Проблеми мањка и вишка слободног времена

Начин на који доживљавамо и ценимо слободно време се променио. Доколица је драматично еволуирала током векова и у различитим културама, али је увек била у супротности са радом. У древној Грчкој добар део рада био је предат робовима, док су се богатији бавили другим активностима, с доколицом која је сматрана активним стањем ума. Квалитетно слободно време подразумевало је бављење спортом или дебатовање. Посматрање доколице као начина опоравка пред посао је промена која се значајно убрзала тек са индустријском револуцијом (до 1800. променила се и врста доколице која је означавала статус, будући да су богаташи водили отворено беспослени живот).

По америчком економисти Данијелу Хамермешу наша способност куповине и уживања у робама и услугама расла је много брже од количине времена на располагању да у њима уживамо. Повезано с тим је више инвестиција повезаних са начинима или местима где се може слободно време, што се види кроз све боље хотеле или боља филмска искуства (нпр. Нетфликс у 4К).

Мистерија смањења слободног времена

Иако радимо мање од својих предака, већина нас осећа мањак слободног времена. Овде није само реч о перцепцији. Наиме, подаци OECD-а показују да се просечно слободно време смањило од 1980-их - током 2010-их просечно слободно време било је мање у осам од 13 земаља за које су доступни подаци (у Кореји за чак 14%, у Шпанији за 11%, у Холандији за 6%, у Мађарској за 5%). Битан фактор је то што се тренд смањења радне седмице зауставио већ од 1990-их, задржавајући се на око 40 сати за оне који раде пуно радно време.

У студији Fondation Resolution, објашњавају се додатни разлози пада слободног времена упоређивањем анкета о коришћењу времена у Британији 1970-их и 2010-их. Седамдесетих година радно способни мушкарци и жене имали су по око 6 сати слободног времена дневно, док данас мушкарци имају 5 сати и 23 минута, а жене 4 сата и 47 минута. Жене раде више плаћене послове него 1970-их, а мушкарци више послова у кући.

Међутим, највећа разлика је колико времена обе групе посвећују бризи о деци (што се у истраживањима не класификује као слободно време). Жене троше два пута више времена на бригу о деци него током 1970-их, иако такође много више времена него некада проводе радећи плаћен посао (истина, и мушкарци данас много више времена троше на бригу о деци). Наиме, 1970-их деца су се углавном играла напољу без надзора одраслих, враћајући се на оброке. Промена односа родитеља према ризику у ком се деца могу наћи је навјажнији фактор, будући да данас другачије размишљамо о „бризи о деци". Док је 1970-их брига о деци чешће била нешто што се дешавало док сте обављали кућне послове или се дружили, сада се то перципира као прворазредна активност (разлог може бити и то што сада запосленим мајкама једноставно недостају њихова деца и желе да се усредсреде на њих када им се укаже прилика). 

Опасност од прекомерног слободног времена 

Иако многи који раде, посебно они који одгајају децу, желе више слободног времена, истраживања показују да су људи који су заузети обично срећнији од оних који су беспослени, без обзира да ли је њихова заузетост сврсисходна или не. Наиме, истраживачи су открили да, иако нивои субјективне сатисфакције у почетку расту како се слободно време повећава, тренд не мора нужно да важи за веома високе нивое слободног времена, будући да је превише слободног времена повезано са већим стресом и нижим осећајем субјективног задовољства, односно са осећајем непродуктивности и недостатка сврхе.

Индикативна је студија American Psychological Association (2021), која је обухватила око 35 хиљада Американаца, откривши да су оцене запослених о њиховом задовољству животом достигле врхунац када су имали око два и по сата слободног времена дневно (за људе без посла оптимална количина је била четири сата и 45 минута). Премало времена чини да се људи осећају под стресом. Након тог тренутка, испитаници су почели да говоре да се уопштено осећају мање продуктивно и корисно, што је повезано са веровањем да превише слободног времена може довести у питање нечију слику о себи.

У другом експерименту од учесника је затражено да замисле да имају умерене (3,5 сата) или високе износе (7 сати) слободног времена дневно, те да замисле да троше време у било којој продуктивној или непродуктивној активности (нпр. гледајући телевизију). Они који су имали више слободног времена и трошили га на непродуктивне активности детектовали су ниже нивое сатисфакције. С друге стране, они са више слободног времена који су се бавили продуктивним активностима (физичке вежбе, разни хобији, трчање), осећали су слично онима са умереном количином слободног времена. Налази указују да дискреционо попуњавање велике количине слободног времена чини људе мање срећним и они би уместо тога требало да се труде да имају умерени износ слободног времена трошећи га како желе, односно на (субјективно) сврсисходне активности. У случајевима када се људи суоче са превеликим количинама слободног времена (пензионери, они који су остали без посла), студија указује да ће ове особе морати да нађу (субјективно) сврсисходне активности да би били задовољни.  

Проблем друштвених медија и онлајн доступности 

Један од разлога зашто се осећамо заузетији је тај што нас је нова технологија учинила лако доступним. Због приступачности имејла, порука преко мобилних телефона и друштвених медија, више нисмо сигурни да нећемо добити неки захтев од нашег менаџера увече или током викенда. Наши друштвени животи су сада испреплетени са онлајн простором. Прављење планова и комуникација са пријатељима или породицом се дешавају преко телефона или рачунара, баш као и наш посао, што указује да граница између посла и задовољства почиње да бледи.

Додатни проблем са друштвеним медијима је да они "искривљавају" наш фокус на продуктивно слободно време, будући да људи сигнализирају свој статус и достигнућа у алтернативним доменима, пре свега онлајн (нпр. корисници Фејсбука постављају пажљиво одабране фотографије или клипове величајући своја или породична "постигнућа").

Повезано са друштвеним медијима је и одлучивање о томе како провести слободно време, које може бити веома стресно, посебно за оне који троше сате и сате планирајући слободне активности. Наиме, притисак да максимизирамо нашу забаву може бити негативан фактор нашем уживању у слободном времену. Показало се да ишчекивање пре путовања доприноси срећи туриста, али да би нас превише ишчекивања могло довести до разочарања. 

Како повећати уживање у слободном времену?

Неки од нас, често на високо плаћеним пословима са високим стресом, дају предност продуктивности до те мере да не могу да уживају у слободном времену, често на штету свог менталног здравља. У том контексту, функционални алиби, који артикулише сврху неке активности (као што су здравствене и продуктивне користи од одласка на преко потребан одмор), добар је практични изговор за уживање који омогућава многима да се опусте без осећаја "кривице".

Начин да се људи "натерају" на коришћење слободног времена може бити кроз "инструменталну разоноду" (као што су нпр. родитељске дужности, које људи могу посматрати као средство за постизање дугорочног циља). Наравно, способност уживања у одмору који није те врсте снажнији је предиктор сатисфакције од уживања у инструменталном одмору.

Проблем са квалитетним коришћењем слободног времена представљају и друштвене норме. На пример, људи из Индије (чак 55% њих) и САД, две државе са културом прекомерног рада, у већој мери сматрају да је слободно време неки вид расипништва од Француза (15%), чија земља има норме више оријентисане на уживање у животу и забаву. Повезано са овим је да, на пример, у 2017. години 54% америчких радника није искористило годишњи одмор. 

Интересантни су покушаји да се повећа слободно време применом техника продуктивности, попут слушања подкаста током џогирања или гледањем Нетфликс емисија двоструко већом брзином од уобичајене. На крају, ствар за коју студије показују да би позитивно утицала на сатисфакцију, и тиме продуктивно искоришћавање радног времена, је трошење новца на куповину слободног времена - на пример, куповина хране за понети (уместо кувања) или унајмљивање некога да чисти кућу.