На екскурзији пре четрдесет година: Прича о жутој „спидо“ торби, црвеној налепници и Ђузи Стојиљковићу

Крајем прошлог месеца, наши медији посветили су знатну пажњу одласку стотину ђака Осме београдске и Земунске гимназије у Јасеновац. Било је то први пут после 1995. године да школарци из Србије организовано посете место највећег страдања српског народа.

Ово једнодневно „пробно путовање“ окарактерисано је као „прекретница у нашој образовној пракси и неговању културе сећања засноване на знању“. Са њега су ђаци у телефонима донели много фотографија и видео-клипова, које су по повратку показивали својим укућанима и пријатељима.

Пре четрдесет година, ученици седмог разреда ОШ „Хасан Кикић“ из Сарајева пошли су на петодневну екскурзију. Прва станица пута на коме ћемо, између осталог, посетити и Постојнску јаму, Бледско и Бохињско језеро, Плитвичка језера, Титову пећину крај Дрвара и Музеј Првог заседања АВНОЈ-а у Бихаћу, био је Јасеновац.

Можда бих међу старим фотографијама могао и да пронађем неку насталу тог мајског понедељка, када смо се сликали пред Богдановићевим „Каменим цветом“. Али као много поузданији водич на овој краткој екскурзији по сећањима на те дане последње сезоне мира на Балкану послужиће једна жута „спидо“ торба.

Од кожног коферчета до торбе за пливачку опрему

Сваку судбину је, хтели ми то да признамо или не, лако спаковати у кофере, торбе и ранчеве и животни пут свакога од нас се може сагледати кроз историју пртљага који на том путу са собом теглимо.

Кофери и торбе можда немају душу, али сасвим се другачије понашају када човек у њима носи ствари које ће му требати на одмору или током посете родбини или пријатељима, и када је у њима све што је успео са собом да понесе заувек напуштајући дотадашњи дом.

Таква разлика, на пример, постоји и између коферчета који је на наградно путовање из свога села понео „најбољи индивидуални произвођач“ Милић Барјактаревић у нашој, по оцени критике, најбољој ТВ драми „Извињавамо се, много се извињавамо“ и кофера са ормана који у старачки дом при самоме крају „Оца на службеном путу“ односи Маликов дедо Музафер.

Моје прво коферче било је мање од оних које су код Соје Јовановић и Емира Кустурице пртљали Слободан Ђурић и Павле Вуисић. Добио сам га од родитеља пред прво дуже школско путовање, на које сам отишао при крају другог разреда. Сарајевски основци су крајем седамдесетих на једнодневне излете одлазили на Врело Босне, Требевић или у Зоолошки врт у Пионирској долини, док се на седмодневну наставу у природи ишло на петнаестак километара удаљено Пале, у тек саграђени извиђачки дом.

Потом сам добио мању, четвртасту спортску торбу од скаја која је могла да се носи и преко рамена. Са обе њене стране налазио се утиснут знак Летњих олимпијских игара одржаних у Москви 1980. Њу сам носио на једнодневне школске екскурзије, на које смо најчешће одлазили до Јајца и Музеја Другог заседања АВНОЈ-а. „Москву“ сам носио и у Шековиће, где је основана Прва пионирска бригада, на партизанско гробље у Мостару, Мраковицу на Козари, али ју је све више користио тата, који је често морао „на терен“, где је пројектовао трасе путева по којима се и данас котрља саобраћај.

У „Москви“ је са тих путовања доносио најчешће оно што би на пазарни дан купио купио на пијаци градића у којима је боравио. Уз сир и какво суво месо причао би нам о тамошњим људима са којима је разговарао и ономе шта су му ти људи говорили. Тако је за наш сто стигла и прича о неком Сави Окиљу из Олова, који је за време Другог светског рата једно време припремао храну за ђенерала Дражу а сада је, под старе дане, носао ону дугачку летву са које је тата у „инструменту“ очитавао вредности које ће се за тим истим столом, на расклопљеној ролни милиметарског папира, претворити у профиле будућега пута. Из торбе „Москва“ је донео приче о Битки на Сутјесци. У дугим вечерима након целодневног рада на пројектовању проширивања друма по коме ће Тито стићи на Тјентиште у лето 1978, слушао је тамошње горштаке како своја сећања самеравају са ишчитаном историјском литературом и мемоарима преживелих партизанских високих официра.

А онда је дошао мај '83, када смо кренули на дуго ишчекивану петодневну екскурзију на којој ћемо ноћити у Загребу, на Бохињском језеру, у Цриквеници и на Плитвицама. Био сам исувише у пубертету да бих пристао да се пред рајом проваљујем са оним коферчетом. Требало ми је нешто модерније, а опет помало панкерски, дакле пртљаг у који ћу моћи да потрпам све ствари а који неће бити нимало шминкерски.

Избор је пао на жуту ваљкасту спортску торбу на чијим је белим округлим страницама плавим словима писало „спидо“.

Била је то заправо торба за пливачку опрему, али иако ћемо на нашем путовању стићи до Бледа, Бохиња, Кварнера и Плитвица, у њу нисам спаковао и купаће гаће, већ само оно најнеопходније.

У тој торби се нашло места и за понеку мамину причу са екскурзија на којима је са гимназијом путовала углавном по истоку и југу наше домовине. Средином педесетих, сарајевски гимназијалци су на школској екскурзији стигли и до Охрида и манастира Свети Наум, да би онда посетили и Газиместан.

У програму наше екскурзије није било посета манастирима. Током пет дана, било је планирано да посећујемо што споменике и музеје посвећене догађајима из народноослободилачке борбе, што природне знаменитости СФРЈ. У уторак пре подне, након што кренемо из Загреба, прво ћемо посетити споменик Матији Гупцу и Сељачкој буни, а онда стићи у Кумровец, где ће нас прво одвести у омладинску политичку школу, коју су баш можда тад похађали Мило Ђукановић и Ивица Дачић, а онда је следила посета Титовој родној кући. Али пре тога, тог мајског понедељка осамдесет и треће, стигли смо у Јасеновац.

У потрази за ријечким панкерима

Организоване посете спомен-подручјима која су обележавала места страдања народа у Другом светском рату била су редовна попут часова математике. Често смо „са школом“ ишли и у сарајевске биоскопе, најчешће баш у кино „Партизан“, где смо гледали партизанске филмове или онај документарац о Титовој посети Кини и Северној Кореји.

У школу „Хасан Кикић“ на Горици није ишло много ђака, у сваком разреду било је само по два одељења у којима није било више од једва двадесетак ученика, па смо најчешће и на кратка путовања и на свакојаке приредбе одлазили сви ђутуре. Тако смо и ми седмаци сви стали у један аутобус, у коме је са нама, уз једног напицањеног брку из туристичке агенције и возача, чијег се лика не сећам, на екскурзију кренуло и неколико наставника.

Претходне године је у два одељења шестих разреда стигло неколико ученика чији су се родитељи доселили у новосаграђено насеље Циглане, подигнуто на месту где се у филму „Валтер брани Сарајево“ Бата Животиња обрачунао са Гидром. Међу новим другарима било је највише деце војних лица. Управо они су у школу у коју је пре нас ишао Емир Кустурица донели панк.

Почели смо да носимо израубоване војничке чизме са војног отпада, старе кожне јакне, беџеве и зихернадле, а уџбеници и свеске беху исписани порукама да панк није мртав и знацима „Анархија“. Иза себе сам имао прво самошишање чији је циљ био да се на глави појави чироки креста, а калодонт се уместо за прање зуба претежно користио за одржавање нових фризура.

Задојени таквим одјецима побуне, петодневно путовање на југословенски запад смо пре свега видели као шансу да у Ријеци, где је за среду било планирано двосатно задржавање пред одлазак на ноћење у Цриквеницу, сретнемо праве панкере и да у некој од тамошњих радњи набавимо нову касету „Парафа“.

Посета Јасеновцу је, дакле, била тек једна од успутних станица ка илегалном циљу нашег ходочашћа.

Али сем тог најјачег, музичког утицаја на моју перцепцију овог путовања, мене је приликом сваке посете неком стратишту или попришту битке из Другог светског рата напросто урнисала једна језичка асоцијација произашла из пасионираног гледања телевизије. Јер кад год би нам рекли да је на том и том месту страдало на стотине и на хиљаде наших родољуба, ја нисам могао да се одбраним од слике на којој Швабе стрељају Ђузу Стојиљковића, који је у „Позоришту у кући“ Новака Новака глумио Родољуба Петровића.

Тако је било тог понедељка осамдесет и треће у Јасеновцу.

У Јасеновцу

Били смо тихи и мирни. Још негде у трећем разреду учитељица Хилда нам је цео један дан причала своје утиске након посете Аушвицу. Ваљда су наставници те године на неком од кратких распуста ишли тамо на екскурзију и наша учитељица нам је дуго, уз сузе, описивала шта је све тамо видела.

Дакле, знали смо да смо дошли на једно од таквих места и мада нисмо  видели ни бараке ни крематоријум, прво су нам приказали документарни филм а онда смо видели и маљеве и „србосјеке“, које сад тако зовем али не могу да се сетим да ли је та смртоносна рукавица у мају осамдесет и треће имала име.

Али, чим је наратор рекао да је у логору побијено на хиљаде, или на десетине, или на стотине хиљада „Срба, Жидова, Цигана и родољуба“, ја сам видео како маљем у главу усташе ударају Ђузу и у мојој машти је почињала још једна ратна, никада емитована специјална епизода „Позоришта у кући“. У њој је Ђуза, без обзира на начин и место погибије, био у папучама, штофаним панталонама и белој кошуљи. Видео сам да га тако обученог стрељају у Краљеву, на Бањици, на Врацама изнад Сарајева а сада га убијају и ту, у Јасеновцу.

У оквиру тадашњег музеја могли су да се купе и неки сувенири. Не сећам се ниједног другог до самолепљиве налепнице коју сам тог понедељка осамдесет и треће пазарио пре него што смо из Јасеновца кренули даље. Била је округла, а на црвеној позадини је белом линијом био исцртан Богдановићев „Камени цвет“, док је испод латиницом писало, ваљда, само Јасеновац. Залепио сам је на белу бочну страницу моје жуте торбе, одмах испод лога „спидо“.

Урадио сам то кад смо стигли у Загреб и сместили се у хотел „Спорт“, надомак Дома спортова, где је „Звезда“, у једном полуфиналу кошаркашког плеј-офа, тукла тада непобедиву „Цибону“ и пред којом је, у стампеду насталом на улазу, пред концерт „Рибље чорбе“ погинула једна девојка.

Живот и судбина црвене налепнице

Могло би се можда и сазнати коме је пало на памет да као сувенир из Јасеновца посетиоцима понуди црвену самолепљиву меморабилију. Зашто сам помислио како би било добро ту „успомену“ залепити на белу страницу жуте спортске торбе, и даље остаје колико бесмислена, толико важна мала-велика животна тајна.

Али та црвена налепница је кренула да испуни своју судбину и мелодраматски сасвим успела у томе.

Јер, била је уз мене када смо се спустили у Постојнску јаму и видели човечију рибицу. Стигла је са мном до Ријеке, где смо Шоне, Дамир, Раденко, Милан и ја упратили тројицу дибидус панкера за којима смо базали по граду све док се нису окренули и отерали нас. Те ноћи је била у соби у којој смо на „Грундиговом“ касетофону слушали у Ријеци купљену касету „Парафа“.

Вратила се са мном са те екскурзије и путовала у Будимпешту, где сам у новембру осамдесет седме ишао на екскурзију као ђак трећег разреда Железничке техничке школе „Иван Крндељ“.

Понео сам је и на одслужење војног рока и у њој из касарне изнео неколико књига када сам, годину дана касније, одслужио своје.

А онда је на ред дошло оно паковање када са собом треба понети оно најважније, јер се, ипак, одлази, највероватније, заувек.

Ја сам на тај пут нешто гардеробе, касету Стонса и „Грозданин кикот“ Хамзе Хуме, истина, спаковао у плави „Топеров“ камперски ранац, купљен када сам осамдесет и пете са филмским клубом „Ријечи младих“ ишао на Пулски фестивал. Али моја жена мисли да је негде видела жуту „спидо“ торбу и да се сећа те црвене налепнице.

Или сам јој све што сам овде написао већ толико пута причао, баш као што ће ђаци Земунске и Осме београдске гимназије толико пута својим женама, мужевима и деци причати како су у октобру 2023. посетили Јасеновац.

Било би свакојако корисно да ту причу, као и приче о организованим школским посетама Крагујевцу, Тјентишту, Дечанима, Грачаници, Крфу, острву Видо и Зејтинлику сви наши будући ђаци понесу у своју зрелост и старење.

Јер без тог пртљага, који би што скорије требало уденути у школске програме, донекле ће моћи да се стигне, али одатле даље неће моћи да се крене.