Тајне службе као штеточине за своје државе: Ко стварно влада светом, има ли пилота у авиону? štampaj

Пре неколико година присуствовао сам расправи два полупропала старија уметника. Обојица су учила школе и видели света. Били су образовани и начитани. Један, са дугом плавоседом косом, у кожној јакни, изгледао је као остарели британски рокер. Други, витак, сед, плавоок, изгледао је као руски белоемигрант. Зато ме је изненадило шта су истакли као доказ за своју памет. Свађали су се око неког уметничког пројекта, за чију су пропаст окривљавали један другог. „Не можеш ти мене преварити, мене је правио удбашки к...!“, рече први. „И мене је правио удбашки к...!“, рече други. Да ли би се тако дичили очинским споловилима да су их правили учитељи? Или лекари? Или инжењери? Ова двојица нису изузетак у народу у коме многи људи гаје (страхо)поштовање према „Службама“, Они делатност тих организација стављају у центар најважнијих догађаја. Неки пут им приписују и чудновате „заслуге“. 

Остарели удбаши се, рецимо, јавно хвале како су убијали емигранте и тлачили косовске Албанце. По њима, наша и друге службе распоређују кадрове, покрећу ратове. Не само да предвиђају будућност, него је одређују, јер контролишу најважније одлуке. Моћније су од свих политичара, јер су и они пиони служби. Читава светска политика, па чак и велике друштвене промене, само су потези у великој партији шаха, коју службе играју међу собом. Да ли су удбаши и припадници свих осталих белосветских служби стварно били посебнији? Паметнији? Способнији? Лукавији? Да ли су заиста били кадри да владају појединим државама, па и светом?

Понекад се говори и о „дубокој држави“ која најчешће обухвата и обавештајну заједницу. Има ли много тога „дубоког“ у раду било каквих државних институција, било када и било где?

Славни шпијуни

У свести људи постоји замагљена граница између обавештајних служби и тајних/политичких полиција. Нико не може да оспори важност обавештајних служби, посебно у ратовима. Заправо, достигнућа обавештајаца не само да су често кључна за исход борби, па и ратова, него су понекад и врхунци људског стваралаштва.

Алан Тјуринг, отац компјутерског доба, дао је огроман допринос победи Савезника јер је дешифровао шифре „Енигма“ немачких машина. Тиме је омогућио пресретање страшних немачких подморница и много тога другог. (Видети филм „Игра кодова“).

„Low tech“ обавештајна победа је била Зоргеова дојава из Токија да Јапанци неће кренути на Сибир, него на Пацифик. Тврдило се да је ова Зоргеова информација да Јапан не намерава да нападне СССР крајем 1941. године омогућила Стаљину да пребаци трупе из Сибира на Западни фронт, док су Немци били на вратима Москве.

Изгледа да је за то Зоргеово убеђење велику заслугу имао један недовољно запамћени Србин, Бранко Вукелић. Он је још 1938. године рекао шефу дописништва „Аваса“ („Havas“, будући АФП) да је Јапан окренут југу, ка Сингапуру и другим британским поседима. Утицао је и на New York Herald Tribune да 1. јула 1939. године објави чланак да ће Јапан напасти јужна мора. И у чланцима за Политику, наговештавао је јужни правац јапанске експанзије.

Други Србин који је одиграо велику улогу у замршеним шпијунским играма Другог светског рата је Душан Попов, познат и под кодним именом „Трицикл“, наведен на почетку овог текста. Радио је као двоструки агент за Абвер и МI6. Изгледа да је имао значајну улогу у превари скованој да се Немци убеде како ће се искрцавање Савезника одиграти у Калеу, а не у Нормандији. Његов потенцијално највећи обавештајни допринос, податак да ће Јапанци напасти Перл Харбур, није искоришћен.

Сви већ знају причу да је Попов, бонвиван и авантуриста, послужио као надахнуће Ијану Флемингу за лик Џејмса Бонда. Можда је најбоље описан у роману „Есторил“ Дејана Тиага Станковића. Сасвим је природно да овај Банаћанин, духовни потомак Стеријиних јунака, барона Голића и Ружичића, буде тако успешан у шпијунском свету лаже и паралаже.

Али овде ћу се бавити оном другом, мрачном страном рада „Служби“. Тајне/политичке полиције се нису бавиле терористима, страним обавештајцима и генералштабовима. Оне су углавном прогониле „унутрашње непријатеље“, своје грађане, као комунистичке службе. Оне су створиле једну опасну мешавину борбе са страним шпијунима и агентима и борбе против разних унутрашњих непријатеља, стварних и/или умишљених. 

Протоколи мудраца 

Међутим, тајна полиција која своје непријатеље, унутрашње и спољне, види као део јединствене завере није бољшевички изум. Њена претеча је била руска царска Охрана. Агенти Охране не само да су прогонили непријатеље царског режима, него су их и измишљали. Охрана је често убацивала агенте провокаторе у редове револуционарних организација. Неке од тих организација је финансирала и одржавала. Ипак најчуднија и најзлокобнија измишљотина Охране су Протоколи сионских мудраца, књига о наводној светској завери Јевреја. Ова књига је веома утицала на нацисте, а и данас је воле десни екстремисти.

Уз све те лукаве тајне операције, царска Русија је вероватно држала неславни рекорд по броју убијених државних великодостојника, укључујући и цара.

Охрана је била добра у сплеткама, али је имала слабе резултате у сузбијању правих претњи, као што је револуција, што се показало у револуцији 1905. године. То је уосталом важило и за многољудније и крволочније совјетске тајне полиције. Јер, насупрот раширеној представи, Охрана није имала велики број запослених и сарадника. Изгледа да никада није имала више од 49 запослених и 2000 доушника.

И КГБ је мешао борбу против шпијуна и диверзаната са борбом против унутрашњих непријатеља, или само сумњивих грађана. Средином педесетих година овако су основни задаци органа државне безбедности у СССР:

„Борба против подривачке делатности империјалистичких обавештајних служби и иностраних антисовјетских центара; ликвидација остатака буржоаско-националистичких организација н територијама западне Украјине, Белорусије и балтичких република; борба са антисовјетским елементима из редова свештенства и секташима и другим непријатељским елементима унутар земље.“

ЦИА није била основана да прогони цивиле, али је често прелазила границу између борбе против правих непријатеља Америке и борбе против оних људи који нису били никаква опасност за САД.

ОЗНА све дозна

Људи који су живели у југословенском социјализму, закључно са мојом генерацијом, наслушали су се прича да је овај или онај сарадник „Службе“. То се причало на сваком факултету, у свакој редакцији или болници, у већини предузећа. О томе ће касније бити више речи. За сада, запитајмо се против кога су се, ако су постојали, борили оволики сарадници? Колико је било терориста, шпијуна, саботера и осталих правих државних непријатеља по факултетима, институтима, школама, болницама и осталим фирмама?

Приче о дугој руци службе испредају се и дан данас. У многим срединама се за разне уреднике, директоре, управнике и друге руководиоце говори како их је деценијама постављала „Служба“. Често је то једино објашњење које се провлачи кроз оговарања када је реч о неспособним и недоличним људима.

Три ствари забрињавају код таквих гласина. Ако су лаж, брине њихова раширеност. Ако су истините, не зна се шта је горе. Да ли то што један део државне администрације толико кршио законе и прекорачивао своја овлашћења, или то да, ако је „Служба“ била толико моћна, није могла да нахвата боље и способније сараднике. Онда не чуди што је пропала држава коју је „Служба“ требало да сачува.

Једна од раширених прича у региону је да су антикомунисти, који су срушили стару државу, преоубучени „удбаши“. Зоран Милановић сваки час оптужује Пленковића и целу ХДЗ за мрачну прошлост, често врло сликовито: „Председник хрватске владе је удбаш друге генерације… ХДЗ је залепљен за Удбу као жвакаћа гума за тротоар главног колодвора у Загребу...“ 

Ја сам се годинама питао да ли се ради о колективној параноји и кафанском миту? Онда сам на примеру свог колектива схватио да је број доушника био велики и распоређен на местима где није било непријатеља државе или режима. Мој Институт за савремену историју се до деведесетих година углавном бавио најправовернијим могућим темама: издавањем Титових дела, Народноослободилачком борбом, Партијом, радничким покретом. Било је искакања, као када је 1983.године објављен чланак Војислава Коштунице и Косте Чавошког о политичком насиљу комуниста на изборима 1945. године.

Ипак, све до 1990. године, само један научник у Институту није никада постао члан Партије. Да ли је могуће да је Служба ангажовала доушнике и у таквој, режиму сасвим оданој установи, која није бунтовни Филозофски факултет, или нека полуодметнута редакција? Мој најближи сарадник Бојан Димитријевић нашао је потврду на најнеобичнијем месту. Нажалост, то није неки архив, јер је у Србији мања доступност докумената тајне полиције него у скоро свим бившим социјалистичким земљама. У разговору везаном за истраживање ратова деведесетих година, један од највиших бивших функционера РДБ (Ресора државне безбедности) је из главе запитао Бојана шта раде тројица старијих сарадника из Института?

Занимљивост тог питања је у чињеници да он није питао за њихове радове. Које није читао. Мало ко је читао њихове радове. Нико их није препознавао у јавности. Њихови текстови у штампи су ретко добацивали даље од задњих страница листа „Комунист“. Функционер РДБ, друг „Ледени“, могао је да зна њихова имена само из извештаја и информативних разговора. Да ли је могуће да је „Служба“, о чијој се обавештености и моћи испредају легенде, ангажовала људе и средства на тако безначајном задатку? Да ли смо ми изузетак, или и друге сличне организације расипају време, људе и новац на такве бесмислице?

Бушови и Алијеви

Колико су службе заиста моћне? Миту о свемоћи служби је допринео политички успон неких њихових руководилаца. Тако је Џорџ Буш Старији, бивши директор Агенције, постао председник САД. И у неким постсоцијалистичким земљама, бивши тајни полицајци не само да су постали председници држава, него су основали политичке династије, као Хејдар (Гајдар) Алијев у Азербејџану.

Љубитељи совјетског модела тајних полиција би могли да поставе питање у чему је разлика између династије Алијев и династије Буш? Заправо, у свему. Демократија је ствар процедуре и јавности. Све у каријери породице Буш је било у складу са процедуром. Буш Старији се успињао редовним путем. Осам година је био потпредседник Роналда Регана. Буш Млађи је добио два мандата на изборима, прве доста кнап, због пропуста са бројањем гласова у Флориди, где је на фер изборима његов брат Џеб постао гувернер. Свима су истекла оба мандата.

За разлику од њих, Илхам, син Хејдара Алијева, 20 година је председник. На неким изборима је освајао и по сумњивих 87% гласова. Његова жена, Мехрибан, му је потпредседница. Борац против капиталистичких агената и пропагатора Хејдар Алијев направио је од целе државе породични посед.

Пошто функционери тајних служби могу све, на руској „Википедији“ пише како је Хејдар Алијев, између осталог, и историчар и архитекта. Шта ли би Милорад Павић рекао да зна како смо подигли паралелни споменик њему, великом светском писцу, и централноазијском диктатору? У најцентралнијем парку престонице?

Инокосни Путин

Други припадник тајне полиције који је постао председник је Владимир Владимирович Путин. Код нас је деценијама са одушевљењем истицана његова кагебеовска прошлост, која га је наводно припремила да чврстом руком управља највећом земљом света, да прстом плаши олигархе, а изнад свега, да му његово тајно, обавештајно знање, даје посебну моћ. После избијања украјинског рата, који је између осталог и обавештајна катастрофа, можемо поставити сасвим супротну хипотезу. Није ли Путина његов рад у КГБ-у припремио за то да верује у незваничне чињенице и спроводи тајне одлуке о којима није било расправе? Да прецењује тајне, а непроверене податке?

То значи да су му податке о спремности Украјине за рат вероватно достављале војне и цивилне обавештајне службе. Како је могуће да наводно за све способна ФСБ и све сличне службе тако кобно потцене спремност Украјинаца да бране своју земљу? Да ли је живот у КГБ-у припремио Путина да не верује изборима, медијима и осталим јавним изворима? Да ли организација која се бави обманама може да падне у искушење да обмане и свог председника? Ионако је све што ради обавијено велом тајне.

Коначно, да ли су ти људи спремни да противрече господару? Знамо да Владимир Владимирович не верује да је Украјина права држава и да су Украјинци прави народ. И сада је неко требало да скупи храброст и да каже вођи да ће се та вештачка држава и вештачки народ бранити као прави. 

Цела прича о породицама Буш, Алијев и инокосном Путину има смисла у контексту тајних служби. Шеф свемоћне ЦИА не може да приватизује своје шпијунске и политичке послове. Он остаје државни службеник, а не постаје квази-султан или цар. Не може се рећи да је породица Буш приватизовала државу, што су Алијеви дословно урадили. 

Има нека тајна веза

Савремена масовна култура је изградила читав жанр „Spyteinment“. Од почетка 21. века до 2013. године, број телевизијских серија са шпијунском тематиком је порастао шест пута. Чак су и сами доносиоци одлука толико задивљени тим серијама и филмовима, да су склони да сарађују са филмаџијама до крајњих граница .

Оскаровка Катрин Бигелоу је за свој филм о хватању Бин Ладена „00:30 – тајна операција“ имала бољи приступ детаљима те операције од већине обавештајаца или чланова Конгреса. Док централа ЦИА, по речима Ејми Зегарт, водеће стручњакиње на ту тему, изгледа као офуцана зграда поште из седамдесетих година, NCTC (Национални центар за контратероризам) изгледа као из холивудских филмова. Што и јесте, јер су владини службеници који су га изградили после 11. септембра, заиста били у Холивуду да би им Дизнијеви стручњаци помогли да тај центар дизајнирају.

 Ако су филмови тако зачарали државне функционере, није чудо што су шпијунски трилери постали главни, понекад и једини начин на који Американци разумеју обавештајне агенције. Што понекад има и лоше последице. Нека истраживања су 2004. године показала да они који су редовно гледали серију „24 часа“, у којој је мучење терориста често приказано позитивно, чак и студенти престижног UCLA универзитета чешће одобравају мучење од осталих.

Војна правница из Гвантанама је изјавила како је Џек Бауер, јунак поменуте серије, био извор надахнућа за људе у Гвантанаму када је реч о техникама испитивања. Чак је један од судија Врховног суда, Антонин Скалија, рекао како је Џек Бауер мучењем спасао Лос Анђелес.

Ко надзире надзираче?

Веровање у свемоћ тајних служби је важан део теорија завере. Карл Попер је први писао о теоријама завере. Он је писао о томе како конспиративна теорија друштва представља погрешно веровање да све што се дешава у друштву представља непосредни резултат пројекта неких моћних појединаца и група:

„У својим савременим облицима она је, исто као и савремени историцизам и одређено савремено становиште о 'природним законима', типичан пример секуларизације религиозног сујеверја. Вера у хомерске богове, чија конспирација објашњава историју Тројанског рата, ишчезла је. Богови су напуштени. Међутим, њихово место је попуњено моћним људима или групама – кобним групама чија порочност је одговорна за сва зла због којих патимо – таквим као што су учени Старци Циона, монополисти, капиталисти или империјалисти. Не желим да кажем да конспирација нема. Напротив, оне су типичан друштвени феномен. Оне, на пример, постају важне кад год људи који верују у конспиративну теорију стекну власт.
Најпогоднији да прихвате конспиративну теорију и буду умешани у контра-конспирацију против непостојећих конспиратора јесу они људи који искрено верују да знају како направити рај на земљи. Јер, једино објашњење њиховог неуспеха у стварању свог раја јесте зла намера Ђавола, чији је једини интерес пакао. Морамо признати да конспирације постоје. Међутим, упечатљива чињеница која, упркос томе, побија конспиративну теорију јесте у томе да је мали број ових конспирација крајње успешан. Конспиратори ретко довршавају своју конспирацију.“ 

Људи чезну за објашњењем и поретком. Често им је лакше да поверују да моћници, макар и злонамерни, утичу на светска дешавања. Како су написали Санстеин и Вермеи у Трећем програму:

„Привлачност појединих теорија завере, према томе, лежи у приписивању на други начин необјашњивих догађаја некој интенционалној акцији, као и устезању да се прихвати могућност да значајне кобне последице могу бити производ механизма невидљиве руке (као код тржишних сила или еволутивних притисака) или једноставно ствар среће, а не да је то било чији план.“

Насим Николас Талеб у чувеној књизи Црни лабуд каже да су људи збуњени стварношћу у којој нико не зна шта се догађа. Онда праве три погрешне претпоставке: 

„Суочен са историјом, људски ум открива три своје слабости. Ја их називам трио непрозирности. То су:

1. Заблуда о разумевању, или како сви мисле да знају шта се догађа у свету, који је сложенији (или неуређенији) него што схватају;
2. Ретроспективно изобличавање као у ретровизору (историја изгледа јасније и организованије у историјским књигама него у емпиријској стварности);
3. Прецењивање проверених података и хендикеп ауторитативних и учених људи, посебно када категоризују, односно „платонизују“. 

Велики догађаји у људској историји су потпуно непредвидљиви. Нико се није надао ширењу хришћанства или ислама, каже Талеб: „Ко је предвидео да ће гомила коњаника за само неколико година проширити своје царство и исламски закон од Јужне Азије до Шпаније?“ 

Наративне заблуде

Мало ко је захвалнији као јунак теорија завере од обавештајних служби и тајних полиција. У истраживању које је објавио Scrips-Howard 2006 године, око 36% испитаника означило је одговор да су „федерални службеници или учествовали у нападу на Светски трговински центар или нису ништа предузели да се он спречи.“

Многи Американци верују да је и брзи продор крек кокаина у велике градове САД плод деловања ЦИА, која је пустила никарагванске дилере да ту дрогу увезу. ЦИА је добила новац, као и контрареволуционари у Никарагви, а црни Американци су додатно подјармљени помоћу крека. 

У стварности, тајне службе ретко успевају да организују дуготрајне завере. Не само да не могу да управљају будућим догађајима, већ често погрешно процењују и догађаје из прошлости и садашњости. Неке од тих заблуда су општеважеће за све људе.

То је оно што је Талеб назвао „наративна заблуда“. То значи да смо склони сажетим и јасним причама. Чињенице сагледавамо као ланце узрочно-последичних догађаја. Чињенице повезане у целину се лакше памте и мислимо да их разумемо.

Један од директора ЦИА Вилијем Кејси је 1985. године изјавио: „Чињенице могу да збуне“. Што је више информација, то је више „шумова“ који се бркају са правим информацијама. Истраживач Словик је извео експеримент са кладионичарима. Показало се да кладионичари нису давали тачније процене када су добијали више података. Али су зато били уверени да више погађају.

Правдање трошкова

Дакле, оно што је сама суштина постојања тајних служби, сакупљање информација, највише доприноси њиховим грешкама. Зато, сматра Талеб, ЦИА постиже бедне резултате, посебно када се имају у виду уложена средства.

Са њим се слажу и истраживачи обавештајних служби Олдрич и Касуку. Средства уложена у цивилне и војне обавештајне службе САД су 2011. године износила више од 80 милијарди долара. Те године је, према сајту Светске банке, друштвени производ Србије био мањи од 50 милијарди, Босне и Херцеговине мањи од 20 милијарди. Исте године, Авганистан, са око 30 милиона становника имао је друштвени производ као БиХ. У то време, огроман део ресурса америчке обавештајне заједнице је трошен на Авганистан.

Ако знамо да су све плате и примања у некој земљи само део друштвеног производа, онда увиђамо да су Американци вероватно више трошили на обавештајни рад у Авганистану, него што су зарађивали сви Авганистанци. На крају су људи у пиџамама и папучама протерали Американце из Авганистана. Толико о обавештености, али о том потом.

Ипак, остаје питање, да ли би било боље да су те милијарде уложене у школе, болнице, путеве и пруге, уместо у шпијунирање? Поврх свега, на тај износ морамо додати милијарде долара вредне оружје и технику, које су Американци издашно поделили својим авганистанским савезницима, а ови их проследили талибанима. Какви су то намуњени амерички шпијуни, који не примете да стотине тенкова и хеликоптера завршавају на другој страни? Или ако су приметили, какви су њихови заповедници, који „занемаре“ ту ситницу?

И Комисија која је истраживала напад од 11. септембра закључила је да је до тог највећег обавештајног пропуста у историји САД дошло због неуспеха да се „повежу тачкице“. Како каже Елејн Камарк у извештају за Брукингс институт, комадићи слагалице су били расути по америчкој администрацији, али нико није био кадар да их повеже, поготово не на време. 

Повезивање тачкица

Једна од аналитичарки ЦИА у АЛЕК станици, задуженој да прати Бин Ладена, казала је нешто слично у документарном филму о хватању овог америчког архинепријатеља. Рекла је да су врло ретки аналитичари који су у стању да повежу податке.

Надзорник над ЦИА аналитичарима, који је касније управљао целом Агенцијом, Џон Меклафлин, упоредио је повезивање обавештајних података са мађионичарским триковима. И сам је користио те трикове за обуку својих агената. Невоља са таквим ставом је у чињеници да мађионичарски трикови подразумевају варање публике. У овом случају, у публици су Бела кућа, Конгрес, Стејт Департмент и Пентагон.

Обавештајне агенције не само да нису сложиле слагалицу, него нису успеле да повежу различите делове америчке администрације. Стејт Департмент је био надлежан за визе, али није приметио да су визе и пасоши отмичара делимично фалсификовани.

ЦИА јури „лоше момке“ у иностранству, ФБИ унутар САД. ЦИА је пратила двојицу отмичара, али није о томе обавестила ФБИ. Трећи је ухапшен због визног прекршаја. ФБИ је запазио да он учи да вози авион, али не и да слети. Овај податак није послат кроз ланац команде.

Осим тога, америчка обавештајна заједница била је заостала у совјетском времену. Не само да је било врло мало преводилаца са арапског, него су још увек очекивали борбу са монолитом као што је СССР, а не нову претњу асиметричног рата. 

Патологија комуникације

Један од покушаја да се систематизују разлози због којих обавештајци греше начињен је још пре више од четрдесет година Ево неких од тих разлога:

Погрешна перспектива. Врло је тешко рећи шта је успех, а шта пораз у тајном раду. Један ветеран Форин офиса који је радио пре и после оба светска рата, рекао је како су му сваке године долазили песимисти и паничари да кажу како је рат неизбежан. Он је говорио да није. Погрешио је само два пута, 1914. и 1939. године. Те две грешке су важније од четрдесетак исправних годишњих прогноза. Друго, успешно процена може да утиче на непријатеља да промени планове, јер су проваљени.

Патологија комуникације. Велики проблем је убедити доносиоце одлука са су обавештајни подаци тачни. Најпознатији такав пример је напад на СССР 1941. године. Стаљин је добио много најава за тај напад, од којих су неке садржавале и тачан сат. У једном тренутку је имао преко 100 извештаја о нападу, од којих је десетак било врло детаљних.

У мају 1941. године, Зорге је из Јапана јавио тачан број немачких дивизија у предстојећем нападу. У јуну су немачке дипломате повукле породице из Москве и почели да спаљују документацију амбасаде. На пример, шеф спољне обавештајне службе НКВД-а Павел Фитин је 17. јуна 1941. године написао извештај Стаљину да се напад може очекивати сваки час. Стаљин је руком на маргини извештаја написао да „извор“ који то тврди може да се носи у материну.

Фитин није кажњен за ову лошу вест, али је Иван Проскуров, шеф војне обавештајне службе од 1939. до 1940. године који је инсистирао да увек говори Стаљину истину, стрељан октобра 1941. године. Његов наследник Филип Голиков прилагођавао је извештаје Стаљиновим очекивањима.

Лаврентиј Берија, шеф злогласне тајне полиције НКВД, такође је подилазио свом господару. Тачно дан пре напада, обавестио је Стаљина:

„Још једном инсистирам да се повуче и казни наш амбасадор у Берлину Деканосов, који ме засипа ’извештајима’ о наводним Хитлеровим припремама за напад на СССР. Известио ме је да ће тај напад уследити сутра (…) Али ја и моји људи на уму непоколебљиво имамо ваш (Стаљинов) мудри закључак: Хитлер нас неће напасти током 1941.“ 

Са друге стране, видели смо како је Стаљин муњевито реаговао на Зоргеову информацију из Јапана. „Барбароса“ није једини случај занемареног упозорења о нападу. Исто се десило и са Перл Харбуром, нападом Северне Кореје и Кине на Јужну Кореју, арапским нападом на Израел 1973. године. И тада су доносиоци одлука одбацили обавештајне податке јер су они противречили ранијим предрасудама.

А често су и непријатељи предвиђали потезе обавештајаца, па су намерно слали супротне сигнале. На пример, Хитлер је написао Стаљину писмо у коме је рекао да Немци окупљају трупе уз совјетску границу како би извршили инвазију на Енглеску. Чак је „упозорио“ Стаљина да ће неки немачки генерали можда правити провокације преко совјетске границе. Замолио је свог колегу у Кремљу да се не да провоцирати и да препусти њему, Хитлеру, да то среди. Иронија историје је у томе што је Стаљин, који никоме није веровао, изгледа веровао Хитлеру.

Иначе, широм света, изгледа да се највећи број катастрофалних превида догађа у тренуцима тумачења и политичког одговора на сакупљене податке, а не у оној претходној фази, када се подаци сакупљају. У случају избијања Корејског рата, који је сасвим изненадио Американце, један од разлога за то изненађење је заокупљеност Трумана и његових саветника Формозом (Тајваном). Они нису имали стрпљења да читају извештаје ЦИА, а чак и после избијања рата су занемарили упозорење те агенције да ће продор америчких трупа у Северној Кореји неминовно изазвати кинеску одмазду. То се и десило, па је Корејски рат продужен.

Службени етноцентризам

Други велик недостатак британских и америчких служби је специфични етноцентризам. Неки аутори су обавештајне службе ових и неких других држава („пет очију“, САД, Велика Британија, Канада, Аустралија и Нови Зеланд), назвали „заточеницима англосфере.“

Још у доба Вијетнамског рата се показало да скривене културне предрасуде озбиљно осакаћују способност ЦИА за доношење добрих одлука. Упрошћено речено, амерички обавештајци су размишљали као Американци, а требало је да размишљају као њихови вијетконговски непријатељи. Видели смо да су на ухођење неких Авганистанаца потрошили више него што су сви Авганистанци зарадили. Ипак, нису могли да схвате да постоје људи у свету који не желе америчке вредности.

Истраживачи се слажу око чињенице да обавештајне службе нису довољно теоријски проучене. Ни ова књига („Државни непријатељи. Тајне службе као штеточине за своје државе“, коју ће објавити издавачка кућа Вукотић медија, прим.) неће се бавити теоријом. Нити ће бити покушај да се пружи свеобухватни преглед историје тајних служби. Амбиција овог текста је да укаже само на једну страну њиховог рада. Ону када прекораче свој делокруг. Тиме нису много нашкодили правим непријатељима својих земаља, али су често својим државама и идеологијама нанели доста штете.  Мало шта је више компромитовало идеје комунизма, пролетерског интернационализма, а у случају Југославије би требало додати и идеју братства и јединства, од штетне делатности комунистичких тајних полиција. Исто то важи за „одбрану“ демократије и људских права, коју су спроводиле ЦИА и сличне организације.

Упрошћено речено, причаћу само о оним случајевима у којима је нападан погрешан или непостојећи непријатељ. То значи да не поричем потребу сваке државе да се тајним путем прозру намере и планови, снаге и слабости правих непријатеља. Авај, у ратовима тајних служби вођених у тами лажи, полуистина, заблуда и незнања, често се није видело ко је непријатељ ни одакле стиже опасност.

Зар не греше и не лажу сви, запитаћете? Што би обавештајне службе окривили за нешто што се дешава владама, генералштабовима, свим местима где се одлучује?

Нису грехови тајних полиција незнање и превид. Прави грех је охолост. Све су те службе тврдиле да све виде, чак и у мраку. Одбијање да се признају лажи, грешке и заблуде често је доводило до трагедија, локалних а понекад и глобалних размера. Од Југославије до Ирака и Украјине.