Бескрајни плави круг, у њему тишина: Нака, Гаринча и Томислав Б. у огледалу туђих светова

„Ти баш из крајности у крајност...“, коментарисали су другари кад сам се убрзо после полугодишњег бивствовања у Бразилу, „одселио“ у Стокхолм. Под утисцима претходног одредишта, Шведску сам доста дуго упоређивао са Бразилом. Смејали су се људи кад бих причао о сличностима између крајности, на пример како вожња од југа до севера Шведске подсећа на путовање у истом правцу у Бразилу (у оба случаја правац насељавања и колонизације ишао је уз обалу; уз обалу је највише људи и насеља,  унутрашњост је много ређе насељена и неретко пуста).  

Прва стокхолмска адреса била ми је Катарина Бангата 46 на Седермалму (Јужном острву). Стокхолм излази на Балтичко море и језеро Меларен и простире се на 14 острва, која су исповезивана са 57 мостова и безброј тунела. Ипак, свако острво је прича за себе. Свако је, такође, веома класно дефинисано. Тачно се знало, а зна се и сад, где је коме место. 

Седермалм је највеће острво и некад је то био раднички крај. Писац Пер Андерс Фогелстрем (1917-1998), хроничар Седермалма и Стокхолма (по његовој књизи је Бергман снимио „Лето са Моником“) оставио је доста сведочанстава како се овде живело у временима оскудице и сиромаштва. Данас је тешко замислити беду која је ту владала пре само стотинак година, нехигијенске и јадне услове у којима се становало, ендемски алкохолизам који је харао и косио...

Последњих деценија Седер, како му тепају, променио је лични опис. Уместо радника, који ишчезавају и као друштвена категорија и као биолошке јединке, нахрупели су „неки нови људи“, чија се класна свест и припадност огледа у томе што купују органско и предано рециклирају и компостирају; довољно добростојећи да могу да бирају где ће, али им је највише кул да буду у „џентрификованом“ радничком крају са (псеудо) алтернативно-тренди“ ауром.

Легенда о Наки Скоглунду

Зграда у којој сам живео била је тачно на углу где се секу Катарина Бангата и Седерманагатан. Прозори су гледали на мали Трг Грете Гарбо и на основну школу Катарина Седра, у коју је Грета ишла док је још била сиромашна Пепељуга са презименом Густафсон. На тргу, између клупа, стоји веома дискретна Гретина скулптурица. Толико дискретна да ју је лако превидети.  

Кад се из зграде изађе и крене у супротном правцу од Трга Грете Гарбо, према главној улици Јетгатан, после само двадесетак метара наилази се на необичан споменик – метални гол у правим димензијама, (метална) лопта забијена у рашље и стилизована фигура фудбалера који је испалио волеј. Назив споменика је: „Видимо се код гола“. Сваког 24. децембра та фигура бива завијена у зелено-беле шалове и заставе.

Обележавање рођендана Ленарта Наке Скоглунда (1929-1975) божићни је ритуал навијача шведског клуба Хамарбија, за који традиционално навија (некада раднички) јужни Стокхолм. На десетине и стотине њих дође тог дана у паркић, до Накиног споменика, на ходочашће. Нака је легенда Хамарбија из тих „старих времена“; наступао је у њему на самом почетку каријере, у другој половини четрдесетих, и у позним играчким годинама, шездесетих. У међувремену играо је у Италији, најдуже у Интеру, са којим је освојио и две титуле Серије А: 1953. и 1954. године.

„Вероватно најслављенија епизода Накине каријере је Светско првенство у Шведској 1958. године. Голчином у полуфиналу утро је пут победи Швеђана над фаворизованим (Западним) Немцима. У финалу, на стадиону Росунда у Солни, Швеђани нису могли поново да изненаде. Бразил је победио је 5:2. Два гола дао је Вава, два тада седамнаестогодишњи Пеле и један Загало... Иако није био стрелац у финалу у Шведској 1958, као и у Чилеу четири године касније, „човек који је пружао највише радости“ био је Гаринча (1933-1983), кога су у Бразилу звали „кривоноги анђео“ и „народна радост“.

„Када је он био на терену, игралиште се претварало у циркуску шатру, лопта је постајала припитомљена звер, а утакмица позив на забаву“, пише Едуардо Галеано. „Гаринча се није одвајао од лопте, попут детета које не пушта своју играчку, а лопта и он су заједно изводили такве каламбуре од којих су се људи ваљали од смеха...“ 

Победа Бразилаца у финалу 1958. године постала је део бразилског колективног сећања. Као нација Бразилци се нису обликовали кроз битке и ратове; није тога било. Зато им је тај први тријумф на Мундијалу у рангу Бостонске чајанке или пада Бастиље – формативно искуство. Исто финале памти се и у Шведској, али шведско „историјско памћење“ на њега не превазилази толико спортску димензију. Шведски национално-историјски наратив креиран је на конвенционалнијим догађајима и принципима.

Усамљене звезде

Копкајући за информацијама о Наки Скоглунду, који је, брзо схватих, живео два улаза од мене (он је био у броју 42), помало сам се изненадио сличношћу Накине и Гаринчине судбине. Обојица су били луцидни, непредвидиви и у великој мери неукротиви карактери. Уживали су да дриблинзима увесељавају публику. Навијачи су их обожавали и слављени су као клупски и национални хероји...

Нису их заобилазиле ни контроверзе. Митове о себи (с)рушили су још пре него што су „окачили копачке о клин“, настављајући да играју и кад више нису личили на себе. Никад се нису уклопили у живот изван фудбала. Забраздили су у алкохол и са друштвом су немилице траћили све што су као играчи зарадили... Кад су све страћили, друштво је нестало и остали су сами. Умрли су млади – Нака са 46, Гаринча са 50 година. 

Нака последњих година није уопште излазио из стана, развио је чак и неку врсту агорафобије. „Живели смо потпуно изоловани. Ленарт није имао истинске пријатеље, чак ни у време његових успешних година. Био је најусамљенији човек на свету“, сведочила је после Накине смрти његова мајка.

Гаринча је последње година свог живота провео у приградском насељу Рио де Жанеира где су смештај добијали текстилни радници локалне фабрике. Толико се за њега отворио Бразилски фудбалски савез, који му је плаћао кирију. А он се на крају буквално убио од алкохола; у болницу је довезен у алкохолној коми. Када је на испраћају неко од навијача ковчег прекрио заставом Ботафога, клуба у којем је провео 10 најбољих година своје каријере, мало је недостајало да избије већи скандал. Чланови породице сматрали да га је Ботафого искористио, злоупотребио и на крају одбацио као стару крпу. 

Судбина Улфа Линдберга

Познати бразилски новинар и хроничар Руи Кастро у Гаринчиној биографији „Усамљена звезда“ (у енглеском преводу наслов књиге је „Гаринча: Тријумф и трагедија заборављеног бразилског фудбалског хероја“) описује „културни шок“ који су бразилски фудбалери доживели у Шведској 1958. године – младе Швеђанке, које, како пише Кастро, до тада практично никад нису виделе црнце, нису се устручавале да салећу бразилске фудбалере. Упркос изненађењу, ови су реаговали по принципу „тешко жабу у воду натерати“.

Када је наредне године, на таласу бразилског тријумфа, на краћу шведску турнеју дошао Ботафого, разлика је, по свој прилици, била само у нијансама... Из шведско-бразилског „културног прожимања“ Гаринче и једне шведске љубитељке фудбала (и фудбалера), изродио се наредне године један тамнопути дечак. Свог биолошког оца никад није срео. Није био у прилици да запамти ни своју биолошку мајку. Упркос споменуте опчињености (извесних) Швеђанки бразилским фудбалерима, тамнопуто ванбрачно дете у Шведској раних шездесетих очигледно није био лаган пртљаг. Мајка Гаринчиног сина бебу је после свега неколико месеци дала на усвајање.

Тако је дечко стигао у породицу Алфа и Маргарете Линдберг у градићу Шлефтио на северу Шведске... и постао Улф Линдберг. Кад је порастао, Улф се преселио у Халмстад, отворио киоск са кобасицама, оженио се, добио децу… Улф изгледа „бразилски“ и личи на тату.  Говори само шведски. У време Мудијала 2014. године, које се одржавало у Бразилу, Улф Линберг доживео је својих 15 минута славе. Нашли су се „спонзори“ да му организују пут у Бразил и сусрете са некима од његових биолошких сродника.

Гаринча је имао (бар) петоро деце, тако да Улф по татиној линији има у Бразилу прегршт рођака. Медији су те сусрете испратили и о њима извештавали. Судећи по објављеном, једно интересантно питање као да Улфу није постављено: Како је било одрастати као црнац у Шведској шездесетих и седамдесетих?

Гаринчин син један је од ретких који на то питање могу да одговоре из прве руке. Мекано и једноставно му није било сигурно. Колико год можда узорна, Шведска педесетих и раних шездесетих, етнички и културно веома хомогена, била је тврда у апсорпцији. Пристижу у то доба бројни invandrare, страни радници, међу њима и Југословени. Добродошли су, пошто је шведској индустрији потребна радна снага. Брзо добијају посао. Саживљавање са новом средином, међутим, иде веома, веома споро.... 

Опорих сведочанстава како је у то доба изгледало кад си „другачији“, поготово друге боје коже, наслушао сам се и ја, иако сам у Шведску стигао много касније. Svartskalle, што би могло да се преведе као „црна лобања“ или „црноглавац“, представља једну од најгорих шведских увреда. Њом су чашћавани они који се нису уклапали у задати фото-робот. Некад је било до тамнијег тена и косе; некад није морало ни то. Почетком деведесетих био сам сведок како је један плави „Југо-Швед“, рођен и одрастао у Шведској, на улици био назван Svartskalle, само зато што је причао (са мном) на српском. Увреда се, без сумње, односила и на мене, али ја то тада нити сам разумео, нити ме је посебно тангирало. 

Црнокожац је било ван категорије. Црнаца напросто није било и скоро да су били изван појмовног система. 

Шведство и бразилство

Упсала универзитет, основан 1477. године, најстарији је и најчувенији универзитет у Шведској и нордијским земљама. У својој дугој историји имао је много великих тренутака и славних студената. Дешавало се, ту и тамо, и понешто неславно. На пример: Шведски институт за расну биологију. Установљен парламентарном одлуком 1922. године,  функционисао је под окриљем Упсала универзитета. Мундијалске 1958. године је преименован и припојен универзитетском Одсеку за медицинску генетику.

Институт је представљао авангардни пројекат – био је прва научна установа тог типа у свету. Његово постојање, углед и рад лепо илуструју оквире и стремљења „модерне“ европске мисли тог доба. На изворишту знања Института напајали су се многи; поред осталих и водећи поштоваоци „научне мисли“ из Трећег рајха. Директор Института, доктор Херман Лундборг (1868-1943), и његове угледне колеге научници, главном мисијом своје установе сматрали су очување високог квалитета шведске расе.

У исто то време, у „заосталом“ Бразилу, који се такорећи тек ишчупао из робовласништва, водећи интелектуалци и уметници, попут песника и писца Освалда де Андрадеа (1890-1954) и антрополога Жилберта Фреиреа (1900-1987), на различите начине промовишу идеју мешања раса и култура, и заступају став како афро-бразилско наслеђе, раније прокажено, представља интегрални део бразилске културе и фундамент бразилства. 

Једно од практичних исходишта „научних“ сазнања шведског Института за расну биологију била је пракса (присилне) стерилизације. Од 1934. до 1975. године, када је на то коначно стављена тачка, у Шведској је стерилисано шездесетак хиљада људи. Еугеника није била једини и ексклузивни разлог за сецирање јајца и јајника; свеједно, расно-биолошка перспектива се запатила.

Али, времена се мењају, а са њима научни, друштвени, политички погледи... У Шведској се у једном тренутку, захваљујући вероватно понајвише Улофу Палмеу, догодио Коперникански обрт и кварење високог расног квалитета почело је да бива третирано малтене као решење, а не као опасност и проблем.   

Од шездесетих година Шведска је примила стотине хиљада досељеника са свих страна света – избеглица, азиланата, политичких прогоњеника… У земљи од 10 милиона становника сада има преко 170 различитих дијаспора; скоро петина популације нема аутохтоно шведско порекло.

Када се објашњавала или бранила политика „отворених врата“ обично су истицани морални и хуманитарни разлози и императиви. Један практичан разлог се не спомиње толико, иако није ништа мање важан. Шведска је огромна, а ретко насељена. Страни радници и досељеници су представљали замајац не само индустријском узлету, него и демографској регенерацији.

У улици Катарина Бангата, два-три улаза од зграде Наке Скоглунда и само неколико метара од споменика „Видимо се крај гола“ смештен је дагис – мали вртић. Деца у дагису су разних боја и нијанси, нису само и искључиво плава. Црни Улф Линдберг ту данас не би био никакво чудо невиђено. И периферије градова, где су у већини „дођоши“, такође су „лонци за топљење“, само са другим „састојцима“. Да ли је то нешто добро, или је нешто лоше, постало је депласирано питање; то је ту. 

Колумбовска размена

Неки биолози сматрају да је „откриће“ Америка у биолошком смислу представљало највећи догађај још од изумирања диносауруса. Експедицијама Кристофера Колумба, а затим колонизацијом и великом „сеобом“ афричких робова на амерички континент, дошло је до највеће размена животиња, биљака, култура, људи, технологије и идеја између америчке и афро-евроазијске хемисфере у читавој историји. Историчар Алфред Крозби (1931-2018) тај процес је назвао „колумбовска размена“: „Колумбовска размена је разлог зашто је парадајз у Италији, поморанџе у Америци, чоколаде у Швајцарској, љуте папричице на Тајланду.“

Почетком седамдесетих када је Крозби први пут објавио студију „The Columbian Exchange“ његове тезе сматране су контроверзним. Нарочито проблематичним сматрано је то што је еколошко-биолошке факторе претпоставио политичким и идеолошким. Три, четири деценије касније, Крозби је добио статус визионара.

Упрошћено речено, могло би да се каже како је Крозби сматрао да су вируси и бактерије одиграли већу улогу у европском освајању и потчињавању Америка него њихово напредније наоружање и научна и друштвена супериорност. Кључна европска предност на дуге стазе била је, по њему, биолошка, а не технолошка.

„Године 1491. свет се у многим својим аспектима и карактеристикама састојао из најмање два света – Новог света, Америке, и Старог света, који су чинили Евроазија и Африка“, пише Крозби. „Колумбо је те светове спојио и од тада имамо готово непрекидну размену домаћих биљака, животиња и болести које се крећу тамо-амо преко океана између два света. Велики део светске економске, друштвене и политичке историје укључен је у размену живих организама између два света.“

За староседелачко домородачко становништво Америке колумбовска размена представљала је помор и катастрофу. Неотпорна на европске вирусе, то становништво је бивало десетковано, неретко и потпуно збрисано. Колумбовска размена довела је, такође, до радикалне промене еко-система.

„Колумбовска размена није била у потпуности контролисана, ни схваћена од стране учесника, али је омогућила Европљанима да велики део Америка, Азије, и у мањој мери Африке, трансформишу у еколошке верзије Европе“, наводи Крозби.

Читајући Крозбија, некако се лако дође до закључка да је и ово што ми живимо данас, где год да смо, та давно отворена непредвидивост. Као ни у прошлости, то у чему смо сада није могуће у потпуности ни схватити ни контролисати.

Бразил и Шведска су, свако на свој начин и у своје време, искуствено дошли до спознаје да идентитети засновани на етничкој и расној хомогености нису више дугорочно одрживи, а ни практично изводљиви. Шира заједница, како год да јој се надене име у будућности, биће утемељена на другим принципима. Који ће то принципи бити и како ће изгледати сценарио за одрживи идентитет 21. века, питање је које је и тамо без одговора. Али бар се „напипава у мраку“ у потрази за њим.  

Бразилски угао

На путовања често одеш с једном идејом, а тамо где си се запутио нађеш нешто сасвим друго од онога што си очекивао или тражио. Полазећи у Бразил, надао сам се да ћу тамо видети некакву „алтернативу“ глобалном ћорсокаку у коме смо се задесили. Такве „алтернативе“ беше тамо само у траговима. Али, Бразил ми је дао нову диоптрију за посматрање и поимање: Европе, Америка, Африке, Азије; Истока и Запада; историје; тобожње универзалности друштвених наука и неупитности научних истина; цивилизације и колонизације; исељеништва, мешања раса и култура… Слично бих донекле могао да кажем и за Шведску.

Из такве удаљености и са том „алтернативном“ диоптријом и ми, како год себе називали и доживљавали, видимо се сасвим другачије. Кад смо ту, на своме и међу својима, много смо велики, важни, јаки; центар смо света; као да нас је на стотине милиона; и као да је човек, појединац, јединка, потпуно неважан. Из удаљености се то наше ту, такво какво јесте, разбуцано и распарчано, углавном не разазнаје. Изван фокуса је, слично као Робин Вилијамс у Вуди Аленовом филму Хари ван себе.

Сусрет у Сао Паулу са Томиславом Б.А то ми је на сликовит начин освестио. 

Томислав је из Илока. Етнички је Хрват. Говори екавски, јер се у Илоку кад је он одрастао гледао ТВ Београд; био је бољи сигнал. Ту где Дунав кривуда стварајући рукавце, Илок је својим положајем гравитирао ка Србији. Томислав је у школу је ишао у Бачкој Паланци. Требало је само прећи мост. Из Хрватске у Србију. И обрнуто, у повратку кући. То је било најближе и најпрактичније. И „нормално“.

Томислав је 1991. напунио 18 година.

Од њега и њему сличних и једни и други хтели су да створе хероје. Он је имао прозаичније планове. Хтео је да остане жив, и да живи... Кад је пукло, дошао је у Београд; ту су биле амбасаде. Обилазио их је. Без успеха. Био им је сувише млад и без конкретних тражених квалификација. Није замишљао Бразил као своје крајње одредиште. О Бразилу, у ствари, скоро ништа није ни знао. Бразил му се, игром случаја, отворио, иако тамо није имао никог свог.

Како је изгледало кад је слетео у ту стварност, само он зна. Није могло да не буде шокантно. Бразил ни сад није једноставан, почетком деведесетих био је још мање. Поготово кад си потпуно сам. У прво време помагао му је Драгиша Павличић, „политички емигрант“ који је у Бразил стигао раних педесетих. Драгиша је био један од ретких „лиценцираних“ зналаца нашег језика у Сао Паулу и радио је као учитељ, преводилац, судски тумач... До њега су, пре или касније, долазили сви наши који би у Бразил дошли и у њему остајали. Некима је и помагао, колико је већ могао. 

Голобрадом клинцу без ћаге, пара и игде икога, највећи капитал у то прво време било је средњошколско знање енглеског. Мало Бразилаца је владало енглеским, а долазили су странци, па је тако Томислав на бразилско „тржиште рада“ крочио кроз угоститељтво. Радио је у баровима елитнијих бордела у које је залазила међународна клијентела. После је прешао на таксирање. Да би се осамосталио, задужио се да купи свој ауто. Није много прошло, ауто су му украли. Поново је морао да изнајмљује. У доба кад смо се срели још је возио такси... И маштао је о селидби у Баију...

Ноћ на земљи

За Томислава сам знао „из приче“ других. Звао сам га више пута, али требало ми је времена да га „ухватим“. Радио је сумануте ноћне смене и дању је био недоступан; спавао је. На крају је пао договор да се нађемо у близини катедрале у центру Сао Паула, па да причамо у колима, док он ради... Кад сам стигао на договорено место, запитао сам се како ћемо се препознати и наћи међу толиким људима. Није био проблем, из цуга смо се препознали у маси. Како? Да ли толико другачије изгледамо од свих осталих? Да ли је био ухваћен поглед? Миг? Држање? Неки покрет? Вероватно понешто од свега тога.

Остатак вечери подсећао је на епизоду из Џармушове „Ноћи на земљи“; контекст као да је скицирао Суба, на маргини својих „Саопаулских исповести“:

„Замислите Блејд Ранер у тропима. Живот у Сао Паулу је брз, луд и опасан, пошто се стварност непрестано мења. Град је пун људи са свих страна Бразила и странаца, који сви у томе покушавају да нађу смисао. Ако човек има времена и стрпљења да копа довољно дубоко, то може да води до открића за открићем, можете наћи веома чудне људе и веома посебна места...“

Ноћ је. Сценографију чини непрегледни град-монструм: небодери, куће, улице, авеније; семафори и уличне светиљке; сјај и беда... Томислав је за воланом, ја сам на сувозачком месту. Он саживљен са амбијентом, као да је у Илоку или Бачкој Паланци; мени очи разрогачене и уста отворена. Сао Пауло ми је био и остао застрашујућ, грозан и фасцинантан и никад нисам могао довољно да га се нагледам. Причамо. На задњем седишту смењују се његове муштерије. Искључиво жене. Новинарке и тв-водитељке, певачице, ескорт-даме… „Са њима је сигурније“, каже... „А и оне воле да имају лепог шофера.“

У пола гласа ми сугерише да се са путницама не упуштам у разговор на португалском, да не бих на крају морао да плаћам рачун: „То од каваљера очекују…“ Једна путница није могла да обузда знатижељу док нас је са задњег седишта слушала како причамо на „Вуковом“ језику, који у Бразилу дође као неки супертајни кодни систем.

„Том, нисам имала појма да ти ниси Бразилац... Који је то језик, где се њим говори?“, упита она.

„Знаш где је Италија?“, одговори јој он реторичким питањем. Италију у Сао Паулу мање-више сви знају, јер су многима преци оданде стигли. „Е па онда знаш да Италија излази на море. На копну, с оне супротне стране мора, била је једна земља од двадесетак милиона људи, отприлике као Сао Пауло. Звала се Југославија. Онда је био неки рат и та земља је нестала, више је нема. Уместо ње сад постоје Србија која је као Рио, Хрватска као Бело Хоризонте, Босна као Салвадор…“

Нисам добио утисак да је објашњење путници нешто разјаснило. И даље није била у стању да визуализује и замисли простор „са супротне стране мора“ од Италије. 

Док је причао са мном, Томислав би с времена на време отворио уста као да хоће нешто да каже, а онда би само без речи уздахнуо… Није успевао да нађе речи. Некад их очигледно знао, „на врх су му језика“, али су пресушиле и више их нема. Никад пре тога нисам разговарао са неким ко тако остаје без речи и неми на језику на ком је проговорио.

То ми је, такође, остало као јако сећање на то вече. После тога се нисмо чули ни видели. Моји из Бразила су са њим изгубили контакт, али је неко од њих начуо су да је купио кућицу у Баији. Замишљам га као Тима Робинса на крају „Бекства из Шошенка“, како је крај океана нашао своје „место без сећања“... 

Остати без речи

Од те ноћи у Сао Паулу, поготово после дужег времена проведеног у Шведској, где сам енглески и шведски користио много чешће него српски, остајање без речи, и без језика, јављало ми се као нека мора. А кад бих са својом куцом Мици, са којом сам причао српски, шетао крај језера Меларен, увек би ми, из неког разлога, на памет долазио „Панонски морнар“ Ђорђа Балашевића. Увек баш крај језера Меларен јављао би ми се осећај да остајемо без језика, као што је Панонски морнар остао без мора...

Моја најбоља бразилска пријатељица Андреа је антрополог и силно време је провела између Ђевђелије и Триглава, највише у Босни и Херцеговини, покушавајући да нас докучи, појединачно и заједно. Научила је језик, на нама је докторирала и пост-докторирала. После свих својих студирања и истраживања, каже ми, у поверењу, да она између нас, закрвљених и завађених уздуж и попреко, не види неку суштинску разлику; сви смо јој бели, Европљани, причамо мање-више истим језиком...

„Да, али нисмо у стању да нађемо заједнички језик...“, мудро јој одговорих.  

Где ћемо ми на крају да завршимо у колумбовској размени? У којој Италији бисмо ми могли да будемо парадајз? Ко би могао да буде чоколада код нас? Да ли је „виши циљ“ наше мисије у глобалном еко-систему да будемо пресађени негде другде, или можемо да успевамо и у свом изворном амбијенту? 

Шта год да су одговори, надам се нећемо баш ми бити неки нови бразилски Индијанци. Неспособни да појме шта европски колонизатори од њих заиста хоће, и без имунитета на вирусе које су ови донели са собом, нема их више...