Протести и блокаде пољопривредника: Зашто треба жалити за просутим млеком, а не треба ограничити увоз

„Наоблачило се од Београда, мора да ће киша.“ Овако је говорио мој покојни деда Мирослав Николић гледајући у небо над селом Жегрова, у брдима изнад Куршумлије. Цео живот је био пољопривредник. Са брда у селу не види се нити једно светло из најближег града. Правац у који је деда гледао је ка суседном брду и селу Мирница, а најудаљенија тачка где му се видик завршавао ишла је до села Пљаково, на магистралном путу ка Прокупљу. Ни Куршумлију која је у котлини, ни Прокупље далеко иза брда, деда са свог брда у Жегрови није могао да види, а камоли Београд и кишоносне облаке изнад њега.

Свог деду сам ретко видела да плаче, али када од Београда крене киша која донесе град; кад се осуши башта јер је извор пресушио, а он се свако јутро због ње будио у 4 ујутру; кад му угине овца; кад се роди мртво теле; кад крава шутне канту испод вимена па се млеко разлије по штали и оде под дедине опанке – плакао је сваки пут. Када сам пре неки дан видела како плаче сељак на блокадама, док се под његовим ногама просипа млеко – тако је плакао мој деда.

Иако код нас постоји постоји изрека „Не вреди жалити за просутим млеком“, за мог деду и оног сељака са слике, то је велики жал. А ако у нашим изрекама за те сузе нема поткрепљења, има их код Адама Смита.

Зашто је срце мог деде, и сваког другог пољопривредника на свету, пуцало због просутог млека објаснио је још у својој чувеној књизи „Богатство народа“, за коју се баш ове године навршава два века од како је објављена. Примарни пољопривредни произвођачи, они који су први у ланцу, увек су незадовољни. То је зато што ниједан радник у производњи нигде не инвестира себе толико као што то чине они који раде у пољопривреди. Ту сељак залаже себе, породицу, која је радна снага, стоку, њиву. Све. Ево шта о томе каже Адам Смит.

„Ниједан једнак капитал не покреће већу количину продуктивног рада од онога који је уложен у пољопривреду. Не само да су његови надничари продуктивни радници, већ су то и радне животиње које користи. У пољопривреди, штавише, природа ради упоредо са човеком; и премда њен рад не изискује трошак, његов производ има своју вредност, једнако као и рад најскупље плаћених радника.“ Тако је пре двеста година написао Смит.

„Пољопривредници су увек незадовољни и сâм знам то“, рекао је ових дана министар пољопривреде Драган Гламочић, суочен са протестима и блокадама пољопривредника на путевима широм Србије, подсећајући на чињеницу да се и он бави пољопривредом. Тврдећи притом да пољопривредници сада нису на губитку, већ само на мањем добитку. 

Зима незадовољства

Ко кога фарба, ко ће код фризера, ко новац од субвенција троши у кафани, вређа ли министар пољопривреднике или они њега, за ову причу уопште није битно. Разлог незадовољства пољопривредника, иако се то сада тако чини, није никакав вербални деликт, али ни решење овог проблема сасвим сигурно није у ограничењу увоза, што се сада са блокада тражи. И без обзира на то што је наш извоз млека и млечних производа мањи од увоза (161 наспрам 97 милиона евра).

„Да је сада 1967. година, то би решило све проблеме“, рекла је 25. фебруара 2026. професорка Даница Поповић гостујући на телевизији N1 и тиме заправо јасно рекла да je ограничење увоза решeње планске, а не тржишне привреде.

Да ограничење увоза није решење мисли и декан Економског факултета у Београду, професорка Жаклина Стојановић, која иначе и предаје Економику аграра. Иако Србија формално није чланица Светске трговинске организације, увођење квота за увоз била би економски крајње непопуларна мера која би произвела више штете него користи, каже Стојановићева за Око портал. Чак и када би била примењена, без системских мера усмерених ка трансформацији сектора млечног говедарства у Србији, то не би дало озбиљније резултате, додаје.

„У првом реду проблем ствара ниска откупна цена млека која је континуирано у паду већ дуже време, и то под условом да прерађивачи (млекаре) и даље откупљују млеко од произвођача из Србије у непромењеним количинама“, каже Стојановићева. „Проблем је ипак већи, јер произвођачи сведоче да долази и до отказивања уговора о откупу, чиме се за велики број пољопривредних домаћинстава у Србији уводи потпуна несигурност.“

Ако пробамо да кренемо редом, већ на први поглед се види да су узроци незадовољства произвођача млека дубоки, али је јасно и да они немају везе само са парама које држава исплаћује пољопривредницима, како смо то могли да чујемо ових дана од представника власти, али и од самих пољопривредника.

У праву су и министар финансија Синиша Мали и министар пољопривреде Драган Гламочић када кажу да је буџет за пољопривреду од 2012. године до данас неколико пута већи. Узмимо само износ за субвенције: у буџету за 2026. планирано је 116 милијарди динара, а 2012. године потрошено је 32 милијарде динара. Али, ако се даје неколико пута више новца, зашто онда пада укупан број говеда? 

Шта каже статистика

Од Пописа пољопривреде 2012. године до оног из 2023. године број грла говеда пао је са 886.000 на 700.000. Дакле, током периода од 2012. до 2024. године Србија је, упркос томе што је буџет за субвенције скоро троструко већи, изгубила 186.000 крава. Републички завод за статистику је 13. фебруара објавио нове податке који се односе на 2025. годину: број говеда остао је на приближно истом нивоу као претходне, 2024. године.

Број пољопривредних газдинстава, према Попису пољопривреде, такође се смањује. У односу на 2012. мањи је за 106.000. Подаци из истог извора показују да се тај пад наставио и током 2024. године, па је смањен и укупан број говеда, и то за 3,6% у односу на претходну годину.

У „Зеленој књизи“ Министарства пољопривреде пише и да је број музних грла на минималном нивоу и да је 2024. године износио 339.000, што је 16.000 грла мање него претходне године. Пад у процентима износи 4,5%.

Ако се пореди са 2020. годином, број музних крава је чак 50.000 мањи. Дакле, само повећање аграрног буџета не решава проблем. Уосталом, још и пре 2012. године у Србији се водила дебата да ли је овај вид субвенционисања пољопривредника по грлу ефективан, и да би више ефеката имало субвенционисање по приносу. Односно да онај пољопривредник чија крава даје више млека добије и више новца.

Добра вест из „Зелене књиге“ је да овај број преостали музних крава сада даје више млека по грлу, јер је млечност крава повећана за 6,3%. Али, укупна производња млека је пала, јер има мање крава (за 2,5%). 

Професорка Жаклина Стојановић каже да када дизајнирате мере аграрне политике, дужни сте да пратите ефекте тих мера како бисте проверили да ли су добро усмерене и да ли има помака у развоју сектора.

„Упркос вешеструком повећању издвајања за развој млечног говедарства у протеклих неколико година ми се суочавамо са озбиљним падом производње млека“, каже професорка Стојановић. „Према званичним статистичким подацима за чак 17%. То превасходно значи да нису до краја уважене карактеристике свих произвођача. Они су подељени у две велике целине: с једне стране је велики број произвођача који успевају да опстану само на бази ограниченог обима прихода које остварују од продаје млека, а то су фарме које се налазе на рубу егзистенције, а с друге стране је мањи број оних који се могу сврстати у велике произвођаче и који се граниче са агробизнисом. Тренутна догађања доминантно утичу на породична газдинства која од државе траже додатну потпору у процесу трансформације у тржишне учеснике, а њих је више десетина хиљада.“

То значи да нису ни сви примарни произвођачи исти и да ту има мањих и већих играча на тржишту. Последично, то значи да је положај оних већих пред откупљивачима бољи, као и да могу да постигну бољу цену и боље услове. И да су сада међу незадовољнима углавном мањи произвођачи.

Истраживање о маржама

Узроке незадовољства пољопривредника можда треба тражити у сектору прераде млека. То су још почетком 2024. године, истражујући зашто је храна у Србији скупа, написали аутори Републичког завода за статистику (РЗС). У публикацији „Трендови“, коју издаје РЗС, у марту 2024. године објављен је текст „Истраживање о маржама у трговини и прехрамбеној индустрији и њихов утицај на инфлацију цена хране у Србији“, који су потписали Милена Стевовић, Владимир Шутић и покојни генерални директор РЗС Миладин Ковачевић. У њему се наводи да тржиште млека у Србији карактерише „изразито дисперзан сектор примарне производње млека (велики број малих произвођача) и високо концентрисан сектор индустријске прераде млека“. То значи да је много малих произвођача, а мало великих откупљивача млека.

„Резултат тога јесу неповољни услови откупа и стварање олигополског тржишта финалне прераде. Услед тога, пословни субјекти који се баве трговином, као наредни актери у ланцу снабдевања, трудиће се да прилагоде своју продајну политику како би очували свој профит. Овако настала преливања цена плаћају крајњи потрошачи. Управо због овога доносиоци одлука треба да у фокус свог интересовања ставе питање трансмисије, односно вертикалног преноса цена, као и то да ли су нарушени фер тржишни односи“, написали су аутори ове публикације.

Ово истраживање урађено је за рачун државе, али чини се да у држави ово није имао ко да види, као и чињеницу која се наводи у том тексту да су марже на дуготрајно млеко у просеку 12,8%, на свеже млеко 14,5% на јогурт 17,5%, на кисело млеко 25,4%, на павлаку 16,6%, а на маслац 33,6%. У тој истој анализи се наводи и да је маржа на путер код појединих трговаца већа од 70 одсто.

Ако сељаци продају литар млека по цени од 30 до 50 динара, како то да на крају за потрошаче, према подацима са „Ценотеке“, 125 грама маслаца бренда „Моја кравица“ кошта од 293,99 динара у „Универекспорту“ до 330,52 динара у ДИС-у?

Из овога се јасно види да примарни произвођачи млека у Србији нису они који на тржишту „скидају кајмак“.

И то је питање, на пример, за Комисију за заштиту конкуренције. 

Приватизација и монополи

Ако причу о тржишту млека почнемо од почетка, она и почиње с првим приватизацијама, у годинама које се поклапају са оснивањем Антимонополске комисије. Примере тржишне несавршености налазимо одмах.

У јануару 2008. године Комисија је донела решење којим је утврђено да Млекаре „Суботица“ и „Имлек“ имају доминантан положај на релевантном тржишту откупа сировог млека. Обе млекаре тада су пословале у већинском власништву исте компаније која се тада звала „Дунав храна група“, због чега их је Комисија сматрала једним учесником на тржишту.

Поновни поступак на тржишту млека водио се 2009. године. У њему је утврђено да се доминантни положај на тржишту злоупотребљава „наметањем неправедних услова пословања и применом неједнаких услова пословања на исте послове са различитим учесницима на тржишту“. Дакле, Антимонополска комисија је недвосмислено тада утврдила да су сељаци у примарној производњи били у неповољнијем положају, када је о откупу млека реч.

Шта је логична последица, ако се сељацима продаја млека не исплати? Да продају или закољу краву. Односно, да се број сточних грла смањи.

Баш то нам се и догодило. И то показују подаци званичне статистике. Број закланих грла у кланицама повећан је за 2,5% током 2024. године у односу на претходну годину, док је у исто време ван кланица број закланих крава био за четвртину већи (24%).

Током 2024. године достигнута је највећа нето маса закланих грла у кланицама.

На све то, откупне цене говеђег меса су расле. Па се у „Зеленој књизи“ наводи да је 2024. године раст цена био на нивоу између 4,3% и 6,6%. Међутим, уколико се цене упореде са петогодишњим просеком, оне су више за 28,6%-38,6%, у зависности од категорије говеда.

Истовремено, подаци из истог извора кажу да је откупна цена млека на тржишту те године је пала. Сељаци су дакле били „мотивисани“ да закољу краве, упркос томе што су државне субвенције биле неколико пута веће.

У „Зеленој књизи“ се наводи и да су цене свежег крављег млека ниже у 2024. години за 3%: „Ово се може сматрати очекиваном ситуацијом, насталом услед постојања залиха млека и већих откупљених количина.“. Откупна цена млечних производа (сир) у 2024. години нижа је 5,2% у односу на претходну годину, док је цена кајмака смањена за 10,5%, пише у „Зеленој књизи“.

Професорка Жаклина Стојановић напомиње да сектор прераде сноси само део одговорности за стање у коме се налазе пољопривредници, а за проблем је ипак неопходно добро осмишљено системско решење у политици развоја сектора млечног говедарства у Србији, па и целе пољопривреде.

Један део тог системског решења који би могао да реши неравноправан положај примарних произвођача пред откупљивачима могао би да буде и Закон о трговачким праксама, који се неће, како што се то у јавности често мисли, односити само на малопродајне ланце, већ и на откупљиваче. И на хладњаче, у случају откупа малина, и на млекаре у случају откупа сировог млека. Тај закон још није усвојен. 

Извештај о инфлацији

Ценама хране бавила се и Народна банка Србије, па је тако у новембарском Извештају о инфлацији објавила и анализу о томе како се раст цена са примарних произвођача преноси дуж целог ланца до крајњих потрошача.

„Степен и брзина преноса на цене у различитим фазама производног ланца – од примарне производње, преко прераде, до трговине на мало – зависе и од тржишне концентрације, односно од степена конкуренције и преговарачке моћи учесника“, наводи се у Извештају. Уз то се додаје и да се раст цена може довести у везу с већом преговарачком моћи трговаца, чији су један од канала деловања повећане трговинске марже, које се одражавају на више цене хране на малопродајном тржишту. У Извештају о инфлацији се наводи и да је понуда пољопривредних производа оптерећена и растућим трошковима.

Цене репродукционог материјала, средстава рада и услуга у пољопривреди у последњем тромесечју 2025. године, у односу на исти квартал претходне године, повећане су за 2,7%. Највећи утицај на раст цена забележен је код средстава за заштиту биља (13,5%) и код семена (16,3%). Енергенти су такође скупљи, за 4,9%. И минерална ђубрива су скупља, за 4,7%, кажу подаци које је недавно објавила званична статистика.

„То све треба имати у виду“, наводи професорка Стојановић. „Произвођачи млека били су изложени значајном порасту цена сточне хране и осталих инпута у претходном периоду, што у комбинацији са падом откупне цене млека вишеструко погоршава њихов економски положај.“ 

Увоз млека

На све то, од пандемије из 2020. године извоз млека из Србије стагнира на нивоу од око 100 милиона евра, док се увоз млека повећава. Један од разлога за стагнацију извоза и повећани увоз наводи се у „Зеленој књизи“ Министарства пољопривреде: „Србија нема извозну дозволу за сирово млеко за Европску унију, што ограничава потенцијал извоза. Ове околности су утицале на раст увоза последњих година, тако да је 2022. године вредност увоза била скоро двоструко већа од вредности извоза, што је утицало на стварања вишка млека на домаћем тржишту, отежан пласман на традиционална тржишта, као што је Црна Гора, пад откупих цена сировог млека, као и смањење броја грла“, пише у овом документу.

Индикатор да нешто на тржишту млека није како треба јесте откупна цена млека, јер је на почетку 2026. иста као што је биле и 2021. године. Дакле, пет година се није мењала, што уз корекцију за стопу инфлације даје јасну слику о томе у колико се тешкој позицији налазе произвођачи млека.

„У суштини, тржиште је засићено прерађеним производима од млека из увоза, али и залихама које настају на основу увоза млека у праху које користи наша прехрамбена индустрија“, објашњава професорка Стојановић како су на тржишту настали вишкови млека.

Она додаје да су се у време када се генерално наша пољопривреда суочавала са свим овим проблемима, увоз млека у праху значајно повећан: „У последњих двадесет година за више десетина пута је повећан обим увоза млека у праху које се користи доминантно као сировина у даљој преради, а највеће промене су појединачно забележене у 2014, 2018. и у периоду од 2022. године до данас. Очигледно је највећи удар уследио у периоду после ковида, односно у периоду избијања велике кризе везане за раст цена хране у свету“, каже професорка Стојановић. 

Да ли су онда прелевмани, заштитне таксе које увозници млека у праху плаћају и које траже пољопривредници, решење? Министарство пољопривреде је најавило такву врсту ограничења на увоз млека у праху.

„Прелевмани могу побољшати позицију произвођача млека у Србији, али ће поскупети цену млека у праху из увоза, а сигурно ће оставити и ефекте на крајње потрошаче“, сматра професорка Стојановић.

Она мисли и да је уредба о ограничењу маржи на основне животне намирнице можда имала утицај на незадовољство пољопривредника.

„Мере везане за ограничавање цена егзистенцијалних намирница у трговинама су на крају довеле до тога да се највећи негативни ефекти пребаце на најслабију карику у ланцу – односно пољопривредне произвођаче. Актери из прехрамбене индустрије су, како би се уклопили у нижу цену, прибегли политици набавке јевтинијих сировина преко увоза млека у праху“, додаје. 

Где је системско решење

Ако је све то тако, шта је онда решење за овај проблем? Влада Србије усвојила је на седници, одржаној 26. фебруара, Закључак о усвајању Програма финансијске подршке за прерађивачку делатност производње сирева и других млечних производа начињених од 100 одсто домаће сировине у овој години, за који је опредељен износ од 70 милиона динара. 

Али инстант решења за овај проблем нема.Оно што пољопривредници траже углавном су административна решења. Оно што држава нуди опет је неки вид интервенције на тржишту, попут оног да неки малопродајни ланци, као што је, на пример, „Лидл“, откупе најпре домаће млеко.

А за системско решење, које би подразумевало решавање свих несавршености на тржишту, нефер пракси, пребацивање трошкова на оне слабије у ланцу – треба времена. А није да времена није било, почев од 2008. и 2009. године и првих решења Комисије за заштиту конкуренције, преко 2019. године, када је Државна ревизорска институција објавила извештај који је недвосмислено показао да број сточних грла у пољопривреди пада, и то упркос томе што износ субвенција расте. Па све до 2024. или 2025. године, када се отворила прича о маржама у сектору прераде или малопродаје.

Највише утицаја на бољи положај пољопривредника могла су да имају решења која се не тичу директно никаквог административног повећања цена или ограничавања увоза. Већ коришћењем законских решења да се они слабији на тржишту заштите или доношењем нових прописа, какав је Закон о трговачким праксама, који заправо само представља усклађивање са директивом Европске уније још из 2019. године.  

Због свега тога што није системски урађено онај сељак на блокадама ових дана плаче, иако вероватно мисли да су увозници млека криви за све.

А што се мог деде тиче, што би рекао Ђорђе Балашевић, он већ дуго оре небеске њиве.