Прва Српкиња с пером у руци: Три живота заборављене Еустахије Арсић štampaj

Кад би се провела нека врста анкете у образованијем делу нашег народа с питањем да наброји имена жена које су ушле у антологије националне књижевности у последња два века, већина би углавном споменула Десанку Максимовић и Исидору Секулић. Они с нешто више увида и знања сетили би се и Анице Савић-Ребац, а из доба романтизма Милице Стојадиновић Српкиње. Ту би набрајање највероватније стало.

У исто време, савремени писци, сценаристи и режисери као да се све више окрећу историји и траже личности из националне културе о којима би се дало нешто снимити или написати. Иако се у највећем броју ради о мушкарцима – сетимо се романтизоване серије о Лази Костићу, филма о Петру Кочићу или „камео роле“ Стевана Сремца – вероватно ће у неком тренутку доћи на ред и неке од великих жена наше књижевности.

Фасцинантно је у свему томе како нико досад није приметио или урадио нешто о имену које се без успоредбе и изнад свих нуди за такав рад. Чак и у замишљеном сценаристичком облику, дакле с уобичајеним драматским вишком фикционализираности, животопис ове личности и даље би изгледао као нереалистичан, потпуно измишљен и претеран, као романескни. Но, то име и тај животопис, и даље ван стручних кругова највећма непознати, потпуно су стварни и тиме још више запањујући.

У сербској литератури перва од свога нежнога пола 

Рођена 14. марта 1776. у Иригу, Еустахија Арсић, српска књижевница, власница је биографије каквом се не могу похвалити ни знатно модерније и напредније културе у то време. Означена као прва савремена српска песникиња и у уобичајеној, редовно помињаној паралели која служи као метафора нашег четворовековног историјског удеса, наводи се као „прва српска песникиња након Јефимије“ – од средњега века дакле. Као да је у страховитом личном и општекултуралном залету хтела да надокнади столећа заосталости поробљене и унижене цивилизације, Еустахија Арсић спаковала је у својих 66 година макар три биографије: једну књижевну, другу као истинска и преважна добротворка, и трећу – као жена.

Детињство је провела у Иригу, месту које је сама дивно описала као оно где се рађају изузетни људи „који су осим света“, а одрасла је у Араду, за нашу историју и културу једном од битнијих градова. Рођена је у фамилији у којој се очито полагало на образовање, све у духу просветитељства с чијим су идејама били упознати и ширили их ученији Срби – пречани дакако, не и они из тада и даље покорене, азијатски заостале турске Србије без иједне школе.

Такви темељи у којима се будућа песникиња образовала у природним и друштвеним наукама, у језицима – говорила је најмање четири – и наравно у књижевности, стварали су осим ширег личног образовања и могућност слободног, односно слободоумног размишљања, индивидуализма. Од чега је само корак био до свести о положају жена и будућег властитог ангажмана и поборништва образовања и школовања – за „воспитаније женскиња“.

Касније, већ као одрасла упознаје се и са за њу кључним делима – чита Јована Рајића и Атанастија Стојковића, а као и код готово свих будућих интелектуалаца те генерације, извесно најважнији сусрет јесте онај с писањем и идејама Доситеја Обрадовића, за чија дела је била једна од првих абонената.

Касно почиње писати и још касније објављивати – тек 1814. издаје, и то анонимно, свој првенац „Совјети матерњи“ („обоега пола јуности сербској и валахијској“, пуним насловом), поучно-дидактички рад у духу времена, са спојем стихова и прозе. Поред тога, објавила је још једну књигу, „Полезнаја размишленија о четирех годиштних временех“, такође у тадашњем стилу кабастих наслова. Након тога није више много писала, а дела су јој више имала фаму што их је написала слободоумна и образована жена, него што су вероватно била читана.

До смрти, 1843. године, била је готово заборављена. Страховито потресна је њена молба у стиху, преклињање да је не забораве: „Спомените мја со пјесними, љубимци музи, ту ја жертву потребујем благодарности“. Овај први, болни „Спомените мја со пјесними“, свакога ко се још сећа модерне наше поезије одмах ће подсетити на Трифуновићев стих „Памтите ме по пјесмама мојим...“

Добротворка сербска 

На несрећу, с Еустахијом Арсић дуго није било тако, а можда ни уопште, а разлози по којима је данас упамћена углавном су ванкњижевни. Штавише, она није била ни упамћена, него су је поново почели откривати књижевни историчари и уредници попут Андре Гавриловића и Илије Огњановића Абуказема, тек пред крај столећа, у доба краја романтизма.

Не би било сасвим поштено ни одговорно свалити сву кривицу за овај дугогодишњи заборав списатељице на несумњиво мизогино друштво и културу. Разлог мање познатости, осим у полном и родном проблему, лежи највероватније и у Еустахијином стилу писања и понајпре језику. Писала је славеносербским, језиком српских просветитеља блиских Доситеју, односно стилом који покушава направити искорак према народном језику, али задржава архаичну, хибридну црту и учену високопарност већ тада преживелог стила и речника.

Након националне, још за њеног живота долази и време лингвистичке револуције и коперниканског преокрета српскога и јужнословенских језика – односно тачном метафором: време вуковског обрата. Занимљиво је онда да је Вук показивао отворено поштовање и хвалу ка Еустахији Арсић. Но, без икакве намере да будемо малициозни, разлог томе свакако није лежао у квалитету њеног писања, а нарочито стила и језика – по њиховим особинама они спадају у све против чега се велики Вук Стефановић борио. Моћни и племенити разлог лежао је другде. 

То је онај други део биографије Еустахије Арсић – фантастичне добротворке. А управо у случају увек с парама кубурећег Вука, налази се најлепши и најдирљивији пример великодушности Еустахијине. Ову, како је Вук својом херцеговачком бистрином ласкајући зове „благодарном и високоученом госпођом“, он је молио да нађе претплатнике за збирку његових сакупљених народних песама, тог данашњег блага нашега рода и културе. Еустахија Арсић скупила је стотињак имена абонената који су уредно платили свој део. У потресном епилогу открило се да је продала само неколико примерака његове књиге, а све остало купила је сама и поделила, ширећи артефакт револуције апостола новога језика – овога нашега данашњега којим и сад пишемо.

Еустахија племенита Арсић 

Трећа њена биографија унутар истога живота, она која би без сумње била најпривлачнији и најпровокативнији материјал за замишљени филм о њеном животу, спада у мутан предео где се укрштају јавно, опште, друштвено и приватно, лично женско, штавише еротско и полно.

Не може се ни замислити како мора да је у оно доба, на источном рубу једне конзервативне монархије, изгледала чињеница да се једна жена удавала три пута и растајала од два мушкарца. То би био скандал неописивих размера и у једном Паризу тога времена, а камоли у овим нашим крајевима – штавише нама овде најближим, у Хрватској: први брак Еустахијин био је с неким трговцем у Копривници, други с имућним трговцем у Карловцу, трећи у Араду с племићем Савом Арсићем чије ће презиме понети и од тога часа и она сама постати Еустахија племенита Арсић.

Да таква жена, из високог друштва, изађе из брака па још и некажњено, без стигме (осим симболичке), то мора да је био уникум времена. Не само од стране малограђана, него осуда је долазила и од колега по перу, па тако смушени Јоаким Вујић негде пише како је Еустахија  „у супружеству веома нешчасна била“, док јој по другом извору „ни невера није била страна“. Кад Вујићу буде финансирала од властитих пара његово „Животоописаније“, након тога ће та браколомка за њега постати „благодарна до последњег диханија“.

Тешко се данас уживети у контекст времена у том смислу, но сасвим лако је замислити какав би се прегнантан флоберовски или џејностиновски сценарио сада могао извући из тога дела биографије својеглаве списатељице независног ума и тела.

Цену тога је ова самостална, својеумна, образована и својеглава жена, наравно, ипак платила. Не можемо ни докучити како је било борити се, изнутра, не само извана, с предрасудама времена, с околином, с провинцијалном, ускогрудом културом, с осећајем у којем се сударају свест о праву на једнакост, на стваралаштво, на мишљење, на партиципацију у друштву, на рад „на ползу“ народу и кривица, назори, унутарњи сукоби и противречја. Како је, пре свега, било бити „прва Српкиња с пером у руци, као књижевник“, како је написао Андра Гавриловић.

Оставши удовица и без порода она ипак несебично и без горчине пре смрти 1843. саставља опоруку и све оставља другима: црквама, арадској, у граду где је умрла, и иришкој, граду где је рођена, оставља фонд за болницу, српске школе и за саму Матицу српску, и новац од камата за сиромашне удовице.

Али завештала је отечеству и нашем народу, а поглавито својим сапатницама, својим „другама и сестрама“ – женама, укратко – нешто можда и важније кад им pro futuro готово манифестно, протофеминистички пише општеважећи императив: „Купујте књижице (...), уписујте имена дражајна ваша, да се спомињемо докле смо живе зде в кратком времени жизњи. Наћи ће у књигама имена наша потомци наши, и спомињаће и видеће да је и садашњега века нашег пола читателница било.“

Све касније списатељице нашега рода баштинице су индиректне Еустахије Арсић. И зато њој која је молила „Спомените мја со пјесними“ треба јасном и развидном, свесном гестом одати почаст, не песмама других, како је тражила, него стихом њеним властитим, који својом сабијеношћу и изазовом, ако не сасвим и језиком, звучи модерније него много савремених песника, стихом у којем се опрашта од двају апстрактних, амбивалентних и несталних квалитета – од „надежде и шчастија“ – „наде и части“, па им каже:

„Од сад играјте с другими“!

Нека је вечно памћење на Еустахију Арсић.