Нови капитализам у Америци: Најбогатији капиталисти и најбогатији радници све више су исти људи štampaj

У својој књизи из 2019. године Капитализам, сам назвао сам то „новим капитализмом“ Шта је ту ново?

У класичном капитализму 19. века, по европским економистима капиталистичка друштва су се састојала од две класе: оних који поседују капитал (или, марксистичким речником речено, „средства за производњу“) и оних који их не поседују, па морају да продају своју радну снагу капиталистима како би преживели. То је била груба, али не и погрешна слика света какав је постојао у развијеним економијама 19. и раног 20. века. (У мање развијеним економијама, власништво над земљом и политичка моћ повезана с тим власништвом често су играли већу улогу.)

Тај капитализам се у двадесетом веку променио појавом онога што су многи назвали новом „менаџерском“ класом. Успон менаџера – људи који нити поседују средства за производњу, нити су обични радници, већ управљају средствима за производњу уместо капиталиста који лењо играју голф на Флориди – најавио је Џејмс Бернам у свом класичном делу из 1941. године. Ову идеју даље су развијали Џозеф Шумпетер, Ремон Арон, Џон Кенет Галбрајт и Данијел Бел током 1960-их и 1970-их. У истом духу, постоји и новија књига Менаџерски капитализам: Власништво, управљање и надолазећи нови начин производње, коју су написали Жерар Думенијел и Доминик Леви. За критички осврт видети текст Никол Ашоф у часопису Jacobin.

Перцепција капитализма као трокласног друштва – при чему менаџери постају нова владајућа класа – ослања се на контраст који је Маркс уочио, али га никада у потпуности разрешио: између две функције које капиталиста игра – као онај који обезбеђује средства за производњу и као онај који организује њихову употребу (или, речено у терминима Леона Валраса, капиталиста и предузетник). Логички гледано, те две функције могу се раздвојити – и у стварности су се заиста и раздвојиле. Та подела – тврде поменути аутори – довела је до појаве нове, треће класе: менаџера. Веома добар недавни рад Александра Шира анализира овај феномен из марксистичке перспективе.

Али „менаџерска револуција“ је била преувеличана. Никада се није догодила, и не догађа се. Менаџери као такви никада нису успели да створе трећу класу. Оно што се уместо тога догодило, како сам устврдио у својој књизи из 2019. и како потврђују неколико нових радова, јесте појава хомоплутичке елите у Сједињеним Државама, али и у другим богатим капиталистичким економијама.

Шта је хомоплутија? Као што често бива када се суочимо с новим феноменом, прибегавамо стварању новог појма посежући за грчким језиком: од речи „homo“ (исти) и „ploutos" (богатство), скован је појам „homoploutos“, „истобогати“. То су људи који су богати и у смислу тзв. људског капитала (и тиме високе зараде од рада), и у смислу производног и финансијског капитала (и тиме прихода од власништва). Хомоплутичку елиту чине људи који су истовремено и међу најбогатијим капиталистима и међу најбогатијим/најбоље плаћеним радницима. То могу бити извршни директори у финансијском сектору, инжењери, лекари, програмери – који примају високе плате, а истовремено поседују велико финансијско богатство које генерише довољно висок капитални приход да их постави на врх расподеле капиталне добити. Они су можда тај новац наследили, а можда су га створили током живота штедећи од високих зарада довољно да се трансформишу у најбогатије капиталисте. Не знамо релативни значај између ова два канала, јер је ово нова област истраживања и до сада нико није користио лонгитудиналне податке који би нам омогућили да на то питање одговоримо.

Емпиријски, хомоплутију посматрамо на следећи начин: узимамо најбогатији децил, односно најбогатијих 10% људи у Сједињеним Државама по нето приходу (након опорезивања), и онда израчунавамо колико њих се истовремено налази у најбогатијих 10% по приходу од рада и међу најбогатијих 10% по приходу од капитала.

У класичном капитализму, очекивали бисмо да готово сви који су у најбогатијих 10% по укупном приходу, већину тог прихода остварују из капитала (власништва), и да готово нико од њих није међу најплаћенијим радницима. Другим речима, бити богат и бити капиталиста био је синоним. У ствари, управо то и данас налазимо у мање развијеним капиталистичким економијама као што су Бразил или Мексико.

У напреднијим капиталистичким економијама попут Сједињених Држава, налазимо да се готово трећина најбогатијих по укупном приходу уједно налази и међу најплаћенијим радницима (када се људи рангирају само по радном приходу) и међу најбогатијим капиталистима (када се рангирају само по капиталном приходу). Штавише, видимо да се у последње четири деценије значај хомоплутије непрекидно повећава.

Графикон који следи (из рада који сам написао са Јонатаном Берманом) то документује користећи три различита извора података. То су Актуелни попис становништва САД (стандардизован од стране Луксембуршке анкете о приходима – LIS), Анкета о финансијама потрошача (истраживање које покрива расподелу и богатства и прихода у САД), и DINA (Национални рачуни расподеле дохотка и богатства), које су првобитно развили Тома Пикети, Емануел Саез и Габријел Зукман.

Сви извори говоре исту ствар: удео хомоплутичких богаташа порастао је са петине унутар најбогатијих 10% у 1980-им, на скоро трећину данас.

Поред тога, Берман и ја процењујемо да се око 20% пораста неједнакости прихода у САД од 1980. до данас може објаснити растом хомоплутије као такве, тј. ако се сви други фактори задрже константним, а само се повећава број људи који истовремено имају високе приходе од рада и капитала. Утицај хомоплутије је снажнији него утицај самог пораста учешћа капитала у националном дохотку. Једноставно речено: није само порастао удео капитала у БДП-у САД-а, већ је тај већи удео припао управо онима који су већ имали највише плате. Приче о расту неједнакости више не могу да игноришу овај феномен.

Зашто је хомоплутија важна? Може изгледати као позитиван развој, јер брише класну поделу између капитала и рада. Имамо људе који у својој личности укидају ту кључну поделу која је била извор класних сукоба и револуција. Шта је у томе лоше? Зар такав развој не би требало поздравити и славити? Да – у неким аспектима, али  у многим другим не.

Хомоплутија истовремено значи и стварање нове елите, која је отпорна на шокове у тржиштима рада и капитала, и која може да задржи свој положај чак и ако се смањи принос на велики капитал (као што је њихов), или ако њихови специфични висококвалификовани послови одједном постану мање плаћени. То је елита отпорна на макроекономске шокове, састављена од високообразованих људи који су похађали најбоље школе и вероватно верују да су свој супериоран положај заслужили.

За разлику од „старомодних капиталиста“, хомоплутичка елита верује да има право на свој високи приход: могу згодно да занемаре капитални део тог прихода и фокусирају се само на онај део зарађен радом – за који су „вредно учили и вредно радили“.

Три ствари су овде повезане: власништво над великом количином капитала, висок ниво образовања и високо плаћени посао.

Тако, уместо класног друштва старог капитализма, сада добијамо друштво којим влада елита. Њени припадници у својој личности превазилазе контрадикцију између рада и капитала, али то постижу само по цену издвајања од остатка становништва, тј. стварањем елите која седи на врху друштва.

Нови капитализам је присутан у свим развијеним земљама. Следећи рафикон, израчунат на основу података из Луксембуршке анкете о приходима (LIS), приказује проценат људи у најбогатијем децилу (10%) прихода који су хомоплути. Тај удео достиже готово 30% у Сједињеним Државама и Италији, 16% у Јапану и Јужној Кореји, док је у мање развијеним капиталистичким земљама (Мађарска, Бразил, Мексико) испод 10%.

Узгред, и можда значајно, подаци за Кину из 2013. године показују да је тамо хомоплутични удео највећи међу свим земљама – чак 32%.

Елита ће бити у потпуности формирана и недодирљива тек када 80% до 90% најбогатијих људи буде хомоплутично. Тада ће класно подељено друштво прошлости нестати и уступити место друштву под влашћу елите, за које су економске и политичке теорије о доминацији елите вероватно релевантније од једноставне марксистичке класне анализе. 

Извор: Global Inequality and More 3.0