Интелектуалци на власти: Улога начитаних револуционара у државним превратима

Управо сам завршио с читањем кратке књиге Николаја Бухарина „Економска теорија класе рентијера“, објављене 1914. године. Његова идеја је била веома добра. У време уздизања наизглед победоносне маргиналистичке револуције која је тврдила да се вредност одређује њеном граничном корисношћу, а не друштвено неопходним радом, Бухарин је као марксиста преузео на себе да одговори аустријској школи и Џону Бејтсу Кларку.

То је била добра идеја, јер је то уједно било време рентијерског капитализма, чијим преференцама је изгледа нова теорија била углавном намењена. Отуда и „класа рентијера“ у наслову. Такође, то је било у складу са марксистичким приступом о не-неутралности политичке економије. Постојала је једна пролетерска и научна политичка економија, а онда и остале „вулгарне“ политичке економије које је у створила буржоазија да би изразила своја гледишта и одбранила своје привилегије. Чини се да је теорија која ставља акценат на корисност била савршено прикладна за такву сврху, нарочито у епохи  „секача купона обвезница за њихово уновчавање“ на врхунцу њихове економске моћи.

Бухарин је одлучио да као свог главног противника нападне Бем-Баверка, једну од главних личности аустријске школе (чија је предавања Бухарин похађао у Бечу око 1910. године), а такође и личност која је оштро критиковала Маркса након објављивања трећег тома „Капитала“. Наиме, Бем-Баверк је 1896. године објавио заједљиву књигу о Марксу, преведену на енглески под насловом „Карл Маркс и крај његовог система“.

Дакле, Бухарин је одлучио да убије две муве једним ударцем: да покаже ненаучну природу концепције вредности засноване на корисности, и да узврати ударац Бем-Баверку. Међутим, његова књига не испуњава ове циљеве. Два су разлога за то, помало парадоксална. Списи Бем-Баверка, које Бухарин цитира in extenso, у великом делу су толико нејасни, неспретни, чак и глупи („[у капитализму и подели рада] сваки произвођач производи само неколико артикала, али далеко више него што му је потребно за његове личне потребе“), или потпуно неразумљиви („када су цене и симултане врсте различитих добара заједничке, сматра се да би губитак до кога долази у оквиру одређеног типа проузроковао да релативно важнија потреба не буде задовољена, него [или тада?] ако би набавну цену заменског примерка требало узети због задовољења других потреба“; ха?), да чак и њихова критика постаје таква. У ствари, често је тешко разумети шта Бем-Баверк уопште покушава да каже. Ипак, и поред тога Бухаринов стил је догматичан у његовој одбрани марксизма и често превише ситничав. Тако се два противника на неки начин поништавају, што не доприноси великом читалачком ужитку.

 У једној занимљивој тачки, коју ће много касније реактуализовати чувена „кембриџска контроверза“, Бухарин примећује да вредновање капитала претпоставља познавање каматне стопе за коју се пак претпоставља да је изведена из веће продуктивности „околних” (капитално интензивнијих) производних процеса.

Човек би готово пожелео да су посао оспоравања Бем-Баверкових аргумената преузели Маркс (који наравно тада више није био жив) или Лењин. Да је то учинио Маркс, и ми и Бем-Баверк били бисмо почашћени иронијом; да је то био Лењин, то би било са оштрим и заједљивим коментарима. Само у неколико наврата Бухарин успева да скупи довољно сарказма како би исмејао Бем-Баверка и Аустријанце; тако у једном изванредном пасусу он наводи омиљене примере Бем-Баверка и Менгера којима ови објашњавају цене у капиталистичкој привреди: „житељи прашума“, „становници оазе“, „изоловани сељак“, „ напаћени бродоломници“, „народ опседнутог града“, и мој лични фаворит: „кратковиди појединац на пустом острву“.

Бухарин је можда био превише увиђаван, или једноставно није био тако добар писац. Међутим, нема сумње да је он веома образована особа, чак и ерудита.

Ова последња чињеница, у недостатку заиста занимљивих аргумената у његовој књизи, навела ме на размишљање о људима изузетне интелектуалне снаге које револуције доводе на политички врх. То је био случај са Америчком револуцијом, када се чинило да су се интелектуалне фигуре попут Вашингтона, Џеферсона, Медисона, Адамса и Хамилтона појавиле готово ниоткуда. То важи и за Француску револуцију са Робеспјером, Дантоном, Мараом, Сен-Жистом. А такође је важило и за Руску револуцију. Верујем да је важило и за Кинеску револуцију (чије вође, осим Маоа и Џоу Енлаја, мање познајем), а вероватно важи и у случају Иранске револуције.

Али да се вратимо на руске револуционаре: сви они су много писали, читали још више, и генерално, чини се, имали су ниво знања далеко изнад својих савременика (нереволуционарних лидера), па чак и много изнад оних који нама данас владају. Које су то историјске књиге, полемичке трактате или есеје написали данашњи председници и премијери, а о краљевима и краљицама да и не говоримо? Обамина књига „Снови мога оца“ је изузетак, али то је изузетак зато што Обама пре ње није написао ништа значајно. Међутим, остали нису написали ништа вредно помена, а чак и ако су потписали неке књиге, сматрања у њима су небитна и често су их написали „гоустрајтери“ (тешко је наћи гору комбинацију).

Будуће вође Октобарске револуције били су скоро без изузетка озбиљни интелектуалци. Погледајте састав бољшевичког Политбироа 1919. године: Лењин, Троцки, Стаљин, Зиновјев, Камењев, Бухарин, Калињин и Крестјански. Лењин и Троцки су написали десетине књига и есеја (довољно је погледати њихове библиографије на Интернету; протежу се на неколико страница), а неке дела (попут Лењинове књиге „Развој капитализма у Русији“ или дела Троцког „Изневерена револуција“ и „Мој живот“), су првокласна. Троцки је, наравно, био и новинар веома оштрог ока, као и књижевни критичар. Зиновјев и Камењев (наизглед, заувек у пару) били су одлични публицисти. Стаљин је био исмеван због свог намерно сколастичког и догматског стила и његови списи заиста су страшно досадни, чак иако су поруке пренете јасно и намерно једноставно. Дакле, у његовом случају то није високоинтелектуална литература, али Стаљиново одлично познавање књижевности, историје и војне стратегије није спорно – ту несумњиву чињеницу му признаје чак и његов највећи противник, Черчил.

Проблем је, међутим, у томе што је сва та интелектуална моћ често била погрешно коришћена, или је можда била чак и контрапродуктивна, јер је лидерима давала осећај супериорности и ароганције, наводећи их у заблуду да поверују да се друштва могу преобликовати, трансформисати одоздо на горе, чистом снагом интелектуалне воље. И заиста, на крају је један од најпаметнијих међу Бухариновим колегама – Стаљин – био тај који је наредио Бухариново погубљење. Дакле, колико год интелектуалци били изванредни као појединци, то што су постали вође није било добро за земље којимa су владали. Да ли бисмо боље прошли са мање начитаним вођама, лидерима потврђене осредњости? Можда.

PS. Написао сам овај есеј 2014. Сада га поново објављујем пошто ће се мој следећи текст бавити Лењином из 1917. (Држава и револуција) и Лењином из 1922. (Говор на Једанаестом конгресу Руске комунистичке партије (бољшевика)). Дела Бухарина и Лењина би можда требало читати напоредо.