Теразије, 17. август 1941: Такве ствари не покопавају се кукавним заборавом

Сви знамо фотографију. Два мртва тела висе са бандера које носе трамвајске жице. Група Београђана се окупила на улици испод мртвих да се информише о овом јавном приказу. У позадини реклама за коњске трке. Ово је иконична фотографија, што значи да је препознате кад вам је предоче чак и ако нисте сигурни где сте и када сте је први пут видели. Иако тога вероватно нисте ни свесни, ово је једна из корпуса слика које су формирале ваше мишљење о Теразијама, Немцима, партизанима, патриотизму, вешању, бандерама и коњским тркама. Иако се на фотографији види тридесетак живих и два мртва тела, на њој нема људи, само – пукa историја. 

Тело које виси лево на фотографији припада Ратку Јевићу из села Дрлупе у општини Сопот, са којим делим презиме, племенску припадност и место порекла, тако да се мени лично на овој фотографији мешају јавно и приватно, историјско и породично.

Једном сам се задесио у Берлину, у коме живим и где су трајно пребивалиште нашли многи који су као ја неспособни да живе на једном месту, на трајној поставци фондације „Топографија терора“ која се бави документовањем нацистичких злочина. На изложби се налази серија фотографија из европских престоница које је окупирала немачка војска у Другом светском рату, међу којима и ова из Београда.

Поменуто мешање сфера које ова слика изазива у мени изазвало је бизарну потребу да то са неким поделим, као да сам некако важнији због те фотографије. Обратио сам се на енглеском шведској породици која се случајно задесила поред мене и рекао: „Ово је мој рођак.“

Погледали су ме, с правом, као да сам луд и без речи се удаљили на следећи експонат. Исту нелагоду делимо сви када осетимо превише приватног у историји.

Ево, дакле, приче о не-историји, о животу једне особе која је стицајем околности заузела безличну, монохромну егзистенцију симбола. Прича се као усмено предање испирала током осамдесет година препричавања. Са грађом су помогли Милинко Сирковић-Ђурин из Раткове породице, као и локални историчар Боривоје Миросавић, док је главни извештач са терена био још један Јевић, мој отац Слободан.

Могућност избора

Ратко Јевић се родио у селу Дрлупа подно Космаја 1912. године. Имао је четири брата и сестру. Раних тридесетих година прошлог века служио је у војсци Краљевине Југославије, одакле имамо једину фотографију на којој је жив.

Није се женио. Када је умро, имао је двадесет девет година. Већина мушкараца његове генерације женила се око двадесете. То није било једино по чему се издвајао.

Не постоје поуздани подаци о томе како је Ратко одлучио да се прикључи Космајском партизанском одреду. Једна верзија каже да га је у болници неки школовани човек упознао са идејама комунизма. Извори из његове породице кажу да никада није био у болници већ да су партизани слали људе по селима да регрутују за борбу против немачких окупатора и да је Ратко одлучио да им се прикључи из патриотских разлога.

Ако погледамо тај његов чин у тадашњем политичком и културном контексту, видимо да се ова, испоставиће се најбитнија, одлука његовог живота налази по средини танке линије између херојства и лудости. Из данашње историјске перспективе одлука да се оде у партизане чини се саморазумљивом. Тада није било тако.

Најпре, у лето 1941. Немачка је била на врхунцу силе и моћи, Југославија раскомадана, војска понижена, краљ и влада су побегли у Лондон, Србија окупирана. Да један сељак из Дрлупе узме оружје у руке да се бори против хиљадоструко снажнијег окупатора који је управо прегазио Европу и маршира према Москви, тада је то заиста могло да изгледа као чиста лудост.

И још да се прикључи партизанима. Ратко је, наиме, такву одлуку донео живећи у конзервативној, побожној средини која је била привржена краљу. Јевићи су били пољопривредници а комунизам је радничка идеологија. Партизани су сељаке доводили у незавидну ситуацију да буду изложени одмазди немачке војске и српске полиције. Ратков избор био је против већине у његовом окружењу и вероватно није био идеолошки. Верујем да је Ратко само хтео да се – бори против окупатора.

Хапшење

Ратко је 3. августа 1941. учествовао у борби против Немаца и жандарма у селу Стојник. Партизани су упали у полицијску станицу, покупили оружје и одржали говор у коме су позивали на устанак. Док је говор још трајао, у село су пристигла два камионета немачких војника и српских жандарма, међу којима је наводно био и Драги Јовановић, управник Београда. Како сам разумео, то се десило случајно.

После краћег сукоба партизани су се повукли. Након што је провео неколико дана са партизанима, Ратко се вратио у Дрлупу да опере одећу још крваву од сукоба и да помогне оцу и браћи око вршаја.

Очигледно знајући да се прикључио партизанима и вероватно по дојави да је сада код куће, Немци и жандарми су 9. августа дошли да га ухапсе. Док је Ратко био са воловима у пољу, ушли су у кућу и држали целу породицу на нишану. Послали су двојицу да га сачекају у заседи док се буде враћао са колима сена упрегнутим у воловску запрегу.

Прича се да је могао да побегне или да покуша да савлада ову двојицу, али је из даљине видео војнике и жандарме испред куће и мирно се предао да не би доводио породицу у опасност. Ухапсили су га и спровели у кућу где су му нашли и одузели неколико бомби које је сакрио и коњички карабин са муницијом.

Везан, тражио је од мајке Десанке и сестре Радмиле да иду по комшију Милорада Ристића, за кога је Ратко био убеђен да га је издао. Милорад је наводно ишао три пута у Сопот, центар општине у којој се налази село Дрлупа, да га пријави властима. Прича се да га је Милорад пријавио да би му се осветио зато што се Ратко наводно швалерисао с његовом женом.

Касније, после рата, када су партизани дошли да стрељају Милорада због ове дојаве, Милорадов ујак Бошко Миросавић се заузео за њега тврдећи да није он пријавио Ратка, тако да је преживео тај дан и до краја живота живео у Дрлупи где је у старости умро од рака.

Смрт

Ратка су из куће одвели у дрлупску школу где су га претукли. Кажу да је пребијање било толико брутално да се Ратково јаукање чуло кроз цело село.

Сеоски учитељ Чеда Љубичић је наводно апеловао на Немце и жандарме речима: „Водите ми ту џукелу из школског дворишта да ми не плаши децу.“

Раткова мајка је ишла да моли да га не бију. Њу су такође претукли, од чега се никада није опоравила. Умрла је годину дана касније. Немци и жандарми су наредили Ратковом рођаку Радојици Јевићу да дотера коњску запрегу. Везали су Ратку руке за задњи део кола и тако га спровели до суседног села Рогаче, где се налазила полицијска станица.

И описи његових последњих дана се размимоилазе. По једној верзији Ратко је био толико измучен од пребијања да није жив стигао ни до Рогаче. На путу је изгубио снагу па су кола вукла по земљи његово тело.

Друга верзија каже да је његова снаја Зорка Јевић отишла да му однесе цигаре у рогачки притвор и да је тада још био жив. Снаја је у то време била трудна са Бранком Јевићем, који је био један од извора за овај чланак. Наводно јој је Ратко рекао: „Од мене нема ништа, чувај ти тога што ти је у стомаку.“

Из Рогаче је пребачен у логор на Бањици, а одатле, у ноћи 16. на 17. август, са још тројицом који ће бити обешени, превезен у затвор Гестапоа у Улици Краља Александра број 5.

Ујутру су стрељани у дворишту затвора. Њихова тела су однесена на Теразије и обешена да висе на бандерама до 19 часова тог дана.

Симбол

Сутрадан, 18. августа 1941. године, у београдским новинама Ново Време објављен је наслов за који се тврди да га је управник Београда Драги Јовановић лично редиговао: „Јавно погубљење комунистичких терориста у Београду.“

Ништа у овом наслову није истина, сем да се десило у Београду. Али начин на који није истинит је индикативан. Најпре, погубљење није било јавно, петорица су погубљена ватреним оружјем у тајности у дворишту Гестапоовог затвора, а затим су њихова тела обешена на Теразијама.

Јавна погубљења су посебан облик смртне казне којим се демонстрира моћ државе и њена одговорност за спровођење правде на основу закона. У средњем веку била су честа појава. Тада се феномен државе какав данас имамо тек формирао и ово експлицитно показивање њене власти над телесним интегритетом грађана је очигледно нека врста наткомпензације за несигурност у право на ту власт. У случају теразијске петорке ова несигурност је још очигледнија. Овде нема ничега сем лоше савести.

Да би други део новинског наслова „комунистички терористи“ био смислен, први део наслова „јавно погубљење“ мора да буде истинит. Драги Јовановић, ако је он заиста аутор наслова, то исправно схвата. Погубљење је било онакво каква је била и тадашња квислиншка творевина, као и читав Трећи рајх – егзибиција ефикасне и бруталне нехуманости са танком глазуром институционалне утемељености. Начин овог погубљења нам говори да нико није веровао у ову накарадну творевину, ни они на власти ни они над којима је владано. Оно највише подсећа на технику застрашивања врана коју примењују сељаци из Ратковог краја. Једна врана се убије и пободе на штап да се друге вране одврате од уништавања усева. Мртво тело се у оба случаја третира као тело животиње.

Доста тога што данас знамо о човеку и његовим универзалним и неотуђивим правима настало је после Другог светског рата као опозиција нацистичком третирању људског бића које смо видели у овој причи.

Зато је важно да се сећамо ових људи чија смрт представља победу над смрћу и чији нас избори подсећају на оно најбоље у нама. 

* * * 

* * *  

ЗЛО НА ТЕРАЗИЈАМА
(Одломак из приче Иве Андрића „Зеко“)

„...Кад је тако једне недеље, већ у рано јутро, срео у Сарајевској улици једног познаника и запитао га, по некој потреби која му је већ прелазила у навику, шта има ново, он га је погледао разрогачено и рекао:

– Не ваља, ето шта има. Зло на Теразијама. 

Човек је отишао даље, а Зеко се уместо својој кући запутио на Теразије. Није погађао шта би то могло бити зло, али га је све у њему гонило да иде тамо, да се лице у лице сретне са тим непознатим злом.

Уз Балканску улицу врвио је неки узбуђен али ћутљив свет, све у истом правцу. Ту је било необично много мушкараца, понајвише младих људи. Како је био врео празнични дан, већина од њих била је без капута, у светлим кошуљама, с рукавима посувраћеним до изнад лаката.

Кад је избио на Теразије, наишао је на разливену реку људи који су ишли ка Славији. Изгледало је да је то део неке дуге погребне поворке. Тек кад је пошао за погледом оних који су му најближи, Зеко угледа на железном електричном стубу, горе на врху где се он грана у два извијена крака – обешеног човека.

Обори очи и помисли да се врати како је и дошао, али тада осети да то није могуће, да мора проћи са оном поворком, да треба да види све. И прошао је и видео, иако у тим тренуцима није јасно знао ни куда иде ни шта гледа. Изгледало му је као да се асфалт испод његових ногу креће и неодољиво га, заједно са масом света, вуче напред. А у исто време поглед му је са једног обешеног човека прешао на другог, затим је угледао још једног, па још једног, у сељачком оделу... То је, дакле, то зло.

Јасно је видео у непомичном ваздуху сјајног летњег дана обешене људе, од бескрвних глава, које су изнад конопца дошле ситне и кратке, до ножних прстију који су тежили напред, тражећи узалуд ослонац. Исто тако јасно видео је и столове пред кафаном „Атина“, са пивом и пецивом, и за њима госте, немачке војнике и ретке цивиле. Око електричних стубова стајали су стражари у пуној ратној опреми, стамени Немци, непомични и тврди као да су од гвожђа, од камена, од неке још тврђе непознате материје. И Зеки се све чинило да га тај покретни ћилим, на који је ступио дошавши на Теразије, неодољиво носи пут једног од тих немачких стражара, да ће се неминовно сударити са њим и да ће тада бити потпуно зло на Теразијама. Сасвим близу, све ближе, још ближе ...

И кад је осетио сву тврдину тога наоружаног човека и сву своју слабост, он је видео да је са осталом масом проклизио поред њега, на неколико милиметара, али поред њега, и да га је маса однела даље. Тек тада је осетио како су му зуби стегнути и песнице згрчене. Хтео је да крене брже, али није могао од света који је ишао у противном правцу; нека неодољива, болна потреба, као мучна дужност, нагонила га је да баци још један поглед на обешене. Онако у ходу окренуо се; видео је само двојицу обешених, с леђа, не више са небом као позадином, него измешане са фасадама кућа и улицама пуним људи.

Тек тада је кренуо брже, осећајући да маса, што даље, бива све ређа и да „зло“ остаје за њим.

Запутио се и нехотице на Топчидерско брдо. Као мучну физичку жеђ осећао је потребу да разговара са људима. Загледао је у очи пролазницима и чинило му се да не би било ништа необично да сад са неким од њих седне у траву поред пута који се пење узбрдо и да заметну дуг, озбиљан и стваран разговор о ономе што је малочас видео и, уопште, о свему што се дешава већ месецима.

Марију је затекао у кухињи где, забављена око ручка, преко воље разговара са две сељанке које су заселе ту на дугу празничном дану. „Деца“ нису била код куће, а Дорош је радио нешто око својих бујних патлиџана, знојан, ћутљив и повијен, као да жели да, онако крупан, нестане у њима и постане једно са земљом и њеним растињем.

Нико није хтео да разговара са њим о призору који је он малопре видео; све се сводило на сажаљиве усклике без садржине и очајне покрете руку који су, не казујући ништа, прекидали сваки даљи разговор.

Као што је често бивало недељом, Маргита је и данас отишла са сином на обданицу у Земун и оставила Зеки ручак да га сам подгреје. Много би дао да не мора данас сам да руча, али Марија га управо данас није задржавала на ручак, а њему је било незгодно да то сам предложи. Опростио се и кренуо низбрдо.

Мислио је неке немоћне мисли, као несрећно дете. Све се сводило на то: оваква велика општа страдања доводе људе у страшне и тешке положаје у којима су им помоћ и утеха другог човека преко потребне, а управо та страхота и тегоба спречавају их да један другом буду од помоћи и утехе.

Празна кућа га је дочекала чудним ћутањем. Тек ту, у четири зида, њему је изишло јасно пред очи све оно што је јутрос као у сну видео на Теразијама, оживело у њему, опомињући га мучним немиром да се преко тога не може просто прећи, да се такве ствари не покопавају кукавним заборавом.“