Новине које сам волео: Успон и пад штампаних медија štampaj

Одувек сам волео (штампане) новине.

У прошлости нисте морали да кажете „штампане“. Других новина није ни било. Одредница „штампане” била је сувишна, и несхватљива.

Али сада су ствари другачије. Данас смо, нас неколико старијих, ћаскали и приметили да у њујоршком метроу нико више не чита штампане новине. Људи слушају поткасте, гледају у своје паметне телефоне, читају књиге (да, и то још раде), посматрају друге око себе. Пријатељица је рекла да годинама није видела никога да у метроу чита новине .

Нисам ни ја. Али ја волим штампане новине, и вечерас сам, као што то радим два или три пута недељно, отишао у оближњу продавницу да купим последње издање „Вол стрит џорнала” (кошта пет долара). Ове новине ми се свиђају не само због садржаја који је одличан (са изузетком уредничких страница, где ангажују само лудаке да пишу), свиђа ми се и јер је мирис папира исти онакав како га се сећам од пре много година.

Кад сам био дете, у Београду су излазила два дневна листа. Један се звао (и још се зове) „Политика“. То је српски еквивалент „Њујорк тајмса“. Лист је основала 1904. године богата либерална породица. „Политика” је преживела све режиме и била је и остала „утицајна новина“. Увек је била блиска власти, ма каква та власт била: ројалистичка, комунистичка, националистичка, али никада само њен пуки гласноговорник. Има јединствен фонт, дизајниран на самом почетку излажења листа и који је од тада остао непромењен.

Други дневни лист била је „Борба“, илегалне новине Комунистичке партије из времена када је она била забрањена. Када су комунисти дошли на власт, „Борба“ је постала званично партијско гласило. Врло мало људи га је читало, али је увек било изложено у владиним канцеларијама.

Моја породица је „Борбу“ куповала само недељом, када је лого листа био штампан црвеном бојом. Кад год помислим на недеље тих давних година, видим тих пет великих црвених слова.

У време када сам ишао у средњу школу у ​​Белгији обожавао сам „Монд“. Био је то исто: новине мислеће владајуће класе. Не примитивне владајуће класе, чак ни конзервативне владајуће класе. Већ либералне, „исправно мислеће“, bien-pensant, владајуће класе. Мислио сам да никада не греши. Када бих приметио неку грешку или чак типфелер, веровао сам да грешим ја, јер „Монд” није могао да погреши. Али јесте – понекад.

Ипак, биле су то сјајне новине. На моје погледе на Совјетски Савез утицао је дописник „Монда“ Жак Амалрик; као што је на моје погледе на Кину утицао изузетни новинар „Политике” из 1970-их Драгослав Ранчић. Чињеница да пола века касније још увек добро памтим њихова имена, док сам многа друга заборавио, говори нешто о готово побожној пажњи с којом сам их читао.

Када сам дошао у Енглеску, био сам запањен квалитетом новинског папира и штампе: новине би вам увек запрљале руке и морали сте да их перете практично сваки пут пошто их прочитате. Мислио сам да је то неки кул британски обичај који варвари слабо разумеју. Али брзо сам променио мишљење. Мора да је то било повезано с трошковима штампања. Ипак, не знам тачно зашто сам такво читалачко искуство имао само у Енглеској.

Када сам први пут дошао у Америку, исте вечери сам у њујоршком аеродромском хотелу  дохватио примерак њујоршког таблоида, не знајући ништа о новинама у Новом свету. Још увек се сећам наслова преко читаве насловне стране: „Најбољи пандур најурен – Top Cop Fired“. Нисам могао да верујем да новине могу да објаве тако увредљиву насловницу. У новинама које сам дотад читао оваква вест би била закопана на четвртој страници (тј. на парној страници, на коју људи увек обраћају мање пажње) и имала би наслов „Начелник њујоршке полиције разрешен дужности”. Директност и безобзирност њујоршких таблоида импресионирали су ме тада, и импресионирају ме и сада. Не либе се да објаве „Трамп је тупаџија“ или „Хилари, јадница“. Када се домаћа политичка сцена загреје, они немају милости: уносе вам се у лице, брутално. Купујем их, с времена на време, када се возим железницом, само да бих уживао у њиховој ослобођености конвенција. То није принцип „све вести прикладне за објављивање“. Често вест баш и није за објављивање, али је управо из тог разлога још важније објавити је.

Анвар Шаик, најлевичарскији економиста на свету, упознао ме је с „Вол стрит џорналом“. Видели смо се у његовој канцеларији док је писао своје монументално дело „Капитализам: конкуренција, сукоби, кризе“. Рекао ми је да чита „Вол стрит џорнал“ јер говори истину о томе шта се заиста дешава у економији. Тада ме је заинтригирала та, чини се, нелогичност да најлевичарскији економиста на свету хвали најдесничарскији дневни лист на свету. Али Анвар је био у праву. Економски дневни лист мора, у делу који се бави реалним животом, да буде што објективнији, јер ако шири бајке, људи који поверују у њих ће изгубити новац. Тада га ниједан капиталиста неће купити, јер они не воле да губе новац. У избору између бајке и готовине, изабрали су ово друго. Други дневни листови који се држе принципа „pensée unique“ не морају да брину о тој врсти елементарне истине. Они могу да измишљају ствари.

Један сам од последњих Мохиканаца који читају штампане новине. Некада сам куповао „Чајна дејли“ у Њујорку и Вашингтону за 25 центи, али тамошњи киосци су сада углавном затворени. Мислим да је то и зато што кинеска влада то види као бацање новца (истина је да дневне новине с временом нису биле редовно ажуриране, тако да би у четвртак ујутру најновији број био онај од понедељка). Пре неколико година у Москви сам упутио изазов руском пријатељу да пронађе један киоск за новине у граду од тринаест милиона људи. Није пронашао. Али срећом, у хотелу у коме сам одсео делили су „Комерсант”, одличну руску верзију „Фајненшел тајмса”.

Једна од ретких земаља која се одупире налету дигиталних новина и у којој и даље могу свакодневно да пронађем све штампане новине и часописе је Шпанија. Волим да се мотам по киосцима и одлучујем који новински фонт, боју и мирис највише волим. Онда зграбим новине, отворим их, помиришем отисак штампарске боје и помислим како се за педесет година ништа није променило.