Позоришне лекције великог Бранка Плеше: Десет генијалних улога и једна лоша

Овог 6. марта навршило се тачно 100 година од рођења југословенског и српског глумца и редитеља Бранка Плеше.

Истог дана и исте године, рођен је и славни пољски редитељ Анджеј Вајда. Пољски Сенат је 2026. годину прогласио Годином Анджеја Вајде. Током целе године, организују се различити културни програми – ретроспективе филмова, пројекције, трибине и изложбе посвећене његовом раду. Пољска слави свог великана. И ван Пољске.

У Србији је поводом века од рођења Бранка Плеше, Радио Телевизија Србије емитовала циклус емисија ТВ театар посвећен њему. Плус један текст посвећен Плеши у Данасу. И то је све.

Његово име било је Вјенчеслав Милан Бранимир Плеша и био је један од највећих и најважнијих уметника које је Југославија имала. Позоришни редитељ који је поставио неколико антологијских представа. Педагог који је могао да се дичи својим глумцима.

Рођен је као Хрват у Кисељаку поред Сарајева. Поднапити кум је рекао да ће се звати по њему Вјенчеслав. Обичај је био да се по оцу дâ његово име, Милан. Најзад, и поп је рекао своје: Бранимир. Звали су га Бранко Плеша.

Откако је 1947. године дошао у Београд, био је Југословен. Од деведесетих, српски патриота. Једном је пред смрт рекао како његово презиме Плеша на словеначком значи ћелав, „а ја, ево, одлазим, а никако да то докажем!“.

Бранко Плеша се школовао у Босанском Шамцу, Винковцима, Загребу и Београду. Отац Милан поштар, мати Марија домаћица. Матурирао је 1944. године, а крајем гимназије био је сигуран да ће његово животно опредељење бити литература или глума. Никада у школи није рецитовао. Из гимназије је понео девизу – упознај самог себе.

Одмах после рата на Загребачком свеучилишту је уписао романску групу са француским језиком као главним предметом. А онда је његов добар друг дошао да га моли да заједно с њим спреми аудицију за глумачку школу, јер би он да буде глумац, али не може сам да се спреми. Треба му Бранкова помоћ, а овоме није било тешко да пристане. И као у сваком вицу, пријатељ је пао на пријемном, Бранко је прошао.

По завршетку Земаљске глумачке школе, која је трајала три године, 1946. године добија ангажман у Народном казалишту у Сплиту. Ту је упознао Сплићанку Соњу Кармен, рођену на Госпу од Кармена, девојачког презимена Томић. Била је партизанка, левичарка и комуниста, и одмах су се венчали. А четири године касније, 26. априла 1950. године родио им се син Горан.

Улоге које је одиграо у Сплиту те 1946. године препоручиле су га Бојану Ступици да га позове када је оснивао Југословенско драмско позориште. Плеша је, међутим, помало иронично објашњавао да те улоге – Фердинанд у Сплетке и љубав и Маро у Дунду Мароју – нису биле пресудне. Био је по мери какав је недостајао Ступици да попуни ансамбл: млад глумац, плав, толико висок и таквог изгледа.

У Београду

Плеша 1947. долази у Београд, уписује Академију за позоришну уметност. Бојан Ступица га узима у поделу драме Краљ Бетајнове Ивана Цанкара, где као млади романтичарски занесењак Макс изговара прву реченицу на отварању Југословенског драмског позоришта 3. априла 1948. године:

„Истина је Фанцка, можда није све тако као што сам ти говорио.“

Партнерка му је Марија Црнобори, која га је знала још као ђака Глумачке школе у Загребу. Марија је неколико месеци после њега дошла у Београд и молила га да је дочека на железничкој станици. Бранко и Соња су је фијакером одвезли до хотела „Балкан“: „После смо отишли у позориште, и ту остали четрдесет и нешто година“, записала је Марија Црнобори поводом Плешиног Добричиног прстена.

Оно што није записала, а до данас се препричава као жива истина, па је и Плеша у неком интервјуу испричао, догодило се десет година касније.

У ЈДП-у је 1. априла 1957. године била премијера Браће Карамазових. Плеша је играо Ивана Карамазова и за ту улогу је добио Октобарску награду, највеће признање које је Београд додељивао заслужним уметницима, научницима... Марија Црнобори је играла Катарину Ивановну. Пред сам излазак на сцену, а Марија одмах на почетку треба да се обрати Плеши, односно Ивану Карамазову, она, потпуно паралисана од треме, панично пита Плешу: „Како се зовеш, како се зовеш?“ Он јој је мирно, уз свој лако цинични осмех, одговорио: „Па, Бранко Плеша!“

Као Иван Карамазов

Бранка Петрић је била студенткиња глуме када је чула да има један глумац који је посебан, о коме се испредају приче – Бранко Плеша:

„Била сам на другој години када је мој професор Томислав Танхофер режирао Браћу Карамазове а Плеша играо Ивана Карамазова. То је улога која се сања. Милош Жутић је Ивана Карамазова играо у Нишу и тада је рекао: 'Добио сам улогу због које сам се школовао.' С том представом се ЈДП дичио, и сваке године смо ишли на турнеју по месец дана – Загреб, Љубљана, Ријека, Сплит, Скопље, Приштина и назад у Београд. И на свакој сцени понављала се иста реакција публике: када би он завршио свој чувени велики монолог, почео би аплауз који би трајао.

Тада сам од Бранка научила једну ствар. Путовати по шест-седам сати значило је да смо и спавали у аутобусу. Бранко би увек лице прекрио марамом јер није желео да га гледамо како спава отворених уста, да не видимо на шта личи док спава. Од тада, када путујем а приспава ми се, увек сам имала мараму којом бих прекрила лице.

Плеша је имао све. Био је згодан, паметан, еротичан, духовит. Сећам се, ја родим Уликса, па Хедона, а у некој причи Плеша чује да је и Бекимова сестра родила сина који се зове Уран, па каже: 'Ви како сте почели да тресете Олимп, хоће ли ишта остати!'“

Светлана Бојковић је била дете и није видела Карамазове, али јој је супруг Љубомир Муци Драшкић годинама касније причао о величини Плеше у том комаду: „Муци је био млађи од Плеше једанаест година и био је студент када га је гледао у тој представи. Клео се у њега и говорио: 'Ми смо били до имбецилности заљубљени у Плешу!'“

Као Едгар

У једној емисији Радио Београда (Циклус Бранка Плеше, припремила Неда Деполо) Драшкић је рекао:

„Плеша је имао дивна физичка прилагођавања. Ја ћу само навести две његове улоге којима смо ми сви били импресионирани. То је Краљ Лир, где је играо Едгара, односно лудог Тома, и наравно, његова врхунска креација, Иван Карамазов где је у јако мирној режији успео физичким прилагођењима да донесе тај мистицизам Достојевског, ту страховиту дилему, нарочито у дијалогу с ђаволом, кад се савије уназад, кад доведе себе до физичког пароксизма. То су биле незаборавне ситуације и чини ми се да данас ови млађи људи, који су можда физички и спремнији од њега, нису у стању да искомпонују такво физичко прилагођење, јер је оно било питање његовог комплетног дара, јер је он све то уграђивао у улогу. То није служило егзибицији, да покаже колико је физички спреман, него је било у служби улоге.“

Плеша је имао 26 година када игра Едгара, моралну вертикалу Шекспирове драме Краљ Лир, а Борислав Михајловић Михиз одмах после премијере, 11. маја 1952. године у Књижевним новинама описује величину и снагу његове глуме:

„Плеша је, ако тако може да се каже, индуктиван глумац. Гледаоцу цело време пружа ситан, рафинован детаљ, богато разноврстан, често неочекиван, који пут бизаран, и њиме лагано, једним за другим, гради целину свога лика. Има ретку и драгоцену смелост ризика: не интересује га шаблон, конвенционални, осредњи позоришни гест и кретња. Иде до саме ивице оне провалије у којој вребају кич и драстичност... Хазардна је то глума, запаљива, опасна. Носи је инвенција богато даровите имагинације, ретка за наше прилике. Контролише је стално будан разум из чијег се непријатељства са необузданом маштом, рађају највиши тренуци његове глуме. Чудан спој каприциозности и прорачунатог. Глумац из главе, али из добре главе и притом глумац коцкар који некако чудно игра: ризично, крупно а добија. Игра пуна даха, стила, концепције. Игра рафинована. Кројена по мери, а нигде јој не видиш шав. Прављена, а делује као целина. Сви регистри и нарочито они који су опасни: сме да инсистира на сентименталном месту а да не оде у мелодраму, уме да само танком нијансом издиференцира оно што лежи удаљено на крајњим половима. Иронија, сарказам, мала радост, велика зачуђеност, крупна туга и племенита мудрост смењују се, градирају у раскошној игри смелих потеза. Игра духовита. Ризична. Прво јој је начело Хоћу много, друго Смем и треће Могу...“

Као Меклаф

Поводом Магбета, Милан Дединац је у Политици 4. августа 1957. године објавио текст под насловом Једна сцена из Магбета. Та сцена о којој пише књижевник је тренутак када Плеши као Меклафу гласник из Шкотске у присуству Малколма, саопштава да му је Магбет убио жену и децу:

„У том моменту, у часу најжешћег страдања које се не да изразити никаквим речима, ни уздахом, ни јауком, Плеша је на том врхунцу патње заћутао. Реч му је застала у грлу, глас умукао, тело се скаменило. Настала је пауза – највише и најречитије изражајно средство на сцени ако је добро припремљено, ако је настало из дубоке унутарње концентрације и истинитог доживљаја, који је једини у стању да непогрешно одмери дужину њеног трајања.

А ту безгранично силну патњу, ту унутрашњу своју драму, Плеша преноси на публику ненаметљивим, најједноставнијим уметничким средствима, која баш зато што су у толикој мери једноставна, скоро опора, нимало конвенционална, право и директно погађају и задају бол... Без једног геста, без једне једине речи, он је у тој сцени – служећи се притом само зрачењем свог унутрашњег живота – постепено сужавао широко поље вида гледалаца, које је дотад обухватало целу позорницу, и преносио га само на себе, прво на цело тело, на своју укочену фигуру, а затим, сасвим лагано, једино на лице, болом окамењено. Свега је осталог нестало. На позоришном екрану, обасјаном једино том драматичном светлошћу глумчеве унутрашње емоције, тим најдрагоценијим, најскупоценијим жишком, остало је, у гро плану, само паћеничко лице, тај бол без пребола.

И онда, на њему – на том увеличаном лицу које је за тренутак захватило сав сценски простор – само миг један без речи, не миг, истањен дрхтај – и ништа више.

И још – пљесак.“

Случај Плешиног Хамлета

Прича о Плешином Хамлету у режији Мате Милошевића једна је од оних коју овај глумац никада није до краја испричао, и која га је болела а да то никада није признао. Представа је спремана на сцени Југословенског драмског позоришта, а премијерно изведена 9. јуна 1962. године у Хрватском народном казалишту у Загребу. Сценографију је радио Миленко Шербан, костиме Мира Глишић. Цео Загреб је чекао Бранка, али био је то више дебакл него славље.

Тај његов Хамлет је кратко трајао. Бранко је за узора имао Лоренса Оливијеа, а две године касније ће Смоктуновски показати једно ново читање Хамлета. Воја Брајовић се присећа еха тог догађаја који је дуго трајао:

„Не могу да кажем да се причало, више се шапутало о томе шта се десило са тим Плешиним Хамлетом. Све те монологе које је говорио није радио са Матом, већ је говорио: 'Не, не, то ћу ја сам'. И видело се, био је то пример шта значи не пробати, не испробати, не проверити. Зачудо, Мата га је пустио, и представа је, као што се зна и као што се причало, била катастрофа. То је било за пример Стеви Жигону који ће касније јако амбициозно урадити свог Хамлета. Жигон је имао свест шта треба да уради, као што је касније Плеша имао свест када је радио Бору Шнајдера. Унео је један други дух глуме у Атеље 212. Ако је на мени да о томе судим, више је тај нови дух глуме Плеша унео са Бором Шнајдером у Атеље, него што га је својом дотадашњом глумом унео у Југословенско драмско позориште.“

У Театрону број 23 Мата Милошевић је поводом 30 година постојања Југословенског драмског позоришта, у разговору са Петром Волком овако објаснио свој проблем са Плешом у овој представи:

„За мене је Хамлет био не човек са великим Ч, већ човек са врло малим ч. Међутим, ја сам добио Плешу, кога бескрајно волим и ценим и кога сматрам једним од најбољих глумаца у Југославији, али који је у то доба био понет извесним појмовима о глуми, који се нису слагали са онима које сам ја имао за Хамлета. Дозвољавам да је то могуће у другим неким улогама. Мени се, међутим, чини да је Хамлет управо моторна снага која вуче представу. Ако Хамлет не живи пуном ангажованошћу, и то људском, животном, природном, онда представа мора да се расплине. Плеша је, по мом осећању, можда ја и грешим, у то време био изнад улога – он није примао улогу у себе, он је господарио улогом. Он је био изнад свега тога. Његови односи са другима, његови односи са збивањима, његови односи са моментима у себи лично, у Хамлетовим моментима, били су односи господара према слузи. Њему је улога била слуга, а он је као глумац био господар.

Међутим, по мом осећању, тада тога у Хамлету не би смело да буде, поготово не у оном Хамлету каквог сам ја имао у својој концепцији. У том једноставном човеку са малим ч. Ту је био највећи раскорак између мене и Плеше. У моје време је било једно, у његово време друго. У то време је он другојачије мислио о глуми, а ја сам о Хамлету мислио сасвим другојачије, тако да та његова глума не може да се сложи са мојом концепцијом. Потпуни неспоразум. На пробама је он удовољавао прилично мојој жељи. Али је једноставно био изнад улоге. У томе је цела несрећа. Никада се није подавао улози...“

Када данас размишља о Плешином Хамлету, којег памти као ученица гимназије, глумица Светлана Бојковић процењује:

„Ја сам тада гледала Хамлета који је био тачно одглумљен. Знам колико је лоших оцена изречено поводом те представе, али са данашњим искуством и памећу, знам и ово: када је неко тако велик, тако значајан као што је био Плеша, њему се не прашта, његов кикс се преувеличава. Код осредњих кикс није тако страшан, а код Плеше он има епске размере. Он није никада могао да направи кикс који је до те мере бесмислен. Мораш да препознаш шта је човек хтео па није постигао. Чини ми се да је њега чаршија тада дочекала као да се радовала што му Хамлет није успео.“

Мравињак

Неколико година после доласка у Југословенско драмско позориште, Светлана Бојковић је добила прву улогу код Бранка Плеше. Била је то представа Море Едварда Бонда, на Сцени „Бојан Ступица“, изведена 1974. године:

„Играли смо Тони Лауренчић, Бобиша Ђурић, Дубравка Перић, Ђурђија Цветић... Пошто је он био феноменалан глумац, ми углавном почетници, свима нам је давао мали форшпил. Са одушевљењем смо га гледали и једног дана Ђурђија каже: 'Молим вас Бранко, хајде да ми седнемо у први ред а ви да нам одиграте цео комад!' Уживали смо у тој његовој помоћи, али то те затвори па ти другачије више не умеш.“

Две године касније је као редитељ поставио Мравињак, савремену драму младе Весне Јанковић. Био је то врло необичан комад за Југословенско драмско, пре би се очекивало да се игра у Атељеу 212. Светлана је играла старију сестру која спасава млађу од дроге:

„Мог дечка је играо Горан Плеша, Бранков син. Пет месеци смо радили ту представу, а Бранко је стално нешто одлагао тврдећи да га неко у позоришту саботира. Заправо, Горан није успевао да се снађе. Радила сам с њим више него икада са било којим партнером, напатила се, и коначно, представа је изашла. Имала је публику, била је занимљива, али није дуго трајала.“

На једној од генералних проба Мравињака, Бранко Плеша је казао: „Запамтите, овим комадом започиње ново раздобље у нашем позоришту.“ Весна Јанковић ми је 2009. године тим поводом сведочила:

„Мравињак је говорио о распаду, о пропадању грађанске класе, грађанске породице после Другог светског рата. Појава наркоманије, важна тема у овом комаду, ишла је упоредо са моралним расулом. Читав један скуп психијатара доведен је да погледа Мравињак. Након представе организована је дискусија на којој су доминирале изјаве типа да је драма плод болесне маште. У Сарајеву, на Фестивалу малих сцена где је овај комад гостовао, замало да ме линчују. Боро Драшковић, редитељ, који је тада водио округли сто, негде при крају разговора обратио се скупу и, као последњи аргумент у моју одбрану, рекао: 'Погледајте те очи! Зар у тим очима има ишта од оног што сте пронашли у њеном комаду?'. Никад нећу да заборавим сцену у којој Боро покушава да ме спасе каменовања… Моја нова драма Солитер већ је била написана и нисам желела да спречим њен живот на сцени. Али отада, од искуства с Мравињаком за позориште не пишем…

„Имала сам велику срећу да уз мене буде уметник какав је био Плеша, право надахнуће, светлост“, говорила је Весна Јанковић. „Понекад ми се чини да данас, у позоришту, велику улогу играју рефлектори само због тога што таквих глумаца, који би својом појавом осветљавали и сцену и срце гледалишта, више нема. Плеша је деценијама светлео са сцена. А ниједна у овом граду досад, ни најмања, није понела његово име, нити је написана ваљана књига о Плеши.“

Опроштај од ЈДП-а

Као глумци, Светлана Бојковић и Бранко су последњи пут заједно играли на сцени ЈДП у представи Три сестре. Премијера је била 18. децембра 1981. године:

„Био је то његов опроштај од Југословенског драмског. Када је дошао као гост из Лењинграда, редитељ Георгиј Александрович Товстаногов није знао никога од наших глумаца осим Плешу. Гледао га је као младог када је Бранко играо Алексу Дундића у истоименом филму. И тражио је да му Вершињина игра Плеша. Иако је већ био у годинама, могао је да се монтира и да одлично одигра Вершињина. Ја сам тада уживала гледајући га како ствара улогу. Никада до тада, а ни после, нисам видела архитектуру стварања улоге као код њега. Нажалост, та представа је играна само 28 пута, скинуо ју је Љуба Тадић јер га мрзело да игра даље. А и чаршија је лоше примила.

Мислим да је Плеша велики део свог живота био незадовољан јер га, сем правих великих уметника, углавном нису разумели. Ни довољно прихватили. Он је био категорија за себе, нисте могли ни с ким да га поредите.“

Још једном је Светлана Бојковић играла код Плеше као редитеља у комаду Едуарда де Филипа Филомена Мартурано, на сцени Атељеа 212. Премијера је била 16. јула 1993. године, последњи пут је играна 10. марта 1998. године. Представа је имала велики успех, а поред ње сјајне улоге су остварили Анита Манчић и Драган Николић:

„Тај рад са Плешом у овој представи је за мене био јако користан, истресао ме је из гаћа. Тражио је да у потпуној еуфорији прелазим брзим ходом од једног до другог краја позорнице, да изговарам свој жестоки монолог. Викала сам да не могу, он је одговарао да морам и остало ми је да набијам кондицију и радим како је тражио. Када сам пре две године гледала снимак на телевизији, видела сам колико је било смислено све што је тражио од мене. И сваки пут кад би ме зауставио, родило се нешто ново што сам разумела и прихватила. Кад урадим то због чега ме је зауставио, осетим колико је то добро, духовито, осетим неки нови простор, нешто прође кроз мене.“

Попут Светлане, и Воја Брајовић памти свој рад са Плешом који се не заборавља:

„Била је то представа Паклена машина Жана Коктоа, редитељски изузетно постављена. Играли смо Гојко Шантић, Миша Јанкетић, Љиљана Крстић, Радмила Андрић... а Плеша је играо Тиресију. То је била прича о Едипу Жана Коктоа, премијерно изведена у марту 1970. године. Никада нећу заборавити његову мирноћу и благост у раду. Пре свих базена који су појавили у позоришту, Плеша је за ову представу имао базен на сцени у којем су били вода и такозвани суви лед. То ми је остало у уверењу као једна од најбољих режија у Театру 'Бојан Ступица'.“

Тарелкинова смрт

Осам месеци је, са паузама и разним проблемима за које је и сам био одговоран, Бранко 1973. радио представу Весели дани или Тарелкинова смрт, а онда је она тријумфовала на Фестивалу малих сцена у Сарајеву, коме је после тога у назив додато и „експерименталних“ сцена. Победила је и на Битефу, а Бранко Плеша је у разговору са босанско-херцеговачким редитељем Ратком Орозовићем објаснио свој редитељски избор овог текста Александра Сухово Кобилина из 19. века:

„Пожелео сам текст који ће пружити могућност мом позоришту да се побуни против представа без ризика. Свака представа је ризик, али знам да постоје већ испитани путеви како се теоретски ризик претвара у практични успех. Одабрао сам тако, по Питеру Бруку, живо позориште, које се тиче гледаоца, које му не дозвољава да у плишаној фотељи ужива, него да га узбуђује и узнемирава.“

Поводом победе ове представе на Битефу, у октобру 1974. је Даници Радовић сведочио: „Са Тарелкином сам истински желео да акцентујем незадовољство постојећим, како их називате, позоришним култовима. Да акцентујем потребу за проветравањем. Овај посао који смо обавили, да апстрахујем његову вредност, био је важан у радном смислу. Показао је да у представи мора сваки шраф бити дотеран до краја, да мора крајње прецизно функционисати.“

Воја Брајовић је био у екипи која је радила чувеног Тарелкина. Али:

„Десило се да сам добио други посао, снимање Отписаних, и изашао сам из поделе. Мало је рећи да сам био фасциниран том представом. Говорили су да је то по угледу на Мејерхољда и шта све не, а ја сам то видео као врхунски доживљај какав су пружале ретке представе на Битефу тих година. Мислим да је та Плешина режија отворила пут великим редитељима као што су потом били Дејан Мијач, Унковски, Егон Савин...“

А како је изгледао дан премијере, описао је тадашњи управник ЈДП-а Милан Ђоковић у тексту „Искушења једне велике представе“, у Театрону бр. 4 из 1992. године:

„Најзад, после свих перипетија, премијера Тарелкина 26. октобра 1973. године. Пре подне изненадни позив из Градске скупштине. Договор о обезбеђењу против могућих диверзија поводом компликација у израелско-египатском рату који пламти... А у позоришту изненађење. Млади Бобан Ђурић, који се врло истакао у Мистер Долару, и у Тарелкину игра велику улогу, разболео се. Одвели смо га на клинику професору Душану Цвејићу, оториноларингологу и певачу... А ја сам претходно позван на ручак у част рођендана Милоша Црњанског. Пријатељи смо. Често се виђамо. Како да се извиним... Врло је расположен. Лепо друштво око стола. Васко Попа чита своју песму поводом рођендана. Ја само мислим хоће ли Бобан моћи вечерас да проговори.

Увече празна места политичара који седе на састанцима поводом кризе на Блиском истоку. Попуњавају их глумци... Један шапат иза мене неком повери да ово могу бити друге Тикве. Алузија јасна, а представа тече. И осваја људе. Све више. На крају, дуги, снажни аплаузи... Објективни историчар мораће да се сложи са захвалним савременицима овог догађаја, мораће написати да је Бранко Плеша нашој позоришној култури Тарелкином дао једно од њених највећих освојења која отварају нови пут у трагању за оним што је уметности најдрагоценије, да сигурно коракне даље од постигнутог.“

Циркуска атракција и физичка акција су били дотад невиђено обележје ове представе. И тај Плешин експеримент, први пут примењен на сцени ЈДП-а и први пут у његовој каријери, оставио је велики траг у историји југословенског позоришта. Када је Слободан Ђурић трагично страдао у саобраћајној несрећи 1977. године, представа је скинута се репертоара.

Сличан успешан експеримент поновиће на овој сцени Харис Пашовић са својом представом Дозивање птица, шеснаест година касније.

Као Бора Шнајдер

Прву Стеријину награду, од укупно пет, Плеша је добио за улогу Боре у представи Александра Поповића Развојни пут Боре Шнајдера, чија премијера је била у фебруару 1967. године у Атељеу 212. Занимљив је пут којим је Бранка Петрић стигла до улоге Розике у том комаду:

„Мира Траиловић је позвала Бранка Плешу да режира комад Александра Поповића Развојни пут Боре Шнајдера. Вера Чукић добија улогу Розике, почиње да ради и излази из поделе. Ружица Сокић је замењује, почиње да ради, и излази из поделе. Дођем ја као трећа, а они већ одмакли. Бора Тодоровић ме теши да ће ми они помоћи. И јесу. Ту сам се први пут сусрела са Бранковом вештином да од текста с којим нисмо знали како бисмо га играли, направи одлично позоришно штиво. Захваљујући Плеши, тај комад је направљен тако да је могао онако добро да се игра како смо га ми изводили. Наравно, главну улогу Боре Шнајдера играо је Бранко. Била сам јако срећна што сам играла у тој подели. А онда сам остала у другом стању и заменила ме је Ружа Сокић. Бранко је тада заволео Ацу Поповића и после смо радили и његову Белу кафу. У њој је играо и Плешин син Горан.

Радећи са Бранком, схватила сам величину његове глуме – брзина, савршена дикција, показивао је у исти мах и мисао и емоцију. Имао је занат у рукама и у глави, поседовао је чудесну способност да буде велики трагичар и фантастичан комичар.“

Светлана Бојковић данас тврди:

„Плешин Бора Шнајдер је незабораван, то је ниво Питера О’Тула. Али друкчији, то је само Бранко. Њему нико није био сличан, нити је он било коме био сличан. Никога није следио, био је потпуно аутентичан.“

Сећања Весне Чипчић

Прва поратна праизведба драме Тако је морало бити Бранислава Нушића била је у Београдском драмском позоришту 9. фебруара 1986. године. Плеша је овај комад адаптирао, режирао и направио избор музике. Милош Жутић је играо Љубомира Несторовића, а Весна Чипчић његову партнерку, неодољиву Јелу. Данас се она присећа:

„Плеша је ту социјалну драму радио готово као комедију. Била је то чудесна режија у којој тече комад, нормално играмо, а онда се све заустави и као да крене мали цртани филм, коментар онога што смо одиграли. На духовит начин. За мене је то искуство са Плешом било магистеријум глуме. Први пут сам с неким редитељем тако озбиљно радила. Са том представом, нажалост, нисмо учествовали на Стеријином позорју, већ смо је играли на крају Позорја, у част награђених. Жалили смо због те представе јер знам да смо је добро играли, али тада сам схватила да постоје неке закулисне ствари које одлучују о успеху представе. Оно што је истина, а то су други бележили и на то ме је пред крај живота подсетио Миша Жутић, јесте да смо нас двоје у сцени која траје три минута имали 14 аплауза на отвореној сцени!

После тога сам била госпођа Форд у његовој режији Шекспировог комада Веселе жене Виндзорске, премијера је била у ЈДП-у почетком јануара 1993. године. Тада сам видела да у овом позоришту није владало неко нарочито расположење према Плеши. Тачније, постојало је јасно признавање његове глумачке и редитељске величине, и недвосмислено оспоравање његовог дела. Представа је одлично пролазила код публике, а кад сам остала у другом стању Плеша и ја смо нашли замену. Међутим, после месец дана смо сазнали да је сценографија Веселих жена Виндзорских раскупусана. Био је то потпуно неприродан крај ове представе.“

Весна Чипчић је још једанпут радила са Плешом као редитељем у три једночинке Пеције Петровића под називом Враг не спава, које су премијерно изведене крајем октобра 1998. године на сцени БДП-а:

„Ту представу смо радили шест месеци, јер је Плеша био перфекциониста, за њега је био важан сваки детаљ. Колико је био захтеван тражећи од глумца, толико је он нудио глумцу. Оно што добијеш од њега је било величанствено. Ако умеш да препознаш о чему он говори. Када је публика почела да се осипа, питала сам га има ли смисла да и даље играмо Враг не спава, а он је готово запретио: 'Не долази у обзир да се отказује. Може само један да седи у публици, има да играте. Да играте као да је пуна сала!'

Нисам једина која каже да је Плеша као глумац био наш Лоренс Оливије. И вероватно је многима било превише да неко буде и тако генијалан глумац и редитељ који је тако добро знао шта хоће и то успевао да покаже. Мислим да је био сувише свој за нашу позоришну друштвену заједницу. Непоколебљив, сигуран у оно што ради.“

Ова глумица чува Плешина писма. Наиме, после сваке премијере, он је као редитељ својим глумцима писао писма: „Анализирао је сваку њихову сцену, детаљно описивао шта си урадио, шта још можеш да урадиш, шта си промашио. Био је то својеврстан подсетник који је глумац имао за убудуће.“

Од прве заједничке представе до смрти, Весна и Бранко су учвршћивали пријатељство и породично се дружили:

„Бранко и Соња би долазили код нас у нашу кућу на Дивчибарама. Последње године када су били још тамо није била изграђена Црква Светог Пантелејмона, само је био ископан темељ и пободен крст. У поноћ, пред Божић, дошли смо око крста, донели вино, запалили свеће, био је снег... једно чудесно вече. После два дана отишли смо у Лелић, у манастир Ћелије. Соњи и Бранку је то било први пут. С њим је било уживање проводити време. Увек је имао неку фину мисао и запажање, неки духовит коментар.“

Соња и Горан

Када је у Сплиту упознао Соњу, она је била некакав културни радник, а у инвалидску пензију је отишла као секретарица режије која је радила у филмовима, поред осталих Самртно пролеће, Доћи и остати, Тигар, Нож (Жике Митровића)... Била је ауторитет у кући, Бранко и син Горан су јој беспоговорно повлађивали.

Горан је био талентован за музику, лепо је певао, свирао гитару, растао са клавиром у кући, а остаће енигма да ли је он стварно желео да студира глуму или је то била Соњина жеља да наследи оца на сцени. Положио је пријемни у Загребу, а спремао га је Љуба Тадић, тада близак Бранков пријатељ с којим ће после Три сестре прекинути дружење. Више се нису ни јављали један другом. Плеша је говорио да је Горан отишао у Загреб да студира како би био далеко од Београда и како га не би пратила очева сенка. А Горан је с дозом цинизма додавао како му од родитеља Хрвата и припада да студира у Загребу, где је становао код бабе, Соњине мајке. Играо је углавном у неколико очевих представа, једва са пролазном оценом. И снимио двадесетак улога у телевизијских филмовима и серијама. Углавном епизодних.

Бранко и Соња су у заједничком интервјуу у ТВ Новостима из јула 1980. године, с поносом говорили како је њихов син недавно примљен у Савез комуниста Југославије, што је посебно обрадовало Соњу. „Мајка је то сентиментално примила јер је као цуретак била учесник рата“, објаснио је Плеша.

Горан је био депресиван и несрећан и за очева живота, а после Бранкове смрти поживео је непуних шест година. Тражио је помоћ лекара у Палмотићевој улици и понављао: „Ја сам само хтео да се бавим музиком, а она је хтела ово друго!“

Деведесете

Глумац Радослав Рале Миленковић је сигурно био једна од најбољих студената који су завршили глуму на новосадској Академији код Бранка Плеше. Био му је захвалан за све што је научио од њега. У интервјуу објављеном у Времену 2014. године говорио је:

„Бранко Плеша – тај Пикасо југословенске глуме – најзначајнији је човек нашег театра кога сам упознао, с којим сам имао прилику да разговарам, да радим, да глумим и режирам. Срећан сам јер сам 'трајно обележен' чињеницом што сам био његов ђак… Био је сјајан човек у сваком погледу.“

На примедбу новинарке Тамаре Никчевић да је Плеша почетком деведесетих имао и своје не баш сјајне тренутке, Миленковић одговара:

„Бранко Плеша је био Хрват. Бранимир Вјенцеслав Плеша, рођен 6. марта 1926. у Кисељаку. Сигуран сам да никада никога није позвао у рат, нити га је дискриминисао због националне или верске припадности; никада није оправдао било какав злочин или заступао нешто само због тога што је српско или хрватско. Био је против рата, што доказује и његов говор на отварању Стеријиног позорја. Е, сада, јесте невероватно то како су Бранко Плеша или, на пример, Стево Жигон – као Хрват и Словенац – у једном моменту изабрали да буду српски националисти. Што, уосталом, нису ни крили. Иако ни један ни други нису од тога имали било какве користи. Само штету! Верујем да је Плеша то чинио из неког свог уверења, из заблуде невероватне за човека тих способности, тог талента и тог образовања. Али, право је великих људи и уметника да буду оно што хоће… У сваком случају, Бранко Плеша један је од највећих и најважнијих уметника које је Југославија икада имала.“

Тај чувени говор који је Бранко Плеша одржао отварајући Стеријино позорје 1995. године, почињао је овако:

„Нека је слава 40. јубиларном Стеријином позорју. Одржаће се у петој години Калварије српског народа. Биће, као и претходне четири године, као пркосно тињање пламичка вечног Позоришта, у време док се српски народ западно од Дрине, као и 1941. године, на својој прадедовској земљи, земљи својих гробова и прадедова, бори за голи опстанак на вековним огњиштима, против истих усташких постројби и ханџар-дивизија, али сада жестоко наоружаних са Запада и од источног муслиманског фундаментализма. Бори се конституционални народ две Југославије за једнако право на самоопредељење, да после сецесије не остане у шест држава него у једној, својој.“

Воја Брајовић је, као и Светлана Бојковић, присуствовао Плешином жестоком навијању за власт деведесетих, за гласну подршку Слободану Милошевићу и Војиславу Шешељу. Брајовић данас каже:

„Плешино понашање почетком деведесетих, као и понашање Стеве Жигона, тумачио бих као борбу једног Хрвата и једног Словенца за заједништво. Мислим да је њихова борба за национални интерес Срба и Србије била борба за очување заједништва.“

Болест и смрт

Године 2001, драматург Радомир Путник, тада на месту Уредника уметничког програма РТС-а, забележио је и објавио један од последњих разговора са Плешом:

– Овде Бранко Плеша. Имам малу молбу, Радомире.

– Реците Бранко.

– Можете ли нешто учинити за мене? Знате, било је неких реприза на телевизији за које потражујем хонорар. Не бих вас тиме оптерећивао, али новац ми је неопходан ради лекова. Знате, имам рак, а лекови су скупи.

– Забога, Бранко, какав рак?

– Напредан, брзо напредује... Ха, ха, ха! Ето, ако можете, учините нешто.

– Учинићу, разуме се.

– Не, не брините Радомире, није то ништа. Имам пред собом још пар месеци, ха, ха, ха.

Таквог Бранка пред крај живота памте многи који су га сретали и којима је саопштавао да има карцином и да му је још мало остало. Уз осмех, који је другима стварао грч у стомаку. Једном сам у Атељеу 212 присуствовала таквој сцени. Воја Брајовић такође.

Када му је пред сам крај у кући позлило, Соња је јавила Весни Чипчић, она је позвала хитну помоћ и села у кола да што пре стигне до њихове куће у Кошутњаку, поред Голфа:

„Сећам се, у колима хитне помоћи била су двојица младих рмпалија који су га ставили на носила. Бранко је тражио чешаљ да се очешља, уз коментар: 'Не можете господина глумца тако носити!' Како је замахнуо чешљем, пао је главом на носило. Али је успео, онако шеретски, што је личило на њега, да каже: 'Само велике глумце овако носе!' Лежао је на Онкологији, ту је и преминуо, а ја сам му једног дана донела корпу у којој су биле сармице од зеља, које је волео. Успео је да се насмеши и слабим гласом каже: 'Стигла Црвенкапа код деке!'

Често ме питају да ли имам неки аманет пред премијеру, пред неку важну представу. Ја имам само један одговор: увек се, на неки начин, обратим Плеши. Заувек сам му захвална као једном од својих највећих учитеља. Професионалних и животних. Једном приликом ми је поклонио бели шал који нисам носила, чувала сам га. И када је мој син, редитељ Иван Вања, имао своју прву премијеру, поклонила сам му га.“

Бранко Плеша преминуо је 9. јуна 2001. године. Оставио је захтев да буде испраћен у кругу породице. Поред сина Горана и супруге Соње, у тај круг породице позвани су глумица Марија Црнобори, професор и театролог др Петар Марјановић са супругом Љубом, Весна Чипчић и њен супруг, глумац Александар Саша Алач. Сахрањен је на Топчидерском гробљу. Весна Чипчић је упамтила:

„Марија Црнобори нам је одржала лекцију на тему одласка, тако да нико од нас није смео да плаче.“