Традиција, ватра и пепео: Путокази Светог Саве у сваком времену štampaj

„Традиција није обожавање пепела него преношење ватре.“ На ову мисао је недавно подсетио Владимир Пиштало. Скоро да нема бољег повода да опет промишљамо традицију од Савиндана. Стало ми да у ово време прославе не само оца српске просвете већ творца српског народа укажем на нешто што, на први поглед, делује отрцано. То да традиција живи само ако се занавља. Традиција никако није окамењени остатак прошлости, као што рече млади етнолог Младен Стајић. Она је, можда, горући знак који осветљава садашњост и показује правац на хоризонту будућности. А може бити да је нешто још сложеније, што ћемо видети ако имате стрпљења за читање овог текста до краја. 

Национална традиција свакако није неки затворени систем. Један од највећих зналаца за национални идентитет, Антони Смит, каже да је културно позајмљивање од других важно за успех и дуго трајање неких веома древних етничких/националних/верских заједница као што су Јевреји. Као пример наводи мешање јеврејске и хеленистичке културе, које је ојачало присуство Јевреја у античком свету. Могли бисмо да додамо и тријумфални сусрет Јевреја и Модерне, који им је омогућио несразмерно велико присуство у најбољим пословима и занимањима савременог света.

А шта то значи у српском случају? Да ли је Србин „какав био такав и остаде“, као у оној приглупој песмици „Нико нема шта Србин имаде“? Сам Свети Сава је унео толико новина у српску духовност, културу, идентитет, да ништа код Срба није било исто пре и после њега.

И у легендама о њему, он учи људе новим стварима, да ору и копају, разним занатима. Његов савременик из питоме Италије, Фрањо Асишки је укротио једног јединог дивљег вука. А свети Сава је, по неким предањима био окружен вуковима, па су га називали вучијим пастиром. 

Ја га никада нисам доживљавао као некаквог сладуњавог свеца, који живи миран, досадњикав живот. У вучијој земљи и вучијем времену, Сава је припитомио своју закрвљену браћу. Понекад ми изгледа као Гандалф Сиви, који мудрошћу и чаролијом чува Свет људи. И наш Сава је започео да ствара српску Дружину прстена.

Свети Сава је пропутовао више света, од Александрије до Бриндизија, од било ког Србина пре њега. Искористио је познавање света да побољша своје отечество. Његова достигнућа у јачању српске посебности превазилазе институционалне помаке као што је аутокефалија.

Народна култура

Старији истраживачи (Радослав Грујић, Димитрије Богдановић) сматрали су да су Свети Сава и његови следбеници од славе, чудноватог обичаја потеклог из древних времена, начинили једну од најважнијих и најлепших посебности наше духовности. Тиме су створили у свету јединствени национални обичај око кога се може градити национални идентитет.

Не зна се много о томе шта се следећих неколико векова дешавало са славама. Професор Горан Васин ми је рекао да се славске иконе помињу у Османском царству 17. века. Данашњи начин слављења славе је установио митрополит Михаило 1862. године.

Дакле, темељна традиција нашег народа, слава, развијала се и занављала најмање шест векова, у складу са новим временима.

Једна друга традиција из Средњег века је својевремено настала као испитивање нових уметничких могућности. То су манастири. У најдрагоценије доприносе српске духовности светској култури спадају они наши манастири у којима су спојени Исток и Запад. Као што су Дечани.

После неколико векова, Вук је преокренуо српску културу и идентитет. Он је успео да направи невероватан скок на путу приближавања тадашњим центрима светске културе.  Пронашао је „пречицу“ до самог срца романтичарске Европе. Самоуки из Тршића је преуредио српску традицију на такав начин да је постала хит културне моде у тадашњој Европи.

Романтичарска епоха је, иначе, лудовала за „народном“ уметношћу, до те мере чак да су понегде, као у Шкотској, измишљали народне песме. Чувени осијански епови су по свој прилици конструкт једног родољубивог шкотског песника. Срби су, као ретко када, у том тренутку у прилици да Европи понуде баш оно за чим је жудела: непатворену народну културу.

Сви знамо за усхићеност с којом су браћа Грим или Гете дочекали српске народне песме. Онда се пак десило нешто што ће постати типично за српске успехе и на другим пољима. Уместо да следе Вуков пут и преобликују традицију према духу времена, Срби су наставили да певају у духу народних песама и онда када се „мода“ променила. Прочитајте шта пише о томе Светозар Марковић. Њихова култура се вратила у балкански буџак на један дужи период. Али макар су тих неколико година дела слепих „певача прича“ из најгоре европске забити била надахнуће европских филолога, књижевника и музичара.

Измишљање традиције

Свака традиција је помало домаштана. Општепозната је прича о „древном“ шкотском килту и његовим блиставим шарама, које су тобоже, ознаке кланова. Овај „дизајн“ се развијао тек у 18. и 19. веку, а на коначну верзију је пресудно утицао један писац, Валтер Скот. Слична прича постоји и за Његоша и црногорску капу.

Неке „нове“ традиције, међутим, смислио је сам народ. Таква нова традиција била је шајкача. Почела је као део војничке униформе, налик на многе сличне у Европи. Душан Бабац, наш најбољи стручњак за историју униформи, пише како је српска шајкача у почетку била плава, у разним нијансама. Онда је српска војска 1908. године, међу првима у свету, увела маскирну, сивомаслинасту боју.

После Првог светског рата шајкача је уз брич панталоне и корпоран углавном у тој сивомаслинастој боји, постала симбол, прво Србијанаца, онда Срба уопште. Да ли је у питању била немаштина, или понос на своју победничку војску? Деведесетих година су избегли Крајишници радили по грађевинама у маскирним униформама. У сваком случају, једна модернизацијска тековина с почетка 20. века постала је важан састојак српске традиције.

Тако је и труба, од војничког инструмента, постала неодвојиви део сваког славља, мада ће ту традицију коначно кодификовати Гуча, Кустурица и Бреговић тек деведесетих година 20. века.

Слично путовање су прешли и ћевапчићи. Њихово порекло је од неке врсте фаст фуда у многим оријенталним градовима. Традиционална сеоска кухиња није располагала толиким месом. Пораст стандарда и изум замрзивача повећали су употребу меса. За разлику од осталих левантинских ђаконија, српски ћевапи су често од свињетине. И ето још једне нове „традиције“.

Ово су само неки примери „измишљања традиције“ како би то рекли Рејнџер и Хобсбаум. Могао да их још набрајам, али циљ овог текста није да представља збирку занимљивости. Намеран сам да покренем расправу о томе који елементи „традиције“ треба да буду неговани у 21.веку?

Срби у 21. веку

Прво треба да размислимо ко ће бити Срби у том веку. Њих ће бити не само мање него ће и тај смањени народ бити другачије распоређен него данас. У самој земљи, већина народа живеће око четири велика града (Нови Сад, Београд, Крагујевац и Ниш), можда и три, јер ће Београд и Нови Сад бити једна развучена урбана агломерација. Њихов идентитет ће бити пре периферијски, него „урбан“.

Најбогатији део народа живеће по беломе свету. Њихова деца могу да бирају којим ће се традицијама приклонити. Како учинити да српске традиције привуку поглед тог нараштаја коме се у великим светским градовима, као у супермаркету, нуди велики идентитетски избор? Шта је то што млади Данијел и Габријела треба да упамте о својим коренима? Чиме ће се толико поносити да ће пожелети да то завештање предају својој деци? Колико „туђих“ састојака може да се прихвати да се не изгуби традиционални „укус“?

Неки сматрају да је спас у затварању очију на промену. Или у увођењу праве, непатворене „традиције“. Недавно је избила расправа око односа јоге и православља. Има аутора који тврде да су посебна техника дисања и телесни став код исихаста, монаха са Свете горе, настали под утицајем источњачких техника. А они су били већи верници од многих данашњих православаца.

На другој страни, неки утицаји се сматрају „природним“. На пример у неким црквама се држе покривања женских глава и ударања главом о под. Постоје мишљења да ови обичаји нису део српске традиције, него скорашњи увоз из Русије. Као и руски изглед крипте Храма Светог Саве.

Складиште наслеђа

На почетку текста сам поменуо да Антони Смит сматра да културно позајмљивање може да ојача национални идентитет. Други део његове тезе гласи да то треба да буде „селективно позајмљивање и контролисани културни контакт“. То значи, позајмљивати најбоље од сваког. Добар пример за то је Ивакура мисија. То је било путовање велике групе Јапанаца по Европи и Америци почетком 1870-их година. Гледали су шта је најбоље у свакој земљи коју су посетили. С обзиром на огромну укорењеност и особеност јапанске културе, они су могли да уклопе новотарије у живот своје земље, а да сачувају њену посебност.

Шта чувати у случају Србије и српског народа ван ње? У том смислу, Срби се нису показало као нарочито чуварни људи. Чак и око ствари за које постоји једногласност. Пример за то је ћирилица. Сви се слажу око њеног чувања, али мало ко то спроводи. На боцама шампона и у менијима мобилних телефона постоји македонска, али не и српска ћирилица. Улице наших градова су затрпане не само нашом латиницом него и речима као што су shop, restaurant, food. Од телевизија са националном фреквенцијом само јавни сервиси користе ћирилицу, а неке чак у називу имају стране речи.

Да и не помињемо спорније елементе традиције. Шта треба да остане у националном књижевном, културном и историјском канону? То значи које писце читати, којима се уметничким делима дивити, које догађаје и људе величати? Да ли је то неки духовни пртљаг који треба да се понесе у будућност. Складиште је боља метафора. Кофер подразумева мали и ограничени избор. Складиште је место где можемо да одлажемо важне делове традиције, а да их вадимо оданде према потреби.

Није традиција ЈЕДАН „ватрени знак на хоризонту будућности“, што рекох у уводу, а сада порекох. Ако је будућност неки историјски хоризонт, онда су елементи традиције као звезде за астрологе. Њих је много и читају се у складу с потребом тренутка. Ипак, постоји опасност да ћемо до те мере изгубити додир са традицијом да нећемо знати да тумачимо њене знакове. Или, да ће традиционалне поруке бити противречне и супротстављене једна другој. У том случају, треба да препознамо оне праве, корисне традиције. Да их мало прилагодимо, као што су чинили наши стари.

Преношење ватре

Заправо, велика дела модерне су била најбоља када су садржавала натруху традиције. Јер модерна је у начелу интернационална. Традиција је оно што је често стваралаштву давало ту преко потребну јединственост.

Сетимо се Момира Коруновића, тог „српског Гаудија“, који је као тај чувени барселонски неимар уклопио средњовековно наслеђе у савремени свет.

Или повезивање најдубље епске симболике револуције у поеми „Стојанка мајка Кнежопољка“ Скендера Куленовића.

Има ли модернијег песника од Васка Попе? Има ли неког ко се дубље спустио у бунар народне поезије? Има.

И Бранко Миљковић је водио дијалог с народним предањем и митовима. Читав циклус његових песама се зове „Утва златокрила“, а песме су „Слуга Милутун“, „Тамни вилајет“ итд.

Плодна мешавина традиционалног и модерног види се и у масовној култури. Ту су стрипови „Биберче“ и „Женидба Душанова“, али и модна колекција „Симонида“ Александра Јоксимовића.

Занимљиво, у време здраве исхране и вегетаријанства, нисмо довољно оживели традицију посних српских јела. Зато је пропала већина наших ресторана на Западу, после златног доба роштиља седамдесетих и осамдесетих година. А Турци и Грци су оживели своје посне и вегетариjанске традиције.

Изузетно добро функционише и фолклор, можда најбољи пример за спој старог и новог. Наиме, већина „традиционалних народних игара“ заправо су дела надарених кореографа из времена социјализма. Фолклор је једна од оних ретких ствари које колико-толико провлаче децу, отуђену по свету. Наравно, ту је и црква. Имамо пастира који добро познаје савремену културу. Колико ће свештенство моћи да га прати на том путу за опстанак српске вере у овом врлом, новом свету?

Како изгледају недељне школе при црквама у расејању, или допунска настава српског за нашу децу? Не смем ни да помислим шта поменути Данијел и Габријела гледају и читају на екранима. Ипак, да ли је понуда идентитетских садржаја добра?

Садржаји који чувају традицију и идентитет не морају да буду смртно досадни. У тој области много је професионалних родољуба-превараната и самопроглашених чувара баштине. Не знамо да ли су гори они који само гледају да узму новац, или они који искрено гуше својим застарелим схватањима националне културе. Учинимо идентитетске и традиционалне садржаје „cool”.  То је задатак за државу, јавне сервисе, интелектуалце, просветаре…