Могу ли обавештајне службе оборити или сачувати неки режим: Ција, снајка, Ција...

Oпет се много говори о улози обавештајних служби у превратима и немирима. Тајне операције усмерене на обарање режима никада нису биле нарочито ефикасне. По некима статистикама, тајне операције, било које, успешне су у свега 39 одсто случајева, док је јавно збацивање владара успевало у 66 одсто случајева. Мада, рећи „тајне операције“ је помало глупо, јер је 70 одсто тајних операција бивало проваљено. Неки пут су и саме обавештајне службе шириле гласине о успеху својих скривених акција. Најпознатије обавештајне операције усмерене на обарање или очување режима су оне које су спроводиле британске и америчке службе. Изгледа да су оне успевале само тамо где није било снажног противника.

Код нас су приче о улози страних шпијуна у превратима почеле са 27. мартом 1941. године. Од тог кобног марта колају приче како су и пуч и општенародни бунт били дело британске обавештајне службе. Са тим је почела Недићева пропаганда, у жељи да се огради од тог „злодела“ и докаже да су Срби искрени пријатељи Трећег Рајха. Сем, наравно, неколицине британских плаћеника, који су подбунили безумну гомилу метежника.

И сама британска служба СОЕ, основана тек 1940. године, са задатком да помаже покрете отпора и врши саботаже по окупираној Европи, покушавала је да присвоји пуч од 27. марта. СОЕ је имала 13.000 запослених. Британци нису раније имали овакву специјализовану организацију, нити су се занимали за герилско ратовање. СОЕ је запошљавала новинаре као обавештајце, а инжењере као диверзанте.

Како је рекао Бил Дикин у својој књизи Бојовна планина, акције СОЕ су биле дело „преданих аматера“. Број запослених у СОЕ је, не рачунајући Југославију, Пољску и СССР, био већи од броја свих наоружаних бораца покрета отпора у окупираној Европи 1941. године. Требало је делатност те дивизије људи оправдати неким звучним успехом. Пуч од 27. марта изгледао је као идеалан догађај да се присвоји као успех СОЕ. Нигде другде у Европи није дошло да антифашистичке побуне, иако су Британци покушавали да покрену отпор широм континента.

Улога Британаца у Недићевој пропаганди

У карикатурама и стриповима из тог времена, који су, стицајем околности, најбоље сачувани у једној збирци Историјског архива у Пожаревцу, учесници демонстрација 27. марта су приказани као руља састављена од пијанаца, жена сумњивог морала, и малолетних изгредника. Нацистички медији су после 27. марта историју Србије приказивали као низ атентата, краљеубистава, издаја и завера. Хитлер је у свом бесу на „српску завереничку багру“ решио да Југославију збрише с лица земље.

Много људи је прижељкивало државни удар. Преврат се изгледа припремао на разним местима. Знамо да су и Британци спремали неке своје људе. Британски посланик је 24. марта добио овлашћење да подржи сваки субверзивни чин. Само, изгледа да нису директно финансирали и организовали баш ону групу која је извела пуч. Што рече писац једне од најбољих књига о Другом светском рату у Југославији, Стеван К. Павловић: „Британци су већ куцали на отворена врата.“

Најбољи познавалац СОЕ историје у Југославији током Другог светског рата, Хедер Вилијамс, пише: „Колико год да је пуч добио подршку од СОЕ и других британских агенција у Београду, он је био потпуно домаћи производ и то преовлађујуће српски.“

Британци су пре рата од политичара помагали Савез земљорадника Милана Гавриловића и Милоша Тупањанина. Лист Правда, претеча таблоида, по неким изворима добијао је од Британаца 150.000 динара месечно. Горан С. Николић пише да је агент СОЕ Џорџ Тејлор руководио припремама и извођењем пуча. Он је, поред Тупањанина, блиско сарађивао и са Илијом Трифуновићем Бирчанином, четничким ветераном из балканских ратова и вођом Српске народне одбране у међуратном периоду.

Тејлор је у својим извештајима Лондону хвалио улогу Тупањанина у пучу. На дан пред државни удар, 26. марта, Тејлор није знао ко ће га извести. Он је тог дана јавио да СОЕ и Земљорадничка странка припремају пуч и да ће га извести „чим наши политички пријатељи“ обезбеде војну подршку. Из тог извештаја следи да није био свестан да Душан Симовић и завереници крећу у акцију за који сат.

Исте те вечери Душан Симовић је обавестио британског војног аташеа да ће извести пуч. Тражио је поверење британских сервиса. Да ли би то радио да је већ раније био њихов човек? Други главни сарадник СОЕ, Илија Трифуновић Бирчанин је био потпуно изненађен тајмингом удара. Рекао је да га није очекивао барем у следећих 48 сати. То значи да није учествовао у пучу.

Случај Светолика Драгачевца

Преувеличавање улоге британског новца у 27. марту има у себи нешто потцењивачко према српском народу, његовој војсци и интелектуалцима. Већ смо рекли да ниједан европски народ није до тада подигао буну против Хитлера. Буквално је цео народ био одушевљен одбацивањем савеза са Хитлером. На снимцима демонстрација, људи изгледају као да славе завршетак рата, а не најопаснији потез у својој историји. Млади историчар Марко Милетић ми је у једном разговору рекао да је на улицама тог дана била трећина целокупног београдског становништва.

Недићевски плакати су демонстранте приказали као друштвени олош. У стварности, сви интелектуалци, Црква, сви угледни људи подржали су пуч. Да ли су сви они били британски плаћеници?

За мене је симбол расположења тих мартовских дана 1941. године био Светолик Драгачевац, начелник параћинског среза у пензији. Он је, на дан када је потписан Тројни пакт, послао огорчени телеграм самом Хитлеру. У том телеграму пише:

„Теби Хитлере, кајинов сине ми деца великих отаца и дедова кажемо доста. Не слушаш ли наићи ћеш на бодре мишице наше. Пролићемо ти крв и ногом ти аждајо стати на врат да се не дигнеш. Упамти да нас је можда Господ Бог одредио да код нас добијеш одмазду за сва недела. Упамти.“

Драгачевца су музиканти пратили до поште уз стихове „Хитлер обрао бостан“. Срби су обрали бостан те 1941. године, а и сам Драгачевац који је ухапшен већ 9. априла, а вероватно је био и први Србин који је доспео у Маутхаузен. Одговорно тврдим да Драгачевац није примио ни пени од британских обавештајаца. Музиканти можда јесу узели паре, али само бакшиш од овог прпошног пензионера.

Да ли су Срби заиста ставили главу под Хитлерову секиру због шаке фунти? Или су најглупљи народ који је насео на британску хушкачку пропаганду? Или су лудо храбри? Или су само луди? Подсетио бих читаоце да је наш највећи епски јунак ћудљиви, плаховити, ирационални Марко Краљевић. Који све ради у инат. Па тако и његови потомци.

Операција „Valuable“

Насупрот миту о свемоћи агенције ЦИА, њене интервенције у иностранству су се углавном претварале у потпуне катастрофе или сумњиве успехе. Први покушај ЦИА да обори неку страну владу, одиграо се у Албанији 1950. године. Смислили су да створе антикомунистички покрет отпора, чији је вођа требало да буде Краљ Зогу (Зог).

Пет година је прошло од суровог грађанског рата у којем су албански комунисти збрисали своје противнике, са све ширим породицама, поготово на балистичком северу земље. На тај север су прво Британци, а онда и Американци покушали да убаце будуће устанике у „Операцији Valuable“ (Вредно). Американци су ту операцију звали „Fiend“.

Те 1950. године Албанија је била у стању пуне борбене приправности против Југославије и Грчке. Англоамериканци су копном, морем и ваздухом слали тим за тимом људи. Пре обустављања операције 1954. године убијено је 300 британских и америчких агената и њихових јатака.

Амерички писци правдају неуспехе тиме што је Ким Филби, чувени совјетски шпијун, знао све. Филби је, између осталог, био и официр за везу Британаца и Американаца у Вашингтону. Одговорност за бруку ЦИА у Албанији не лежи само у Филбијевој издаји и недостатку тајности. На делу је била и својеврсна културна ароганција.

Агенти МИ6 и ЦИА не само да су потценили своје албанске противнике, него се нису занимали за регионална искуства са албанском унутрашњом политиком. Зашто би, кад ионако све знају боље од тих локалних дивљака. Да су се иоле потрудили да стекну увид у регионалне политичке прилике, сваки југословенски политичар и дипломата би им рекао колико је краљ Зогу поуздан савезник. А сваки предратни југословенски жандар или погранични официр је могао да им каже колико је тешко продрети у то затворено албанско друштво. Које су комунисти још додатно затворили.

Ова пропала акција МИ6 и ЦИА само је појачала осећање параноје код Енвер Хоџе и његових сарадника. А самим тим и патње албанског народа.

Фантомске армије далеко од Проклетија

Још пре Албаније, ЦИА је покушавала да убаци наоружане групе у СССР, тј. Украјину. Нико не зна шта је био циљ ове акције. У Албанији су се надали да ће оборити режим Енвер Хоџе. Да ли су заиста толико били потопљени у своје илузије да нису видели да је бацање група падобранаца у СССР као сипање шаке соли у море?

У Украјини су нашли неког Миколаја Лебеда, који је у рату водио батаљон „Славуј“ на нацистичкој страни. Тај Миколај, или Микола, још пре рата је убио пољског министра унутрашњих послова. Америчко министарство правде је Лебеда сматрало ратним злочинцем јер је убијао Украјинце, Пољаке, а нарочито Јевреје. Ален Далес, будући шеф Агенције, молио је имиграционе власти да не протерају Миколаја, јер је „од непроцењиве важности за Агенцију“.

Још гори је био нацистички генерал Рајнхард Гелен (Gehlen), шеф Вермахтове обавештајне службе на Источном фронту. Он ће касније бити дуговечни председник Савезне обавештајне службе (БНД) Западне Немачке. Подразумева се да је у служби окупио своје ратне камараде.

Још се не зна колико је фантомских војника ЦИА страдало у Украјини. У јесен 1949. године посада пребеглог мађарског цивилног авиона је превезла у Украјину прву групу диверзаната. Американац српског порекла учио их је како да скоче падобраном и под пуном ратном опремом на непријатељску територију, као што је он то радио у рату. Може бити да је то био Џорџ Мусулин. Одмах су похватани.

Совјети су их терали да шаљу лажне вести како је све у реду и да траже још оружја, новца и људи. После су их побили. Након пет година, овај програм је обустављен.

У сенци Корејског рата

Још горе грешке су прављене у Азији. Није највећи тамошњи пропуст ЦИА-е то што није успела да убедљиво обавести председника о избијању Корејског рата. Тамо се ЦИА ослањала на јужнокорејске и Чанг Кај Шекове изворе, који су углавном лагали да би нешто зарадили.

Једини поуздан извор података био је изврсни систем за дешифровање порука између Москве и Далеког истока. Нажалост, пред избијање рата је совјетска кртица у редовима ЦИА успео да се убаци у центар за дешифровање у Арлингтону, предграђу Вашингтона. То је био лингвиста Вилијам Волф Вајсбанд (Weisband). Нови шеф ЦИА, генерал Бедел Смит, схватио је да се нешто дешава са системом за дешифровање и обавестио је Белу кућу. Након тога је основана Национална безбедносна агенција, највећа америчка владина обавештајна агенција.

ЦИА је убацила хиљаде агената у Кину и Северну Кореју са намером да подрже непостојећи или измишљени тамошњи покрет отпора. Сви су нестали. Највиши руководиоци на терену, као шеф испоставе ЦИА у Сеулу, и сами су слали измишљене информације.

У пролеће 1951. окупљено је 1.200 севернокорејских избеглица на острву Јонг до (Yong do). Њихов командант је био Ханс Тофте, ОСС ветеран који је боље лагао своје претпостављене него непријатеља. Ови људи су имали три задатка: да прикупљају обавештења, да буду герилски борци и да спасавају оборене америчке ваздухопловце. Нико од њих није преживео, али је Тофте послао одличан извештај о свом успеху.

Из Северне Кореје је 1.500 агената редовно слало извештаје. Њима је руководио шеф ЦИА у Сеулу, пуковник Хени (Haney), који није знао корејски, као ни 200 других Американаца из његове испоставе. Зависили су од локалних агената. Хенија је заменио Џон Лимонд Харт, који је имао искуства са албанским емигрантима у Италији. За три месеца, до краја 1952. године, Харт је схватио да су сви корејски агенти или измишљали извештаје или радили за комунисте.

Бедел Смит, шеф ЦИА, рекао је тада Харту да не може да дозволи да друге гране америчке владе виде како ЦИА није способна да прикупи информације о Северној Кореји, па је Хартов извештај забашурен, а ЦИА је своје упадање у заседу приказала као стратешки маневар.

Следећи шеф ЦИА, Алан Далес, убеђивао је чланове Конгреса да ЦИА контролише значајне елементе покрета отпора у Северној Кореји. Пуковник Келис, шеф за парамилитарне организације, послао је узбуњивачко писмо Белој кући у коме је написао да не постоји покрет отпора под контролом ЦИА. На несрећу стотина палих агената, писмо је послато после рата.

Тако је ЦИА започела своју праксу приказивања неуспеха као победе. На непостојећу „фантомску војску“ је потрошено 152 милиона долара, нешто више од данашње милијарде. Сакривена је чињеница да су скоро све информације о Корејском рату биле исфабриковане или измишљене. На срећу ЦИА, постојале су слабе државе Трећег света, где је Агенција могла да се игра господара судбине и постиже успехе.

Око тебе дише Трећи свет

Прва два таква „успеха“ у тајним операцијама су обарање легално изабраних демократских режима у Ирану и Гватемали.

Приче о Ирану и Гватемали су тужна сведочења грехова ЦИА. То су били рани примери америчких предрасуда о Трећем свету. Многе вође сиромашних земаља су желеле бољи живот за свој народ, а не комунистичку револуцију. У разним државама долазило је до национализације страних предузећа, рецимо нафтне индустрије у Ирану, или аграрне реформе у Гватемали. Такви потези су погађали интересе британских и америчких корпорација, као и са њима повезаних локалних моћника. Американци су сумњичили Совјете да су иза таквих акција. Зато су одобравали тајне операције, често насилне.

Иран је „највећи тријумф ЦИА“. Овако је дипломата Ендрју Килгор (Killgore) који је службовао у Ирану описао државни удар 1953. године. ЦИА се деценијама хвалила да је тадашње свргавање демократски изабране владе у Техерану њен велики успех.

Демократски изабрани ирански премијер Мохамад Мосадек је желео да национализује иранску нафтну индустрију, коју су контролисали Британци. Мосадек је исто тако настојао да власт припада парламенту, Међлису, а не шаховом двору.

Британско-иранска нафтна компанија (AIOC) је 1949. године са шахом Мохамедом Резом Пахлавијем постигла још повољнији уговор за себе. Исте године, шах је покушао да лажира изборе. Започеле су демонстрације, из којих је изникао Национални фронт. Мосадек се наметнуо као вођа те организације. Треба напоменути да комунистичка партија Тудех није била део Националног фронта. Мосадек је до 1951. године постао премијер и потписао је закон о национализацији нафтне индустрије.

Британци су одмах кренули на Мосадека. Њихова борба се одвијала на три колосека. На првом су покушавали да измене закон о национализацији путем међународне арбитраже, на другом су уводили економске санкције Ирану. Трећи колосек ће постати кобан за Иран.

Британци су се спремали да збаце Мосадека са власти. То је требало постићи тајним акцијама, од којих је једна била подршка пробританским политичарима. Њихов кандидат за премијера је чак и пре доласка Мосадека на власт био Саид Зиа Табатабаи. Американци су у почетку подржавали Мосадека и дипломатско решење кризе. Њихова главна брига је била комунистичка Тудех партија.

Од 1948. године су имали тајни програм BEDAMN. За разбијање Тудех митинга су чак ангажовали уличне банде. У оквиру „црне пропаганде“ су настојали да окрену Иранце против Тудеха. Црна пропаганда подразумева да се спроводи компромитујућа акција у име противника. Агенти провокатори су се представљали као Тудех активисти и нападали џамије. ЦИА се временом окренула против Мосадека. У Националном фронту су потплатили неколико вођа да раскину сарадњу са њим.

У новембру 1952. године, британске дипломате су напустиле Техеран. Американци су преузели иницијативу. Важну улогу је одиграо долазак Ајзенхауерове администрације почетком 1953. године. Републиканац Ајзенхауер је своју председничку кампању заснивао на обећањима да ће преокренути млаку политику демократе Трумана према комунистима. Започела је операција „Ајакс“, свргавања Мосадека.

Страх највиших руководилаца ЦИА од иранских комуниста није био оправдан. Специјалисти на терену сматрали су да Тудех нема шансе да преузме власт. Последња демократски изабрана влада Ирана збачена је 19. августа 1953. године, због комунистичке опасности која није била стварна.

ЦИА је и у припремама пуча наставила са црном пропагандом. У Техерану је организовала лажне комунистичке демонстрације да би изазвала страх. Занимљиво је да су за демонстрације против Мосадека регрутовани и дизачи тегова, што нас подсећа на нека наша искуства.

Американци су после пада Мосадека наставили да подржавају ауторитарни режим шаха Мохамеда Резе Пахлавија у Ирану. Дугорочна последица је била лоша за САД. Један од највећих стручњака за ову тематику, Марк Гасиоровски (Gasiorowski) је давне 1987. године, дакле пре Ал Каиде и Исламске државе, поставио следеће питање: „Како се разоткривају мрачне последице тог преврата за интересе САД, човек може само да се запита да ли је то вредело на дужу стазу?“

Ово је наравно реторичко питање. Генерације Иранаца ће одрасти у уверењу да је ЦИА довела шаха на власт. Четврт века касније, Хомеинијева Исламска револуција ће задати један од највећих удараца интересима САД. Тако се привидна „победа“ отелотворена у рушењу режима који није био комунистички, а којом се ЦИА отворено хвалила, претворила у велики амерички пораз.

Доћи ћемо и до седамдесетих, када ћемо више о томе. А временом ће се, како каже Тим Вајнер, човек који је за књигу о историји ЦИА добио Пулицерову награду, хаос са техеранских улица из 1953. године вратити да прогони САД.

Непосредна последица „иранског успеха“ је илузија да ЦИА може својим интригама да лако обара стране режиме. Као што то често бива, „победа“ је приписана њеној мудрости и храбрости, а заборављено је колико је на такав исход утицао стицај повољних околности. Та илузија је посебно скупо коштала Латинску Америку, где су завере ЦИА почеле 1954. године у Гватемали.

Злонамерни нехат у Гватемали

И у Гватемали је главну улогу играо страх од комунизма. Постојала је бојазан да ће пример Гватемале, у којој је у народном устанку 1944. свргнут диктатор Хорхе Убик, заштитник интереса „United Fruit Company“, а 1951. за председника изабран Хакобо Арбенз, постати заразан за остале земље Латинске Америке, посебно за Хондурас и Салвадор.

Арбенз је био близак комунистима и њиховим идејама, али је по начину доласка на власт и понашању на положају био прави демократски председник. Али, додатно је разјарио Американце када је купио товар оружја од чехословачке фирме „Шкода“. За Алана Далеса, шефа ЦИА, то је био доказ да Совјети желе да добију упориште у западној хемисфери. Војска је издала Арбенза и он је збачен.

У САД је овај преврат био поздрављен и величан као права народна антикомунистичка победа. То је Американцима, а посебно ЦИА, дало самопоуздање уверивши их да је лако организовати државне ударе. На Куби ће увидети да то није тако.

Кубанци су пажљиво проучили Арбензове грешке. Че Гевара је јавно говорио да их неће поновити. Иначе, он је за длаку успео да избегне из Гватемале када је пао Арбензов режим. Гватемала је и њега и Кастра „отерала“ још више улево.

Као што ћемо видети у следећих пола века, претерано америчко самопоуздање је тој суперсили наносило доста дугорочне штете. Медијска кампања да је Арбенз „Црвени Хакобо“ и комуниста деловала је у САД, али не и у Латинској Америци. Човек задужен у Стејт Департменту за Латинску Америку, Адолф Берл (Berle) је рекао: „Елиминисали смо један комунистички режим по цену да смо антагонизирали половину хемисфере.“

Неколико година касније, у Гватемали је избио страшан грађански рат, са стотинама хиљада мртвих и милионима расељених. Иначе, то је био први пример уобичајеног крвавог обрасца историје земаља после америчких интервенција. Денисон је израчунао да је грађански рат избио у 40 одсто земаља у којима је тајним операцијама збачен режим.

Рат у Гватемали је трајао 36 година током којих је вршено истребљивање сеоског народа Маја. Ни после тог рата, Гватемала није постала стабилна земља. Рат око дроге тера у избеглиштво стотине хиљада држављана те земље, од који већина покушава да нађе будућност у САД.

Председник Ајзенхауер, па ни ЦИА, нису хтели да својим ударом произведу толику нестабилност. Најгоре од свега је то да су САД, након што су уклонили „комунистичку опасност“, изгубиле занимање за Гватемалу. Поготово их нису занимале суштинске реформе, које би једино могле да зауставе грађански рат. Глеихесес (Gleiheses) их оптужује за „злонамерни нехат“ (wanton criminal negligence). А то је, уосталом, карактеристика многих потеза спољне политике САД.

Из катастрофе у катастрофу        

Колико год уплитања ЦИА у Иран и Гватемалу била морално сумњива, а несумњиво штетна за дугорочне интересе САД, краткорочно су то били успеси. ЦИА је успела да обори владе које је сматрала непријатељским. Веровали или не, у следећих пола века скоро да није био таквих „успеха“, посебно у Европи, где су биле ангажоване највеће снаге ЦИА. У Европи су скоро све акције ЦИА биле плод необавештености, а често су бивале и потпуни дебакл.

ЦИА и остале америчке институције су се накнадно укључивале у немире. За то је најбољи показатељ побуна радника у ДДР-у 1953. године, која је потпуно изненадила ЦИА. Тамо је политика исфорсиране изградње социјализма највише погодила радничку класу. Грађевински радници Берлина су 17. јуна почели демонстрације против превеликих радних норми. Демонстрације су прерасле у генерални штрајк и побуну са пола милиона учесника у 560 градова.

Стејт Департмент је још раније основао међуагенцијски Одбор за психолошку стратегију (Psychological Strategy Board). Овај одбор је крајем 1952. године направио план за психолошко ратовање (PSB D-21). Главна делатност у оквиру овог плана се одвијала у оквиру америчке радио станице РИАС у Берлину, будуће „Слободне Европе“. Међутим, ови психо и други „хладни ратници“ нису имали појма шта се ваља иза брда.

У фебруару 1953. године, четири месеца пред устанак, амерички високи комесар у Немачкој послао је извештај у Вашингтон према коме се источни Немци неће подићи, осим у случају рата. У априлу су службеници америчке амбасаде тврдили да је Улбрихтов режим јачи него икада. Почетком јуна високи комесар је поновио да ДДР режим није у критичној ситуацији.

Емотивни Мађари

ЦИА је по неодговорности и неспособности превазишла саму себе.у мађарској револуцији 1956. године.

У јесен те године имала је само једног агента у Будимпешти који је знао мађарски и звао се Геза Катона. Геза је углавном распоређивао пошту и куповао канцеларијски материјал. Када је започела револуција, он је у извештајима писао оно што је прочитао у новинама. ЦИА није имала појма нити о избијању револуције, нити о совјетској интервенцији.

Када је избила револуција, посебно лошу улогу је одиграла минхенска испостава радија „Слободна Европа“, који је финансирала ЦИА. О штетној улози „Слободне Европе“ је код нас писао Иван Ивањи.

Уредници тог радија за мађарски језик једним делом су били бивши Хортијеви официри. Ова станица је позивала устанике да појачају оружану борбу. Помирљивог Имреа Нађа је непрекидно приказивала у негативном смислу и тако је хушкала на крвопролиће. Они бивши мађарски новинари и уредници који су још живи тврде да су за то одговорна наређења која су добијали од својих америчких шефова, а Американци кажу да су Мађари у редакцији били слободни да сами процењују ситуацију, и често су је лоше схватали.    

Нико у Вашингтону није разумео шта емитује „Слободна Европа“. Али јесу Мађари. Они, као и њихови суседи Срби, воле да мистификују политику. Могу да замислим како по пештанским кафеима тумаче неодговорно радијско хушкање бивших нацистичких савезника као сигнал да Американци долазе у помоћ.

Данас знамо да одговорност за хушкачке говоре „Слободне Европе“ иде до Френка Визнера, човека број три у ЦИА, задуженог за планирање и оркестрирање тајних операција.

Визнер је већ водио пропале акције у Албанији, Украјини и Кореји. Одушевљен правом побуном против комунизма, коју је прижељкивао десет година, он је натерао Била Грифита, старијег политичког саветника радија „Слободна Европа“ у Минхену, да појача пропаганду до крајњих граница. Директор „Слободне Европе“ у Њујорку је послао у Минхен поруку: „Нема више задршки. Немојте се устручавати. Понављам: Немојте се устручавати.“ Хортијеви официри и остали емигранти нису се снебивали.

Увече 28. октобра, дакле у тренутку када се Црвена армија повукла, „Слободна Европа“ позива Мађаре да руше пруге, секу телефонске линије, наоружавају „партизане“, бацају Молотовљеве коктеле на тенкове... Тачно је дато упутство који део тенка треба гађати. Умереног Имре Нађа су оптуживали да је позвао Црвену армију. Њега ће две године касније Совјети стрељати.

Шеф ЦИА Далес је био одушевљен. Он је Ајзенхауеру пренео лажну вест да је 80 одсто мађарске војске прешло на страну побуњеника. Чак и у децембру, месец дана после слома устанка, разговарао је са Визнером о могућности герилске борбе у шумама и урбаној герили.

Крајем децембра, Визнер је доживео свој први нервни слом и доспео је у болницу. Колико је Кјубрик био у праву када је осам година касније снимио филм „Доктор Стрејнџлав“! Да ли је у питању интуиција генијалног уметника, или је слушао гласине по Вашингтону, тек у Кјубриковом филму се ради о генералу који због нервног слома покреће Трећи светски рат.

Френк Визнер није покренуо Трећи светски рат. Само је унесрећио хиљаде пријатеља Америке, од Румуније и Албаније, до Украјине и Кореје. Народ Гватемале, Ирана и Мађарске да и не помињемо.

Чинило се да ће овај пут ЦИА сносити неку одговорност. Немачки канцелар Конрад Аденауер је наложио истрагу о одговорности „Слободне Европе“. Немачке власти су ослободиле радио станицу од оптужби.

Сама ЦИА је спровела своју тајну истрагу. Закључак је био више него чудан:

а) Мађари су у основи емотивни.

б) Ово је била једна емотивна ситуација….

Неке речи и реченице су могле бити извучене из емитовања (да би се подржала идеја) о подстрекавању РФЕ.

Свињарија у Заливу свиња

Неколико дана после слома мађарске револуције, новембра 1956. године, мала група револуционара је организовала искрцавање брода „Гранма“ на Кубу.

Они су били остаци једне раније групе која је 26. јула 1953. године, предвођена Фиделом Кастром, напала касарну Монкада. Напад је пропао, а побуњеници су у затвору основали покрет „26. јули“. Од 82 борца који су кренули из Мексика 1956. године, само је 21 преживело на слободи. Они су се склонили у планински ланац Сијера Маестра, где су уз подршку локалних бораца „ескопетероса“ (људи са сачмарама) за две године оборили диктатора Фулхенсија Батисту.

Сваки љубитељ Кума сећа се како је приказан бег Батисте и његових присталица на саму Нову 1959. годину. Кубанска револуција је обећала земљу сељацима, равноправност женама и црним Кубанцима.

Батистин режим је био корумпиран, суров и криминализован. Батиста је отворено сарађивао са мафијом. Американцима то није сметало док је амерички амбасадор био други, а понекад и први човек Кубе. Опседнути Хладним ратом, сматрали су да је сваки левичарски режим као домино коцкица. Ако комунизам победи у једној земљи, срушиће се читав систем земаља зависних од САД. Зато су Американци покушали да, као у огледалу, понове Сијера Маестру.

Кастро и његови другови нису од почетка били совјетски играчи. Совјетски аутори Зубок и Плешаков тврде да би Стаљин одбацио ове карипске револуционаре за уступак на неком другом месту.

Хрушчов и његово руководство су од почетног неповерења дошли до дивљења брадатим револуционарима који су градили социјализам пред носом највеће светске силе. Владари у Кремљу су ипак били комунисти. Кубанци су им вратили веру да су могуће самосталне револуције.

И Гедис сматра да су у брадатим револуционарима видели наставак светске револуције, у коју су чак и они, овејани опортунисти и властодршци, ипак веровали. То их је водило у разне авантуре по Трећем свету. У дубини њихових окорелих срца је тињао пролетерски интернационализам са комунистичке заставе и из „Интернационале“.

И људи из ЦИА су на почетку били фасцинирани Кастром. Чак су хтели да га наоружају и/или опскрбе новцем. Сам Ајзенхауер био толико уверен у комунистичку природу кубанске револуције да је вршио притисак на обавештајне агенције да по сваку цену нађу доказе о совјетској умешаности. Чак је, по Матијасу, шеф једне испоставе ЦИА у Латинској Америци фалсификовао Кастрову чланску карту Комунистичке партије.

Од почетка 1960. године, ЦИА ради на уклањању Кастра. Прво су ангажовани ветерани удара у Гватемали. Једна идеја је била да се Кастро убије. Тиме се бавио Џек Естерлин (Esterline) један од координатора удара у Гватемали. Ангажовали су мафијаша, неког Варону, да убаци отров у корнет сладоледа за Фидела Кастра. Естерлин је описао Варону као „ниткова, варалицу и лопова“. Варона се касније сусрео са председником Кенедијем.

Друга идеја је била да се спреме кубански борци и убаце на Кубу. План је био да се организује десант, а ако то не успе да одмах обори Кастра, да се побуњеници повуку у планине и даље боре. Дакле, да понове искуство револуционара са брода „Гранма“. Било их је двадесетак пута више од Кастрових људи пет година раније. На папиру и у главама шефова ЦИА, све је изгледало савршено.

Чинило се да је најбоље место за искрцавање Залив свиња. Имали су мапе из 1895. године, те нису знали да је мочварни терен тог залива врло тежак за кретање. Естерлин је схватио да инвазија не може да успе, и у априлу 1961. године је затражио од новог шефа тајних операција ЦИА, Ричарда Бисела (Bissel), да одустане од инвазије. Било је сувише касно.

Кључ за успех инвазије је требало да буде уништење целе Кастрове авијације. Ако неки авион остане, лако ће побити побуњенике. Али, Кенеди је желео удар у тишини, то јест да избегне отворену америчку интервенцију, са видљивим бомбардовањима и бучним десантом. Он је био затечен планом, јер је тек дошао на власт, а толико је средстава већ уложено у припреме. Блисел му је обећао дискретну интервенцију, слагавши да је то могуће извести. Тако је на Кубу полетело само осам авиона.

Далес је лагао председника, убеђујући га да је план за Кубу још бољи од оног у Гватемали, а можда је лагао и себе. У ЦИА су веровали да су пронашли формулу за успех у комбиновању мале групе убачених побуњеника и пропаганде. Занемаривали су извештаје који им нису били по вољи.

Кастро је, итекако свестан искуства Гватемале, био спреман за напад. Он није био малодушни Арбенз. Кубанска авијација и војска су почистиле побуњенике. Гедис каже да је то била монументална катастрофа, упоредива само са оном коју су Британци и Французи доживели на Суецу. 

Гажење „танушне морске латице“

Изабела Аљенде у наслову свог романа Танушна морска латица пореди Чиле, због његовог облика, са морском латицом. Упропаштавање Чилеа можда и није грешка ЦИА, мерено њеним изопаченим критеријумима. У Чилеу је на власт 1973. дошао Аугусто Пиноче, штићеник САД. Иронијом историје, државни удар је збацио левичарског председник Салвадора Аљендеа 11. септембра те године.

Пиноче је, пак, за разлику од Гватемале и Конга, успео да у земљи одржи стабилан десничарски режим. Међутим, деловање ЦИА у Чилеу је велики грех.

Нису пронађени докази да је ЦИА директно учествовала у војном пучу, али је, као и целокупна америчка администрација, све учинила да ослаби и дестабилизује Салвадора Аљендеа. То траје од раних шездесетих година. После Кастрове победе, Американци у сваком левом режиму виде комунистичку опасност, па и у демократском и просперитетном Чилеу, у коме од 1932. године влада узорна демократија, и у коме никада није било војне хунте.

Један од најзанимљивијих подухвата у дестабилизацији чилеанске левице је био пројекат „Камелот“. Овај пројекат је био највећи појединачни грант за друштвене науке додељен до тада. Он је требало да истражује спречавање нереде у земљама у развоју, пре свега у Латинској Америци. Чувени норвешки научник Јохан Галтунг, који је био на истраживању у Чилеу, јавно је осудио „Камелот“. Чилеанска лева штампа је једва дочекала да покаже подмуклу природу империјализма Јенкија, који не преза ни од тога да упрегне научнике у своју машинерију.

Уз све напоре ЦИА да се Аљенде прикаже као непријатељ демократије у Чилеу, он је тесно добио председничке изборе 1970. године. За Никсонову администрацију Чиле је био гори изазов од Кубе. Кисинџер је тада изјавио: „Не видим зашто би пустили да земља постане марксистичка само зато што је њен народ неодговоран.“

САД су дестабилизацију Аљендеа покушали на више фронтова. ЦИА је смислила „Колосек Један“ и „Колосек Два“.

„Колосек Један“ је подразумевао економску и друштвену дестабилизацију Чилеа. На мети су били чилеанско друштво и економија. Агенција је платила искусне новинаре да блате Аљендеа. На економском фронту, Американци су обуставили помоћ, инвестиције и кредите. Поседовали су највећи део чилеанског спољног дуга. Уценом да Чиле одмах исплати дуг, Американци су погоршали економску ситуацију у земљи. Истовремено, САД су обилато помагале чилеанску војску, да би она била оруђе њиховог утицаја. Одмах после удара, Америка је повећала помоћ Чилеу.

„Колосек Два“ је била тајна стратегија државног удара, за коју није знао ни амерички амбасадор у Сантјагу.

Пад Аљендеа је на локалу можда био успех ЦИА, али је глобално нанео велику штету угледу Сједињених Држава. Једна друга прича ће показати потпуни превид ЦИА. Њој су се свуда привиђали ружичасти слонови марксистичке претње. Можда је зато потпуно превидела сасвим другачију претњу, верску револуцију. 

Скривени имам

„Скривени имам“ је за многе шиитске муслимане Махди, спасилац који долази на Судњи дан. Он је жив, али се крије. Мимо те есхатолошке приче, постојао је један имам, Рухолах Хомеини, који је оборио највећег савезника САД у средњој Азији.

Ирански шах Мохамад Реза Пахлави био је миљеник Американаца. Он је спроводио секуларну модернизацију, коју је звао „бела револуција“. И поред одређених успеха у модернизацији земље, народ га није заволео. Никада му нису опростили то што је на власт враћен уз помоћ САД, државним ударом против демократски изабраног премијера Мосадека. На демонстрацијама је једна од парола била: „Смрт америчком шаху.“

Осим тога, Шахов режим је био корумпиран и суров. Око 4.000 породица је купило „кајмак“ од извоза нафте, а огроман број Иранаца живео је у тешком сиромаштву. То је огорчило и стару и нову средњу класу.

Шахова страшна тајна полиција САВАК терорисала је народ, посебно интелектуалце и медије. Од 1971. године студенти су организовали урбану герилу, која је нападала полицију и режимске функционере. САВАК је одговорио повећаном репресијом. У једном тренутку је било више од 10.000 политичких затвореника.

Између осталог, тајна полиција је достављала медијима списак тема о којима је било дозвољено писати. До 1975. године, 90 одсто часописа је било затворено, да би се јавност окренула малобројним режимским гласилима. Од краја 1977. године, побуњеним студентима су се придружили и улема и моћни трговци са техеранског Великог базара.

ЦИА је, по обичају, потпуно оманула у обавештајној процени. Немири су избили јануара 1978. године. Неколико месеци раније, у августу 1977. године, ЦИА предвиђа да у скорој будућности неће бити радикалне промене у иранском политичком понашању. И у августу 1978. године, Агенција сматра да Иран није у предреволуционарној ситуацији. Амерички војни аташеи у Техерану су се бавили трговином оружјем, уместо сакупљањем података.

Два и по месеца пре фебруара 1979. године и тријумфалног повратка Хомеинија у Иран, 20. новембра 1978, ЦИА шаље извештај у коме се тврди да Хомеини у земљи неће моћи да се стабилизује и да ће га заменити неки левичарски режим или војна диктатура.

Једино је била тачна последња реченица у овом извештају: „Нема преседана у иранској историји за оно што Хомеини жели.“ Што се тиче прогноза за будућност, омашили су најмање 45 година.

Нису мислили на Берлин

Берлин, подељен зидом, био је епицентар Хладног рата. ЦИА ипак није разумевала дубину кризе совјетског система нити промену коју је донео Горбачов.

У извештају из децембра 1988. године, Агенција је тврдила да реформска политика Горбачова не доноси ништа ново. У време потпуног слома совјетске привреде, ЦИА је редовно извештавала о расту привреде СССР-а. Када је у пролеће 1989. године почео распад Совјетског Савеза, Форт Ленгли није ништа знао о томе јер су информације сакупљали на основу локалних новина совјетских република, које су стизале са три недеље закашњења.

Када је Берлински зид падао, те новембарске ноћи 1989. године шеф совјетског одељења тајне службе Милт Бирден (Bearden) је седео у централи и запањено гледао Си-Ен-Ен. Бирден је, иначе, био један од најуспешнијих руководилаца ЦИА, што је показао у авганистанском рату против Совјета.

У том тренутку, 9. новембра 1989. године, признаје Бирден, ЦИА нема ниједног агента у Источном Берлину и Москви. Сви су били похватани. Он те 1989. године није знао ни да је високи функционер Агенције Олдрич Ејмс (Aldrich Ames) издао све агенте ЦИА у Совјетском Савезу. Ејмс је ухапшен 1994. године у свом „јагуару“. Нико пре тога није посумњао зашто он живи тако луксузно.

Ејмс је био татин син, јер му је отац радио у Агенцији, пијанац и неспособњаковић. Ипак је 1985. године постао шеф ЦИА за Источну Европу и СССР, па је знао све америчке агенте у том крају света. И све их је одао.

Сви ови примери показују да је упркос вери Илије и Ђуре Чворовића у свемоћ ЦИА, ова агенција имала врло мало успеха и у обарању режима који јој нису били по вољи, и у спасавању својих миљеника.