Изненадни одлазак Миладина Ковачевића: Био је фурија српске економске сцене

Као фурија. Тако је, кад сам га први пут окренула телефоном звучао Миладин Ковачевић. Пушило ми се у ушима кад је са друге стране слушалице пуним херцеговачким грлом загрмео: „То су фундаменти, је л' знате ви шта је уопште БДП? Знате ли ви с ким разговарате? Ја сам Миладин Ковачевић.“

 У лето 2005. године ни једно ни друго нисам знала. Ни шта је БДП ни ко је Миладин Ковачевић.

Али се од тада није десило да у тексту напишем БДП, а да читаоцима не објасним да је то све оно што сви грађани и привреда у Србији створе за годину дана. О економији тада ништа нисам знала, али ми се више није десило да почнем да пишем текст на тему коју не разумем и не знам.

„Он је један од највећих стручњака за БДП“, сећам се како ми је тада на 7. спрату редакције „Политике“ рекла тадашња уредница Економске рубрике Радојка Николић, док се мени још пушило у ушима. Ко год да је, ја га више звати нећу, преживеће БДП и без њега.

И то је друга ствар коју сам о новинарству научила од Миладина Ковачевића. Нема саговорника које „више никад нећеш звати“ све док постоје теме за које су позвани. А било је много тема за које је Ковачевић био позван: лична потрошња, бруто домаћи производ, индустријска производња, буџет... Све оно што чини националне рачуне земље била је његова специјализација, али и више од тога. Преговори са Међународним монетарним фондом, пројекције раста глобалне и домаће привреде, кретање камата на међународном финансијском тржишту, све су то биле теме о којима се дуго могло разговарати с Миладином Ковачевићем.

 Зато сам га звала често. За многе теме је био незаобилазан, иако је у разговорима с њим врло често био незаобилазан и конфликт. 

Као меке крушке

Током ове две деценије, колико сам у новинарству, ни са ким нисам тако жустро дебатовала као са Миладином Ковачевићем. Неке од тих полемика објављивао је дневни лист „Политика“. Уживала сам у тој оштрој размени аргумената с њим. Та фуриозна појава српске економске сцене, тај бистар ум, изазивачким контра-аргументима држао је увек снагу моје аргументације у стању јаке физичке спреме. А његов ум јесте био такав. Увек у стању јаке физичке спреме.

Нон-стоп је писао демантије. Сећам се како је пре неколико месеци у једном дану послао четири демантија. Један „Новом магазину“, други „Данасу“, трећи НИН-у, четврти РТС-у. Волео је да у тим полемикама његова буде последња.

„Да те Столе (Стојан Стаменковић) и ја нисмо вербално млатили, не би данас била таква“, смејао се често Миладин Ковачевић.

А смејао се грохотом и пуним грлом. Често је цитирао ону Лењинову: „Учити, учити и само учити.“

Био је искрено ганут кад је чуо да је у лето 2022. године преминуо мој колега Александар Микавица, који је дуго година извештавао са конференција на којима су Миладин Ковачевић и Стојан Стаменковић представљали нови број МАТ-а.

„Плачем кад га се сетим“, рекао је, а ја сам била затечена тим његовим изливом емоција.

„Као меке крушке“, сећам се да је рекао тада, и онда набројао како му је недавно умро брат, а онда и пријатељ Бранко Гогић.

Запамтила сам како је његов ум затим са теме смрти врло брзо у разговору побегао на безбрижни терен и како је већ у следећој реченици из мозга извукао сећање на детињство.

Јер крушка је за њега била асоцијација за Херцеговину.

„Увек сам волео оне гњилаве. Још ако има и дивљих лешника“, настављао је даље да пребира по сећању Миладин Ковачевић.

Такав је био. Непредвидив. Никад ниси могао да предвидиш његову следећу реченицу. 

Чукун унук Стане Ковачевић

Родио се 24. августа 1952 у Казанцима (Гацко).

По образовању је био математичар, по животном опредељењу економиста и статистичар. Дипломирао је на Математичком факултету у Београду 1976. године.

За заменика директора Републичког завода за статистику Србије постављен је 2003. године, а за директора је именован 2015. године, након што је после једног извештаја Државне ревизорске институције са те позиције отишао тадашњи директор Драган Вукмировић.

У канцеларији у Републичком заводу за статистику држао је три слике. Једну Петра Петровића Његоша, другу Светог Саве, а трећа је била слика Стане Ковачевић.

„Моја чукун-баба. Добровољац у Руско-турском рату 1876. године“, хвалио се кад сам га, једном приликом, са екипом РТС-а снимала за емисију Око магазин. Ред историје, ред економије, ред статистике, ред литературе о попису. Тако су биле поређане књиге на полици у његовој канцеларији.

Миладин Ковачевић није био скроман кад је говорио о себи. Напротив. Али сећам се како је нескромно и лепо говорио о другима. Како је хвалио неке младе економисте. Пре свих Владимира Вучковића и Ивана Николића. Последњих година хвалио је Катарину Станчић и Милену Стевовић.

„Похваљујем те што си звала Катарину Станчић. Волим што си цитирала Милену Стевовић“, знао је да каже. 

МАТ после Столета и Миладина

Био је члан Републичке изборне комисије. Као фурија је звучао и кад сам последњи пут, само пар дана после децембарских избора, разговарала с њим за Око магазин. Кад се угасила камера угасио се и његов жустар тон. Поздравили смо се, руковали, мирним тоном једно другом захвалили на сарадњи.

Билтен „Макроекономске анализе и трендови“ чији је он био фундамент, незаобилазан је део моје новинарске рутине. Као што полугође почиње „Извештајем о глобалним економским перспективама“ које објављује ММФ, као што тромесечје почиње „Кварталним монитором“, тако је нови број МАТ-а био знак да је почео нови месец.

А Миладин Ковачевић је за МАТ писао јасно и, за разлику од говорног темпераментног језика, његови писани текстови нису били писани запаљивим и жустрим, већ мирним тоном. Био је човек система, али је сваког месеца у МАТ-у анализирао економски систем.

Лоше текстове о економији звао је тракалицама. Возио је бицикл.

Фуриозна појава српске економске сцене је као фурија, нажалост, отишао са овог света. Изненада, на Дан младости, 25. маја.

За његов изненадни одлазак немам друго објашњење осим да можда Стојан Стаменковић, његов вишедеценијски најближи сарадник, који је пре непуних годину дана отишао са овог света, горе окупља нову редакцију МАТ-а. И да је написао своју уводну oцену привредних кретања и да му фали неко да напише осврт и анализу.

Пред Иваном Николићем, уредником овог билтена, сада је тежак задатак. Да овоземаљски МАТ направи бољим и садржајнијим од оног који ће негде горе кројити Столе и Миладин. Јер није лако имати Миладина и Столета за конкуренцију.