Прекид транзита руског гаса кроз Украјину: Крај геополитичког концептa Евроазије?

Вентил је затворен. Украјина је зауставила транзит руског гаса у Европу. У ноћи 31. децембра на 1. јануар истекао је петогодишњи уговор на основу којег су обављана снабдевања гасоводима који се налазе на територији Украјине. Завршена је педесетогодишња историја испорука руског гаса Европи. Испоруке су максимални износ имале 1998. године и биле су 141 милијарду кубних метара, да би прошле године пале на 15 милијарди, са изгледима да 2025. износе највише две милијардe кубних метара гаса.

Ово није први такав догађај у историји, али се, за разлику од свих досадашњих случајева прекида испоруке, више не очекује наставак упумпавања гаса преко украјинског гасовода. Вишедеценијски напор избацивања Русије са енергетске мапе  Европе, а тиме и кидање сваке стратешке везе Евроазије са Европском унијом – чини се да је окончан. С тим кидањем, рекло би се, нестаје са геополитичке табле и концепт Евроазије који би се створио обједињавањем европског и руског копна.

Ко ће трпети највише

Прекид транзита био је очекиван и логичан у следу догађаја после фебруара 2022. и почетка рата у Украјини, и ни за једну од страна овај догађај више није од пресудне важности. Само неколико дана пошто је Украјина заврнула вентиле, САД су прошириле санкције против руског нафтног и гасног џина Гаcпрома и још десетине његoвих ћерки компанија, међу којима је и српски НИС–Гаспромњефт. 

Европа је изгубила могућност да добија и прошлогодишњих 15 милијарди кубних метара гаса. Пре свих, од ове руте снабдевања су зависиле Словачка, Аустрија, Мађарска и Молдавија. Ове земље, али и Италија и Чешка, мораће сада да траже друге начине за добијање јефтиног плавог горива из Русије, да пређу на скупљи гас из других земаља или пак да се врате масовној употреби угља.

Оваква одлука Кијева делимично погађа Мађарску, пошто она последњих година она добија значајан део руског гаса кроз Турски ток, који је пуштен у рад 2020. године, па за њу прекид транзита кроз Украјину неће имати исти значај као за поменуте државе. Гас који стиже из Турског тока, око 14-15 милијарди кубних метара годишње, снабдева Мађарску, Грчку, Румунију, Србију, Босну и Херцеговину и Северну Македонију. Остали ће да купују гас од суседних земаља које имају излаз на море и терминале за пријем течног природног гаса (ЛНГ). Овај гас ће бити много скупљи од руског, али то више није најважнији проблем. 

Русија је изгубила европско тржиште зa продају гаса, али Гаспром је управо почео да повећава његову производњу. Од 2021. до 2023. извоз руског гаса у ЕУ смањен је са 150 на 30 милијарди кубних метара, па је сходно томе пала и производња гаса. Али 2024. године, услед повећања снабдевања Кине и благог опоравка извоза у Европу, као и повећања домаће потрошње, производња је поново почела да расте.

Сада може да се очекује још један пад производње. Наиме, Русија је без могућности да значајно надокнади губитак европског тржишта кинеским тржиште, пошто је гасовод Снага Сибира прошле године достигао свој максимални капацитет. Још један гасовод до Кине, тзв. Далекоисточна рута, почеће да ради тек 2027. године. Москва ће губитке, вероватно, донекле надокнадити снабдевањем Централне Азије, али чак и у најоптимистичнијем сценарију ту је реч о једној до две милијарде кубних метара годишње, од изгубљених 15 милијарди.

Како је приметио директор руског Фонда за националну енергетску безбедност (НЕФ) Константин Симонов, Русија може да покуша да извесну количину гаса преусмери у Европу преко Турске, али cу и ту могућности инфраструктуре ограничене. Борба за европско тржиште гаса није завршена, али Гаспром за сада не треба да рачуна на њега, сматра Симонов.

Повратком Доналда Трампа на место председника САД, који активно промовише амерички ЛНГ, борба за европско тржиште ће достићи нови ниво. Руски стручњаци су стога уверени да би приоритет Гаспрома у тренутној ситуацији требало да буде снабдевање домаћег тржишта.

Шта чека Европску унију

Престанак украјинског гасног транзита најболнији ће бити за европске земље. За Русију је то мањи губитак дела буџетских прихода од нафте и гаса и, што је најнепријатније, још једно смањење производње гаса, штп ће се, међутим, постепено надокнађивати новим извозним правцима и повећањем домаће потрошње, док ће Европа бити принуђена да плаћа знатно више за гас из других земаља него за руски гас, а енергетска нестабилност на европском тржишту ће се значајно повећати.

Међутим, земље ЕУ могу можда да покрену и преговоре о обнављању транзита, али мало је вероватно да ће то бити урађено сада, када су европска подземна складишта гаса попуњена 73 одсто, а два месеца грејне сезоне су већ иза нас. Крајем пролећа или током лета европске компаније могу да покрену тему обнављања куповине руског гаса преко Украјине.

Европска комисија је објавила спремност ЕУ да заустави транзит гаса кроз Украјину. Ана-Каиса Итконен, званична представница Европске комисије, изјавила је: „Прекид испорука од 1. јануара био је очекиван, а Европска унија је била спремна за то.“ Она је додала и да је ЕУ више од годину дана радила на припреми за такав сценарио – припремајући алтернативне руте снабдевања за заинтересоване земље.

Према њеним речима, европска гасна инфраструктура је прилично флексибилна, а пре две године је ојачана новим капацитетима за увоз течног природног гаса. Представница Европске комисије је уверена да би то требало да унапреди европску сигурност снабдевања енергијом.

Како је све почело

Историја транзита гаса из Русије у Европу преко Украјине започета је у доба Совјетског Савеза и уско је повезана са развојем енергетске инфраструктуре у источном делу Европе. СССР је почео да испоручује гас, у малим количинама, још 1940-их година, прво у Пољску, а затим у друге земље социјалистичког лагера. Међутим, тек након открића Уренгојског гасног поља у западном Сибиру шездесетих година, улога Совјетског Савеза као гасне силе нагло је порасла.

Тада се започело са изградњом широке мреже цевовода: гасовод „Братство“ је пуштен у рад 1967. године и постао је први велики гасовод који је повезао СССР и Европу, да би после њега био отворен и гасовод „Дружба“. Ови гасоводи, постављени преко територије Украјине, водили су до земаља источне Европе, укључујући Мађарску и Чехословачку, aли и Аустрију.

Током 1970-их и 1980-их, СССР је наставио да шири своју мрежу за транспорт гаса. Новим гасоводом „Сојуз“ (звао се и „Оренбург – западна граница СССР-а“), који је почео са радом 1980. године, гас је од Оренбуршког гасног поља преко Казахстана и Украјине допреман до Ужгорода у западној Украјини, на граници са Словачком, а одатле даље. Његова укупна дужина је 2.750 км.

Отприлике у исто време завршена је и изградња гасовода од Уренгоја у западном Сибиру до Ужгорода, у дужини од 4.451 км. Овај гасовод је требало да преноси 28 милијарди кубних метара гаса годишње кроз цеви пречника 1420 mm, што је у то време било изван могућности совјетских инжењера. То су искористиле Сједињене Државе активно забрањујући пренос цеви и технологија за овај пројекат. Међутим, то је само подгрејало напорe совјетских инжењера, санкције су пропале, а гасовод је пуштен у рад пре рока, 1983. године. До 1985. СССР је надмашио Сједињене Државе у производњи природног гаса за један и по пут.

Енергетско повезивање Европе и СССР-а

Ови пројекти су постали део стратегије СССР-а за јачање економских веза са Европом и обезбеђивање стабилног извоза енергетских ресурса. Упркос политичким разликама, и западноевропске земље су показале интересовање за то. Пробни балон је лансиран када је СССР потписао споразум о снабдевању неутралне Аустрије природним гасом. Потом су склопљени и споразуми са Француском, Италијом и Немачком. Западна Немачка је у замену за снабдевање гасом послала у СССР висококвалитетне челичне цеви великог пречника од којих су, у ствари, и изграђени цевоводи.

Тако је до краја 1970-их јефтини совјетски гас испоручиван у Аустрију, Бугарску, Мађарску, ДДР и Савезну Републику Немачку, Италију, Пољску, Румунију, Финску, Француску, Чехословачку и Југославију. Године 1980. укупан обим извоза гаса из СССР-а у Европу износио је 54,8 милијарди кубних метара.

Овакво стање није одговарало Сједињеним Државама. Вашингтон je још 1949. године донеo Закон о контроли извоза којим су уведена ограничења на извоз америчких енергетских технологија и опреме у земље Источног блока, и успостављен је Координациони комитет за мултилатералну контролу извоза (КОКОМ), који је, поред земаља НАТО-а, укључивао Јапан и Аустралију.

Забрана КОКОМ-а односила се на производњу, прераду и транспорт угљоводоника, као и на нуклеарну енергију. Међутим, 1958. године европске земље НАТО-а постигле су укидање забране КОКОМ-а на извоз цеви великог пречника у СССР за нафтовод „Дружба“, а уговори за њихову испоруку потписани су са челичанима у Немачкој, Италији, Великој Британији и Француској.

Сједињене Државе су на то одговориле оптужујући своје европске партнере да помажу СССР-у да створи војну инфраструктуру Варшавског пакта. У новембру 1962. године, током Кубанске ракетне кризе, САД су издејствовале увођење ембарга НАТО-а на испоруку цеви великог пречника.

У мају 1969, министар спољних послова СССР-a Андреј Громико је предложио Западној Немачкој да организује испоруке совјетског гаса у замену за цеви и опрему за нафту и гас. Ова шема размене није формално прекршила постојеће забране, тако да су све земље у фебруару 1970. потписале уговор користећи формулу „гас-цев“, да би убрзо, под истим условима, испослован споразум са британским, француским и италијанским компанијама. Захваљујући овој шеми, у периоду 1974-1979. изграђен је магистрални гасовод „Сојуз“, да би почетком 80-их почела и изградња гасовода Уренгој-Помари-Ужгород.

Сједињене државе су се 1981. године успротивиле изградњи овог гасовода и увелe ембарго на снабдевање СССР-а нафтнoм и гаснoм опремoм, као и немачкoм и јапанскoм опремoм са америчким компонентама, али упркос овим препрекама, Совјетски Савез је завршио пројекaт, иако је изградио само једну линију гасовода уместо планиране две.

СССР се тако етаблирао као поуздан добављач енергентима, што су Европљани отворено признавали пре најновије кризе у односима Русије и Запада. Аустријска компанија ОМВ АГ је 2018. године констатовала да су „у протеклих 50 година добијали поуздано снабдевање из Русије и били у могућности да индустријске потрошаче и домаћинства несметано снабдевају висококвалитетним природним гасом“. Европи је посебно било важно то што је имала поузданог добављача како не би зависила од криза на Блиском истоку.

Након распада Совјетског Савеза 1991, Русија је почела да игра своју улогу, а број земаља прималаца је само растао – 1990-их су им се придружиле Грчка, Македонија (данас Северна Македонија), а 2000-их Холандија и Данска. Практично читав брзи индустријски развој Европе у овим деценијама догодио се захваљујући јефтиним совјетским сировинама. До почетка 2022. године, из Русије на запад су ишла 23 гасовода, а до распада СССР-а 95 одсто гасовода из Русије у Европу пролазило је кроз територију Украјине.

Проблеми са Украјином

Први споразум између Москве и Кијева потписан је 1992. године. Русија се обавезала да ће испоручити 70 милијарди кубних метара за потребе Украјине, а Украјина – да транспортује 100 милијарди кубних метара гаса годишње у Европу. Прва тачка је прописана како би се спречило коришћење транзитног гаса од стране Украјинаца. Чињеница је да су се, због специфичности изградње, извозне испоруке домаћим потрошачима обављале истим цевима.

Проблеми су се појавили одмах. До краја 1992. године украјински дуг је премашио 220 милијарди рубаља (цена у доларима установљена је тек 1993. године). Због дуга, Гаспром је више пута обустављао испоруке гаса Украјини. Међутим, није било могуће договорити његову отплату алтернативним путем (кроз дугорочни закуп или продају објеката украјинског гасно-транспортног система). До краја 1994. дуг је достигао двe милијарде долара. Уз то, Москва је оптуживала Кијев за неовлашћено коришћење транзитног гаса за домаћу потрошњу, неиспуњавање обавеза и прекид испоруке гаса у Европу. Ову чињеницу је 2000. године отворено признао други председник Украјине, Леонид Кучма.

Као резултат преговора, Украјина је у периоду 1999-2001. за отплату дуга пристала на трансфер 8 стратешких бомбардера ТУ-160, три ТУ-95МС и око 600 крстарећих ракета X-22, као и копненe опремe.

Ризици заустављања транзита гаса кроз Украјину више пута су се појављивали у последњих 30 година. Најозбиљније „гасне кризе“ су се десиле 2006. и 2009. године: прво је Русија, усред спорова око цена и плаћања транзита, привремено прекинула испоруку гаса Украјини, што је изазвало смањење дотока у Европу, затим је снабдевање потпуно обустављено на две недеље. 

Било је јасно да је Украјина земља која контролише енергетске везе Русије и Европе, те отуда почиње огорчена борба спољних сила за утицај и превласт у овоj држави, а Русија је одлучила да развије и алтернативне руте које би заобишле Украјину: 2011. године почео је да ради Северни ток, који је директно повезао Русију са Немачком, а од 2020. и Турски ток.

Споразуми и спорoви Русије и Украјине

И поред свих спорова око дугова и криза, уговори о транзиту су преговарани сваке године до 2009, када су, после још једне кризе, власти Русије и Украјине одлучилe да закључе посао одједном на 10 година, односно до краја 2019.

Упркос десетогодишњем уговору, спорови око транзита и накнада за гас нису престали. О питању наставка транзита по истеку уговора разговарало се током целе 2019. године, али је до потписивања новог дошло тек 30. децембра – дан пре истека старог. Иако је нови уговор закључен на 5 година, дозвољена је могућност његовог продужења на још 10 година.

Годинe 2020. уговором се очекивало да ће транзит кроз Украјину износити 65 милијарди кубних метара, а од 2021. до 2024. годинe 40 милијарди кубних метара годишње. Документ је такође предвиђао повлачење свих међусобних судских и арбитражних захтева Гаспрома и Њефтогаса, о којима нису донете коначне одлуке. Истовремено, украјинске власти су очекивале да ће од Москве добити више од 7 милијарди долара за транзит.

У мају 2022. године, док је рат увелико трајао, Украјина је одлучила да прекине транзит ка Европи преко станице Сохрановка, a испоруке гаса су почеле да се смањују. Истовремено, Европа је прогласила забрану увоза горива из Русије и увела санкције, због чега je Москва узвратила обавезом да непријатељске земље плаћање руских енергента врше у рубљама. Као резултат тога, један број европских компанија одбио је да се повинује овим захтевима, након чега су им прекинуте испоруке.

Европа је потом престала да поштује своје уговорне обавезе и у вези са одржавањем турбина за Северни ток, због чега је опала испорука и кроз овај гасовод. А онда је, 26. септембра 2022, дошло до уништавања тoг гасовода – преживео је само један вод Северног тока 2. То је довело до наглог скока цена гаса у Европи, затварања предузећа у енергетски интензивним индустријама и преноса производних капацитета у суседне регионе.

Последњих месеци власти у Кијеву више пута су изјавиле да неће продужити уговор на крају 2024. године. (Занимљиво је да су украјинске власти након почетка руске акције у Украјини одбиле да купују гас од Русије, али не и да узимају новац за транзит, a добијале су гас такозваним реверсним испорукама.)

Од 1. јануара,  да нема Турског тока историја испоруке руског гаса Европљанима била би сасвим окончана .

Муке Словачке и Молдавије

Овај корак Кијева највише погађа Украјину и европске земље које добијају руски гас, док је Руска Федерација последњих година не само наручила већ и успоставила испоруке плавог горива у иностранство другим гасоводима. „Северни ток“ више није на овој листи, али jecу „Турски ток“, „Снага Сибира“, „Снага Сибира 2“.

Највећу забринутост због обуставе транзита изразио је премијер Словачке Роберт Фицо. Према његовим речима, овај корак прети великим губицима за Европску унију. „Штета причињена Руској Федерацији износиће само око 2 милијарде евра, односно само око 3 одсто свих финансијских губитака нанетих 27 држава чланица ЕУ“, рекао је Фицо.

А ових 60-70 милијарди ће пасти на леђа домаћинстава и разних сектора привреде европских земаља, што ће довести до даљег смањења конкурентности ЕУ, сматра Фицо. Истовремено, словачки премијер је оптужио Брисел за нерад. Премијер се обратио председавајућем Европског савета, Антонију Кошти и председници Европске комисије, Урсули фон дер Лајен, са захтевом да се хитно обрати пажња на одлуку Кијева да заустави транзит гаса у Европу. У супротном, Европа ће се суочити са порастом цена гаса.

Брисел за ово не брине, како је рекла представница Европске комисије Ана-Каиса Итконен. ЕУ је спремна да одбије руски гас, а никаква бојазан низа земаља, укључујући Словачку, неће променити ово уверење. Вреди напоменути да проблеми не чекају само земље ЕУ, cнабдевање Молдавије енергентима зависи и од руског гаса.

Захваљујући транзиту кроз Украјину, ова земља добија гас за снабдевање државне окружне електране која се налази у Придњестровљу. Електрана обезбеђује до 80 одсто потреба за електричном енергијом у земљи. Али без гаса, она је принуђена да пређе на угаљ и у овом случају може да снабдева струјом само леву обалу Дњестра. Како је изјавио саветник директора молдавског државног предузећа Енергоком Виктор Бензари, од 1. јануара станица ће престати да испоручује струју на десну обалу. Проблеме, међутим, ствара и одбијање молдавске стране да измири дуг за претходно завршене испоруке гаса.

Добитници и губитници

Ко има користи од заустављања транзита гаса из Русије преко Украјине?

Европа ће бити принуђена да плаћа знатно више за гас из других земаља него за руски гас, а нестабилност на европском тржишту гаса ће се значајно повећати. И без тога, ЕУ сада сваког месеца жање плодове прекида енергетских односа са Русијом у виду затварања предузећа у хемијској, аутомобилској и металуршкој индустрији. Резултат прекида биће лош и за продавце, односно за Гаспром, који ће додатно смањити своје присуство на европском, најбољем тржишту за компанију, и за купце, јер губе поуздан извор јефтиног гаса.

Постоји и јасан добитник – Сједињене Државе, које ће повећати испоруку свог течнoг природнoг гасa (ЛНГ) Европи. Заустављање ће бити од користи и за Турску, која активно ради на стварању гасног чворишта на својој територији – тачке виртуелне и физичке трговине плавим горивом.

Што се тиче Украјине, затварање транзитног гасовода јој одузима приближно 800 милиона долара прихода годишње. Украјина, међутим, овим потезом не мисли да себе уклони са енергетске мапе Европе, већ да се на њoj на другачији начин учврсти као сила. Украјина може да има користи, али не сама, већ заједно са Пољском. Реч је о дугогодишњем плану Пољске да створи ЛНГ складиште и одржава дистрибуцију гаса, пре свега америчког, у источној Европи.

Пољска ће тако постати прималац сировина, а Украјина ће их акумулирати и слати купцима, користећи капацитете својих подземних складишта гаса (УГС). Наравно, такве испоруке ће за Европу бити скупље: прво, производња ЛНГ-а, испорука морем у Пољску, регасификација, пумпање у украјинска подземна складишта гаса, складиштење и опет пумпање до крајњег купца.

Од 2015. године на балтичкој обали Пољске, у Свиноујшћу, ради ЛНГ терминал капацитета 5 милијарди кубних метара годишње, а планирано је његово проширење на 7,5 милијарди кубних метара. Постоји техничка могућност испоруке до две милијарде кубних метара гаса годишње одатле у Украјину, али се кроз проширење пољског система за транспорт гаса (ГТС) планира повећање ове бројке на 6,6 милијарди кубних метара годишње.

Поред тога, постоје планови организовања испоруке гаса Украјини са ЛНГ терминала у литванској Клајпеди, поново у транзиту кроз Пољску. Капацитет овог терминала је 3,75 милијарди кубних метара годишње, а постоје изгледи за проширење на најмање 5 милијарди кубних метара.

Пројекат и овог чворишта претпоставља да ће регасификовани ЛНГ бити пумпан кроз цеви до подземних складишта гаса у Украјини, а одатле гас може да протиче кроз инфраструктуру која се данас користи за пумпање руског гаса у аустријски Баумгартен. Ова складишта би могла да се користе као резервна и из њих би се могао да се узима гас у случају повећања цена „плавог горива“ у Европи, односно по најповољнијим ценама.

Највеће подземно складиште гаса у Европи налази се у западној Украјини. Њeгов капацитет превазилази све могућности складиштењаа гаса у Немачкој. Имајући у виду да су трошкови складиштења у украјинским подземним складиштима гаса минимални, неколико пута мањи него у ЕУ, ово јесте исплативо, али је и ризично. Пољаци желе да преузму контролу над њима. Они тамо складиште ЛНГ са терминала у изградњи у Гдањску (6,1 милијарду кубних метара гаса годишње), а зими га препродају Словацима и Аустријанцима који су остали без транзита. Обим, наравно, није упоредив чак ни са садашњим обимoм транзита, али за оне који су укључени ово може бити пристојан посао, да не говоримо о политичком утицају на суседе.

Прекид транзита кроз Украјину може утицати и на руско унутрашње тржиште. Прво, нестаје канал продаје 15 милијарди кубних метара гаса годишње. Друго, европско тржиште је за Гаспром најповољније, тамо се гас продаје по ценама вишим него у земљама ЗНД или Кини (раније се често говорило да високи приходи од извоза у Европу држе ниске цене гаса у Русији). Сада ће се обим овог прихода поново смањити. Цене гаса у Русији су у 2024. години порасле за 11,2 одсто за све категорије потрошача, док је у 2025. години планирано повећање од 11,3 одсто.

Индексација домаћих цена гаса никада није директно зависила од његовог извоза, али би раст домаћих цена у блиској будућности могао да надмаши званичну инфлацију. Гаспром ће наставити да захтева да цене буду постављене на нивоу који обезбеђује једнаку профитабилност извоза и снабдевања домаћег тржишта. Али ово ће додатно убрзати инфлацију у целом ланцу потрошње, плус ће задати озбиљан ударац гасној индустрији.

Тарифе на гас на руском домаћем тржишту регулише држава и оне су традиционално ниже од цена на главним иностраним тржиштима. Гаспромов губитак дела профита није фактор који утиче на тарифе. Осим тога, Гаспромов извоз у Европу је већ нагло опао у протеклих неколико година, што није довело до наглог повећања тарифа. Прекид украјинског транзита у том смислу предтавља релативно мали губитак.

Економија ЕУ на удару

Упркос оптимистичним прогнозама Европске комисије (ЕК) о превазилажењу енергетске кризе и замени руских енергената, тржиште ЕУ се суочава са недостатком сировина. Ово је, у комбинацији са одбијањем енергената из Русије, високом конкуренцијом са Кином и смањењем интересовања Сједињених Држава, довело до губитка економских предности Европске уније. То се наводи у извештају о конкурентности ЕУ, који је за ЕК припремио средином 2024. бивши шеф Европске централне банке и бивши премијер Италије Марио Драги.

Драги напомиње да су цене гаса у ЕУ у просеку четири до пет пута више него у САД, а да је годишња потрошња ЕУ на увоз фосилних горива порасла са 341 милијарде евра у 2019. на 416 милијарди евра у 2023. години, што је приближно 2,7 одсто БДП-а. То се десило због смањења увоза цевоводног гаса из Русије (са 40 одсто у 2021. на 8 одсто у 2023.) и повећања увоза течног гаса, који се у просеку продаје 50 одсто скупље од гаса из цевовода.

„Европа не може бити конкурентна када плаћа четири пута више за енергију од својих конкурената“, констатовао је Марио Драги. Уз то, он сматра да декарбонизација Европске уније, што је као циљ најавила шефица ЕК Урсула фон дер Лајен, можe додатно да успори економски развој Европе.

Генерално, ипак је мало вероватно да ће прекид снабдевања преко Украјине довести до значајније несташице гаса у Европи, овај догађај је већ урачунат у цене гаса, тако да он неће бити новост за тржиште. Међутим, прекид испоруке ће повећати нестабилност европског тржишта, чинећи га још више зависним од многих спољних и практично неконтролисаних фактора – било да се ради о ценама гаса у Азији, смеру америчких снабдевања ЛНГ-ом, или динамици производње на норвешкој обали.

Свака од страна је могла да се нада да ће она друга бити толико заинтересована за очување транзита да би пристала на уступке. Али испоставило се да су ови прорачуни били погрешни. Сви су показали да су спремни да изгубе, али да не дају непријатељу да добије. Сви су се дуго припремали за заустављање транзита и у своје стратегије урачунавали одговарајуће губитке. Тако је гасна сарадња постала као насеље Вороња из Златног телета Иљфа и Петрова, које није могло да не изгори.

Ни „Братствa“ ни „Прогресa“  

Теоретски, транзит гаса би могао да се обнови, али то није за сада реално, можда и зато што Кијев наставак транзита сматра својом важном преговарачком монетом за будуће преговоре са Москвом. Али вредност европског тржишта гаса за Русију се смањује – план Европске уније Re Power ЕU подразумева потпуно напуштање свих врста руских горива до 2027. Чак и ако рок за његову имплементацију буде продужен, европска тражња је и даље осуђена на пад због већ направљених инвестиција у нискоугљеничну енергију и затварања и премештања енергетски интензивне производње као последицe енергетске кризе 2021-2023, као и изградњe нових ЛНГ терминала.

Називи цевовода кроз Украјину изграђених у совјетско доба – „Сојуз“, „Прогрес“, „Братство“ – данас звуче као ехо давно прошле епохе са њеном вером у светлу будућност. Били су симбол достигнућа националне економије СССР-а и њихова историја одражавала је послератну историју ове државе.

Гас је пре пола века почео да из совјетске Централне Азије и Сибира тече у Европу, нити цевовода повезивали су СССР и социјалистички лагер, затим су служилe као симбол детанта, мирне коегзистенције социјалистичких и капиталистичких земаља, СССР-а и Западне Европе и немачке Остполитике са својим надама за Wandel durch Handel – промене кроз трговину.

Почетком деведесетих година прошлог века, тренд се преокренуо и ови гасоводи су почели да се претварају у инструменте притиска држава једне на друге, предмет гасних ратова и објекте „међузависности претворене у оружје“ (weaponized interdependency), све док нису постали још једна жртва правог рата, а не трговинског, рата који би био незамислив пре само неколико година.

Нажалост, у данашњем свету реч „напредак“ звучи као сарказам, а речи „братство“ и „cавeз“ делују депласирано када се описују руско-украјински односи, чак и они прошли. У кинеској хронологији, 60 година је пун циклус календара. Сада почиње нови календарски циклус у гасним аналима Русије, Украјине и Европе.