Демографски бум у Африци и пад фертилитета у остатку света: Биће боље ако нас је мање?

Како се глобални фертилитет више него преполовио у последњих 60 година и наставља да опада, земље ухваћене у замку ниског фертилитета ће се суочити са растућим трошковима пензија и здравствене заштите. Извесно је да мањи број рађања и нижи обим популације значи и мање радника, штедиша и потрошача, што може водити успоравању економске активности. У истом правцу могао би да делује потенцијални мањак истраживача, проналазача, научника, односно оних који креирају иновације.

Спор или негативан раст становништва једне државе у односу на друге земље може се претворити у мању војну моћ и политички утицај на светској сцени (неки историчари приписују пораз Француске 1871. у Француско-пруском рату ниском фертилитету и спорој стопи раста становништва, која је проистекла из ране и широко распрострањене употребе контрацепције међу брачним паровима у тој држави).

Већина земаља Европе, посебно њеног источног дела, који углавном има негативне нето миграције, се већ суочава са смањењем становништва и последичним растућим фискалним притисцима по основу повећаног удела оних старијих од 65 година према радно активном становништву. Како се ови трендови настављају, пензиони системи ће бити под притиском, док ће недостатак радне снаге постати акутнији проблем.

Референтне пројекције указују да ће пад стопе фертилитета у већем делу света током наредне четвртине века довести до глобалног демографског померања које ће имати далекосежне друштвене и економске последице. Чак три четвртине земаља ће се суочити са падом стопе рађања до 2050, док ће повећање популације бити концентрисано у слабо развијеним државама подсахарске Африке и Азије, које се већ суочавају са акутним претњама од недостатка ресурса и климатских промена. До 2100. године само шест земаља ће имати стопе фертилитета довољне за просту репрoдукцију популације, док ће се исте године у подсахарској Африци рађати свака друга беба на свету.

Глобални пад фертилитета

Из начина на који су „фрејмоване“ претходно изнете тезе може се извести закључак да је опадање фертилитета и популације нужно лоше. С тим повезано, опадајућа стопа фертилитета се неретко представља као надолазећа криза, те се ниске стопе фертилитета у Европи (1,4) и Северној Америци (1,6) рутински приказују као доказ „стагнирајућег“ друштва које пати од демографске „исцрпљености“.

Међутим, у протеклих пола века у сваком друштву које комбинује економски просперитет, добро образовану женску популацију и приступ безбедној и приступачној контрацепцији, стопе фертилитета пале су испод „нивоа замене“ (од 2,1 детета по жени). Како су се образовање жена и приступ контрацепцији ширили, ниска фертилитетност је постајала све чешћа.

Стопа фертилитета у најмогољуднијој земљи на планети – Индији – сада износи 1,96; Латинска Америка и Кариби, Вијетнам, Малезија и Турска су такође пали испод „фамозних 2,1“ током последњих година. Сличан образац се јавља и унутар самих држава – стопе фертилитета у три економски најразвијеније индијске савезне провинције – Гуџарат, Махараштра и Карнатака – испод су прага замене, док су у сиромашнијим провинцијама, као што су Утар Прадеш и Бихар, 2,4 и 3,0.

Најбрже растуће економије на свету у протеклих 50 година – Јужна Кореја, Кина, Тајван и Сингапур – достигле су најниже стопе фертилитета, у распону од 0,8 до 1,2 детета по жени. Насупрот томе, највише стопе фертилитета се налазе тамо где је сиромаштво или су права жена озбиљно ограничена, као што су подсахарска Африка (4,26) и Авганистан (4,76).

Упозорења о паду фертилитета често се фокусирају на коефицијент зависности старијих особа – број пензионера у односу на економски активно становништво („dependency ratio“). У земљама где је пад фертилитета почео најраније, процењује се да ће однос људи старијих од 65 година и радно способних особа (старости 15-64) порасти са око једне четвртине данас на половину до 2050.

Ипак, ова широко коришћена мера имплицира да ће старосна граница за пензионисање остати фиксна упркос порасту очекиваног животног века. Наиме, ако се старосна граница за пензионисање постепено повећава тако да удео одраслог живота проведеног на раду и у пензији остане приближно стабилан, значајан део пораста „dependency коефицијента“ – око половине у случају Британије – био би елиминисан. Додатно, овај индикатор игнорише чињеницу да су деца такође издржавана лица, што значи да нижи фертилитет смањује ширу верзију овог индикатора, која укључује и оне до 15-19 година (док та деца не уђу на тржиште радне снаге).

Кључ је у расту продуктивности

Ипак, пад фертилитета и старење популације значи повећање броја пензионера у односу на раднике. Међутим, кључно питање је да ли раст продуктивности може надокнадити разлику, као што је то било до сада. Године 1800. стопе зависности у старијим годинама биле су близу нуле, јер је већина људи радила од детињства до смрти. У данашњим развијеним економијама, на сваког радника долази око 0,4 пензионера, од којих сваки улази на тржиште радне снаге много касније у животу и ради много мање сати годишње него њихове колеге почетком 19. века.

Удео радних сати након 15. године опао је за најмање 60%, али је БДП по глави становника развијених економија повећан 15 пута. Ово је, наравно, последица изузетне способности човечанства да повећа продуктивност.

У прединдустријским друштвима, већина људи је радила у пољопривреди, радећи више од 60 сати недељно само да би произвела довољно хране за преживљавање. У развијеним економијама данас, мање од 3% одраслих радног доба – који раде много мање сати – производи довољно хране да прехране не само себе већ и пензионере, децу и тинејџере, који више не морају да раде.

Исто важи и за индустрију, која тренутно запошљава мање од петине радне снаге у развијеним економијама. Тако 125 милиона фабричких радника у Кини производи 30% свих произведених добара које користи 8,2 милијарде људи у свету, док ће аутоматизација заснована на роботима брзо смањивати тај број чак и док производња наставља да расте. У производњи, на пример, свих паметних телефона, лаптопова и таблета на свету запослено је мање од 15 милиона људи, што је мали део глобалне радно способне популације од пет милијарди.

Улога вештачке интелигенције

На први поглед, вештачка интелигенција може изгледати само као још један алат за аутоматизацију све ширег спектра задатака, али њен капацитет самоучења чини више од тога – не само технологијом која може повећати продуктивност, већ може снажно убрзати технолошки напредак. Овај трансформативни потенцијал је основа оптимистичних пројекција економског утицаја вештачке интелигенције, при чему прави верници предвиђају да би могла да аутоматизује скоро све послове, вишеструко повећавајући просечни годишњи привредни раст у поређењу са просеком од 2,8% у 20. веку.

Ипак, постоје добри разлози да се таква оптимистична предвиђања узму са великом резервом, посебно она која сугеришу да ће се брзи добици у продуктивности снажно одразити на БДП. Али, очигледно се крећемо ка будућности у којој машине могу да обављају већину људских послова.

До 2100. сву храну на свету могло би да производи мање од 1% светске популације, а производња, транспорт и логистика могли би захтевати слично мали део радне снаге. Многи људи могу остати запослени у овим секторима, али само зато што високе стопе фертилитета у сиромашнијим земљама и даље генеришу вишак радне снаге спремне да ради за веома ниске плате, а не зато што је то технолошки неопходно.

Када су у питању канцеларијски послови, човечанство је показало готово неограничен капацитет за измишљање задатака посвећених конкуренцији са нултим збиром, посебно у областима као што су маркетинг, продаја, лобирање и финансије. Али вештачка интелигенција је и даље спремна да аутоматизује значајан део – отприлике око једне трећине послова који укључују понављајуће задатке попут прикупљања и обраде информација.

Задатке који захтевају ручну координацију, фину моторику и флексибилност биће много теже аутоматизовати (роботи су и даље прилично неспособни у нечему тако једноставном као што је пуњење машине за прање судова; водоинсталатери и електричари вероватно неће бити замењени ускоро). Али чак и овде питање је готово сигурно „када“, а не „да ли“.

Чак и у сектору здравства и социјалне помоћи мањина одрађених сати укључује емоционално важну интеракцију лицем у лице. Процене су да би 36% одрађених сати у овом сектору могло бити аутоматизовано помоћу већ постојећих технологија, што имплицира да проналажење довољног броја радника неће бити велики изазов.

У свету готово неограничене аутоматизације питање је да ли ће бити довољно посла да сви добро зарађују за живот. Међутим, какав год да је одговор, апсурдно је бринути се о недостатку радних места, а истовремено се плашити да ће нас ниска плодност оставити са премало радника.

Вештачка интелигенција ће убрзати раст продуктивности, али је проблем да ће добици углавном отићи ка власницима капитала и малом броју висококвалификованих програмера, док ће плате нижеквалификованих радника пасти.

У свету готово потпуне аутоматизације, лако је замислити малу богату елиту која запошљава армије ниско плаћених радника да се брину о баштама, организују забаве, пружају личну негу и шетају псе, за плате толико ниске да њихова замена машинама не би била исплатива.

Али плате у таквом свету ће и даље одражавати равнотежу између рада и капитала: што је већа радна снага у односу на капитал, то ће плате пасти ниже. Супротно томе, ако ниска плодност доведе до постепеног смањења становништва, плате за раднике са нижим приходима ће вероватно бити барем нешто веће.

Заблуде о „демографској дивиденди“

Емпирија указује да стално висок фертилитет често доводи до спорог раста прихода и широко распрострањене незапослености. Наиме, одрживо повећање прихода по глави становника зависи од повећања капитала по раднику – физичког (инфраструктура и опрема) и људског (образовање и вештине радне снаге). Брзи раст становништва поткопава оба, ограничавајући улагања у образовање, смањујући физичку инфраструктуру по глави становника и онемогућавајући довољно брзо стварање радних места да би се апсорбовали нови радници.

Историјски гледано, спор раст или пад популације користио је радницима, а штетио власницима капитала. Пад европског становништва након Црне куге 1348. године довео је до повећања реалних плата и смањења закупнина земљопоседника. Ова повећања плата су такође подстакла иновације, стављајући северозападну Европу на пут ка одрживом побољшању животног стандарда.

Додатно, растућа популација подстиче раст трошкова живота и проширује неједнакост, пре свега повећањем трошкова становања, што су у протеклих 20 година искусиле многе земље. Ово је делимично резултат економског просперитета. Наиме, како аутоматизација смањује трошкове многих добара и услуга, домаћинства посвећују већи део својих прихода конкуренцији за оскудне ресурсе попут становања и земљишта. Студије указују да имиграција и веће стопе наталитета производе практично исти ефекат на раст цена станова на дужи рок.

Индикативна је слика савремене Индије, чија је економија брзо растуће острво високе продуктивности окружено огромним океаном незапослености са ниским приходима, при чему је велики део радно способног становништва искључен из „приче“ о расту земље. Да је фертилитет опао раније, Индија би данас имала вишу стопу запослености и приход по глави становника.

С друге стране, демографска путања Африке је очигледно неодржива. Између 1990. и 2020. БДП по глави становника у подсахарској Африци растао је за 0,9% годишње – темпо толико спор да екстремно сиромаштво може да траје још дуго. Наиме, радно способно становништво региона порасло је са 206 милиона у 1990. на 580 милиона данас.

Уместо да произведе демографску дивиденду, овај популациони бум је подстакао кризу незапослености (процењује се да је 93% радно способног становништва Нигерије незапослено или заглављено у неформалној економији, док је чак и у Јужној Африци – најнапреднијој економији региона – 35% радника ван формалног запослења).

Предвиђа се да ће становништво радно способног доба у подсахарској Африци порасти на 1,1 милијарду до 2050. и 1,9 милијарди до 2100. Али у свету где се већина послова може аутоматизовати, нема шансе да ће тако велики број људи бити апсорбован у високопродуктивне послове.

Оптимални фертилитет

Ако би Јужна Кореја одржавала своју тренутну стопу од 0,8 на неодређено време, однос пензионера и радника би на крају порастао са 0,3 на око 1,5 – терет који чак ни велики технолошки напредак можда неће надокнадити. Док ће изузетно ниске стопе фертилитета у источној Азији заиста створити озбиљне изазове ако се одрже унедоглед, стопе фертилитета у распону од 1,5-1,9 су вероватно погодније за људску добробит од оних изнад прага замене од 2,1.

Наравно, кључно питање је да ли ће се пад стопа фертилитета зауставити или ће се тренд пада наставити, за шта има пуно индиција. Одржавање глобалне стопе фертилитета на 1,75 би имплицирало пад становништва од око 30% током наредних сто година – довољно да ублажи неједнакост коју ће вештачка интелигенција готово сигурно појачати, а да истовремено смањи притиске на животну средину без гушења иновација.

Судећи по пројекцији ОУН то се неће десити скоро, будући да ће глобална популација порасти на 10,2 милијарде до 2100. године, при чему ће пораст од чак 147% у Африци надокнадити пад од 5% у Америци, Европи и Азији.

Дакле, највећи демографски изазов нашег времена није пад фертилитета у богатим земљама, већ експлозиван раст становништва у многим од најсиромашнијих економија света, посебно широм Африке.

Јасно је да су производне карактеристике становништва важније од његове величине, када су у питању капацитети за креирање знања и иновације. Број здравих и добро образованих људи представља људски капитал који доприноси напретку у знању детерминишући технолошки напредак и економски раст.

Додатно, пад становништва може побољшати друштвену добробит ако смањи притиске на животну средину, кроз мање загађење земљишта, ваздуха и воде, успорене климатске промене, спречавање губитка биодиверзитета.

Постоје многе предности држава које имају опадајући број људи и које стога неће доживети фискалну или социјалну катастрофу. Економисти су већ оспорили мит да је повећање становништва есенцијално за економски раст (кључни показатељ је БДП по становнику, а не укупан БДП, јер он чини појединца богатијим).

Студије указују да је од Венеције, односно 11. века, остварена веома мала корелација између економског раста и повећања броја становника и да су најважније биле иновације и специјализација. Више људи и већа стопа природног прираштаја углавном значе више сиромаштва, а не више богатства, што показује пример Африке данас.

Чак и за Кину, где је раст популације одиграо велику улогу у укупном расту БДП-а, истраживања указују да је већи значај имало снажно повећање улагања у социјални капитал (од почетка реформе 1979).

Дакле, раст популације не води порасту богаства, већ стварање богатства доводи до стагнације или, пак, опадања броја становника, што је наравно последица социјалних, а не економских фактора.

У слободном друштву, фертилитет не би требало да одређују политичари или економисти, већ појединци, посебно жене. Откривене преференције из протеклих пола века су више него јасне: у свакој развијеној економији где људи имају слободу да бирају, стопе фертилитета се стабилизују знатно испод 2,0.

Чак и уз ефикасне пронаталитетне политике, мало је вероватно да ће стопе фертилитета порасти изнад распона од 1,5-1,9 који је примећен у многим развијеним земљама током последњих 50 година, укључујући и оне са одличним системима бриге о деци и обилном понудом приступачних станова.

Од Ирске до Јужне Кореје, емпирија указује да када људи постану богати и довољно слободни да бирају, они бирају индивидуализам. Људи желе веће породице, али не толико колико желе слободно време и вишак новца, односно не толико колико желе да живе у граду по свом избору или да буду у вези која је забавна, а не само стабилна.