзитет растури, него да се уведе полиција“. На годишњицу смрти Мирка Срзентића одржан је збор у Универзитетској библиотеци, који је растурила полиција.

Студентске захтеве за укидање универзитетске страже подупрли су представници грађанских странака и интелектуалци. Универзитетска управа се у марту повлачи и нуди студентима да њихове колеге буду само условно кажњене, а да универзитетски стражари остану као радници на универзитетским добрима. Студенти су сматрали ове уступке недовољним. Одлучено је да сва три универзитета у Југославији ступе у генерални штрајк.

Приликом лепљења летака на Медицинском факултету 4. априла припадници ОРНАС-a су изболи камама неколико студената, а студент права Жарко Мариновић је издахнуо.

На његовој сахрани 6. априла су избили нови немири и сукоби са полицијом. Настава је прекинута, а писмо подршке београдским колегама су упутили париски студенти.

Универзитетско веће је постало резервисано према ректору, па је он већ 25. априла дао оставку. Нови ректор, Драгослав Јовановић, обећао је укидање универзитетске страже, а удовољено је и неким другим студентским захтевима.

После ових демонстрација, студенти су се углавном уклапали у општу народнофронтовску политику, демонстрирајући поводом спољне политике (посете страних државника, или окупација Судета).

Неман пред вратима

Пред Други светски рат комунистички оријентисаним студентима водиља је постала совјетска спољна политика, што се види из наглих обрта студентске политике током 1939. Док су 22. априла те године одржали академију под насловом „Омладино, када је отаџбина у опасности морају се све снаге сјединити“, у јесен те године, после потписивања пакта Молотов-Рибентроп, био је сасвим другачији политички акценат.

Тако је, на пример, Акциони одбор напао, прво лецима, комеморацију адмиралу Гепрату предвиђену да се одржи у згради Универзитета, називајући је „сврставањем уз један ратујући табор“ и „посредним или непосредним хушкањем на рат и приклањањем англо-француском блоку“, а затим демонстрацијама, чиме је прослава спречена. Огорчен оваквим понашањем Акционог одбора, Универзитетски сенат је одобрио прославу уједињења десничарским студентима.

Немири су избили 30. новембра поводом поделе летака. Универзитет је затворен, а студентске манифестације одложене за месец дана. На демонстрацијама 14. децембра окупило се 6.000 људи. Прво је почела пуцњава у ваздух, а онда у ноге, да би око Славије предвече почело озбиљно пуцање. Погинуло је неколико људи, међу којима студенти Боса Милићевић и Мирко Луковић. Неколико месеци касније од задобијених рана преминуо је и Живан Седлан.

У том периоду комунисти су дефинитивно преовладали међу организованим сту­дентима. Министарство унутрашњих дела је у једном извештају означило Уједињену студентску омладину као легалну форму делатности КПЈ, а у рукама те партије су била и сва студентска удружења, у које је учлањена скоро половина (4.000) свих студената Београдског универзитета. Од тога је 1.800 студената било директно везано за КПЈ.

Од 1937. до 1940. године хапшено је око 1.100 комунистички оријентисаних студената, од којих су њих 150 до 200 били чланови КПЈ (скоро 10% свих чланова). На Првом конгресу сту­дената Југославије одржаном априла 1940, којим су доминирали комунисти, у декларацији се каже да су „главни потпаљивачи ратног пожара у табору француско-енглеских империјалиста“. У једном од три реферата, критиковане су одлуке Версајског споразума као „империјалистичке“.

Избијањем рата, промениле су се и ситуација и политика Комунистичке партије. Већ смо поменули колико је студената било народних хероја. Окупатор је одмах затворио Београдски универзитет. Док је Жан Пол Сартр, као угледни левичар, мирно објављивао своје књиге у Паризу, скоро сваки шести талац у групи Београђана одведених на Бањицу новембра 1941. био је сарадник Београдског универзитета.

Окупатор је очигледно умео добро да процени слободарски капацитет ове установе.

Заједничке карактеристике студентских покрета

Студентске покрете ни у овој „прото“ фази, ни оне шездесетих година, не треба сводити на пуки младалачки бунт, сукоб синова и очева, како сугеришу неки аутори. Истина је да је у побуни увек више младих, а у поретку старијих, али то није и цела истина. Исто тако, неправедно је тражити у сту­дентском покрету само елементе социјалне озлојеђености активиста и људи изван естаблишмента.

Ако се вратимо на сам почетак овог текста и сетимо се описа побуњених париских студената код Виктора Игоа, видећемо да је још Анжолра био „јединац син и богат“, а сви завереници око њега су били „с југа“, односно из побуњеничке средине још од времена патарена. Већ ту постоје два основна елемента важна и за све друге студентске покрете.

Прво, студенти се углавном не буне због личне оскудице. Међу београдским студентским лидерима у међуратном периоду сасвим је мали број био сиромашних, а велики број студената из имућних породица. Статистика је варљива, јер је на пример 1931. међу студентима Југославије било 13% из сеоских породица, 2% из радничких породица, а остали су припадали средњим или вишим слојевима.

У овој статистици се не види да је већина студената са села долазила из кућа сеоских газда, који су пре нека врста сеоског еквивалента средње класе, поготово у статусном смислу, а никако нису социјални пандан градским пролетерима.

Не види се ни удео деце квалификованих радника, који такође имају другачију социјалну улогу од класичног „пролетаријата“. Стиче се утисак о ако не елитном, а оно у најмању руку средњекласном статусу студентских активиста. Уосталом, ру­ски студентски покрет 19. века потврђује тај закључак.

Друго, за ситуацију Србије и Београда изузетно је занимљиво имати у виду регионално порекло и степен бунтовности студената. На први поглед, „монтањарски“ крајеви дају несразмемо више активиста, али за међународно поређење још увек нема довољно елемената.

Дакле, који су заједнички чиноци свим студентским покретима 19. и прве половине 20. века?

а) Студенти се не буне због личне материјалне угрожености. Мотив њихове побуне је углавном општи преображај друштва. Њихови лидери припадају или актуелној друштвеној елити, или декласираној друштвеној елити, или елити „у настајању“. У сваком случају, ретки су студентски лидери из нижих класа.

б) Студенти себе углавном виде као будућу моралну и духовну елиту својих друштава. Узроци немира скоро су увек етичке природе, то јест немири најчешће изби­јају као негодовање због политичке и друштвене неправде, а не због конкретних материјалних захтева.

в) Вера у своју лидерску (месијанску) улогу обрнуто је сразмерна неразвијености друштва. Што је друштво неразвијеније, тиме је студентски покрет амбициознији. Зато студентског покрета у овом периоду ни нема у веома стабилним и развијеним друштвима (САД, Британија, Швајцарска).

г) Милитантност покрета такође расте са неразвијеношћу.

д) Покрет се ипак не јавља у периодима најоштрије репресије и диктатуре. Напротив, у Русији 19. века и у Француској 1830. и у међуратној Југославији, он се јавља у периодима политичког „отопљавања“.

 (наставиће се)