Историја
Како је усташки атентатор циљајући југословенског убио уругвајског амбасадора у Парагвају: Прећутана смрт Карлоса Абдале
четвртак, 19. нов 2026, 10:39 -> 10:59
Пре пола века, 7. јуна 1976, хрватски усташки емигрант Јозо Дамјановић покушао је да у центру Асунсиона убије југословенског амбасадора Момчила Вучековића. Заменивши га са уругвајским амбасадором Карлосом Абдалом, пуцао је у погрешног човека. Абдала је преминуо сутрадан, а прича о атентату који је повезао Титову Југославију, Стреснеров Парагвај и уругвајску дипломатију временом је готово сасвим заборављена.
Колико год неки атентат био историјски више или мање значајан, људи обично запамте имена починиоца и жртве. Што су та имена директније повезана са нашим државама и животима, дуже их памтимо. Нека добију улицу или булевар, пасус или два у уџбенику историје, а о годишњицама медији објаве пригодне текстове. Мало ко не добије баш ништа од наведеног, ретко коме се име тако брзо заборави, као што се код нас заборавило име уругвајског амбасадора у Парагвају убијеном пре педесет година – Карлоса Абдале.
Пре пола века Парагвај је био све само не „обична“ земља. Године 1954. у државном удару власт је преузео генерал Алфредо Стреснер, син немачког имигранта и Парагвајке, и успоставио диктатуру која ће трајати наредних 35 година. Седамдесете године обележили су систематски прогони политичких противника, хапшења, мучења и убиства, као и тешко насиље над домородачким становништвом. Политички живот био је строго контролисан, а опозиционим странкама дозвољавано је да делују само у мери у којој нису угрожавале режим. Стреснер је настојао да одржава блиске односе са Сједињеним Америчким Државама, представљајући Парагвај као поузданог савезника у борби против комунизма.
Након Другог светског рата у Парагвају су спас од руке правде потражили многи нацистички злочинци, од којих је најпознатији Јозеф Менгеле, као и они усташки, међу којима су неки, попут Мира Барешића, „догурали“ до личног обезбеђења председника Стреснера.
Са друге стране, владавину Алфреда Стреснера седамдесетих обележио је и убрзан привредни раст, од 1970. до 1979. са стопом раста од скоро 9% на годишњем нивоу, и период релативног мира, са мало уличног криминала.
Парагвај је тих година био нека врста „нацистичког раја за сиротињу“.
Амбасадор Уругваја
Суседни Уругвај, којим је од 1973. до 1985. владала војно-цивилна диктатура, имао је разлога да одржава добре односе са Стреснеровим режимом и да их искористи за јачање економске сарадње, па и да нешто заради на вечитој муци Парагваја – недостатку излаза на море. Осим тога, и Парагвај и Уругвај били су учесници операције „Кондор“, мреже јужноамеричких диктатура успостављене 1975. године ради заједничког прогона политичких противника.
Када је 1976. године требало именовати новог уругвајског амбасадора у Асунсиону, предност је имао кандидат са економским или правним образовањем, способан да препозна и искористи нове могућности привредне сарадње. Карлос Едуардо Абдала, правник по струци и банкар по вокацији, деловао је као идеалан избор.
Рођен у Монтевидеу, непуна три месеца пре него што су Моша и Тирке стигли у Уругвај и одиграли своју прву утакмицу на првом Светском првенству у фудбалу, Карлос Едуардо Абдала је још током студија показивао афинитет за политику. У политичком систему, обележеном двема партијама с њиховим бојама – белом и црвеном – које своје корене вуку још из 19. века, Карлос се определио за Националну партију Уругваја, то јест „бјелаше“, атипичну конзервативну странку десног центра, насупрот Колорадској партији – „колорадосима“, познатој по својим либералним и секуларним ставовима и црвеној боји на реверу.
Политичку каријеру је започео као одборник у градској скупштини Монтевидеа, а његов успон започиње постављањем за другог човека уругвајске верзије ПИО фонда. След догађаја доводи 1972. године Абдалу на место министра рада и социјалних питања, где уводи сет закона који су се тицали права радника, након чега добија понуду а преузме амбасадорско место у Парагвају.
Ујутру 7. јуна 1976. године, Карлос Абдала је у Министарству финансија у Асунсиону одржао састанак са представницима Парагваја и Боливије, посвећен заједничком пројекту оснивања предузећа за поморски и речни транспорт. Изашавши након састанка из зграде у центру града, одбио је понуђени превоз службеним аутомобилом и кренуо пешке ка хотелу „Гварани“ недалеко одатле, где је намеравао да попије кафу. У истом хотелу је одседао тадашњи југословенски амбасадор.
Југословенски амбасадор
Југославија је била једина земља социјалистичког типа с којом је Парагвај имао дипломатске односе. Када су они 1970. подигнути на ниво амбасада, требало је именовати амбасадора у Асунсиону. Најлогичније је било да он буде из „безбедњачких“ редова. Избор је пао на ветерана Другог светског рата и носиоца Партизанске споменице Момчила Моме Вучековића.
Пут југословенског амбасадора Вучековића доста се разликовао од његовог уругвајског колеге Абдале, као и циљеви које су југословенске власти желеле да постигну у Парагвају. Момчило је рођен седам година пре свог колеге, у Даниловграду, где је завршио основно школовање, пре него што се преселио у Београд и уписао Правни факултет. Као осамнаестогодишњак 1941. одлази у партизане и ступа у Прву пролетерску бригаду, где до краја рата постаје политички комесар бригаде. Послератни пут га је водио ходницима безбедносних служби и дипломатије. Руководио је одељењем за Латинску Америку и Карибе у југословенском Министарству спољних послова, у Лими у Перуу је једно време обављао улогу конзула, а онда је именован за амбасадора у Аргентини. Године 1976. акредитован је за нерезидентног амбасадора у Парагвају, са седиштем у Буенос Ајресу.
Једна од његових првих протоколарних обавеза у Парагвају, након предаје акредитивних писама председнику Алфреду Стреснеру, била је полагање венца у Националном пантеону хероја, маузолеју на Тргу хероја у центру Асунсиона, у којем почивају најзначајније личности парагвајске историје.
Седмог јуна 1976. године, свега пола сата после церемоније одржане у Сали независности Председничке палате Лопез у центру града, Вучековић је кренуо ка Пантеону.
Атентат
Атентатор је своју жртву чекао најпре у кафани „Лидо“, а онда је изашао и сакрио се иза стабла поморанџе на тротоару где ју је очекивао. Нервозно је пушио цигарету за цигаретом, посматрајући пролазнике. У једном тренутку приметио је групу људи која се спремала да пређе улицу. Чуо је како једног од њих ословљавају: „Господине амбасадоре...“
Веровао је да добро зна како његова мета изгледа: човек средњег раста, стар четрдесетак или нешто више година, с наочарима дебелих оквира. Чим је угледао човека који је одговарао том опису, изашао је из заклона и приближио се групи. Извукао је револвер калибра 32, на немачком рекао: „Bist du der yugoslawische Schwein!“ – „Ти си та југословенска свиња!“ – и испалио му метак у потиљак. А затим узвикнуо: „Живела Независна Држава Хрватска!“
Карлос Абдала преминуо је сутрадан у болници у Асунсиону.
Смрт амбасадора
Очигледна грешка усташког атентатора Јоза Дамјановића (у медијима испрва именованог као Сењановић) није одговарала никоме. Алфредо Стреснер и његов Парагвај су олако изгубили ореол „нацистичког раја“ у коме се овакви догађаји не дешавају, барем не овако јавно, у самом центру града.
Југословенски медији нису посветили нарочиту пажњу овом догађају. У првим данима после атентата објављено је да је права мета усташког атентатора био југословенски амбасадор Момчило Вучековић, али случај није добио већи публицитет.
После убиства југословенског амбасадора Владимира Роловића у Шведској 1971. године, нови напад усташке емиграције на југословенског дипломатског представника, овога пута на другом крају света, био би озбиљан политички и безбедносни проблем. Смрт уругвајског амбасадора у далеком Парагвају временом је пала у заборав.
Године 2021. парагвајски аутор Хуан Маркос Гонзалез објавио је књигу o убиству Карлоса Абдале под насловом Мој генерале, убили су уругвајског амбасадора – Историја једног антикомунистичког атентата, а ми о самом догађају и даље више сазнамо претражујући презиме Абдала у Викиликсу и декласификованим документима ЦИА, него листајући нашу периодику.
Године 2001, на 25. годишњицу убиства Карлоса Абдале, у Монтевидеу је, на приобалном скверу који од 1998. носи његово име – Espacio Libre doctor Carlos Abdala – откривенo спомен-обележје њему у част. Свечаности су присуствовали бројни уругвајски званичници, као и Абдалина супруга и тројица синова, међу којима и Пабло Абдала, који се такође бави политиком и чува успомену на оца.
Уругвајски новинари и данас посећују простор некадашње Југославије, трагајући за новим делићима слагалице о трагичној судбини недужног дипломате, који је страдао далеко од свог дома у Монтевидеу.
Код нас је сећање на њега готово сасвим избледело.