Најбоља европска архитектура 2024: Тече с возовима, расте са шумама, лети са шишмишима

Награде Европске уније за најбоља дела савремене архитектуре објављене су крајем априла у Бриселу, а додељене на церемонији у Барселони средином маја. Тек сад кад је кроз европске градове кренула путујућа изложба, јавност се упознаје са службено форсираним трендовима у градњи. Поставка је управо стигла у Бечки центар за архитектуру, у амбар некадашње царске коњушнице, у коме и данас пријатно мирише на сено, дрво и стару циглу.

За ЕUmies, фонетски Еумис, раније награду Мис ван дер Рое, такмичило се 362 пројеката, од тога седам из Србије. У ужи избор је ушло четрдесет, ниједан из Србије. Да ли српска архитектура ради нешто погрешно, или су актуени трендови градње непрозирни? Или је можда жири пристрасан? Вероватно све заједно, у разумним мерама.

ЕУ награде за најбољу архитектуру су тврд орах за писање и извештавање. Док се наведу све неопходне информације административног типа, ко номинује и одлучује, а ко пљешће, већ се напуне четири странице, а да нису споменути ни сви финалисти. Још мање зашто су они други испали.

Питања зашто су неки били бољи, други лошији, битна су јер се код сваког од номинованих ради о доброј архитектури, без сумње атрактивној, где је сваки објекат вредност по себи, са индивидуалним решењем у материјалу, намени, везама с околишом и емоцијама према људима који ће га користити.

Како онда рећи шта је најбоље? Са глобалним Прицкером је лакше, јер је ужи избор заиста ужи, јер се награђује архитектa, који/која тиме аутоматски добија статус звезде, што ставља тачку на даљу дебату.

Код Еумиса тај процес остаје кабаст и релативно непрегледан, будући да се бира објекат, па тек у другој линији архитекта. Прва компликација је сама ЕУ, где у маси заједничких интереса свако вуче на своју (националну) страну кад остали не гледају. Па и кад гледају. Друга је да се награда додељује у сарадњи са Фондацијом Мис ван дер Рое из Барселоне, што значи још једна интересна група приде. Плус, Фондација није обичан партнер, јер је она била прва на том фронту и додељивала награде од 1981, а ЕУ Комисија се прикључила тек 1987.

Најкраће објашњено, поступак изгледа овако: националне академије архитектуре, цеховска удружења, групе архитеката или директно Саветодавни комитет Еумиса предлажу сваког другог октобра (следећи пут 2025) савремена архитектонска остварења које одликује изврсност. Обично на стотине.

Интернационални жири, чије чланове одређује барселонска Фондација, бира неколико десетина објеката у ужи избор, месецима путује и обилази их, након чега објави финалисте, ове године 7, а међу њима на крају два победника – једног у главној конкуренцији, другог у конкуренцији долазеће/emerging архитектуре.

У културној политици ЕУ чланице често брутално промовишу националне интересе, али, с обзиром да их је више, барем воде рачуна о вртешки, да се награде смењују по реду, као некад по националном кључу у Југославији. Зато се као главно место неодређености одмах уочава Фондација Мис ван дер Рое. На пример, оба награђена објекта у категорији долазеће архитектуре за 2022. и сада 2024. су у Барселони. И више од тога. Скоро половина награда у тој кактегорији која се додељује од 2001, њих 5 од 12, додељена је шпанским архитектама. 

Да ли оскудица подиже IQ?

Како то да само Шпанци знају куд се креће савремено градитељство? То питање је у различитим градацијама постављено на прес-конференцији у Бечу Ани Рамос и Ангелики Фиц. Прва је директорка Фондације у Барселони, друга шефица Бечког Центра за архитектуру, а обе седе у Саветодавном комитету Еумиса.

„Оскудица је мајка инвентивности“, одговорила је Рамос, алудирајући на економску кризу у Шпанији из деведесетих, кад је та земља зарадила „С“ из поспрдног акронима PIGS (Португал, Италија, Грчка, Шпанија), те спашена од банкрота колективном ЕУ акцијом. 

По том критеријуму би српски архитектонски тимови одавно требало да дају бар једног финалисту, ако не и победника! Али шта да се ради, има Бриселу и Барселони ближих градитеља доба оскудице од оних у Србији. Иако се Еумис односи на читаву Европу, па још и мало преко, добитнички објекти у обе категорије су се увек налазили у земљама ЕУ, осим 2009. у Ослу и 2013. у Рејкјавику. У овом другом случају, реч је о Концертној хали Харпа, чије су архитекте били Данци, опет ЕУ.  

Суво сумирано, јесте, Еумис жири је пристрасан, блаже би се рекло није непристрасан, иако та фалинка није ни злонамерна ни намерна, већ структурно уграђена у ЕУ функције. Унија је клуб где чланови напросто увек имају предност. Треба постати члан. Било би добро да Србија што пре постане члан, не само због Еумис награда.

Од трендова који су били одлучујући у избору финалиста и проглашењу победника, у овом тексту ће бити изабрана три: архитектура „на почек“, то јест она чија се околина тек формира; architettura povera, или градња у условима оскудице и штедње ресурса; дилема између градње новог и ревитализације старог.

За ЕУ кандидата Србију је интересантно како се њене номинације, не државне, јер то код Еумиса не постоји, већ оне из Србије, односе према та три критеријума. Да поређење остане прегледно, неће се гледати сви, већ ће се анализа свести на погодну околност да је ове године број финалиста и кандидованих из Србије једнак, по седам са сваке стране.   

Почек: Прво кућа, онда пут

Некад се гради на ареалу који архитектонски тек треба отворити. Сасвим буквално, као Нови Београд подизан шездесетих година. Овде конкретно се то односи на једног финалисту, Хаге из Лунда (Brendeland & Kristoffersen Architects). Мало је требало да освоји награду у главној категорији.

„Хаге“ је ливада на шведском, с тим да овде означава оно што се подигло на ливади. Плац 40x40 метара је са три стране затворен зидом, са четврте покривен конструкцијом од нерђајућег cor-ten челика. Испод крова стоји издужени сто за велике групе, фиксиран на две стене. То би у принципу било све. Жири је високо вредновао намеру „да се делује кроз једноставност, искреност и интегритет материјала“. 

„Искреност“ материјала, кад се употребљава од архитектонских жирија, обично значи једно – да су објекти грандиозних димензија и луксузних материјала, а то би данас били ламинатска и легурисана стакла, прозирни и светлећи армирани бетони, искључени из конкуренције. Порука је, ми у ЕУ смо скромна друштва нове оскудице, која имају потребу за искреном конструкцијом од старих цигала. И у Србији има оскудице, али је она ту превасходно економско, мање филозофско питање. Србија оскудева, али не на ЕУ конформни начин.  

Декор „Ливаде“ код Лунда је такав, свесно скроман. Балдахин од cor-ten челика осваја бојом фине рђе, што је тајна његове отпорности на корозију, да је већ хемијски кородиран. Делови нису заварени, већ закуцани, у чему се препознаје декорум Југендстила. Закивци су ехо кровних решења лундске катедрале, неких пет километара даље. Катедрала је истовремено и власник земљишта које поклања будућем стамбеном кварту, планираном да израсте на ливади око зида и надстрешнице. Ко жели да створи нову заједницу, нема бољег начина него да јој поклони трг. А Хаге је трг, или ће бити кад за то дође време. 

Један од номинованих објеката из Србије, Campus NCR (архитекта Владимир Лојаница) у Блоку 42 на Новом Београду, теоријски би такође спадао у отварање ареала, у симболичку „ливаду“. Неки архитекта се можда не би сложио, али социолог архитектуре би разумео референцу, јер би га интересовало како град и друштво третирају такав објекат, како први комшилук, а он се на Новом Београду због конфигурације терена рачуна у периметру од неколико километара.

Campus америчке hi-tec фирме NCR-Voyix из Атланте се у скромности не може мерити са лундском ретро-надстрешницом и агапе-столом за модерне ходочаснике. У београдској згради од 8 спратова ради 3.000 запослених, заштићених од сунца brise-soleil (бриз-солеј) ламелама, које фасади дају изглед луксуза и отмености. Хаге још не успева да скупи ни десет одраслих с децом на обеду од шведских ћуфти и хлеба крупног зрна. Заједнички им је међутим локални доживљај недовршеног и представа градилишта без јасног краја.

Оно што се рачуна је спремност за прихватање незавршеног и мотивација да се оно интегрише у будућу визију, како ће изгледати кад све буде готово. Наравно да у архитектури важи софизам да је и оно коначно готово, само привремено готово, али негде се мора повући црта код релативизација, те потврдити констатацијa Еумис-жирија да је hi-tech Campus у Блоку 42 део ширег урбаног и саобраћајног ансамбла у настајању.  

„У хоризонталној регулацији Campusa NCR препознаје се непосредни утицај транзитних структура“, пише жири у образложењу за номинацију. Лепше би се рекло, та зграда путује са железничком пругом.

Како је избегавање охолости и награђивање скромности већ другу годину за редом главни фактор у одлукама Еумис жирија, он такве назнаке види и код београдског примера. Зграда је максимално повучена од Булевара Милутина Миланковића, да би омогућила стварање новог живог трга, који се сада само наслућује. Код архитектонских комплекса је то увек знак субмисивности и кооперације са људским потребама. Ко жели заједницу, поклони јој трг. 

Отварање ареала „на почек“ је више друштвена ствар него урбанистичка и архитектонска. Питање је како се локално периципира објекат који у Лунду стоји буквално на ливади, у београдском случају на саобраћајној „ливади“, али је у стварности весник контекста у настајању. Жири Еумиса је високо вредновао симболику почетка отвореног краја. Можда је мало помогло да ће будућа насеља око Хаге градити каталонска фирма Flores & Prats, али то није пресудно. Битна је визија будућег изгледа – ко је има, ко је нема, и кад је има да ли је њоме згрожен.

Да један такав неугледан објекат као Хаге скоро освоји највишу европску награду за архитектуру, више говори о толеранцији на промене, него о могућем случају протекције. Генерално важи за Швеђане, поготово оне који ће живети у будућем насељу на предграђу Лунда, да имају више стрпљења да замисле шта ће тек да дође, него Београђани који желе стогодишње пројекте готове за годину дана, сместа. 

Хаге је ограђен са 48.000 старих цигли из срушене лундске фабрике џема. То, плус утисак одморишта на ветровитој ходочасничкој рути, даје му скоро литерарне квалитете. Можда тако нешто недостаје делу београдске јавности, наратив фантазије и историје да покрије промене док теку са железничком пругом.

Можда опеке из неке напуштене фабрике пекмеза у Борчи?

Повера: Куће на расклапање

Разлика у схватању „скромности“ финалиста из Лунда и „охолости“ такмичара из Новог Београда већ је споменута. Поређења као преузета из религиозног вокабулара уобичајила су се у службеним образложењима архитектонских трендова.

Свих седам финалиста Еумиса поштује правило дисциплиноване интеграције архитектуре у прокламовани ЕУ морал. При чему, као што је наглашено на почетку, такав идеал се више промовише од стране цеховских организација и жирија, него што су сами људи пожелели да живе у зградама танке коже. Тржиште луксузних имобилија није замрло, напротив. Ко може и даље је вољан да живи у луксузном станишту. Ради се о томе да етика ЕУ заговара идеале оскудице, али селективно. С једне стране та организација делује као Народна штедионица, с друге као Конзорцијум за производњу тешког наоружања.

Добитник награде у главној конкуренцији је Студентски павиљон при Техничком универзитету у немачком Брауншвајгу (архитекте Gustav Düsing & Max Hacke). У основи је то лагана конструкција од челика и дрвета у стакленој опни. Показује сличности у третману простора са прошлогодишњим победником, универзитетским павиљоном у Кингстону/Лондон (архитекте из Графтон Студија). Разлика је у усмерености, прошлогодишњи победник се вертикално диже, овогодишњи хоризонтално тече. Дунавска симболика се директно спомиње и у образложењу жирија, да стазе између новог павиљона и старијих објеката „теку као река“.

У конструкцији од греда и стубова „ништа није залепљено и заварено“, каже Ангелика Фиц. Све се расклопи, стави у џепове, пресели и на другом месту склопи у истом просторном плану, или по вољи другачијем. Лагано, јефтино, флуидно, неодређено, мобилно, прозирно, а доступно и у квалитету солидно, у намери свакако. Тај тренд је ове године још израженији.  

У образовне институције спадају још два финалиста: победник у категорији долазеће архитектуре, Библиотека Габриел Гарсија Маркес у Барселони  (Биро SUMA из Мадрида) и Reggio/Ређо школа у Мадриду (архитекта Андрес Xaке). И код њих скромност поприма метафизичке црте.

Рамос хвали библиотеку, свесна да је та одлука најпроблематичнији део овогодишњих награда. О протекцији нема говора „јер је SUMA из Мадрида, а ми из Барселоне“. У томе има политичког хумора, али не и много архитектонског смисла. Нова библиотека до те мере примењује штедњу и одрицање, да се улазна конзола урушавала и статички је осигурана тек саветодавном акцијом Фондације Мис ван дер Рохе. Другачије речено, архитекте SUME су знале како да направе стабилну конзолу/трем без предњих стубова, но будући да су стајали под пресијом да користе што јефтиније материјале, појавили су се технички проблеми. Конструкција је дрвена, функционално и естетски оплемењена алуминијским ламелама, бетон је коришћен само у приземљу.

Рамос: „Простор изгледа десет пута већи него што јесте због природног светла које упада из патија. Дрвеће из парка ствара илузију да расте из пода.“ Онда искрено додаје: „Наравно, та зграда није погодна да се у њој проведе радно време од осам сати.“     

„Reggio“ је заштићена марка школа, као Монтесори или Валфорд, само што је млађег датума, постоји тек око две деценије. Име долази од места рођења, италијанске покрајине Ређо-Емилије. Ређо школе стављају тежиште на образовање до 14 године и системски избегаваjу елитизам знања. Знање се дефинише у директном познавању физичког околиша, и има намеру да код деце избрише свест о ексклузивности Антропоцене.

Са набацаним историјским формама, мадридски Ређо личи на несолидније изданке постмодерне архитектуре. Сви проводници – струја, вода, грејање, луфтање – су видљиви и голи „без извињавања“, како се каже у образложењу жирија. Изолација је од плута, погодна за микробиолошки хабитат, а кроз ентеријере се шире баште у којима живе „инсекти, лептири, птице и шишмиши“. Шта се догодило са зекама и мацама, од кад су избачени из програма new-age школа? 

Мадридски Ређо је, практично гледано, низ висећих zoöp-вртова, оних у којима, осим горе директно споменутих, живе паукови и крпељи. Машала. У једном таквом сам прошлог маја зарадила инфекцију борелијама, кад сам се за тренутак нагнула да прочитам легенду на табли: „Ту спавају шишмиши.“

Сад је интересантно видети какви су били објекти из Србије у којима се чује исти рефрен – скромност, поштење, хуманистичка освешћеност у материјалима и наменама. Да ли нису ушли у ужи избор (40) или међу финалисте (7) зато што су други били бољи, или зато што су други у ЕУ?

Два би одговарала том опису, објекат у Лозници из регионалног стамбеног програма за избеглице и расељене особе (архитекте Зоран Абадић и Јелена Богосављевић) и џамија у Тупалама, у брдима изнад Медвеђе (архитекта Арбер Садићи). Укратко, други су били и атрактивнији и скромнији за исте паре. 

Објекат у Лозници је класичан блок од сипорекс-бетона у модернистичком класицизму, оживљен контрастом боја. Жири хвали „једноставност која се добро уклапа у комплексну околину“, што се може схватити на више начина. Вишенаменски објекат у Тупалама (џамија, дом културе) је мали бетонски кубус геометријског прочеља. Све је скромно, осим велелепног погледа у долину.  

Куће са сећањем

На питање да ли градити ново или обнављати старо нема универзалног одговора. На сву срећу. Да га има, био би то досадан свет. Увек само исто или увек нешто друго, то таман достаје да људи изгубе способност да мисле.

Три финалиста Еумиса су интерполације, реконструкције и санације: Галерија модерне уметности Плато у Острави/Чешка (архитект Роберт Конешни), Конвент Светог Фрање на Корзици (архитекта Амелиа Тавела) и трг+туристички биро у селу Пиодао на обронцима Централног португалског масива (архитекта Бранко дел Рио).

Два објекта из Србије би директно спадала у категорију санација и ревитализација: Основна школа Вера Мишчевић у Белегишу (Данило Граховац, Ивана Мијаиловић, Јованка Гојковић) и Варош капија у Кладову (Слободан Радовановић, Аница Радосављевић, Урош Кондић, Катарина Вујанац-Ћирковић).

Ту су још два објекта који индиректно додирују ту тематику, оба су стамбене зграде: K26 Manhattan Concept у Крагујевцу (Гроздана Шишовић, Дејан Милановић, Никола Милановић) и The Central у Панчеву (Данило Дангубић). Зграде су истина нове, али је урбани околиш стар, задат и контекстуално претеже, па се квалификују за ревитализацију у ширем смислу.

За стамбене објекте у Крагујевцу и Панчеву се одмах може рећи, нису имали никакве шансе. Кривица није њихова. Нису помогли ни енглески називи. Жири Еумиса тешко узима стамбене зграде у финалисте. Међу победнике само два пута, 2017. у Амстердаму и 2019. у Бордоу, у оба случаја директне санације великих димензија, а споменута два објекта у Србији решавају стамбено питање за мали број људи и још се позивају на луксуз, што код аскета из ЕУ не пролази најбоље.

У статистици Еумисове долазеће архитектуре има више награђених стамбених објеката, али они су, јасно, експерименталног типа. Кад се направи нешто што се једва опире земљиној тежи, од дрвета, чепова и алуминијске фолије, онда ће стамбене јединице из Србије имати шансе, а и то тек кад земља уђе у ЕУ. 

Код школе у Белегишу је штета да није ушла барем у ужи избор. По карактеристикама је могла. У њој се заиста осећа Мис ван дер Рое, он сам, његов дух и стил, оштра ивица зида, елеганција, квалитет, строги геометријски усек између две масе. 

Реконструкција Варош капије и адаптација средњевековне тврђаве Фетислам у летњу позорницу је управо тај тип објеката какве жирији Еумиса воле. Атрактивно, вишенаменско, контекстуално, плус археолошки занимљиво због старих турских калдрма које су откривене у току радова и интегрисане у комплекс. На све то и политички конформно, јер су пројекат финасирале ЕУ и немачка влада. Нажалост, није достајало за ужи избор. О главним разлозима је већ било речи. Мимо тога, истина је да Варош капији недостају спектакуларност, смелост и драстичнији контраст на местима где се спајају старо и ново, као код објеката у Острави и на Корзици.

Некад су други једноставно бољи у самопромоцији. Боље продају кућу под симболизам. Кад се погледају бакарни амбари Амелије Тавеле, убачени у камену супстанцу средњевековног фрањевачког конвента, кад се паралелно читају њена објашњења, то је као почетак романа: „Верујем у више и невидљиве силе. Овај конвент је део моје вере. Подигнут на стени, био је утврђени замак пре него што је постао место молитве и изолације. Faith rallies to the sublime/Вера хрли лепоти. (...) Ја ништа не уклањам, само качим, везујем, причвршћујем и клизим. Бакар оплемењује камен, камен сакрализује рушевину, рушевина постаје поезија, док се сви једном не врате у руину.“

Ревитализација Варош капије се у контексту историје и локације тешко може изборити и са пројектом у Португалу. Пиодао је члан националног удружења „Дванест средњевековних села“, и као такав велика туристичка атракција. И по материјалу се та контекстуализација уклапа у преференце Еумисовог жирија. Све је једнако, трг, под, зидови и кровови, направљено од локалног шиста, стене од шкриљаца. Образложење жирија: „Због тога се стиче утисак да ништа и није направљено, да је све увек било ту где је сада.“

Еумис 2026.

Шта даље? Да би објекти из Србије били не само номиновани за Еумис октобра 2025, већ ушли у ужи избор, у финалисте, или чак у априлу 2026. освојили неку од награда (60.000 евра главна, 30.000 emerging), можда помогне пар смерница за архитекте. Оне се саме нуде после прелиставања Еумисових статистика:

Градити као да ништа није направљено, већ је увек било ту; писати теологије, баладе и романсе пре цртања планова; удварати се искреним, скромним и аутентичним материјалима; поносити се оскудицом која је мајка инвентивности, стидети се луксуза који је отац лењости; увек носити тубицу јаког лепила у џепу за хитне поправке; избегавати све што сјаји, бљешти и рефлектује, што се диже високо и укопава дубоко, јер архитектура долази из руине, у руину се враћа; увести Србију у ЕУ до краја лета идуће године. 

Треба пазити да лепак увек буде добро затворен. Од осталог, мислим да је све изводљиво.