О похлепи и стрпљењу у огледалу „Господара прстенова“: Политичке поуке Џ. Р. Р. Толкина о могућим световима

Први пут сам се са Џ. Р. Р. Толкином сусрео током летњег распуста између 6. и 7. разреда, када сам у библиотеци набасао на књигу Дружина прстена. Признајем, књига ме је привукла занимљивом илустрацијом чаробњака на насловној страни. Не знајући ништа о томе шта почињем да читам, убрзо сам био до те мере увучен у Толкинов свет да данима нисам могао да радим било шта друго осим да читам и размишљам о славним виловњацима, безбрижним хобитима, или декадентним људима. Толико сам се саживео са Средњом Земљом да, када чаробњак Гандалф пада у провалију Казад Дума, прекинуо сам са даљим читањем јер нисам могао да поверујем да је Толкин убио мени најдражег лика! Чак сам после непроспаване ноћи отрчао сутрадан у библиотеку да узмем Две куле, колико да провирим да ли се Гандалф даље спомиње.

Гледајући на млађег себе, сада ми је јасно да ми је Толкин у тој сцени приближио идеју губитка драгих људи, нешто са чим у тим годинама нисам имао искуства. Ту лекција свако од нас прође, док нам добра књижевност помогне да прихватимо да су неке појаве део наше природе.

Свет маште ми је после Господара прстенова експлодирао. Један од путева на који су ме три Толкинова тома о борби добра и зла навели је – о политици. То се посебно интензивирало са појавом трилогије Питера Џексона, која идеолошки наглашава политичку димензију борбе за слободу у новом свету. Интерпретирање Толкина као либерала, а не конзервативца, могуће је због слојевите и мерљиве творбе моралног понашања у књигама.

У сваком тренутку ми знамо шта је апсолутно зло (Саурон). Са добрим, ствари се усложњавају. Уместо да знамо, ми верујемо да су наши поступци добри. Добро понашање је понашање које се преиспитује и вага. Док је зло непоправљиво и непромењиво, добро је и кварљиво и поправљиво. У Толкиновој поставци, политика избегава манихејску поделу на добро и зло, тако што жртвује апсолутно добро. Нико није морално савршен, већ је свет проткан различитим погледима, чију исправност меримо у односу фиксни критеријум, а то је оно што је (апсолутно) зло.

Недавни политички догађаји и сукоби, како у Србији, тако и у Европи (а по свему судећи, и у Африци), дали су ми повод да поново размишљам о Толкину и моралној димензији политичког делања. Но, желео сам да избегнем замку у коју ми који се бавимо политичким идеологијама често упадамо: да пронађем један чекић помоћу којег ћу моћи сваки ексер да закуцам (чак и оно што евидентно није ексер!). И тако, помало необјашњиво, повезао сам два споредна лика у наративу Господара прстенова, краља Изилдура (Isildur) и принцезу Јовајну (Éowyn).

Ови ликови нису ни наративима ни структуром повезани у књигама, а ни међу стручном јавношћу и фановима се не доводе у директан однос. Ипак, оно што их повезује јесте чињеница да су оба лика била у директној конфронтацији са оним што је апсолутно зло (Саурон и Краљ Вештац Ангмара), обоје су их победили, и обоје су имали прилику да приграбе огромну политичку моћ за себе.

Док је Изилдур то учинио, Јовајна се повукла. Отуда, обоје су део пост-наратива револуције: њихови избори нам говоре нешто о могућим сценаријима након победе, односно, путевима транзиције. Овај текст посвећен је поређењу Изилдура и Јовајне, или политичкој похлепи и политичком стрпљењу, као једно размишљање шта можемо научити из тананих слојева Толкиновог Господара прстенова. 

Нису изгубљени сви који лутају 

Вратимо се на почетак. Када је Толкин објавио тротомно дело Господар прстенова средином 50-их година прошлог века, свет се налазио на врхунцу блоковске поделе Хладног рата. Дискурс моралног апсолутизма, о томе да постоји једна страна које је нужно добра, и друга која је оличење зла, доминирао је глобалном политиком. Толкин у том свету долази као ветеран који пише о рату на основу искуства које је имао као војник Британске империје у рововима у Француској током Првог светског рата. Пропаст империја, одумирање nobless oblige принципа, стварање нових држава, то су политичке и културне теме које у крупном плану држе структуру Господара прстенова.

Но, Толкинова стратегија писања није да се у име конзервативизма бори против промена, већ их прихвата као нешто неминовно. Наратив је отуда приказан из угла обичних људи, односно хобита, који суочени с плимом промена покушавају да се снађу у поларизованом свету. Хобити су хуманоидни народ, који се одликује ниским растом и необично великим и тврдим стопалима и које од онога што Толкин класификује као „људи“ разликује пре свега добра и безбрижна нарав, као и култура оријентисаности на проблеме у свом селу. Када је касније објашњавао о хобитима, Толкин је углавном тврдио да су му инспирација били људи из енглеских парохија који су задржали дух локалне заједнице и нису дозволили да их проблеми глобалне политике искваре.   

Наратив о хобитима се кроз целу књигу пробија кроз густу и етаблирану структуру добрих виловњака и злих орка, користољубивих и често декадних људи, мистериозних друштава попут Мудрих (чаробњаци), надограђујући њихова знања, веровања и баждарећи морални компас главних протагониста, некада разговором и аргументима, некада суровом борбом за голи живот. Отуда, главни протагонисти романа, хобити Фродо и Сем, и њихови случајни компањони Мери и Пипин, приказани су у првом делу Дружине прстена као морално индиферентни према свету: њихове бриге су колико пута ће доручковати, где се најбоља репа или печурке могу убрати, каква ће бити забава Билба Багинса. Из позиције моралне неопредељености, одређивање према једном или другом полу (добро или зло) није ствар пуког избора, то је пут. Отуда, централни наратив у Господару прстенова јесте онај о путу самоусавршавања, уз важну поуку да промена није нужно на боље и да добре намере могу довести до западања у поноре покварености.

Толкин, у ствари, пише из угла британске либералне политичке филозофије друге половине 19. века, која је доминирала у време његове професуре на Оксфорду. Тема самоусавршавања, у којој се човек одриче неке своје „дивље“ слободе како би постао најбоља могућа верзија грађанина, присутна је сасвим сигурно од Џона Стјуарта Мила, а посебно је добила на замаху с британским идеализмом (Бредли, Грин, Босанке). Међутим, у време када Толкин пише своју епску сагу, јављају се озбиљне критике на рачун старог идеализма.

Тако, Исаија Берлин, Толкинов савременик и професор политичке теорије са Оксфорда, пише да Милове полудовршене реченице могу водити како у највећу слободу, као и у чист фашизам. Уместо моралног детерминисања пута којим се човек развија, Берлин предлаже плуралистички приступ, где се сваком човеку оставља на слободу да изабере оно што је најбоље за њега, што подразумева мноштво путева. Толкинова идеја путовања почива на сличној идеји: Дружина прстена није хомогена група, али јесте личност, која се развија, раздваја и истражује могуће сценарије новог света. Ако има неког фаталитета у Господару прстенова то је да стари поредак, славни виловњаци и искварени орци морају „одумрети“, чиме се разбија образац поларизоване поделе.

Колико су наши путеви у животу различити и морално амбивалентни, најбоље илуструје лик Голума, створења које је због своје необичне спољашности и начина говора постао један од стубова поп културе након трилогије Питера Џексона. Голум је у књигама приказан као оличење моралне декаденције, кога је поседовање прстена потпуно физички и морално искварило. Голум чак и не користи прстен у пуном потенцијалу, већ само колико да задовољи неке своје ситне потребе.

Иако се бројне паралеле са таквим ликом могу повући, узмимо само однос према новцу. Као да је Голум портрет Марксовог пролетера, онога који све што производи, ради то за новац, а да не разуме унутрашњу вредност рада. Голум, као и пролетер, оптерећен ограничавајућим условима живота (где прстен служи као парабола), не може да произведе ништа ново, већ само да репродукује изнова и изнова понашање које већ има. У случају Голума, то је да краде, лаже, скрива се и у самоћи ужива у делићу моћи који је прстен одлучио да му подари. Као и пролетер, тек када је пао на дно, односно када губи прстен и суочава се с патњама које Фродо као носилац прстена проживљава, Голум стиче своју „класну свест“, схватајући да није сам.

Дељење судбине са Фродом је један морално амбивалентан пут у којем читалац до самог краја није сигуран да ли ће Голум постати добар или склизнути у потпуно зло. На крају догађа се ипак ово друго, и Голум, заједно са прстеном, нестаје у понорима Планине усуда. Пут усавршавања има своје фазе, и ниједна од тих фаза не говори у ком правцу ће се наш живот завршити.

Док је наратив о Голуму, Фроду и Сему део приче о односима током револуције или побуне против ауторитарног режима, остаје питање: шта након победе? Питање је суштински важно јер смо ми свакодневно суочени са притисцима путовања: на путу смо ка ЕУ, на путу смо економског просперитета, на путу смо драстичних климатских промена, на путу смо излечења, пропасти или спасења. Али идеја пута подразумева и идеју циља, односно да свако путовање мора да се заврши. И како Толкин поручује кроз Гандалфову нарацију, нико не зна шта лежи изван тога, али неки обриси се могу назрети. Ти обриси су у Господару прстенова дати кроз сасвим бочне ликове, краља Изилдура и принцезе Јовајне.

Обоје су наративно дати као сенке, Изилдур као историја и проповедање, Јовајна као пратиља великих историјских фигура. Погледајмо сада ближе шта нам њихови избори поручују о могућим пост-транзицијским световима. 

Моћ је дар

Свака моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно – чувене су речи Лорда Актона, које као да одзвањају из Толкиновог Владајућег прстена. Међутим, политика дуго и неуморно покушава да одговори на питање може ли се моћ контролисати. Свега деценију након Толкиновог Господара прстенова, амерички писац Френк Херберт објављује књигу Дина (The Dune), у коме се налази славни цитат научне фантастике: „Моћ да се нешто уништи значи имати апсолутну контролу над тим“. Кроз ликове Изилдура и Јовајне, Толкин као да се поиграва са те две тезе, сликајући могуће светове у којима се моћ контролише и уништава, или једноставно – напушта.

Изилдур и Јовајна нису у структури трилогије изравно дати. Краљ Изилдур је приказан као историјска личност, са израженим елементима политичког мита. У самим књигама, његов портрет је сликан кроз речи других актера, било кроз њихова сећања (виловњак Елронд), историјска предања (чаробњак Гандалф) или кроз политички мит (ратник Боромир из Гондора, краљевства Изилдуровог). Увид у његова осећања и циљеве имамо тек у Џексоновом прологу Дружине прстена, где је сугестивно Изилдур насликан као анти-херој. Међутим, у Толкиновим књигама о Изилдуру не можемо сами донети суд, већ само уз помоћ других ликова.

Прве фрагменте сазнајемо од Гандалфа, који Фроду жели да пружи контекст историје Владајућег прстена. Гандалф указује да је већ постојао велики рат против Саурона, у којем су снаге удружили виловњаци и људи. Рат је добијен тако што је краљ Изилдур одсекао Владајући прстен са Сауронове шаке. Будући да је сва Сауронова моћ била везана за Владајући прстен, и он сам је чином одсецања физички нестао из Средње земље, али је његов дух опстао. Из Гандалфовог монолога наслућујемо да је тај сплет околности последица незнања, односно мишљења да ако се прстен контролише и користи за добро, највеће зло се неће вратити. Тако је краљ Изилдур постао носилац највеће моћи, која га је на крају издала, и он се зарад ње удавио у великој реци Андуин.

Други део слагалице о Изилдуру сазнајемо на великом саветовању у Ривенделу на коме се одлучује судбина прстена. Ту ратник Боромир подсећа на стару политичку легитимацију да је прстен „дар“ који се може користити за добро и против непријатеља. Отуда, видимо да је политичко сећање Гондора тако да се на период поседовања највеће моћи гледа са носталгијом.

Паралеле се саме намећу: када једном демократија завлада (а Савет у Ривенделу јесте пример репрезентативне демократије), увек постоје актери који на период концентроване моћи ауторитарног режима гледају са носталгијом. Као да хоће да кажу: моћ као моћ није ни добра ни лоша, већ ју је ауторитарни систем лоше користио.

Као што постоје актери који романтизују ауторитарну политичку прошлост, тако има и актера који су били сведоци те прошлости и грчевито се боре да исправе оно што је по њиховом суду била грешка која је омогућила успон ауторитарног режима. Виловњак Елронд, који се заједно са Изилдуром борио против Саурона, указује да „ништа није зло на почетку“, али да моћ квари и једни начин јесте радикални прекид са њом – уништење Владајућег прстена.

Краљ Изилудур, односно његово понашање, пример је могућег политичког света у којем се моћ ancient regime ставља под контролу, трансформише, али је се не одриче. Стари систем наставља да живи, слично као после Француске револуције када је, како Токвил и Маркс одвојено упозоравају, нови систем био изграђен на црквеним принципима владавине и чиновничким механизмима управљања. Међутим, ехо апсолутне моћи наставља да одзвања док се поново не претвори у урлик који урушава нови систем и враћа ауторитаризам, макар у некој форми (тзв. хибридни режим).

Нисам као други људи 

Асиметричан лик Изилдуру је принцеза Јовајна. Упознајемо је у Две куле, након што Гандалф, Арагорн, Леголас и Гимли долазе у Рохан, старо савезничко краљевство Гондору, да траже помоћ у заштити од најезде орака из Мордора (Сауронове постојбине). Након битке за свест краља Теона, Јованиног ујака, имамо прилику да је упознамо као лик који је потпуно спутан од стране моћних мушкараца које је окружују. Врло рано у роману (у Две куле), имамо прилику да сами проценимо какав је лик Јовајна и тај утисак дуго времена у нарацији остаје прилично блед, чак на моменте и досадан. Као да се ради о лику који у констелацији моћи других људи непрестано губи и нема начина да покаже своје таленте.

Толкин суптилно гради лик Јовајне, која са сваким покушајем да дође до изражаја, иако пропада, добија на искуству и мудрости и проналази начине како да напредује у систему. Не ради се, наравно, о лику који је потпуно лишен политичког, напротив. Када војска Рохана одлази у рат против чаробњака Сарумана, којег је такође моћ корумпирала, Јовајна остаје да управља Златним градом, престоницом Рохана. Али чак је и то у нарацији приказано летимично, као споредна ствар у већем војном походу.

И поред изразите (мада, велико је питање колико намераване) црте феминистичке критике патријархата, ствари треба поставити нешто шире. Јовајна је актер који је опозиција систему, али је систем константо гуши. Њен сценарио је онај у коме политички актер прихвата правила система, тражи слабости и покушава да га промени (али не и уруши).

У Повратку краља, трећем тому Господара прстенова, принцеза Јовајна користи знање о систему тако што се маскира у мушког војника и заједно са хобитом Меријем креће у рат против орка на пољу Гондора. Једна од славних сцена Господара прстенова је управо бој између принцезе Јовајне и краља Назгула (или краља вешца од Ангмара), првог Сауроновог генерала и после њега највећег зла у Средњој Земљи. Краљ вештац је некада био човек, кога је моћ прстена до те мере искварила да више нема ништа људско, већ је утвара.

Генијалност Толкинове нарације управо долази до изражаја у тој сцени, када присуствујемо рађању хероине самоусавршавања која се бори против апсолутног моралног нихилизма – сва досада, патња, спори раст Јовајне нестаје у секунди, када прочитате реченицу: „But no living man am I!“ (или у Џексоновој верзији „I am no man!“).

Тада читаоци спознају њу, али и себе – негде на граници између гриже савести и невероватне вере у актерку, схватамо да смо се о Јовајну огрешили. Суочавамо се да је проблем у нама, у нашим културним обрасцима: хтели смо ликове који су моћни, јаки, колоритни и девијантни, игнорисали смо оне који се тек развијају да постану нешто од тога. То је наше огледало, рефлексија света у којем живимо, света у којем нема стрпљења за развитак. И онда нас потенцијал постепеног развијања нокаутира директно у главу – „But no living man am I!“

То је моменат спознаје након транзиције, када схватимо да је журба и нестрпљење чест пут до великог разочарења и повратка ауторитаризму.

Намерно користим реченицу на енглеском „But no living man am I!“ јер желим да укажем да важност трансформације саме личности, односно потребе да мењамо себе, уколико желимо да живимо у другачијем (и надамо се, бољем) систему. Према предању, утвару краља Назгула не може убити ниједан living man (живи човек). Сам Назгул схвата ово дословно, па крајње неопрезно приступа борби са људима (али бежи од виловњака). Оно како се реченица стандардно схвата и преводи, јесте да Јовајна каже „Ја живи мушкарац нисам!“, сужавајући тим значење именице „човек“, чиме надиграва краља Назгула и убија га. Та спознаја родног идентитета је једна од перјаница у феминистичкој литератури када се гледа класична књижевност, и пример жене која оснажује своју родну свест и кида окове патријархалне доминације. И у контексту тога како су је моћни мушкарци спутавали на политичком, емотивном и патриотском плану, такав превод је посве тачан.

Али погледајмо значење реченице. Толкин не користи неодређени члан „а“ уз „man“ (као ни Џексон у филму), чиме тумачење оставља отвореним: уместо мушкарац, и даље можемо користи општи термин „људи“; односно, значење може бити: „Али ја нисам као други људи!“ Тиме Јовајна проширује своју трансформацију, ван родног и у намери да направи радикалну промену у односу на постојећу (политичку) праксу. Она не жели да контролише моћ, већ да се од ње ослободи. Јовајнина трансформација је лична промена у којем схватате да вас моћ угњетава и, једноставно, одлазите од ње.

„Али ја нисам као други људи“/“Али ја нисам живи мушкарац“, синтагма је која дијаметрално одваја Јовајну од Изилдура. Док је Изилдур приграбио моћ, Јовајна је одбацује. Не ради се само о уништењу оличења старог режима, већ и њеном понашању након тога. Јовајна не наставља битку. Не одлази као славна генералка у последњи бој против Саурона. Не учествује у матрици растакања старе моћи. Уместо тога, она се повлачи да се зацели од рана које је добила, учи нове вештине (постаје видарка) и наилази на емотивно испуњење (с ратником Фарамиром). Јовајна прихвата да се свет променио и да је наступило ново доба у којем нема места за старе битке. Она прихвата своју нову личност, одбацује старе амбиције (да буде славна ратница – shieldmaiden) и заузима своје место као краљица видарка у сасвим новом домаћинству које оснива са Фарамиром. 

Пар речи похлепи и стрпљењу 

Господара прстенова је могуће читати изнова и увек наћи нијансе које нам говоре нешто о свету у којем живимо. Та чињеница говори нешто о нама самима: да нам је потребан компас у времену промена. Нажалост, време промена је у последњих 30 година постало константа. Уколико нас рушење читавог идеолошког система не дрма, онда нас погађа опасност од тероризма, краха финансијског и хипотекарног тржишта, глобалне пандемије, хиперинфлације, па све до сукоба суперсила које у својим рукама држе толико нуклеарног наоружања да свет могу уништавати изнова и изнова. Питање се намеће: да ли промене прате једна другу јер срљамо у њих, покушавајући да наметнемо контролу? И да ли се та контрола претвара у политичку похлепу?

Један од моралних стожера либерализма јесте да сабирање више индивидуалних користи води у својој суми до срећног друштва. Као да у тој једначини ми заборављамо шта је иза знака једнакости –  да резултат треба да буде срећа највећег броја људи. Уместо тога, гледамо да контролишемо исходе транзиције, њене плусеве и минусеве. Када нисмо запитани шта лежи иза, резултат је политичка похлепа која рађа нови отпор и тражи нову промену.

Насупрот томе, две основне вредности демократске политичке културе су поверење и стрпљење. Или барем тако тврди доајен истраживања демократских транзиција Лери Дајмонд. Поучени понашањем Изилдура, важно је да схватимо да је немогуће контролисати моћ уколико је само зграбимо, и да промене не долазе преко ноћи. Уместо тога, потребно је доста самоодрицања на путу ка политичкој зрелости, како нам је то Јовајна показала. Тек тако изграђен систем је и легитиман.

„Нису изгубљени сви који лутају.“ Ова, једна од великих Толкинових реченица каже нам, између осталог, да будемо стрпљиви, јер је за трајност великих промена потребно да имамо довољно искуства да се с њима суочимо.