Поводом пуштања у саобраћај брзе пруге до Суботице

Приче из возова, песме о возовима: Сентиментално листање железничког Реда вожње

уторак, 14. окт 2025, 12:18 -> 22:58

„Возови су, бар за мене, легенда, мит“, писао је Данило Киш. „Једног дана, врзмајући се по перону, схватио сам да возови за мене и не значе превозно средство, него су они као каква монструозна, џиновска Прустова 'мадлена' која вуче за собом, која тегли цео товар прошлости; то је бескрајна композиција свих дана и ноћи, свих возова који су прошли поред наших станова у разним местима, то су сви возови којим сам се возио од првих дана када се тога сећам, то су, штавише, сви возови тутањ чијих сам точкова чуо у сну или полусну некад, негде, крај неке станице…“

Након што је током раног послеподнева 3. октобра први воз, у коме су биле одабране званице и новинари, тек завршеном брзом пругом из Београда доспео у Суботицу, те исте вечери је у загребачком Хрватском народном казалишту изведена премијера Крлежиних „Застава“.

Од Београда до Суботице „Соко“ по реду вожње путује осамдесетак минута, док нова драматизација Крлежиног петотомног романа у адаптацији и режији Ивана Планинића траје два сата.

Али удобно путовање шинама од Београда до крајњег севера наше земље и позоришну премијеру која је, судећи по првим реакцијама публике и критике, с великим успехом изведена на загребачим даскама које живот значе не раздвајају брзина овдашњег путовања и дужина трајања тамошње представе, већ их спаја један, како би писац „Глембајевих“ рекао, врхунаравни феномен – феномен воза!

Наиме, Планинић је своје а Крлежине „Заставе“ сместио у амбијент ранжирне станице, на којој се судбине јунака романа укрштају са временима нестанка аустроугарског царства и настанка Југославије. Тако су железница и возови по ко зна који пут постали саставни део једног уметничког дела!

Литерарни возови

Сви знамо да је историја седме уметности отпочела 1895. са „Уласком воза у станицу“ браће Лимијер. Један од првих писаца који је тематизовао железницу био је Чарлс Дикенс, који је у роману „Домби и син“ још 1848. писао о томе како индустријализација уништава нашу животну средину.

И док се природа повлачила пред фабричким димњацима, ницала су све велелепнија здања железничких станица. Пишући о Флоберу, који је возове презирао, Џулијан Барнс успут напомиње да су већ у првој половини педесетих година ХIX века на лондонским и париским станицама радили киосци у којима су путници могли да пазаре јефтина издања романа који и данас стоје у самом врху историје светске књижевности.

Биће да је у то време испевана и прва песма која се изводи у једноличном, а опет неодољивом ритму клопарања точкова по шинама, док се иза последњег вагона нижу прагови што заувек нестају у тами. Из те таме је, у свитање, у првоj реченици „Повратка Филипа Латиновића“, на каптолски колодвор стигао главни јунак овог Крлежиног романа.

Андрић своје „Писмо из 1920“ почиње на железничкој станици у Славонском Броду:

„Пред станицом, поред првог колосека, седимо на коферима и чекамо воз коме не знамо ни час доласка ни час одласка; једино што знамо, то је да ће бити препун, набијен путницима и пртљагом.“

А у том возу је лако могао бити Црњански, који у своме „Објашњењу Суматре“ пише како је на загребачком колодвору сео у воз и отпутовао даље:

„У возу је било препуно света, нарочито војника, жена у ритама, и много збуњених људи. У возу није било осветљења и виделе су се само сенке. Мала деца лежала су, на поду вагона, око наших ногу. Изнурен, нисам могао око да склопим. Док су око мене причали, приметио сам да су и ти гласови некако тешки и да људски говор, пре, није тако звучао. Загледан у мрачне прозоре, сећао сам се како ми је мој друг описивао неке снежне планине Урала, где је провео годину дана у заробљеништву. Он је дуго, и благо, описивао тај крај на Уралу...“

А на Уралу су јако волели да читају приче Бранка Ћопића. Током Ћопићеве посете овом делу тадашњег Совјетскога Савеза, тамошњи сељаци су писцу „Краве са дрвеном ногом“ рекли да просто не верују да још негде на свету постоје такве бене бенасте, јер су били убеђени да се тешки животни тренуци преживљавају тако весело само у уралској башти сљезове боје.

За разлику од књижевних јунака Крлеже, Андрића и Црњанског, код Бранчила возом није путовао појединац, који је најчешће претходно завршио високе школе, па док чека воз може да есејизира, ако треба, и седамсто седамдесет и седам минута. Јок, у Ћопићевој прози су путовали читави народи и народности, а са њима су се возом труцкале козе и краве.

Били су то они влакови без возног реда. У њима су одмах након краја Другог светског рата у Војводину почели да пристижу колонисти – Крајишници и Херцеговци који су у непријатељским офанзивама остали без крова над главом, па је нова власт решила да их са брда и долина пресели у непрегледну равницу, где је човек, уместо у какав густиш, или шуметину, морао поради себе да се скрива у курузу.

Од силних догодовштина које човек доживи док путује возом настале су многе књиге, али ништа од свега тога не би било без књиге у којој стају сви возови који ће током једне године саобраћати пругама неке државе. А та књига се зове Ред вожње! Енглески писац Г. К. Честертон је истицао да од свих писаца највише цени ауторе Реда вожње, јер је то књига у којој владају савршени ред и беспрекорна организација.

Један од писаца Реда вожње био је и отац Данила Киша. Писац „Пешчаника“ је у својим делима ову очеву умешност укрштао са осталим фактографским мотивима уроњеним у меланхолију геополитичке ентропије.

Филмски возови

И док је Честертон био омађијан планирањем укрштања возова у станицама, многи наши филмски редитељи су својим покретним сликама градили слику света у коме возови махом касне а људи се мимоилазе. Најистрајнији међу њима био је Живојин Павловић, који је био готово опседнут возовима. Хичкок је волео да се накратко појави у својим остварењима, а Жика Павловић је морао да у сваком филму има бар једну сцену кроз коју пролази воз.

Возови су играли важну улогу и код Кустурице. Наш највећи редитељ је целу причу филма „Живот је чудо“ сместио дуж стварне али и метафизичке трасе Шарганске осмице, оставивши нам на коришћење ову живописну трасу по којој се чувеним „ћиром“ већ толико година возе љубитељи железнице из целога света.

И мада је у овом Кустуричином филму вијугава ускотрачна пруга представљена као магична оса око које се преплићу призори рата, љубави, породичног живота и страдања национа, најупечатљивију железничку метафору распада Југославије снимио је Боро Драшковић.

У филму „Живот је леп“, који је Драшковић снимио 1985. године према мотивима приповедака Александра Тишме, клупко трагичних догађаја почиње да се одмотава када машиновођа из протеста због општег стања у друштву одлучи да заустави путнички воз на отвореној прузи. Разочараног и пре свега бескрајно уморног машиновођу за вечност је одиграо Предраг Лаковић. Ко год је у породици имао макар једног железничара, веровао је сваком грчу на неизбријаном Пепијевом лицу.

Изумирање и повратак возова

Већ почетком наредне деценије, Југословенске железнице су престале да постоје, ред вожње у ратним и поратним годинама ем није поштован, ем је све више бивао редукован. Железничко-транспортна предузећа су уситњавана, многе секције приватизоване, људи отпуштани али, бар што се тиче Србије, воз би ипак, кад-тад, ушао у станицу и у њега би се укрцавали они најочајнији и најупорнији путници.

Али железничари су и даље били ту. Као да су у својим срцима имали неки само њима доступан ред вожње, у коме је писало да ће возови једнога дана поново саобраћати обновљеним или новим пругама.

И онда је пре неколико година „Соко“ јурнуо између Новога Сада и Београда, а у петак 3. октобра, воз је кренуо и пут Суботице.

Поред највиших државних функционера, кинеског амбасадора и новинара, у воз је у Прокопу ушао и железнички пензионер Вукосав Ђорђевић, који има стотину и шест година! Новинари су најстаријег железничара у Србији питали како му се чини вожња „Соколом“ по брзој прузи, на шта им је он одговорио како је воз раније клопарао, а сада само клизи.

Живот по реду вожње

Гледајући пресретног и узбуђеног Вукосава, који је, ето, дочекао дан када ће возови најзад редовно стизати на време, сви ми смо, неизбежно, мислили и на трагедију у којој је на новосадској железничкој станици пре годину дана страдало шеснаест људи. Али ја нисам могао а да не помислим на мога ђеду Михаила, за кога бих, као неки дечак из Кустуричиних филмова или Маркесових романа, могао да се закунем да је рођен у железничарској униформи, са капом отправника возова на глави!

Јер Ђедо није могао без возова и железнице.

Откако је завршио школу и почео да ради прво као отправник возова, а потом као шеф станице и на крају као директор железничке школе, он је, заједно са најужом, али и широм родбином живео строго по неком свом, прилично строгом реду вожње. Мењали су се градови, то јест станице на којима је радио, мењале су се униформе, имена држава и политички системи, али он је остајао везан за пругу и возове. Зато је комфорну, пространу кућу у самоме центру Новога Сада заменио за стан у зградама које су грађене надомак тадашње новосадске железничке станице. Због тога је кућу на мору изградио тик до железничке станице у Сутомору.

Током наших летовања спавао сам са њим у соби. Поред његовог кревета, на нахткасни, стајали су актуелни Ред вожње, стара векерица и мали филипсов транзистор. Ђедо би пре спавања листао ред вожње, а већ у пет ујутру огласила би се векерица, након чега је на радију слушао извештај о кретању ноћних возова који су из Београда, Суботице, Новога Сада и Ниша довозиле путнике на море.

Неки брзи возови на тек отвореној прузи Београд-Бар имали су и своја имена, па је спикер јављао да ли „Ловћен“ и „Меридијан“ иду на време или касне толико и толико минута. Када би дошло до неког застоја, Ђедо је у свитање новог дана усплахирено ходао по соби као професор Балтазар, забринут што ствари не функционишу онако како је требало.

Време Југославије је полако истицало, возови сву све више каснили, тако да на радију вишу нису извештавали о њиховом кретању. Ипак, мој ђед је остајао веран железници и ако се до неког места није могло стићи возом, онда тамо не би ни одлазио. А ја сам све чешће у Нови Сад долазио аутобусом, али сам му говорио да сам стигао, и то на време, возом. Морао сам да знам бројеве возова којима сам наводно путовао, јер је на сточићу поред кревета увек био спреман актуелни Ред вожње.

Почетком сваке године одлазио је код директора железница који му је свечано уручивао бесплатну годишњу карту. У кратком и срдачном разговору, мој ђед би директору увек скренуо пажњу на неку неправилност коју је приметио током неког од путовања.

Да је још увек жив, верујем да би се и он нашао у оном возу за Суботицу. Овако, чим уловим мало времена, мораћу да нађем неки разлог да одем до Суботице. Воз ће, како рече Вукосав Ђорђевић, да клизи по шинама, а ја ћу, мислећи на свога Ђеду, у себи певушити неку од толиких песама написаних у ритму некадашњег клопарања точкова по шинама.