Суочавање с климатским променама: Од анксиозности до нихилизма

Дух времена описују кључне речи. По избору Oxford University Pressа, за 2024. израз године био је „трулеж мозга“ (brain rot) – пад интелектуалних капацитета услед претеране употребе интернета. Вишесатне инфузије бесмислица и негативних вести смањују задовољство животом, мотивацију и способност за креативан рад.

Ствари је додатно закомпликовала вештачка интелигенција. Речник Меријам-Вебстер је за реч 2023. године одабрао „аутентично“, док се у надметању нашла и реч „дипфејк“ (deepfake). Замагљује се граница између правог и лажног. Ментални замор је и без тога прекардашио, што потврђује реч године према истом речнику за 2022. – „излуђивање“ (gaslighting), манипулација и ментално насиље које мења перцепцију стварности жртве и наводи је на сумњу у сопствено знање.

Отровно стање као да је озваничено 2018. године, када је Оксфордски речник прогласио за реч године „токсично“, а најављено је две године раније, 2016, када је Dictionary.com за реч године изабрао „пост-истину“ (post-truth), стање у ком лична уверења и емоције више утичу на јавно мњење него чињенице.

Ако је знање моћ, шта је незнање? Гомилање информација мења карактер знања, али и незнања које је све мање околност а све више избор. Као појединци, често избегавамо сазнања која би могла да угрозе наш начин живота. Ова лакановска „страст за незнањем“ пренела се на друштвени ниво. Kолективно прибегавамо непризнавању чињеница како бисмо предупредили промене. То се видело током пандемије коронавируса, када су утицајни људи поткопавали борбу против вируса потцењивањем или ширењем неистина.

Климатске промене – стварне и сложене

Слично је и ca климатским променама. Умерена клима, предуслов успона наше цивилизације, неповратно нестаје. Незадржив раст светске економије разара земљиште, воду, ваздух и живи свет. Просечна светска температура 17. новембра 2023. по први пут је премашила 2°C загревања изнад преиндустријског нивоа. Читава та година је била најтоплија у историји – све до 2024. године када је рекорд оборен.

Нисмо се тргли. Од прве светске конференције о клими 1979. до данас, концентрација угљен-диоксида у атмосфери расте готово у длаку са светским БДП-ом. Ни правно обавезујући Протокол из Кјота 1997. године није помогао. Париским споразумом из 2015. године, земље су са обавезивања прешле на обећања да ће смањити емисије. У наредних десет година, порасла је потрошња обновљиве енергије – али и фосилних горива, и то за преко 12%.

Разорније олује, поплаве суше тек су неке од последица. Највећу штету и највише жртава имају сиромашне земље, али страдају и богате, што су показали шумски пожари у САД. Није важно јесу ли они подметнути јер, и да јесу, топлији ваздух исушује шуме и чини их рањивијим на пожаре. САД никада нису ратификовале споразум из Кјота.

Научни докази о климатским променама су бројни и убедљиви. Њих добро систематизује концепт девет планетарних граница, који показује у којим сферама је угрожен живот на Земљи. Те границе су: целовитост биосфере, земљишни и слатководни системи, биохемијски токови, закисељење океана, атмосферска концентрација аеросола, нестанак озонског омотача, нове супстанце (радиоактивне, микропластичне итд) и концентрација угљен-диоксида. Године 2009. премашивали смо их три: поводом целовитости биосфере, биохемијских токова и концентрације угљен-диоксида. Данас смо надомак седме: нивоа киселости океана.

Проблем је сложен, а доминантно гледиште упрошћено и усредсређено на емисију угљен-диоксида. Редукован поглед види и таква решења – поступно смањење емисија гасова стаклене баште. Али то је само један од проблема чије решавање није довољно.

Само по себи, спутавање емисија не спречава премашивање других планетарних граница (прекомерни излов рибе, искрчавање шума, отапање ледника). У екологији је све повезано, па пробијање једне од граница убрзава пробијање других, што може да отежа или онемогући враћање у безбедан опсег.

Страх због истине и страх од истине

Информационо избезумљивање поларизује. Са једне стране, све више људи је свесно опасности. Говори се о еколошкој анксиозности, хроничној стрепњи због потенцијалне еколошке катастрофе. Као и „обична“ анксиозност, испољава се тугом, безвољношћу и осећањем немоћи. Осећај немоћи порастао је од пандемије јер, као и код климе, појединац не може да измени ток догађаја.

Особе са оваквим симптомима натпросечно прате климатске теме и труде се да живе одрживо: избегавају употребу аутомобила, једнократне амбалаже, животињских производа итд. Еколошка анксиозност најчешћа је међу еко-активистима, чије су акције све чешће и радикалније.

Два су кључна покретача ове анксиозности. Један је непосредно искуство са загађењем и уништењем животне средине, а други стална изложеност лошим вестима o клими. У медицинском часопису The Lancet указано је на позитивну везу између пораста светских температура и хитних посета психологу.

Са друге стране, већина нас је равнодушна иако се сазнањa о климатским променама не могу избећи. Према америчком психоаналитичару Полу Хогету, успевамо да их раздвојимо од својих осећања. Последица тога је сазнање лишено смисла – скуп беживотних чињеница које не успевају да нас узнемире.

Хогет је у књизи „Климатска психологија“ препознао непризнавање истине као средство рационализације, које помаже да наставимо да живимо нормално у ненормалној ситуацији. То „благо порицање“ се, како пише, јавља у више облика: од дифузије одговорности (нисам ја крив већ елите), преко нереалних очекивања од људи (наћи ће се неко решење) и природе (има Земља начин да се опорави), па све до дистанцирања – измештања климатске претње у далеко време (имамо деценије пред нама) и простор (погађа Бангладеш).

Нешто злокобнија је тактика привилегованости, којом полажемо право на еколошки врло неодржив животни стил. „Таква особа каже себи 'ја сам то зарадио и то ми припада'. Када смо изнурени и самлевени послом, барем можемо уживати у доброј шницли, викенд-лету до неког главног града јер, како нам рекламе кажу – ми то заслужујемо. Узрок томе није толико похлепа, колико осећај лишености и осујећености у другим сферама живота“, објашњава Хогет.

Ове тактике су индивидуално рационалне, али не и колективно јер нас не надахњују на промену. Све их, према Хогету, спаја тежња да умиримо себе, због чега тражимо доказе да ствари ипак не стоје тако лоше. Где је тражња, нађе се и понуда: „Лоби произвођача фосилних горива одлично зна да део нас очајнички прижељкује било какав доказ да је оно што видимо својим очима нетачно“, пише он.

Културна подршка порицању

Управо тај лоби истраживали су историчари науке Наоми Орескес и Ерик Конвеј у књизи „Трговци сумњом“ („Merchants of Doubt“). Постоји моћна спрега између дела научне заједнице, политичара и корпорација која деценијама поткопава консензус о климатским променама. За међународну мрежу „Атлас“, која координира рад протржишних тинк-тенкова широм света и промовише успон неолибералних политичара попут Трампа, Болсонара, Ришија Сунака или Хавијера Милеија, климатска криза није криза. То отежава истинску акцију и збуњује обичног човека, коме је тешко да разликује науку од небулоза.

Подршка негирању је и посредна. Новинари, писци, академска и пословна елита проносе реторику тржишта, надметања и радикалног индивидуализма. Али за већину, окружење које увек тражи више је сталан извор психичког стреса. То доводи до осећања неуспеха и недовољности, чиме се обећање успеха окреће против појединца.

Богата мањина, међутим, тежи врло меритократском виђењу света, у коме је појединац светиња, порез крађа, а друштво – како је рекао оснивач Пејпала Питер Тил – тоталитарни колектив. Поред равнодушности према друштву, такве особе краси опсесија технологијама којима ће спасити планету (геоинжењеринг) или саме себе (крионика).

Тај елитни ескапизам – као визија либертаријанске утопије изван домета држава – мотив је филозофкиње Ајн Ренд и њеног романа „Побуњени атлас“ из 1957. године. У њему, натчовек Џон Галт и његови пријатељи изражавају безнађе због стања у свету и ишчекују суноврат цивилизације, играјући голф у свом уточишту у унутрашњости Колорада.

Ово дело је продато у преко десет милиона примерака и сматра се Библијом англосаксонског конзервативизма. Хвалили су је чланови прве Трампове администрације Мајк Помпео и Рекс Тилерсон, шеф нафтног гиганта Ексон мобајл – као и Лиз Трас, бивша премијерка Велике Британије и заклета поборница тачеризма.

Од маскиране до огољене небриге

Са тако снажним узорима, не чуди што се од равнодушности окрећемо презиру према истини. То је „климатски нихилизам“, појам скован 2018. године у чланку Вашингтон поста. Одређено  време под Трамповом администрацијом, овај медиј је користио податке Нациoналне администрације за саобраћајну безбедност о утицају на околину. У извештају је најављен могући раст светске температуре од седам степени до 2100. године, па је медиј закључио да смањење светских емисија нема сврхе, пошто смо „ионако најебали“.

Сведочимо промени: у либералној демократији, климатске промене ефективно су игнорисане. То показује безубост споразума из Париза, за коју је највише одговоран демократски председник Барак Обама. Еколошка анксиозност „лечила“ се пројектима који би фосилну енергију заменили чистом. Али нема чисте енергије, зато што су технологије за њено добијање прљаве.

Неопходна инфраструктура за енергију сунца и ветра ће, са растом светске привреде, постајати све већа, скупља и штетнија по живи свет. Ово је увелико видљиво у земљама у развоју, где су борбе против спорних мега-пројеката и најљуће.

У постлибералној ери, лидери и не скривају незаинтересованост. Чим му је отпочео мандат, Трамп је суспендовао климатске иницијативе, повукао земљу из Париског споразума, ослабио регулацију заштите животне средине и стопирао финансирање чисте енергетике. Ово ипак неће Америку учинити поново великом, што су одавно показали Џозеф Штиглиц  и други економски ауторитети.

Заблуда изузетности

Више није питање докле смо стигли, већ како смо ту доспели. Није довољно рећи да је савремени економски модел покретач кризе. Климатски психолози проблем виде у „заблуди изузетности“, нарцисоидности на нивоу врсте којом човек себе привилегује у односу на природу. Економски антрополог Џејсон Хикел сматра да се проблем мора конкретизовати.

Како пише у бестселеру „Мање је више“, корен кризе сеже у шеснаести век, до када је преовлађивало виђење да су људи неодвојиви део природе, са којом треба бити у реципрочном односу. Међутим, дошло је до успона дуализма, идеје о свету подељеном на човека, који је на врху, и остатка творевине. Њу је дорађивала дуга линија мислилаца од Франсиса Бејкона, Декарта па до Имануела Канта. За просветитеље, најважнији су постали разум, наука и технологија. Природа је постала беживотна, инертна материја. Једини циљ били су људи.

Али не сви, већ бели и цивилизовани. Овај салто догматски је годио римокатоличкој цркви, а материјално капиталистима у настајању. То се поклопило са ограђивањем заједничких поседа на западу Европе и прекоокеанским колонијалним походима. Уклоњена су етичка ограничења поседовању и екстракцији: „Земља и 'нижа' жива бића постали су својина. Екосистеми су постали пуки ресурси“, наводи Хикел.

Још увек нисмо у равнотежи са природом, јер јој узимамо више него што може да обнови. Иако се зна да, на глобалном нивоу, обновљиви извори не замењују фосилне већ им се придодају, још увек верујемо да ће технолошке иновације да реше климатску кризу. Зато је мање важно где се, између анксиозности и нихилизма, истина тачно налази. Кључно је да је економија материјални ток који чине екстракција, производња, дистрибуција, потрошња и одлагање отпада. Све то захтева ресурсе, опипљиве и ограничене.

Зато на ограниченој планети неограничени економски раст није могућ. Ову истину, можда кључну у 21. веку, најпре треба да признају богате земље, које су за кризу и најодговорније. Човечанство не почиње од нуле, а историја Земље не почиње с нама. Тако се неће ни завршити.