Фајруз, носталгија за Либаном кога нема: Душа источног Медитерана из бејрутског музеја невиности

Фајруз има деведесет година. Према обавештеним изворима, рођена је 20. новембра 1934, а не 21. новембра 1935, како се погрешно наводи на многим местима.

Од раних педесетих година 20. века нико није Либану подарио светлије, лепше, нежније и узвишеније слике од оних у њеним песмама. Својим јединственим гласом усадила је те слике у душе многих генерација Либанаца и Арапа, који су их даље преносили у свет.

Можда је њен зачудни глас – који као да долази из химни певаних у древним храмовима – извор магије којом одјекују речи песме о Либану из раних шездесетих:

„У твоје име сам певала
У твоје име ћу певати
Клечала сам и молила се
И небеса су ме чула (...)
Овде је небо близу
И чује нас, љубави моја.“

Песме испеване на дијалекту који се говори у селима на планини Либан, прожете романтичном носталгијом за прошлим временима, певала је скоро молитвеним тоном:

„Поведи ме у она брда
У земљу која нас је подигла
Остави ме у виноградима и међу смоквама
Спусти ме у прашину нашег села

Старе капије ми машу
Шапат река дозива одсутне
Очи прозора ми говоре
Пријатељи кажу: Твоји смо

Ходам заборављеним стазама
Пустим светом, и птице ће ускоро заспати
Чекам руку да ме поздрави
Глас да ми каже: Добро вече

Одведи ме да останем у либанској земљи
У кући која чека повратника,
Отвори врата, пољуби зидове
Под најлепшом небом клекни и моли се“

То су речи молитве за повратак у „изгубљени рај“, певане жалобним гласом о ономе што се више никад неће вратити, или што можда никада није ни постојало. То је срж либанског националног осећаја.

Рурални национализам

Либан о коме је Фајруз певала и чијој слави је, како каже у једној песми „заветовала свој глас, свој живот и своју смрт“, постоји само као уметничка и поетска метафора коју су створили она и њен супруг Аси Рахбани, с којим је провела у браку три деценије. Настанак тог Либана носи трагове или одјеке социјалних и културних преображаја либанског друштва почев од друге половине 19. века, а који су се одиграли најпре у селима на планини Либан, а потом у Бејруту.

Те промене су чиниле основу из које је настао либански национани идентитет, у друштвеном и културном смислу утемељен у руралном и хришћанском наслеђу. На томе је израстао и либански национални покрет који је 1920, недуго по завршетку Првог светског рата, представљао језгро новоустановљене државе Велики Либан (Grand Liban) под француском мандатном управом и с Бејрутом као престоницом.

Настанак либанске државе пратило је прожимање и жива интеракција становништва урбаног Бејрута с оним из руралног планинског залеђа. Из тих међусобних утицаја, настајали су нови модели друштвеног живота, облици комуникације и начини исказивања осећајности. Животни путеви појединаца различитих корена и из различитих средина су се укрштали, а случајности су мењале породичне и личне, јавне и приватне судбине.

Међу таквим појединцима били су и Аси Рахбани и Фајруз, који су се почетком педесетих срели у Радио Бејруту.

Између села и града

У овим процесима рођен је и изграђен својеврстан народски патриотизам, који је по свом социјалном и емотивном изворишту био сеоски, хришћански и маронитски, заснован на заједничкој традицији, сећању, имагинацији и осећајности. У многим аспектима он је налик на сиријски географско-културни национализам, чији је зачетник био либански православни емигрант Антун Садех (1904–1949).

Из културе ова два национална и идеолошки супротстављена покрета, либанског и сиријског, који су у многим аспектима били слични, развила се тзв. либанска књижевност дијаспоре, чији је најистакнутији представник био либанско-амерички писац Џубран Халил Џубран (1883–1931).

С временом је дошло до мешања и стапања ове две културне матрице, а у пионире који су то уметнички артикулисали, користећи притом колоквијални говор либанског села за своје песничке слике, спадају Саид Акл (1902–2014), браћа Рахбани, Аси (1923–1981) и Мансур (1925–2009), и Мишел Трад (1912–1998).

Међутим, у обликовању њихове поетике открива се један културни и уметнички феномен – хришћански либански романтичарски шизофрени патриотизам. Наиме, после социјално-економског раскида маронитских хришћана са сеоском средином из које потичу, након што су напустили пољопривреду и традиционални рурални живот ради одласка у градове, образовања и прихватања модерних занимања, они су – парадоксално – изградили романтични национални патос пун привржености селу и чежње за земљом коју су напустили.

Живећи у градовима они су величали рурални начин живота и везаност за земљу, одвраћали од напуштања села и уздижући га као прво и последње национално упориште и идентитетски бедем, они су у моралном, романтичном, емотивном, сентименталном и језичком смислу формулисали нови либански национализам.

Либански фолклор који тада настаје је прожет хвалоспевима земљи предака и родном крају, иако романтизовање руралног живота није потицало из стварног животног искуства, већ из болног раскида са селом и носталгије за њим. Међутим, све је то остало помало мутно и недоречено до почетка грађанских и регионалних ратова у Либану између 1975. и 1990. 

Тај парадокс – романтични шизофрени патриотизам – огледа се у књижевном и уметничком језику многих савремених либанских песника, уметника и сликара. Они су завичају, земљи, природи и сеоском начину живота дали ореол чаролије, светости и обожавања, сматрајући их грађом и извориштем либанског националног идентитета. Овај приступ артикулисао се као својеврсна поетичка доктрина, која у свом емотивном регистру има један готово религиозан и мистичан призвук.

Фајрузин Либан

Све то је део метафоричког либанског национализма који се развио и кроз музику Фејруз и Рахбанија, са емоцијама, импулсима и садржајима дубоко утиснутим у срца Либанаца и Арапа свих друштвених слојева и генерација. Ова музика је у том погледу учинила далеко више него званични, „институционални“, хладан и формалан либански национализам државних институција, химне, заставе, Дана независности и осталих елемената из „формуле“ за модел заједничког живота различитих верских заједница, односно званичног „Националног пакта“, политичког договора из 1943. године направљеног приликом ослобађања Либана од француске колонијалне управе, који је поставио основе за поделу власти између муслимана и хришћана и створио темеље модерне либанске државе.

Овај званични национализам је готово у потпуности вербалан, испражњен од снажних осећања и страсти – осим код хришћана, нарочито Маронита, који себе сматрају оснивачима тзв. либанске државности. С друге стране, Фајрузина визија Либана буди код свих подједнако страст и чежњу за руралном невиношћу и временом старог, спорог и чистог сеоског  живота.

Иако је Фајруз напунила деведесет година – а како каже један од великих преисламских арапских песника Зухејр ибн Аби Сулма: „Ко поживи осамдесет лета, оца му не било, наситио се живота“ –  привлачност њеног Либана, како се види на друштвеним мрежама и у популарној култури, и даље не само да траје него постаје све чаробнија и блиставија, обојена болном и набујалом носталгијом утолико више колико се у реалности трагедије и катастрофе обрушавају на Либан и његове заједнице.

Од 1975. Либан је постао синоним за те трагедије и катастрофе. Чак је скован и израз „либанизација“ да се њиме опишу друштва погођена грађанским и регионалним ратовима, политичком парализом, друштвеним сломом и економском девастацијом. 

Данас подељени Либан управо проживљава једно од мрачнијих поглавља своје историје, из којег можда неће ни изаћи осим као људска рушевина, изгубљена у беспућу.

Признање да је ова држава, од самог свог настанка 1920. године, у друштвеном, политичком и културном смислу једна немирна, нестабилна, хибридна и крхка творевина, није донело никакву политичку рационалност ни мудрост.

Али то признање за Либанце и Арапе нимало не умањује заводљивост Фајрузине визије Либана. Та визија је прожета вечном романтичарском носталгијом и заљубљеношћу, и с потпуном идентификацијом и срастањем с њом.

Звезда је рођена

За обликовање и усавршавање Фајрузиног гласа, за његову боју и изражајност, као и за стварање њене уметничке личности и статуса звезде заслужна су браћа Рахбани, при чему је улога њеног супруга Асија била најзначајнија.

Имиџ звезде каква је Фајруз постала скоро потпуно је пребрисао лик повучене девојке скромног социјалног и класног порекла каква је она некада била.

Рођена је као Нихад Хадад у маронитској породици. Њен отац је са сиријско-турске границе избегао у Либан бежећи од погрома у време Првог светског рата, а мајка је потицала из села с планине Либан. Када се породица преселила у Бејрут, млада Нихад је скренула пажњу на себе певајући на школским приредбама. Имала је шеснаест година када ју је на једном наступу видео познати композитор Мохамед Флајфел и препоручио је за Либански конзерваторијум, престижну високошколску музичку установу, где је Нихад учила певање.

Када је директор либанског радија Халим ел Руми (1919–1983) на аудицији чуо њен глас, запослио ју је као певачицу у радијском хору и дао јој уметничко име Фајруз (на арапском „тиркиз“). Ту је Фајруз упознала Асија Рахбанија – композитора, музичара, текстописца, књижевника и драматурга, који је за њу компоновао прву песму Itab („Прекор“). Венчали су се 1954. године.

Фајрузина каријера била је вођена етиком, вредностима, амбицијама и визијом Асија Рахбанија. Прво ју је учинио радијском певачком звездом, затим звездом фолклорних фестивала у Либану, арапским земљама, а онда и широм света, да би филмови које је снимала у земљи учврстили њену славу.

Статус звезде и њена личност, став и глас, савршено су одговарали чистоти носталгије о којој је певала, с молитвеним заносом који теши, смирује и исцељује од свега што произлази из судара и хаотичног умножавања противречности реалног живота. Исто тако, њене песме лече од свих унутрашњих сукоба и страсти, изузев оних који налазе свој излаз у трансцендираној, надмоћној чежњи за оностраним прожетој магијом суфијске екстазе.

На уметничком, практичном музичком плану, један од темеља Фајрузине поплуарности био је и у удаљавању како од египатског музичког стила који је педесетих доминирао Блиским истоком, тако и од тзв. бедуинске музике, која је превладавала на простору Леванта.

Пут до музичког стила који је Фајруз створила с браћом Рахбани многи су описивали као „либанизацију“ песме и музичког укуса публике. А да би та музика постала „либанска“, морали су да се окрену изворима – језику, имагинацији и естетским и моралним вредностима либанског села, али под утицајем модернизације.

Стварање Фајрузине уметничке личности тако је текло упоредо са стварањем визије Либана коју су ауторски формулисала браћа Рахбани. Тај процес је текао од средине педесетих све до средине седамдесетих година, када је Либан почео да се урушава и тоне у грађански рат, који је потрајао до 1990.

Слом је тада погодио и породицу Рахбани: Аси је 1973. доживео тежак мождани удар, након кога је остао парализован, и Фајруз је морала да настави каријеру без њега.

Консултантска фирма

Да би се потом одржавала слава уметничке радионице Рахбани и неговао јединствени звездани статус саме Фајруз, формирана је нека врста уметничке „консултантске институције“, састављене од либанских интелектуалаца, писаца, песника и новинара. Међу њима је било и оних са арапским, нарочито палестинским искуством, са задатком да брину о Фајрузином имиџу и даљем току њене каријере.

Оно што је те људе привукло и окупило око „феномена Фајруз“ најпре је била опчињеност њеним „анђеоским“ гласом који су већ обликовала браћа Рахбани – гласом чудновате, лунарне, сањиве лепоте, обојене тананом и утешном тугом.

На челу ове групе окупљене око Фајруз био је велики песник Саид Акл, љубитељ славе и јунаштва феничанске цивилизације Либана, коју је заступао скоро до границе расистичке опсесије. Једном је изјавио да жели да створи Фајрузин анђеоски иконичан лик , налик Богородичином.

Други је био песник Анси ел Хаџ (1937–2014), шездесетих година најватренији и најстраснији „фајрузијанац“ у том друштву. Једном је у културном додатку листа Ан-Нахар написао чланак о Фајруз под насловом „Ужасно је волим“. И много других либанских и арапских песника писало је песме о Фајруз и њеном гласу, или је помињали у својим стиховима. 

Круг ове „институције“ учествовао је у стварању имиџа култне певачице као звезде и иконе – тако да потпуно одражава идеју Либана као јединствене отаџбине. Иако је у арапском језику реч „Либан“ мушког рода, они су инсистирали да се наводи у женском роду, како се земља граматички и симболички доживљавала у појединим арапским земљама, на челу са Египтом. 

Званични либански национализам, пре него што је експлодирао и распао се у низу грађанских и регионалних ратова, био је блед, хладан и сведен на државне ритуале. Није био органски – недостајала му је животнија, дубље укорењена емоција, осим међу либанским хришћанима, чија је највећа и најмоћнија странка Катаиб на почетку грађанског рата упутила муслиманима поруку: „Волите га (Либан) или га напустите“. Оснивач те странке, Пјер Џемаил (1905–1984), имао је пак слоган „Либан је јак у својој слабости“, који је непрестано понављао и који је асоцирао на представу жена у традиционалним културама. Био је то и позив Арапима да поштеде крхки и слаби Либан и не увлаче га у своје сукобе и ратове са Израелом.

Слика Фајрузиног Либана, земље сањиве, лунарне лепоте, оличена је у једној од Рахбанијевих песама стиховима:

„О зелени, лепи Либане на брежуљцима
Причо мог срца и чежњо моје душе“

Или, у другој песми:

„Ми и Месец смо комшије
Кућа му је иза наших брда
Излази пред нас да слуша док свирамо“

Оваква слика Либана увек је иста, иконична, замрзнута у времену попут магичне и очаравајуће легенде у чијем су средишту освећење, молитва и обожавање.

Најзначајнији у стварању такве визије Либана био је Саид Акл, који је за ту сврху користио класичну арапску красноречивост, само заогрнуту у ново рухо, као у стиху из песме „Кад би Либан проговорио“:

„Имам стену окачену о звезду; обожавам је – то је Либан.“

Заљубљеник у славу и величину, у једној песми пак каже:

„Довољно ми је што сам са планине
која стоји између Бога и земље – као реч“.

У песми „Питај ме, о Шаме“ у којој велича Дамаск и његову славу, а коју је Фајруз отпевала у сиријској престоници, обраћајући се граду каже:

„Историја је узвисила твоје људе
њихово име је орден на грудима времена.
Омејади, ако вам је тесно с њима
придружите се свету у башти Хишамовој.“

Стидљиве девојке са села

Фајрузовско-рахбанијевска уметност доживела је временом промене и развој унутар сопственог уметничког израза, и то као одговор на унутрашњу потребу да се прилагоди променама укуса и естетских вредности из генерације у генерацију. То је ишло укорак с технолошким и уметничким новинама – у начину изражавања, употреби музичких инструмената, компоновању и певању, као и у аудио-визуелној осетљивости… То је било неодвојиво од промена образаца живљења у свакодневици, као и од начина комуникације и изражавања осећања.

Постојала су два основна, међусобно блиска и делимично преклапајућа друштвена и културна извора тих промена и новина, касније уграђених у рахбанијевски поетски и музички сензибилитет и обликовање Фајрузиног имиџа. Први је рурално либанско друштво делимично изложено градској култури и западним образовним вредностима, почев још од 1860, када је након сукоба Друза и Маронита на притисак западних сила, створен тзв. Мутасарифат планине Либан у оквиру кога су либански хришћани добили неку врсту аутономије и западног покровитељства, у првом реду француског. 

Други је друштво отвореног, конфесионално мешовитог, урбаног Бејрута, у којем су градске елите и средњи слојеви били под утицајем западне модернизације и културе и пре него што је Бејрут 1888. године проглашен престоницом османске провинције.

У стварању Фајрузине уметности браћа Рахбани су уредили и прочистили дотадашње народно наслеђе планинског Либана, избацивши из њега турбулентну историју и крваве унутрашње сукобе. Затим су тако прочишћено наслеђе преточили у једноставне фолклорне слике, романтичне у својој елеганцији и трансцендиране чежњом – тужном, али утешном – за добрим и невиним животом на селу. Ове слике су се у Фајрузиној интерпретацији претварале у нежне аквареле.

Слике времена које измиче и пролазности живота проносио је Фајрузин глас, глас попут одјека сатканог од прозирне месечине и сенки, од бистрине изворске воде и невиности сеоских девојака, њихове стидљивости и емотивних ишчекивања, с призивањем жеље да се уздигне изнад телесне пожуде и чулних земаљских ужитака, а које се, током живота и под ударима времена, могу утажити једино у окриљу традиционалне брачне заједнице. 

Чудо заустављеног времена

На крају, како се данас доживљава та силовита и рањива чежња за светом сеоског Либана из Рахбанијеве метафоре и Фајрузиног гласа?

Недавно се једна либанска девојка на својој страници на Фејсбуку, готово запомажући, огласила речима: „Боже, нека се заврши рат да се већ једном ослободимо компулсивног слушања Фајруз.“

Многи из старијих генерација – који су одавно закорачили у старост (и ја, писац ових редова, један сам од њих), а неки су већ и напустили овај свет – одавно су, кроз деценије либанских и арапских огорчења, престали да слушају Фајруз. Они су своју сталну жалост и отуђеност заменили чежњом за светом њених песама, који би с правом могли назвати „Музејом невиности“.

Један старији либански песник, који још од младости истрајава у непоколебљивој оданости Фејруз, рекао је да је њен глас чудо које зауставља време, онако као што то чине велика поезија и велика музика.

Али како ја – који сам психолошки и емотивно и даље тинејџер вечно заљубљен у Фајруз – и мени слични да зауставимо време и немилосрдну судбину, који сваког дана и сваког часа витлају нашим светом, нашим јавним и приватним животом, мрвећи их?

Завршићу са стиховима једне Фајрузине песме из 1972. године, у којима је чежњу за старим музејом невиности заменила нечим налик апсурду, али не без романтичне ноте:

„Шта остане од приче
шта остане од дрвећа
шта остане од улица
шта остане од бдења
шта остане од ноћи
од љубави, од прича,
од смеха, од плача
од људи који су волели
од чежње, од досаде
шта остане од мора
од лета, од оног што је прошло
од туге, од мира?
Шта остане… шта остане…
шта остане… љубави моја?
Остану мале приче што их разноси ветар…“

Извор: Al Majalla