Свемирски телескоп за милијарду галаксија: У потрази за тамном енергијом и новим Земљама

Пројекат телескопа „Ненси Грејс Роман“ започет је 2010. године. Најпре је био познат под именом WFIRST, скраћеницом од Wide Field Infrared Survey Telescope (широкоугаони инфрацрвени космички телескоп), да би 2020. године био назван по Ненси Грејс Роман (1925-2018), првој главној астрономкињи НАСА-е и првој жени на извршном положају у овој агенцији.

Ненси Грејс Роман упамћена је као врхунски астроном, одличан менаџер и велики заговорник ширег учешћа жена у истраживању космоса. Учинила је доста да премости јаз и нездраво ривалство између две групе астронома: оних који су космос посматрали из земаљских опсерваторија и оних који су се ослањали на космичке сонде.

Надимак „мајка Хабла“ добила је захваљујући својој пионирској улози у пројектовању најчувенијег свемирског телескопа. Због тог надимка није била нарочито срећна јер је сматрала да се тиме умањује учинак других, који су такође радили на истом пројекту.

Едвард Вајлер, астроном који је овај надимак исковао, сматра, међутим, да је он сасвим на месту: „Млади научници који су изградили своје бриљантне каријере на материјалу који им је обезбедио 'Хабл' нису свесни ко им је, заправо, то омогућио. Ненси Грејс Роман је била особа која је око идеје Хабловог свемирског телескопа организовала научну заједницу а затим убедила Конгрес да обезбеди финансијска средства. Њена визија уткана је у скоро све што је НАСА урадила током неколико наредних деценија.“ 

Иза огледала

НАСА је 2010. пројекат овог телескопа ставила на списак мисија највишег приоритета у наредној деценији, али питање је да ли би он био успешно приведен крају да две године касније НАСА од Националне извиђачке службе (NRO) није на поклон добила главно огледало пречника 2,4 метра. Огледало је првобитно било намењено шпијунском сателиту од кога се одустало, тако да НАСА није морала да уложи ни цент у развој главне телескопске компоненте.

По својој величини, ово огледало упоредиво је са величином примарног огледала на космичком телескопу „Хабл“, али има око 100 пута шире видно поље са скоро идентичним нивоом детаља. Огледало је, са друге стране, било значајно веће од планираног, што је имало контрадикторне импликације: научни потенцијал мисије значајно је порастао, али се остварена финансијска уштеда брзо истопила на конструкцију пратећих елемената који су морали да постану већи и комплекснији.

У конструкцију телескопа са преко милион делова било је укључено на хиљаде инжењера. Телескоп, централна шасија, инструменти, термички штит и соларни панели, сви ти делови конструисани су и тестирани засебно, на удаљеним локацијама. Цео процес био је мучно спор, нарочито током пандемије ковида када су прекинути бројни ланци снабдевања а велики број радника отишао на боловање. НАСА је те 2020. година морала да инвестира додатних 400 милиона долара само да би пројекат одржала у животу.

Највећа опасност, ипак, дошла је од стране политичара, пре свега Доналда Трампа који је у предлогу буџета за фискалну 2019. годину тражио да пројекат буде ликвидиран јер је сматрао да НАСА може много паметније да искористи 3,2 милијарде долара планираних за телескоп.

Иако су неке независне процене дигле овај износ на 3,6 милијарди, Конгрес се супротставио председниковој намери и сачувао пројекат. Трамп, наравно, није одустао: само годину дана касније покушао је исту ствар – да телескоп елиминише из буџета планираног за 2020. годину са образложењем да НАСА треба да се фокусира на комплетирање енормно скупог телескопа „Џејмс Веб“. Од тога није било ништа јер се Конгрес по други пут „попречио“ испред свог председника.

Злопамтило или не, Трамп је морао да сачека свој други мандат и 2025. годину како би поново запретио кресањем буџета предвиђеног за астрофизичке пројекте са 7,3 милијарди долара на свега 3,9. Ово би дефинитивно угрозило конструкцију телескопа који је у том тренутку већ прогутао скоро 3 милијарде долара и био углавном комплетан. Срећом, Конгрес уме да се инати баш као и Трамп: конгресмени још једном нису били расположени да спроводе Трампове мере штедње на уштрб врхунске науке, те је пројекат завршен,

Укупни трошкови ове мисије се процењују на око 4.3 милијарде долара, што представља скоро половину буџета уложеног у значајно већи телескоп „Џејмс Веб“.

Новинари су мало пожурили са тврдњом да ће нови телескоп превазићи оно што су већ постигли „Хабл“ и „Џејмс Веб“, али то није ни делимично тачно. Овај телескоп је нешто сасвим друго за нешто сасвим треће. Рецимо, „Џејмс Веб“ је телескоп који је специјализован за посматрање неба у инфрацрвеном светлосном подручју. „Ненси Грејс Роман“, са друге стране, користи видљиву светлост и мањи, почетни део инфрацрвеног спектра. 

Лансирање и коментари

Телескоп је коначно склопљен у једну целину у летачком центру „Годард“ у Мериленду крајем 2025. године. Након што су обављени сви потребни тестови (отпорност на вибрације, ниске температуре, вакуум и акустичне феномене карактеристичне за полетање), телескоп је транспортован у Флориду и припремљен за полетање.

Иако је лансирање, због константног кашњења, било иницијално предвиђено за 2027. годину, завршне операције ишле су тако глатко да је велики део изгубљеног времена повраћен. Лансирање је успешно обављено са Флориде у недељу 30. августа, ракетом „Falcon Heavy“ Маскове компаније „Space X“.

Врхунска је иронија да је НАСА прве честитке након успешног лансирања добила управо од Доналда Трампа који је читав догађај гледао из свог кабинета: „Човече, баш је изгледало спектакуларно на ТВ-у“, рекао је сарадницима.

Обраћајући се одмах затим преко телефона Џареду Ајзакмену (директору НАСА) и Илону Маску, рекао је егзалтирано: „Џаред, Илон, радите фантастичан посао, ја сам тај који вам обезбеђује потребан новац.“ А онда није пропустио прилику да „скромно“ похвали и самог себе (а кога би другог): „Посетио сам свемирски центар 'Кенеди' 1996. године: нигде никог, трава је расла кроз пукотине у бетону на узлетишту. Центар је био буквално затворен. А сад, погледајте, поново смо најјачи. Нај-ја-чи! Ви сте најјачи у космосу а ми смо најјача држава на свету.“ 

Истине ради, Свемирски центар „Кенеди“ био је затворен 2016. године само два дана, и то због тадашњег урагана „Метју“. А пројекат је комплетиран не захваљујући Доналду Трампу него упркос њему.

Ка другој Лагрaнжовој тачки

Телескоп је тренутно на путу до такозване „Лагранжеве тачке 2“ (L2), исте оне у којој се већ налази „Џејмс Веб“.

Лагранжеве тачке су места у Земљиној околини у којој се гравитационе силе Земље и Сунца суперпонирају на врло специфичан начин: космичка летелица смештена у близини Лагранжеве тачке може такорећи без утрошка горива да одржава фиксан положај у односу на Земљу и Сунце. Иако постоје четири овакве тачке, само је поменута L2 од неког практичног значаја: налази се на правцу Земља-Сунце, на око 1,5 милиона километара иза Земљине орбите.

У тој тачки телескоп може истовремено да „окрене леђа“ и Земљи и Сунцу и тако елиминише њихов сјај. Овим се додатно елиминише и топлотно зрачење ова два небеска тела које погубно делује на квалитет осматрања у инфрацрвеном делу спектра.

Новинари су мало пожурили са тврдњом да ће нови телескоп превазићи оно што су већ постигли „Хабл“ и „Џејмс Веб“, али то није ни делимично тачно. Овај телескоп је нешто сасвим друго за нешто сасвим треће. Рецимо, „Џејмс Веб“ је телескоп који је специјализован за посматрање неба у инфрацрвеном светлосном подручју. „Роман“, са друге стране, користи видљиву светлост и мањи, почетни део инфрацрвеног спектра. 

Потрага за резервном планетом

Један од примарних циљева телескопа „Роман“ јесте да трага за егзопланетама, тј. планетама које не припадају нашем Сунчевом систему већ орбитирају око других звезда у нашој галаксији. Иако смо до сада открили на стотине таквих планета, број оних које личе на Земљу, које могу да представљају оазе живота у негостољубивом космосу, релативно је мали. Управо ту нови телескоп треба да да велики допринос.

Зашто су егзопланете битне? Ако посматрамо само планете у нашем Сунчевом систему, ми видимо тек један тренутак у њиховој еволуцији и можемо само да нагађамо каква ће бити њихова будућност. Гледајући друге планете у другим системима можемо паралелно да пратимо разне фазе планетарне еволуције и истовремено добијемо одговор на нека важна питања:

Колико је наш систем посебан? Колико планета има атмосферу, магнетно поље, стеновиту површину, један или више природних сателита? Колико планета налик на Земљу има у нашем космичком суседству? Да ли нека од њих има атмосферу чији састав указује на „биолошки потпис“, утицај живих организама?

И све то води ка оном главном, ултимативном питању: „Да ли смо сами у космосу?“

Како се откривају егзопланете? Тај задатак је, са техничке стране, екстремно изазован јер су планете неупоредиво мање од звезда око којих круже. Гледано са Земље, те планете су толико близу матичне звезде да су, најчешће, потпуно сакривене у њиховом сјају. Много је лакше усликати комарца који нервозно обиграва око екстремно сјајне уличне лампе са растојања од неколико стотина километара.

И поред тога данас постоји бар десетак у пракси потврђених начина детекције екстра-соларних планета. 

Како гледати 

Један од најефикаснијих и најлакше разумљивих је метод транзиције. Ако неким јако осетљивим инструментом посматрате удаљену звезду и ако између вас и звезде промакне планета која кружи око ње, инструмент може да уочи скоро неприметно смањење сјаја звезде током времена транзиције. У случају планете величине Јупитера која пролази испред Сунца то смањење сјаја износи око 1%. Ако је планета много мања, попут Земље, учинак је много скромнији, једва 0,008%.

Метода је далеко од савршене јер један облак гаса или прашине може да има скоро идентичан учинак као и читава планета. Зато једна транзиција никад није довољна – потребно је да се исти резултат периодично понавља, уз независну проверу, обично коришћењем других средстава. Уз то, метода има смисла само ако орбита планете пресеца нашу линију посматрања и ако је планета довољно велика, што се догађа у, отприлике, 1% случајева.

Приликом транзиције, део светлости звезде пролази кроз атмосферу планете тако да је из „помешаног“ спектра могуће закључити од чега је начињен планетарни гасовити омотач. До сада смо тако на тим далеким световима успешно детектовали водену пару, метан, угљен-диоксид, натријум, калијум...

Друга метода још је суптилнија. Обично замишљамо да планета кружи око много масивније, непомичне звезде, али у стварности и звезда и планета круже око заједничког центра масе који је неупоредиво ближи звезди него планети. У једном таквом „дуету“ матична звезда није апсолутно непомична тако да се њено кретање може открити коришћењем „Доплеровог ефекта“: док се креће ка нама, боја звезде помера се ка плавом делу спектра, док се креће у супротном смеру – ка црвеном.

Те једва приметне промене боје звезде указују на присуство непознатог, масивног пратиоца. У идеалном случају, осциловање звезде око центра масе може се директно детектовати праћењем њеног положаја.

Трећа метода заснива се на познатој чињеници да гравитационо поље деформише простор, самим тим и путању светлости. Замислите удаљену звезду испред које, игром случаја, пролази нека масивна звезда. Та масивна звезда својом гравитацијом, попут неког големог сочива, криви путању светлости коју емитује звезда из позадине. Гледано са Земље, звезда у позадини накратко постаје већа и сјајнија. Ако се око ње налази неки планетарни пратилац, рефлектовано светло са удаљене планете на Земљи ће бити детектовано као изненадни, додатни пораст сјаја матичне звезде.

За разлику од прве две методе које најчешће детектују огромне планете које круже на малом растојању од своје звезде, ова метода може да детектује мале планете на врло удаљеним орбитама, чак и „лутајуће“ планете које немају своју матичну звезду.   

Ту је, на крају, и могућност директног осматрања. Да би тако нешто било могуће, неопходно је блокирати бљештаву светлост звезде око које планета кружи посебним инструментом као што је коронограф. Метод је ефикасан у случају младих, топлих и великих планета које се крећу по довољно широким орбитама.

Предност ове методе је што истовремено омогућава коришћење спектрометра чиме се може утврдити хемијски састав атмосфере. За разлику од других метода који присуство планете утврђују индиректним путем, коронограф даје опипљив доказ: јасан снимак који не тражи додатну потврду.

Један такав коронограф налази се и на управо лансираном телескопу. Овакав инструмент није претходно коришћен у космосу тако да се, у неку руку, његова употреба може сматрати експерименталном.

Ако учинак (број новооткривених планета) буде задовољавајући, нека напреднија варијанта инструмента наћи ће се на наредној мисији која ће се искључиво бавити снимањем и детаљном анализом егзопланета на којима постоје оптимални услови за развој живота.   

Где је и шта је тамна материја

Други примарни задатак телескопа је да мапира дистрибуцију и еволуцију тамне материје у космосу. Шта је тамна материја и како уопште знамо да она постоји иако ниједан досадашњи покушај да је „опипамо“ и утврдимо природу честица од којих се она састоји није уродио плодом?

Тамна материја помињана је још тридесетих година прошлог века, али неког напретка није било све до почетка седамдесетих када је Вера Рубин, користећи телескоп пречника два метра и врло осетљив спектрограф који је конструисао њен колега Кент Форд, кренула да мери брзине кретања звезда око центра Андромеде, нама најближе галаксије.

Практично све галаксије ротирају око свог центра и закони физике које је емпиријски формулисао Кеплер а математички их касније потврдио Њутн, налажу да се звезде ближе центру крећу брже од оних на галактичкој периферији. Уосталом, тако је и у Сунчевом систему: Земља се око Сунца креће брзином од око 30 km/s, док у случају Јупитера који је пет пута удаљенији та брзина износи свега 13 km/s.   

Вера Рубин покушала је да докаже да слична законитост важи и у галактичким размерама, али су резултати мерења били у тоталном нескладу са очекивањима: показало се да звезде на галактичкој периферији имају брзину која је практично истоветна са оном које имају звезде ближе центру Андормеде.

Штавише, брзина периферних звезда била је тако велика да би све оне одавно напустиле галаксију и завршиле у околној „космичкој пустињи“ да их нека невидљива сила и даље није држала на окупу. Та додатна гравитациона сила могла је да потиче само од неке непознате врсте материје која се на снимцима не види, али дефинитивно мора да постоји. 

Шта данас знамо о тајној материји?

Иако већ скоро читав век сакупљамо доказе о њеном постојању, све до сада прикупљене чињенице могле би да стану на један лист папира. Данас знамо да у космосу има бар 5,5 пута више тамне материје него оне „класичне“, која емитује светлост и коју добро познајемо из свакодневног живота.

Структура космоса на највећој скали у садашњем тренутку еволуције подсећа на паукову мрежу чији облик диктира концентрација тамне материје дуж њених нити и чворова. Класична материја једноставно прати невидљиви „скелет васионе“ који је формирала тамна материја згушњавајући се током много милијарди година и остављајући за собом големе празнине у космичком ткању са једва пар атома водоника по кубном метру.

Али, од чега је тамна материја састављена? Која честица чини њену основу и које су њене особине? Ми о томе не знамо ништа. 

И поред чињенице да су данашњи детектори милионима пута осетљивији од оних из прошлог века, да су научници испробали много концепцијски различитих начина детекције, ниједан досадашњи експеримент није успео да ухвати ниједну градивну честицу тамне материје.

На основу тога једино можемо да закључимо да су у питању честице које, осим посредством гравитације, веома слабо интерагују са околном материјом — ако са њом на било који други начин уопште интерагују.

У теорији ове честице најчешће се означавају скраћеницом „WIMP“ („Weekly Interacting Massive Particles“) јер претпостављамо да се ради о релативно инертним, масивним честицама које „не воле друштво“, које се споро крећу (па се зато сматрају „хладним“) и које су ту још од самог почетка васионе.

Постоје и неке друге теорије: да се ради о (такође непотврђеним) честицама познатим као „аксиони“, да су у питању минијатурне црне рупе које су биле честе у раним фазама космичке еволуције, тамни фотони, стерилни неутрини...

Има и „неверних Тома“ који сматрају да је тамна материја обичан мит (то би објаснило зашто је до сада нисмо експериментално детектовали) и да се аномалије у крeтању звезда и галаксија које уочавамо на огромним просторним скалама могу објаснити модификованим законом гравитације који се, у тривијалним случајевима, своди на онај добро познати, Њутнов.

Ипак, доминантан став у научној заједници је да тамна материја заиста постоји. Од свих теорија које објашњавају осмотрено кретање звезда у галаксијама и галаксија у кластерима, затечену структуру космоса, позадинско зрачење као „ехо“ давног „Великог праска“, снимке далеких галаксија налик на слике из калеидоскопа – теорија која се заснива на постојању тамне материје далеко је најједноставнија. 

Мапирање свега

Како ту телескоп „Роман“ може да помогне?

Ни он не може да види тамну материју, али може да утврди њено присуство коришћењем тзв. „microlensing“ ефекта.

Када светлост удаљених галаксија пролази поред облака тамне материје, њена гравитација закривљује путању светлости као гигантско гравитационо сочиво. На снимку телескопа слика галаксије може да буде увеличана, изобличена, мултиплицирана на најразличитије начине.

У највећем броју случајeвa дисторзије у слици су минималне, тако да један снимак неке галаксије не значи ништа. Али захваљујући свом огромном огледалу и широком видном пољу, телескоп може за релативно кратко време да услика велики део неба са више стотина милиона галаксија. Када се детектована изобличења у снимцима измере и статистички обраде могуће је направити тродимензионалну мапу дистрибуције тамне материје у космосу.

 И не само то – гледање у небо је гледање у прошлост. Ако посматрате галаксију која је 10 милијарди светлосних година далеко, ви не видите како она изгледа данас већ како је изгледала када је светлост са ње кренула на пут. Ако фокусирате телескоп на удаљене објекте добићете дистрибуцију тамне материје из дубоке прошлости.

Другим речима, тродимензионална мапа тамне материје имаће и своју временску осу: видећемо како је тамна материја еволуирала од раних дана космоса када је она била много хомогенија, са врло малим варијацијама у густини, до данашњих дана када је она сконцентрисана у нитима гигантске паукове мреже.

Тако добијени модел директно може да укаже и на праву природу честица од којих је тамна материја начињена и усмери потрагу за њима на прави колосек. 

Од чега се састоји ништа

О тамној материји не знамо практично ништа, а о тамној енергији још мање. У серијалу „Ратови звезда“ постоји мистериозна „сила“ која испуњава читав космос, која има своју добру и лошу („мрачну“) страну, тако да свако може да бира којом ће силом и у које сврхе да се служи.

„Сила је оно што џедају даје снагу, поље енергије које стварају сва жива бића. То поље нас окружује, оно нас прожима, оно држи галаксије на окупу“, каже Оби-ван Кеноби Луку Скајвокеру.

У једном свом аспекту, тамна енергија заиста личи на Лукасову „силу“: она је свеприсутна, постоји и тамо где нема никакве материје, али нема свој „џедајски“ аспект: не зависи од наше воље, од живог и неживог света, нити се може сакупити или употребити на било који начин. Она постоји, јер су њени ефекти мерљиви, али је недодирљива и неухватљива.

По својој прилици, она је есенцијални састојак празног простора, садржај онога што обично означавамо као „ништа“ (и доказ да „ништа“, заправо, не постоји). Њена основна особина је такозвани „негативни притисак“, нешто што тера простор да се шири.

Космос личи на лопту за плажу која се, супротно интуицији, лакше надувава што је више напумпана. Како се простор шири и тамна енергија расте, самим тим и ширење космоса има тенденцију убрзавања.

Космичка материја се том ширењу опире гравитационом силом: сва тела у космосу међусобно се привлаче, и ако би брзина ширења била довољно мала, гравитација би на крају однела превагу: космос би временом колабирао у сингуларитет, у тачку бесконачне густине из које је, претпостављамо, некад давно настао „Велики прасак“. Васиона би направила пун циклус. 

До краја свемира

Две групе научника су током 1998. године мериле брзину експанзије космоса посматрајући удаљене супернове, колосалне експлозије звезда на крају свог живота. Закључак је био недвосмислен: експанзија космоса се успоравала све до пре 5 или 6 милијарди година.

А онда се десило нешто спектакуларно: космос је постао довољно велики да тамна енергија у њему надвлада снагу гравитације и постане доминантни фактор. Васиона је почела да се шири све брже, њен раст поприма експоненцијални карактер.

Ако се ова „галопирајућа“ експанзија настави (сценарио познат као „Big Rip“ или „велико цепање“), растојања у космосу временом ће се толико повећати да у једном тренутку више нећемо видети ниједну другу галаксију. Затим ће нам из видокруга нестати звезде Млечног пута, планете у Сунчевом систему, Месец, да би на крају, у делићу секунде, ширење простора разорило Земљину куглу, нас и атоме од којих смо састављени. У овом космолошком сценарију растојање између било које две честице у космосу постаће бесконачно велико, престаће свака интеракција између њих.

Кад нема интеракције, нема ни догађаја, а без догађаја нема ни времена – космос ће доживети своју коначну, неповратну смрт.

Тамна енергија неспорно доминира космосом. Према неким прорачунима, ако ту енергију конвертујете у масу испада да је космос сачињен од 5% материје коју добро познајемо (водоник, хелијум и други елементи), 27% тамне материје и 68% тамне енергије.

Загледани смо у звезде, али и даље не знамо од чега је начињено 95% универзума. И ту долазимо до трећег главног научног циља телескопа „Роман“: с обзиром да је тамна енергија карактеристика празног простора, нема ту шта да се „мапира“. Али може да се провери оно што наслућујемо. 

Улога „Романа“

Као што смо већ поменули, мерења током 1998. године показала су да се космос убрзано шири али су та мерења била заснована на посматрању супернова (звезданих експлозија) тачно одређеног типа: на основу измереног сјаја супернове могуће је довољно прецизно измерити растојање до галаксије којој супернова припада.

На основу спектра супернове могуће је утврдити и колико се космос „раширио“ од тренутка експлозије па до данас. Ако имате довољно оваквих осматрања можете да установите директну везу између старости космоса и брзине његове експанзије.

На жалост, такве супернове су ретке и научници с краја прошлог века располагали су врло ограниченим узорком.

Другим речима, наше тврђење да се експанзија космоса убрзава базира се на малом броју мерења и прилично смелим екстраполацијама. Нови телескоп биће у стању да детектује на хиљаде оваквих супернова помоћу којих ћемо комплетирати неупоредиво детаљнију и прецизнију слику експанзије космоса током времена.

Телескоп ове податке може да комбинује са техником која се базира на „барионским акустичним осцилацијама“.

Сама појава сувише је сложена за један популарни научни текст (нити би се аутор овог текста усудио да се уплиће у њене финесе), али се своди на чињеницу да су у првобитној врелој, густој, јонизованој васиони постојале осцилације у густини материје које су се простирале унаоколо у облику таласа налик на оне звучне.

Те осцилације престале су неких 380.000 година након „Великог праска“ када је материја постала хладнија, електрично неутрална и прозрачна. Након тога, остала су релативно правилно распоређена места веће густине око којих су се касније формирале галаксије.

Ми данас прилично добро знамо колико је то растојање између тих места веће густине износило у тренутку када су акустичне осцилације престале. Другим речима, имамо „стандардни лењир“ који је дефинисао просечно растојање између првих галаксија.

Како се космос ширио и просечно растојање између галаксија се повећавало. Посматрајући галаксије на различитим растојањима од нас, нови телескоп моћи ће врло прецизно да измери како се тај просек мењао током времена и упореди га за стандардом који је владао на почетку космичке еволуције.

На овај начин такође је могуће утврдити како се брзина космичке експанзије мењала током времена. 

Хиљаду зашто, хиљаду не знам

Чему све ово? Као што рекосмо, ми не само да не знамо од чега је начињено 95% света око нас – ми чак нисмо сигурни ни да ли су наше кључне теорије сасвим тачне.

Ајнштајнова општа теорија релативитета успешно је прошла све досадашње тестове, али ми још увек нисмо сигурни да она важи и на грандиозној космичкој скали.

Тамна енергија на крају може да буде једна обична константа, безлични број у Ајнштајновој општој теорији релативитета, а може да буде и нешто што има физички облик, као поље које постоји паралелно са универзумом, налик на оно Хигсово, које свим честицама даје масу.

Подаци са свемирског телескопа „Ненси Грејс Роман“ врло лако могу да покажу да су закони физике које смо до сада формулисали мањкави и некомплетни, можда и потпуно погрешни, и да нам је потребна још једна нова, револуционарна теорија као што је била она Ајнштајнова.