Како су глобалисти напустили универзалне економске принципе, али су заборавили да то саопште štampaj

Мој недавни текст о избору Доналда Трампа и његовом преузимању председничких овлашћења 20 јануара привукао је доста пажње, као што је донео и критике од људи који су чланак погрешно протумачили као хвалоспев у корист Доналда Трампа. Веома сам задовољан што је чланак привукао пажњу и Мартина Волфа из „Фајненшел тајмса“, једног од најцењенијих аналитичара домаће и међународне економске политике. (У одељку за коментаре испод мог оригиналног текста можете прочитати његову критику и мој веома кратак одговор). Поента мог текста је била да су главне принципе неолибералне глобализације мејнстрим економисти већ напустили, и то много пре 20. јануара када Трамп преузима дужност. Оно што ће се десити само је симболичан догађај: тог дана ће се заиста завршити ера неолибералне глобализације која је започела (у овој епизоди глобализације) с падом Берлинског зида. Ипак, већина њених елемената је демонтирана много раније и то од стране људи који то никада нису отворено признали.

Знам да многи мејнстрим неолиберални економисти воле да на појаву Доналда Трампа гледају као на Божије дело, као на земљотрес или неку изненадну олују чије порекло нико не може да схвати. Међутим, сматрам (и то држим очигледним) да је семе његовог успона заправо посејано неолибералном политиком која је постепено губила подршку народа. Није случајно што је 77 милиона људи гласало за Трампа нити је случајно што се тренутно и другде дешавају слични покрети и политички дестабилизују велике западне земље попут Немачке и Француске. Овај унутрашњи аспект неолиберализма, његова улога у повећању неједнакости, смањењу друштвене мобилности, расту морбидитета и морталитета међу средњом класом у САД и у остваривању другачијих интереса богатих у односу на остатак друштва, опширно су документовани како у економској литератури тако и у оној о политичким наукама. Не бих ову тему сада ширио.

Желео бих овде да се фокусирам на напуштање неолибералних принципа у међународној арени. То је од посебне важности нарочито за „Фајненшел тајмс“, који такозвана међународна развојна заједница сматра листом од поверења. „Фајненшел тајмс“ има међународну перспективу која, на пример, недостаје „Вол стрит џорналу“. Али „Фајненшел тајмс“ обмањује своје читаоце избегавајући чињеницу, или је не примећује, да је већина неолибералног естаблишмента заправо напустила принципе глобализације, и то они исти људи који су их пре неких 20 или више година бранили. „Фајненшел тајмс“, по мом мишљењу, то чини због своје оштре антикинеске политике и опседнутости успехом Кине. Таква опсесија успехом Кине, или боље речено аверзија према њеном успеху (или пак жеља за њеним неуспехом) има смисла само ако се Кина посматра из строго политичког или стратешког угла. У том смислу Кина се може посматрати као велики конкурент, ривал или чак непријатељ Запада. Али то уопште нема смисла ако се на успех Кине гледа са интернационалистичке или космополитске тачке гледишта, што је, у принципу, оно што би развојни економисти требало да раде. Са те тачке гледишта успех било које земље у развоју, било да је у питању Кина, Нигерија, Индонезија, Чад, Парагвај или Мали, требало би похвалити. Дакле, ово је прва недоследност.

Друга недоследност је да се кинески успех делимично тумачи као последица крађе технологије са Запада. Након што сам више од 20 година радио у Светској банци, могу да посведочим да је стална притужба коју сам слушао била да сиромашне земље због корупције или недостатка образовања „нажалост“ нису у стању да успешно користе технологију развијених земаља, а не зато што Запад није желео да своја знања подели са њима. Али када је земља попут Кине коначно показала да заиста може да копира западну технологију, да користи своју величину као џокера у преговарима и да побољша страну технологију, из космополитске перспективе, којој је „Фајненшел тајмс“ формално посвећен, тај успех је требало да буде поздрављен и дочекан добродошлицом. Али напротив, он је био исмејан и представљен као крађа. Међународне организације би, у ствари, требало да посаветују Етиопију и Танзанију како да реплицирају кинеско копирање западних технологија, а не да га третирају као незаконит чин. Ово је друга недоследност.

Трећа, на неки начин вишеструка недоследност, односи се на чињеницу да су међународне принципе неолибералне глобализације напустили људи који су је до недавно бранили. Објаснићу које, по ставкама.

Царине. Од успостављања Бретонвудског система и основних начела глобализације, царине су се само изузетно сматрале нужним злом, али у принципу се на њих гледало као на инструмент који треба обесхрабрити и користити што је ређе могуће. Таква је била политика коју су од раних 1980-их доследно спроводиле како развијене земље тако и земље у развоју. Међутим, недавна повећања царинских стопа у Сједињеним Државама и Европи представљају отклон од једног од главних принципа глобализације. Повећане царине на увоз кинеске робе почеле су под првом администрацијом Доналда Трампа, али су их врло брзо преузели и Џо Бајден и његова администрација. Штавише, они су и заоштрили политику царинске заштите од кинеске робе, па чак у неким случајевима запретили и потпуном забраном увоза, као што је било у случају електричних возила.

Трговински блокови. Залагање заступника глобализације против трговинских блокова такође није био доследнo. Не треба се враћати на књигу „Пут ка кметству“ аустријско-британског економисте и филозофа Фридриха Хајека да бисмо разумели како су трговински блокови генерално повезани са милитаристичким или аутаркичним режимима који покушавају да створе зоне економског утицаја. Међутим, недавно се међу неолибералним естаблишментом појавила наклоност према таквој политици, укључујући и уредницу „Фајненшел тајмса“ Рану Фарухар која је објавила утицајну и често рецензирану књигу, засновану на низу њених ранијих текстова и говора. У њој се она залаже за враћање из Кине у Сједињене Државе послова који су очигледно претходно били изгубљени, као и за такозвано „пријатељско удруживање“ (о чему сам писао овде). Пријатељско удруживање је заправо друга реч за стварање политички мотивисаних трговинских блокова. Реч је о политици која се избегава назвати правим именом, пошто је то иста она политика какву су 1930-их водили Велика Британија са преференцијама Комонвелта, нацистичка Немачка са великонемачком (Grosse Deutschland) централноевропском зоном или Јапан са тзв. зоном заједничког просперитета. Та политика је супротна свакој уобичајеној идеји шта би глобализација требало да значи.

Индустријске политике попут царина сматрају се прихватљивим само у екстремним околностима. Заговорници глобализације никада их нису одобравали јер доводе до неправедног субвенционисања домаће производње и умањују подстицаје принципима конкурентности. Али и таква политика је такође недавно стекла наклоност мејнстрим неолибералних економиста, па чак и „Фајненшел тајмса“. Дискусија је сада усредсређена на то не да ли, већ како такву политику треба водити – постојало је, чини се, опште одобравање када је Бајден Законом против инфлације начинио велики корак напред у њеном институционализовању. Проблем ове политике поново је у томе што је она неспојива са идејом глобализације и деполитизације економског одлучивања. То оставља развојну заједницу у нереду, јер ако је индустријска политика добра за Сједињене Државе или Европу, поставља се питање зашто би се онда Египту или Нигерији препоручивало да буду против ње?

Економска принуда је неприхватљива за либералне економисте. Међутим, Сједињене Државе и Европа све више је користе. Трамп ју је прилично користио, повећавајући број санкција уведеним политичким режимима који му се нису допадали, као што су Куба и Венецуела. Режими санкција су настављени и под Бајденом: САД тренутно имају уведених 38 различитих режима санкција који на овај или онај начин погађају више од педесет земаља. Ова пракса је знатно проширена с ратовима у Украјини и Палестини, запленом руске имовине и прилично несхватљивом казном изреченом руским олигарсима зато што нису били довољно политички моћни да зауставе Путинов рат. У сваком случају, употреба економске принуде је такође супротна идеји неолибералне глобализације.

Слободно кретање радне снаге је у принципу циљ глобализације. То никада није постигнуто из политичких разлога, али је барем остало на дневном реду и било је циљ коме се тежи. Са чисто глобалне тачке гледишта, нема разлога да тржиште рада не буде интернационализовано и да не обухвати цео свет на исти начин као што то чини тржиште капитала. Али свестан сам да политички разлози налажу да ствари по овом питању буду другачије. Међутим, недавно је одбачена чак и тежња циљу слободног кретања радне снаге. Није само Трамп тај који је изградио ограду према Мексику, ограда је настављена да се гради и под Бајденом. Исто тако, депортације странаца без докумената настављене су и под Бајденом, као што се радило и под Обамом. То није нешто што је Трамп сам измислио: антиимиграциона политика у САД у последњих 10 до 15 година постепено се заоштрава. Исто се дешава, чак и драматичније, у Европској унији. ЕУ се званично поноси мултикултуралношћу и мултиетничношћу, док у исто време подиже физичке границе у граничним регионима и повећава антиимигрантске патроле на Медитерану. У њеном интересу је да се број погинулих због оваквих ограда и патрола никада не открије, о њему се може само нагађати. Али реч је свакако о неколико хиљада мртвих годишње.

Дакле, шта можемо да закључимо када сагледамо ову општу слику? Закључујемо да су главни економисти као и демократска администрација у САД напустили све битне елементе неолибералне глобализације, као што ће то надаље чинити и Трамп. У том смислу Трампово преузимање власти 20. јануара представља симболичан датум за коначно одбацивање ових принципа. Циљ више није слободно кретање робе јер их царине заустављају; кретање технологије је ограничено због такозваних безбедносних разлога; кретање капитала је лимитирано јер Кинезима (и недавно Јапанцима, као у случају US Steel-а) често није дозвољено да купују америчке компаније; кретање радне снаге је озбиљно ограничено. Дакле, који су суштински елементи неолибералне глобализације остали нетакнути?

Моја поента овде није да расправљам о томе да ли је напуштање ових принципа добро или није за Сједињене Државе или Европу или Кину или свет, него само указујем на чињеницу да Трамп није био једини актер промене, односно да се принципи неолибералне глобализације укидају најмање деценију или деценију и по. „Фајненшел тајмс“ је обмануо своје читаоце не наводећи јасно да његова промоција трговинских блокова и ревизија других кључних принципа у стварности значи напуштање неолибералне глобализације као пројекта. Ово се дешава због: (1) геостратешке конкуренције са Кином, али и зато што је: (2) таква неолиберална политика на Западу била штетна за западну средњу класу.

Важан проблем који се ретко примећује (а „Фајненшел тајмс“ је требало да га примети) јесте то што одустајање од ових принципа оставља Бретонвудски систем у рушевинама. Као што сам напоменуо у једном од својих ранијих текстова, генерални оквир за међународни систем је успостављен у два наврата: први пут у Бретон Вуду 1944. године, а затим, иако не тако формално, 1980-их, увођењем Вашингтонског консензуса на глобалном нивоу, укључујући комунистичке земље као и Индију, Африку и Латинску Америку. Али док је Вашингтонски консензус био и критикован, што је било легитимно, он је имао барем извесну доследност. Садашње напуштање принципа неолибералне глобализације оставља читаво поље међународних односа у хаосу, јер уопште није јасно коју врсту економских политика треба сугерисати или наметати остатку света. Немогуће је замислити како би мисија Светске банке у Египту могла да се залаже за смањење царинских стопа или ниже субвенције док истовремено САД, најважнија земља света, не само економски већ и у смислу предложене или наметнуте економске идеологије, подиже своје царине и уводи субвенције.

Целокупна идеологија која подупире међународне економске односе мора бити преиспитана. Можда морамо да створимо нови систем који би омогућио трговинске блокове и царинске стопе, без миграције радне снаге и трансфера технологије, али то онда мора бити кодификовано и објашњено остатку света. Ипак, нико до сада није ни поменуо да ми (свет) треба да створимо такав нови систем. Због тога смо тренутно у ситуацији да правила више не постоје. На њих се позива тек ad hoc: одређени скуп правила се користи у једној земљи или у једној групи земаља, док се у другој групи земаља користе друга правила. Све се правда националним интересом. То није нелегитимна позиција, али треба да буде јасно шта тако нешто подразумева. А подразумева повратак меркантилистичкој политици у којој су интереси појединачних земаља најважнији. То такође значи и напуштање сваке космополитске и интернационалистичке перспективе у којој би правила барем у принципу требало да буду универзална. Међутим, ми више немамо универзална правила, а главни кривац за то није Трамп, већ поглед на свет по коме су домаћи политички интереси и такозвана безбедносна брига изнад свега. Ово није свет глобализације, већ испарцелисаних регионализама и национализама.