Србија после Финске: За доктора је касно, за попа је рано

Спорт је као религија. Нешто што је тешко објаснити онима који нису навијачи и којима спортски резултати не доносе срећу. Или тугу. Или очај.

Емоција поразa јача је него она коју доноси победа. Комплекснија, вишеслојнија.

Постоје две врсте пораза. Један је онај после којег си поносан. Када су помешана осећања туге и задовољства. После таквог пораза сатима и данима после утакмице размишљаш о томе.

Пораз у Паризу

Један од таквих пораза је био онај прошлог лета у Паризу, у полуфиналу против Америке. Сатима после те утакмице седао сам поред Сене и задовољно циркао. Није ми требало ни да разговарам; желео сам да уживам у тренутку. А онда сам непристојно, прошло је много иза поноћи, можда и два сата, узео телефон и написао поруку селектору Светиславу Пешићу. Хтео сам да му захвалим на свему што нам је приредио те вечери, на осећању поноса који сам имао захваљујући њему и његовој екипи, на томе што сам био део можда и најбоље утакмице у историји. И што је све то, упркос поразу, била историја.

Не знам да ли су нас конобари у баровима поред реке који се најбоље виде из монументалне библиотеке „Франсоа Митеран“ већ упозорили на то да је време да напуштамо кафић, а од Карија је стигао одговор.

Сећам се олимпијског кошаркашког финала у Токију које је заказано 11:30 ујутрv да би гледаоци у Америци могли да финале гледају у прајм тајму, а и париско олимпијско кошаркашко финале самим тим за мене је било у 11 ујутру, када је Србија победила Немачку, у борби за бронзv. Оно право финале нисам гледао или сам гледао спорадично у бистроима на Монмартру срећан што сам навијач Србије која је за мене, упркос поразу, била победник Олимпијских игара. И то су наши кошаркаши показали понашањем на победничком постољу.

Пораз у  Манили

Можда не баш тако али једнако поносно сам се осећао и у Манили, претпрошлог лета после финала са Немачком. Добро, порази боле више ујутру кад разум надвлада емоције, али то је друга прича. Ту се већ одмотава филм и уместо на неке сјајне акције и поене, ту се сећање највише враћа на промашени шут Гудурића у Манили, Добрића и Јокића у Паризу или на неке несрећне ситуације, повреде или, још горе, сулуде одлуке недораслих судија.

Али баш те приче, шта би било да су квалитетне судије судиле полуфинале са Америком а да је мали Јовић био здрав, или да су Добрић и Милутинов били здрави пред финале са Немачком, или шта се десило са Богданом у полувремену финала чине ту занимљиву навијачку историју о којој ће се после деценијама причати.

И који зато те поразе чине и романтичнијим и реалнијим.

Пораз у Риги

Нажалост, постоји и она друга врста пораза. Пораз после којег си очајан. После којег не остаје ништа. Само празнина. Када имаш осећај да је све бесмислено.

Такав је пораз против Финске. То је један од оних пораза који руше све; смисао да се прати спорт као такав. Рационалан посматрач а не острашћени навијач Србије рекао би управо супротно. Чар спорта је у томе да репрезентација земље у којој је кошарка тек један од не тако битних спортова, која има само једног врхунског играча победи земљу у којој је кошарка национални спорт и која у том тренутку има најбољег кошаркаша на свету. Заиста, шта ћете лепше? Ако нисте Србин који је ову 2025. мерио до и после Европског првенства у Риги.

Ако нисте Србин који зна да је та отмена дама на Балтику, како неки називају престоницу Летоније, требало да буде круна свега што је Србија урадила у кошарци у последњих 11 година. А што није урадила ниједна друга европска репрезентација. 

Ако јесте баш то, остаје вам осећај празнине, узалудности. Осећај изгубљености.

Осећај да не знате где се налазите као што ја нисам знао у Пекингу 2019, у тим послепоноћним сатима када ниједан таксиста није хтео да на врло кратку вожњу прими два белца који притом нису имали батерије у мобилним телефонима. Знаш да си близу а све је исто, и све је огромно а прва ти је ноћ у кинеској престоници. Ужасан осећај.

Пораз у Донгуану

Ту смо стигли на завршницу Светског првенства; након што смо провели фантастичну недељу у Вухану, неколико месеци пре него што је у том граду неко појео слепог миша и замало заразио цело човечанство.

Све је у том огромном граду у средишту Кине било савршено за навијаче Србије осим утакмице са Шпанијом; када је будући светски првак изненадио тада, мислили смо, много јачу Србију. На том мечу искључен је Никола Јокић, а тај пораз је Србију уместо у Шангај послао тежим путем ка Пекингу, преко Донгуана на југу Кине и Аргентине за коју су тада играли нама не толико познати играчи: Факундо Кампацо, Лука Вилдоза и Габријел Дек.

Елем, није било реално да се из Вухана иде хиљаду километара јужно у Донгуан, па онда још две хиљаде километара североисточно у престоницу Кине, него смо одмах кренули у Пекинг где смо на неком телевизору гледали ту утакмицу са Аргентином која нас је потпуно разорила.

Никад после нисам погледао ту утакмицу. Она је била крај једне ере, једне дивне приче коју је у Мадриду 2014. започео селектор Александар Ђорђевић, а која се завршила са два та битна пораза. Прво оним у Вухану, а онда и оним у Донгуану.

Као и сада у Риги када нас је прво победила Турска и послала на тежи пут до завршнице, да би нам онда Финска на почетку тог пута нанела вероватно један од најтежих пораза у историји. Пораз који боли као ретко који пре.

После тог пораза нема утехе. Нема анализе. Нема ничега.

После оваквог пораза верујем да ни Светислав Пешић више не гледа у мобилни телефон, а камоли да одговара на поруке.

После оваквог пораза не гледа се кошарка. После пораза од Аргентине у Донгуану Србија је у оним утакмицама за пласман у Пекингу успела да победи чак и репрезентацију Сједињених Америчких Држава. Али тога се нико не сећа. Ја се не сећам ни да ли сам био на тој утакмици.

Тако је и после овог пораза од Финске. За нас навијаче Србије ту нема много помоћи. За доктора је касно, за попа је рано.