Да ли нас чека висока евро-инфлација?

Поучени врло непријатним искуствима, која су повремено добијала драматичне форме попут нпр. хипер-инфлације 1993, Срби најчешће мисле о евру или долару као монетама које не губе своју вредност. То и није изненађење будући да је годинама многима „бежање" у немачку марку (која је фактички претходник евра) био практично једини начин да сачувају неку ликвидну залиху. Анегдота: шта ради Србин када нема ни динара - разбије сто марака, био је прилично добар опис стања за добар део наше популације током 1990-их.

Ни две деценије које су претходиле деведесетим нису биле много боље: „дојч марка" била је на великој цени у социјалистичкој Југославији већ од краја 1960-их када су је наши гастарбајтери почели слати из печалбе, док је њен снажан раст према долару (и наравно динару)
током 1970-их додатно ојачао перцепцију о тој валути као нечему што има реално утемељење. Наравно, строго економски посматрано била је то само илузија, али како би рекао Јувал Харари (у свом планетарном бестселеру Сапијенс) наша цивилизација почива на корисним измишљеним причама које нас држе на окупу. Управо је вера у новац једна од таквих нарација, који није ништа друго до обичног папира који издаје држава (најчешће) и чија вредност искључиво почива на вери оних који је прихватају. Без обзира на све законске одредбе о обавезној прихватању националне монете, ако те вере нема валута може толико да се обезвреди да дође до тек делића своје некадашње куповне моћи (овде је добар пример то што смо од краја 1992. до почетка 1994. практично сви били милијардери).  

Обезвређивање евра

Један евро из 2000. има једнаку куповну моћ као 1,42 евра у 2021, што значи да се за једну јединицу монете еврозоне може купити само 70% онога што се могло купити у 2000. Ово је последица просечног раста потрошачких цена од 1,7% годишње између 2000. и 2021. (инфлација у је овој години процењена на 2%), што је резултирало кумулативним растом цена од чак 42% (кумулативни раст потрошачких цена од 1996. до 2021. је чак 51%). Овде треба додати да инфлација, тј. потрошачке цене, практично не укључује раст цена некретнина, акција и обвезница, које су истом раздобљу имале вишеструко веће повећање, што евро додатно чини мање вредним данас у односу на нпр. 2000. Наиме, раст цена некретнина, и у Европи и код нас, је током првих 20 година овог века био снажан, дуплирајући се током истог периода.

Будући да немамо податке за евро пре 1996. послужићемо се доларом, валутом за коју први валидни упоредиви показатељи сежу пред почетак Првог светског рата. Од 1913. до 2020. просечна годишња инфлација у САД била је 3,1%, што значи да су се просечне цене на сваких 20 година удвостручиле. Када просечни раст цена претворимо у укупни за тих преко 100 година, добијамо невероватну цифру од 2500%. Једноставно, у том не тако дугом периоду, у земљи која је синоним за стабилност тржишта, потрошачке цене су увећане 26 пута, значећи да би један долар ако би се неким чудом вратили у јануар 1914. имао за толико пута већу куповну моћ. И ако прескочимо ратне 1940-е, раст цена, које су увећане за чак 11 пута до данас, опет остаје импресиван, слично као и у последњих тачно пола века (повећање од скоро 7 пута).

Зашто постоји инфлација?

Ови подаци, поред тога што могу за задовоље радозналост, имају и конкретне практичне импликације: држати кеш и у најстабилнијим валутама је тешка грешка. Ако сте којим случајем чували сто марака нпр. од средине осамдесетих (које после неких перипетија можете да замените у евре) данас сте пола тог износа реално изгубили.

Нема разлога да верујемо да будућност носи нешто другачије перспективе; напротив бројне индиције говоре да ће се инфлација убрзавати. Пре него што објаснимо зашто је реално да се обезвређивање евра, долара или других конвертибилних валута настави, важно је одговорити на питање које би вероватно многи хтели да поставе: зашто постоји инфлација, односно зашто се она не спречи. Одговор студенти економије уче на другој или трећој години факултета. Наиме, раст цена настаје услед њихове ригидности (нефлексибилности) наниже, тј. појаве да ће се било који произвођач или пружалац услуге много чешће одлучити да подигне цене него да их спусти, што је повезано и са људском психом. Како овај феномен спречава кретање цена појединих роба у оба правца подједнако, сваки монополски положај неке фирме у одређеној области ће довести до последичне високе тражње уз мањак понуде, што ће подигнути цене за дату робе, тако утичући на општи ниво цена (ове се у економији зову „уска грла", и добар пример је раст цена услуга на Западу услед константног недостатка неквалификоване радне снаге са добрим познавањем језика, посебно у областима бриге о старијим или о деци).

Наравно, добар део објашњења лежи и у повећаним улогама држава након Првог светског рата, тј. четвороструком порасту јавне потрошње као удела у БДП-у (привредној активности) широм Европе, али и скоро целог света. Потреба влада да исфинансирају снажно повећане потребе за пензионим давањима, потрошњи на здравство и школство, често их је „гурала" ка монетизацији њихових дугова (најчешће би централне банке, као и данас, биле купци државних обвезница, од којих су добијена средства коришћена за финансирање ових потреба које је свака власт у демократском друштву, у борби да очува поверење гласача и обезбеди реизбор, желела да задовољи).

Очекивано убрзање инфлације

Иако је међугодишња инфлација у фебруару 2021. тек непуних 1% (да будемо прецизни: за промил мања) то је знатан пораст поредећи се са минус 0,3% у децембру 2020. По Европској централној банци (ЕЦБ), годишња инфлација у еврозони могла би порасти на 2% пред крај ове године. Процењује се да ће ниска потражња потрошача и низак притисак на раст зарада услед застоја у економији изазван пандемијом, уз тренд апресијације евра према долару, одржавати инфлацију релативно ниском. Међутим, када утицај пандемије коронавируса нестане, с тим повезано напуштање веома експанзивне монетарне и фискалне политике ће допринети постепеном повећању инфлације у средњем року.

Колико ће бити то повећање остаје кључно питање на које немамо задовољавајући одговор. Многи експерти сматрају да би раст цена могао постати забрињавајући. Један од кључних извора страховања од инфлације је очекивање да ће, када пандемија буде сузбијена вакцинама, за сада потиснута тражња експлодирати, а огромни фискални стимуланси у земљама ЕУ и САД ће мултипликовати инфлаторне притиске (Sinn, 2021). У јануару ове године, однос готовине према БДП-у еврозоне износио је неверовантих 43%, готово дупло више од 24% забележених у САД. Када је 2008. започела глобална финансијска криза ти удели су практично били идентични, око 11-12% БДП-а. Од тада је монетарна база у еврозони порасла на око 3,5 пута више од нивоа који је некада био довољан за функционисање привреде (у САД-у дупло). Сходно томе, од укупне монетарне базе ЕЦБ (која је једнака кешу заједно са обавезним резервама пословних банака код централне банке), која износи чак 5 хиљада милијарди евра, чак 3600 милијарди евра, је фактички  прекомерни новац. За сада овај вишак новца не може да изазове инфлацију, јер су камате близу нуле, а економија је у замци ликвидности, што значи да је овај новац не циркулише у широј економији, већ се налази код банака. Међутим, ако се укупна тражња након пандемије очекивано повећа инфлација би могла снажно порасте. Наиме, спроведени фискални подстицаји би снажно убрзали тражњу, пре свега услед тога што би се огромна количина новца који тренутно држе пословне банке могла мултипликовати (кроз кредитирање) снажно повећавајући укупну тражњу и последично цене.

Стандардна мера монетарне политике - повећање каматних стопа који би обуздао кредитирање и инвестиције није реална јер би то, поред осталог, подразумевало да купљене државне обвезнице посебно од периферних земаља еврозоне буду реоткупљене од њих. Наиме, од почетка финансијске кризе 2008. до јануара ове године, ЕЦБ  (уз националне централне банке) је нето купила, пре свега државних обвезница, за чак 3800 милијарди евра. Не само да је политички отпор сваком реоткупу ових обвезница непремостив (јер би, поред осталог, уздрмао темеље ЕУ), већ би сваки покушај те врсте уништио тржишну вредност ове имовине, присиљавајући банке које су у великом мери власници државних обезница да књиже велике губитке, покрећући талас банкротстава. Штавише, медитеранске државе чланице ЕУ, чији би државни дуг достигао драматичан ниво у том случају, имале би огромне потешкоће у рефинасирању јавних дугова и покривању постојећих обавеза.

Разлози за забринутост али не и страх

У почетку, пандемија је утицала да инфлација у ЕУ и осталим богатијим економијама колапсира бржим темпом него током кризе 2008 (Kraak, 2020). ЕЦБ је са упумпавањем огромних средстава вредним хиљаде милијарди евра, којим је централним банкама олакшано да у знатно већој мери купују државне обвезнице под повољнијим условима него раније, утицала да се ниска инфлација не претвори у дефлацију, која би због одлагања потрошње негативно утицала на економски раст (зашто трошити ако ће цене даље падати?). У нормалним околностима убризгавање ове суме новца у економију резултирало би огромним растом инфлације. Али, ниска агрегатна потражња односи се на потрошаче који не троше новац, а ако нико не жели да инвестира и ако се сви уздрже од куповине (посебно луксузне) робе, ниво инфлације је веома низак. Додатно, нема ни много могућности да се троши новац, јер је сектор забаве неактиван, а људи не могу ићи на одмор због ограничења путовања.

Међутим, дугорочно гледано, како се буде опорављала укупна тражња, економије ће се суочити са ограниченим капацитета с обзиром на поремећаје током пандемије. Постојеће међународне трговинске тензије, као и забринутост због отпорности високо повезаних глобалних ланаца снабдевања у доба пандемије и ривалства великих сила резултираће повећаним протекционизмом (овај преокрет у глобализације ће бити инфлаторан, ограничавајући конкуренцију будући да ће државе све више производити тзв. стратешке производе  за себе, подижући њихове цене, као што је случај са респираторима сада). У песимистичном сценарију у којем продубљивање рецесије није праћено солидарнијим приступом ЕУ, слабије државе чланице ЕУ могле би се суочити са смањењем својих кредитних нивоа, што би драматично повећало трошкове сервирисања њихових јавних дугова. 

Повезано с напред наведеним, инфлациона очекивања у еврозони за наредних 5 година констатно расту са надом у позивне ефекте вакцинације, али пре свега услед експанзивне монетарне политике те пројектованог глобалног економског опоравка који ће бити подстакнут снажном америчком фискалном потрошњом (Hirtenstein, 2021). Додатно, оштар глобални опоравак потражње, вођен претежно Кином, већ подиже цене метала, хране и горива. На пример, цена бакра, основног метала који се има веома широку употребу, посебно у домену производње мобилних телефона и преноса електричне енергије, је на свом највишем нивоу од 2011. Привремене несташице изазване пандемијом у индустријским гранама као што је производња полупроводника, челика, као и бродарству такође прете да подстакну инфлацију. Додатно, дуго  редукована потражња људи који су већ месецима затворени у својим домовима, који су нагомилали стотине милијарди евра у готовини и на банкарским депозитима, могла би да изазове нагли скок потражње коју ће предузећа која су суочена са рецесијом тешко да испуне, што аутоматски имплицира повећање цена (исто важи и за услуге, где сви једва чекају да појуре ка одмаралиштима, која ће са слабљењем короне извесно подићи своје цене).

Ипак, мало је вероватно да ће то подстаћи Европску централну банку да одмах „исиса" вишак готовине из привреде, јер су многи од ових фактора који повећавају цене привремене природе (нпр. предузећа би се могла брзо вратити у пуни капацитет). Додатно, висок ниво незапослености ће смањивати потражњу за робама широке потрошње, а фокусирање на заштиту радних места на штету повећања плата ће спречавати знатнији пораст зарада у еврозони. На крају, већи део уштеда које би могле подстаћи инфлацију стекли су они који већ имају високе дохотке и који обично имају малу мању склоност ка трошењу.

Дакле, када причамо о расту инфлације, за сада се ни чини реалним понављање седамдесетих када је она у просеку износила чак 7,25%, кумулативно дуплирајући цене током десет година у САД. Међутим, и дупло нижи просечан раст цена би их учинио двоструко већим у две деценије што је за европске оквире врло забрињавајућа могућност. На крају, порука за оне Србе који штеде у еврима: Не бојте се - евро-инфлација која би била двоцифрена или пак хиперинфлација свакако није реална опасност.