О Славку Ћурувији, после пресуде Апелационог суда: Сва слова једног убиства

У: Уздржавам се, не зато што немам, или нећу, било шта да кажем, него зато што ми се толико тога гади, па уопште нисам сигуран да из тог гађења може било шта корисно да испадне.

Опет, после 25 година, да ли је било шта друго преостало свакоме од нас, који јесмо били сведоци последњих дана Славка Ћурувије.

Свима, а било нас је не више од десет-петнаест, који смо те вечери, 11. априла 1999. године седели у Бранкином стану, оном који је био врата до његовог. Усрани, сјебани (извините због речника, али бољих речи једноставно нема), и згрожени, згранути, утучени, неми, бесни, ојађени, поражени, поломљени, без једне јасне мисли у глави, и без трунке наде.

Ни тада, ни после, нисам могао да схватим. Шта човек треба да учини, да га неко убије, стреља, изрешета, овери, као да је реч о вежбању на стрелишту, као да је све то само пуцање у дрвену мету, као да је тај, који је убијен, нека нежива ствар, или пак зверка коју не да није штета, него је и добро убити.

После тога, те вечери, гађење је остало, заувек. Потискивао сам га, наравно. И наставио, често убеђен да би он – а био је неодољив на толико начина, увек спреман да се коцка са самом судбином, висок, леп, безобразно храбар, насмејан и на истину и на лаж, јер никада није прецењивао ни једно ни друго – да би, дакле, тај човек, све што сам радио (толике глупости), ипак одобрио, и да би ми, смејући се без трунке пакости, опет рекао: „Јеси луд, али зато те и волим“.

То сам први пут чуо када сам покушао, безуспешно, да одем од њега, и пробам сам. И ако неко каже да се заваравам, знам, наравно, али ми то неизмерно прија. Помисао да би ми рекао: Нека, уради.

Друга помисао, она која ми каже да би се и њему подоста згадило, није пријатна. Упућује ме, и грозим се тога, да би и он признао пораз. А човек је био непобедив. И пре, и после 11. априла.

Ја, опет, јесам поражен. Читавом том деценијом, сваким ратом који сам видео, сопственим учешћем, његовом смрћу.

И зато је ту, гађење. Над собом, и над свима нама.

И још ми се гади то што једна породица, није дочекала правду.

И то што се сада појавило толико истина, на толико страна, са толико лица, да више ништа не можеш да препознаш, да ти се чини, јер те сваки дан убеђују, да и ниси био ту, да је све то, па и он, изгледало друкчије, да је значило друго, а не оно у шта смо сви веровали, да ми нисмо знали шта је светло, а шта тама, те ће сада ти други, тада нама непознати, да објасне.

И сав тај форсирани патос, заклињање, клетве, оптужбе које забрањују невиност, цео тај игроказ који поново настаје због смрти, и као ни она, нема краја. 

Уздржавам се, онда. Да пљунем.

***

Б: Бол није мој, и то не зато што не могу да га осетим. Бол је, нажалост, ексклузива, нешто што не може да се подели, чак и када се саосећа и разуме, бол је најгора приватност која може да се доживи.

Не пушта бол странце унутра. А ја то јесам. И још горе – преживели странац.

Мука ми је неки пут због тога. Срамота. И није само бес (онај који осетим због свих оних који су такође странци, а трсе се да изигравају бол), разлог због којег не идем на она годишња обележавања његове усамљене смрти.

Стидим се, и плашим да ћу некоме бол да украдем, да се на силу угурам међу оне најтеже погођење, да захтевам, и ја, милост, саосећање и правду. А ништа од тога, нико од нас, није заслужио. Живи смо. И то нас не боли.

Зато Попивода (бивши шеф Славковог обезбеђења), и ја одемо сами, када нема никога, да ставимо ружу и прекрстимо се, кришом.

Бол је за његову децу. Оне које је волео, и они њега. Не могу да им помогнем. Ужас.

***

И: Играли смо се. Новинарства, посвећеног братства, борбе против тирана, и били убеђени да ћемо, једног дана, негде испијати коктеле, оне са сунцобранчићима, на пешчаној плажи, на јахти, зато што он није обећавао само победу. Обећавао је, богату победу. Тотални успех. Живот какав смо били убеђени да заслужујемо. Крај деведесетих. Почетак сна. Нашег.

Ако су постојали, међу том сиротом професијом, они који су мислили да су новинарска аристократија, онда смо то били ми. Захваљујући њему.

И играли смо се, несвесни да ништа није игра. А свест је дошла накнадно, попут ударца у стомак. На Свету Петку, 1998. године, рекао ми је да нам је свима пиштољ на челу. Слагао ме је. Био је на његовом челу. Све после тога, било је тако проклето очекивано.

И једино што ме јесте изненадило, јесте свако одсуство игре, данас, бар у том послу, из којег сам отишао, суштински, 11. априла 1999. године.

Он се радовао, и онда када се, сасвим сигурно, плашио. Видео је у свему прилику, шансу, веровао је. Деведесете, њихово проклетство, од њега су направиле савршеног опортунисту, убеђеног да је све могуће, па и победа.

Ми смо сумњали, он није. Ни када му је Вава Петковић рекао да га је „она (Мира Марковић), већ ожалила“. Ни када сам му јавио да ми је друг из полиције, на почетку бомбардовања, јавио: „Узми жену и дете и бежи“. Никада. Супериорно стање духа, супериорни ум. То је, по њему, било на нашој страни. Способност да се играмо. Са неманима.

Данас, сви су мртви озбиљни. Сви велики, већи од сваког посла. Немани се измишљају, а ја се стално питам, зашто. И да се појаве, ко би се играо са њима?

Ови данас, сигурно не би.

***

С: Суд је пресудио. Који пут по реду, не знам, али свакако је коначно.

И нисам шокиран. Нисам, никада, ништа ни очекивао. Он нам је то причао: „Када хоће да убију, најефикаснији је руски систем. Очисте три круга. Убице, оне који су убицама рекли, оне који су знали да ће да се догоди“.

Не знам ко је све мртав, јер је знао. Могуће је да је наш систем мање темељан. Бранка је свакако препознала двојицу, још после 5. октобра. Обојица из Јединице. Обојица убијена.

А држава? Ни од ње нисам очекивао ништа. Осим Стамболића, која је, од свих тих смрти, после читаве деценије убијања, разрешена.

Дада. Кундак. Павле Булатовић. Баџа. Влаховић. Ибарска. Гомила криминалаца. Кланица без краја, са Бог зна колико крвавих руку.

Које друштво сме то себи да призна? Које друштво би преживело, толико саучесника? Шта смо живели, и где? Колико дуго би морали да чистимо сву ту крв? Колико нове да пролијемо?

И лепо је причати о Аугијевим шталама и реци коју треба тамо скренути, да однесе сав гној, смрад и прљавштину. Дивно је маштати о рушењу, свега, и изградњи новог, не само друштва, него и његових темеља, али ко је, и где, на читавом свету, то заиста урадио, а да није почистио, порушио, побио, и говна, али и саму невиност?

Ко, с друге стране, није, и где, преживљавања ради, пожурио да забашури, заташка, и некако крене даље?

Опет, постоји ли и онај ко ту глупу, поражавајућу истину може да објасни његовој деци? Ко сме да им каже, да правде, јебига, нема?

Да је Слоба је умро, и да је Мира умрла, да су пуцачи убијени, помагачи ослобођени. И?

Не знам. Знам само да не бих то ни умео, ни смео, њима да изговорим.

Зато сам размишљао да је можда ипак могуће. И да ни за Ал Капонеа није било доказа. Па је завршио у затвору због пореза.

Да ли је то било решење? Да ли је тужилац могао да оптужницу подигне због нечег другог? Пореза, саобраћаја, нелегалног оружја... Или издаје? Земље, правде, и свих нас.

Можда. И можда сада тај независни правосудни систем треба тиме да се позабави, и каже, тој деци. Ко је заказао, погрешио, забрљао. Ко је крив?

***

Т: Туга није ишла уз Славка. Зато је и избегавам. Сви ти, који су отишли, рачунам да су негде горе. На плажи. Уз коктеле.

Он је волео живот. И радосно га живео, и када је био тежак.

Зашто га данас онда много више не славе, зашто користе његову судбину (улогу), како би преувеличали своју? Зашто се праве да кукају над њим, који кукњаву није подносио, да би, у ствари, кукали над оним што су о себи умислили. Он је био победник. Они нису. 

Где је награда, новинарска, са његовим именом – за живот? За радост. Дело.

Зашто се Дом новинара Србије не зове по њему?

Где су свечаности, на којима ће се славити све што је радио?

На крају, и када је све против, када суд пресуди, када изгледа да је готово, да нема више ничег, зашто нико не каже оно најважније. Да је он победио.

Они су испали бедни, кукавице које се крију, он је оно што је био – величина. Он је на светлу, они су, негде, у тами.

И убеђен сам да је, разматрајући све сценарије, онај најгори видео управо тако. Своју смрт, као њихов пораз.

Размишљати на други начин, данас, није више одавање почасти њему, него тражење изговора за себе.

Новинарству, друштву, не треба његова жртва, да би коначно нашли себе. Потребна му је његова слава.

***

В: Вучић ће и овде да понесе свој жиг. Он је крив за сваку смрт у овој земљи, па и за Славкову. Овде ће, убрзо, на крстовима да пише – Вучићу педеру.

Причати разумно, на ту тему, није, одавно, могуће. Аргументи су беспредметни и неважни.

Део ове подељење јавности неће му опростити, не Славка, него себе. Све што нису стигли да наплате, сваку своју неспособност, сваки пораз, фрустрацију, бес који производи мржњу.

Нема то више везе са самим догађајем. И увреда је, за ту херојску смрт, повезати је са неким ко је тада био без озбиљног утицаја.

Много већи су били ти са којима се Славко борио. Праве немани, озбиљна чудовишта, господари живота и смрти, и сваке судбине у оној земљи, па и Славкове и Вучићеве. Звери које су заиста убијале.

Друга времена, у којима је све било другачије. И нема данас Дневног Телеграфа, Европљанина, нема Славка. Нема Ђинђића, Мићуна и Вука су гурнули у заборав.

Имитатори који би да створе неке своје деведесете, без штофа, знања и памети, новинарство доживљавају као политику, а политику као вечни парастос, на којем ће да плачу, пију и куну, јер је ова земља, по њима, када је без њих, пусто гробље.

Пустите ме зато Вучића. Он је вас поразио, није Славка. И не знам, јер нећу да се правим паметан, у каквим односима би данас били, да је Славко жив, али знам да је Вучић бар пробао да скине жиг. Суђење је почело за његовог вакта.

И завршило се пресудом и њему. Ваљда му се судство, које је такође постало независно за његова вакта, тако лепо захвалило.

Бацивши га пред ове са гробља, да му поново набијају кривицу.

***

О: Опроштај сам превазишао, када сам схватио колико је компликован.

Ко сам ја да опраштам? И коме? У чије име?

Убицама, при том, не желим. Мислим да им ни онај горе неће опростити.

Себи? Бар за то што сам баталио оно што је он живео, што сам признао пораз, свој, наш? Или за то што ми се згадило? Што сам гледао, онда, како овај слободарски град, кочоперан и гласан када правих немани нема, уме страшљиво да ћути?

Нико тада није дошао да остави цвет, или упали свећу. Нико није причао о зверињаку. Нико није носио натписе – Стоп насиљу.

Улицом Лоле Рибара тада нису пролазили, а камоли протествовали.

И није то за замерање, није ни за подсмех. Параноја је владала, звери су убијале, и није се знало ни кога ће, ни када. Људи се јесу плашили, истински и суштински.

Разумем то, али не значи и да опраштам. Ни њима, ни себи.

На крају, ни њему, јер је, једини, ходао тим градом, сваког дана, без страха. Требало је да се уплаши, да оде.

Толико о мојој толеранцији. Срамота ме је, колико је више немам.

И ту се он разликује. Пошто рачунам, верујем, како је све знао, и како је, много пре него што се догодило, ипак опростио. Свима, па и нама.

Зато што је знао да ће да победи, пред много већим судом.

Он, просто, јесте био херој, победник.

Ја нисам. И зато ћу, без обзира на све, ипак наставити да се уздржавам, гадим, а понекад ћу пожелети и да пљунем.

Извини, Славко.