Кулинарски континуитет руског империјализма: Мале тајне великог мајстора кухиње Спиридона Путина

Читам последњих недеља са великим задовољством књигу Ричарда Коена „Стварање историје: приповедачи који су обликовали прошлост" („Making History: The Storytellers Who Shaped the Past") објављену крајем априла ове године. Књига је физички скоро као цигла, има готово осам стотина страница, тврдих је корица и великог формата, па није незамисливо да би њоме човек неког могао да убије, само ако га у главу удари довољно јако.

Књига је, међутим, препуна сјајних и бизарних анегдота тако да чак кад би се таква хипотетска ситуација и остварила, то не би била највећа необичност с њом повезана.

Тако негде већ пред крај књиге, Коен успут, у загради, са читаоцем дели једну коинциденцију: Лењин и Стаљин су имали истог личног кувара - а то је био деда Владимира Путина.

Угоститељство у транзицији

Потакнут Коеновом успутном информацијом, кренуо сам у мало истраживање. И већ у првој Путиновој биографији на енглеском језику коју сам консултовао, оној коју потписују Ален Линч, наилазим на потврду ове приче, уз мало опширнији контекст.

У тој књизи, оригинално објављеној још 2011, али која је у то време, пре анексије Крима, прошла добрано испод радара, аутор најпре каже како је Путин први руски лидер након цара Александра III који није искусио неки светски рат из прве руке. (Данас би многи вероватно рекли да је Путин одлучио да сам учини да у том смислу више не буде изузетак.)

Затим скицира историју Путинове фамилије која потиче из Тверске области. Његов деда са очеве стране, Спиридон Путин, рођен је 1879. године. Већ као дванаестогодишњак радио је с једним рођаком у познатој гостионици у Тверу. По свој прилици био је куварски шегрт.

Био је очито талентован, па већ као петнаестогодишњак прелази у Петроград. Тамо је учио од неколико куварских мајстора, а напредовао је тако добро да је напослетку постао и главни кувар чувеног петроградског хотела „Асторија".

Једанпут је у „Асторији" Григориј Распутин био толико одушевљен јелом, да је од конобара тражио да лично види кувара. Кад му се Спиридон Путин представио именом и презименом, чувени мистик се додатно одушевио сличношћу њихових презимена. Као неку врсту бакшиша, свом полупрезимењаку оставио је једну златну рубљу.

Мада је почетком Првог светског рата већ био тридесетпетогодишњак, Спиридон Путин мобилисан је у царску војску Русије. Према неким каснијим присећањима, обрадовао се Октобарској револуцији, не толико због социјалне самосвести, колико јер му се чинило да је у том тренутку примирје било једини начин да се зауставе Немци, а бољшевици су били спремни на то примирје.

У Петрограду је владала глад, па није било превише посла за куваре. Крајем 1917. Спиридон Путин се враћа у родни Твер где остаје две-три године, затим се враћа у Петроград, а затим врло брзо прелази у Москву. Захваљујући својој сјајној и врхунској репутацији, почиње да кува за Владимира Иљича Лењина и остаје његов кувар све до његове смрти 1924.

Црвена подморница

После Лењинове смрти, Спиридон Путин остаје да ради као кувар Лењинове удовице Надежде Крупскаје и Лењинове сестре Ане. Истовремено је, међутим, постао и Стаљинов кувар.

Пошто је Крупскаја била упозната са Лењиновим тестаментом у којем је Стаљин оштро критикован, постоје теорије према којима је Спиродон Путин био ангажован у НКВД-у, односно да је био нека врста Стаљинове кртице у непосредној близини Лењинове удовице и његов главни информер о њеним активностима.

После 1939, кад је умрла Лењинова удовица, Спиридон Путин постаје стални кувар у седишту градског комитета Комунистичке партије у Москви.

Умро је 1965, тачно на свој осамдесет и шести рођендан. Његов унук Владимир имао је тада тринаест година.

Спиридон Путин је имао четири сина. Владимир Спиридонович, отац Владимира Владимировича, рођен је 1911. Оженио се својом вршњакињом Маријом, мајком будућег руског лидера, кад су обоје били седамнаестогодишњаци. Мало касније, он служи војни рок у подморничким снагама, и након одслуженог војног рока уписује се у Комунистичку партију.

Четири брата, четири Спиридонова сина, жестоко су обележени Другим светским ратом. Двојица рат нису преживели, Владимир је тешко рањен, а само један је из рата изишао физички читав.

Владимир Спиридонович био је командос који је деловао у немачкој позадини. Прославио се по храбрости. Након рањавања, једва је остао жив, а због последица рањавања шепао је до краја живота.

Умро је 2. августа 1999, мало пре него што је његов син постао премијер Руске федерације. Био је, међутим, свестан његове моћи. Често се помиње анегдота како је у дубокој старости пријатељима знао да каже да му је син постао налик на цара. Путинова мајка умрла је годину дана пре свог мужа.

Идила у двадесет квадрата

Владимира Владимировича Путина је мајка родила као четрдесетједногодишњакиња. Према свим могућим извештајима родбине, пријатеља и комшија, био је њен неспорни мезимац. Био је једино дете, рођено практично у последњем часу, а његова мајка је чинила све да с њим проводи што је могуће више времена.

Након што се после породиљског допуста вратила на посао, на властито инсистирање радила је углавном у трећој смени, да би за будног стања свог сина све време проводила с њим. Противно обичајима и пракси, није га уписала у обданиште, а одгађала је и да га упише у основну школу докле год је било могуће. Путин је у први разред кренуо у септембру 1960, једва месец дана пре него је напунио осам година.

Владимир, Марија и мали Владимир живели су скупа с трочланом породицом другог преживелог Спиридоновог сина и његовом женом и дететом у једној соби од двадесет квадратних метара. За ондашње лењинградске услове то није било сиротињски.

Иако му је отац био истакнути партијски функционер и прононсирани атеиста, малог Владимира је мајка у тајности крстила. Да се за то чуло, отац му је могао остати без посла, али, ето, дискреција се одржала. Мада је до поласка у школу био „мамина маза" или можда управо због тога, у нижим разредима је био лош ученик, па и мангуп. Од тринаесте године почиње да се мења. Оним што га занима - борилачке вештине, свирање гитаре, немачки језик - тиме се бави страствено.

Сви ови детаљи су општепознати деценијама, али нема нарочите сумње да ће се исте информације како време буде пролазило на нови начин интерпретирати. Сви они који уживају у коришћењу кованице „Путлер" лако ће моћи да разраде аматерско-психолошку паралелу о сличном начину на који су мајке третирале Хитлера и Путина.

Коинциденција

Ален Линч је пре више од десет година сугерисао да је чињеница да нико из шире породице Путин није страдао у Стаљиновим чисткама можда последица наводног Спиридоновог ангажмана у НКВД-у.

С друге стране, међутим, свако ко је ишта читао о тим истим чисткама, зна да су у њима можда и  чешће страдали људи повезани с партијским структурама, него непартијци.

У том смислу, а нарочито у контексту тајминга, осам година након анексије Крима и након што је већ почео прави рат у Украјини, добро говори о Коену што о чињеници да је Спиридон Путин радио и за Лењина и за Стаљина пише као о коинциденцији. Уосталом, колико год да су Путинови биографи о тој чињеници већ писали, она се у широј јавности први пут гласније потенцирала након што ју је поменуо сам Владимир Путин. Десило се то у документарном филму први пут приказаном у марту месецу 2018. године.

Пошто код нас никад није недостајало фантаста који у свему виде прсте „дубоке државе" и „службе", не бих се чудио да понеки Путинов обожавалац овдашњи не одбаци тезу о коинциденцији, а у корист идеје да су фамозни оперативци Охране које је преко НКВД-а и КГБ-а догурала до садашњег ФСБ-а трансгенерацијски трасирали кастинг Владимира Путина за позицију на којој се сада налази.

Привлачност таквих фантазија је у томе што су прављене по обрасцу који нам је еволутивно близак, а на чему је базирана и илузија да нам облаци на небу и шаре годова дрвећа увек на нешто личе. Фатализам је утешнији од диктатуре случајности.

Деда и унук

Уосталом, није ово ни прва ни једина заводљива случајност у руској историји. О једној понешто сличној сведочи један други Владимир Владимирович, наиме В.В. Набоков.

У својој дугачкој расправи о Достојевском, на њеном почетку, док сумира пишчев живот, а на месту где описује његово хапшење 1848, Набоков дословно каже: „Суђење је чекао у Петропавловској тврђави, чији је заповедник био извесни генерал Набоков, мој деда (преписка између тог генерала Набокова и цара Николаја о овом затворенику прилично је забавно штиво). Казна је била строга - осам година принудног рада у Сибиру (цар их је касније скратио на четири). Још је чудовишнији био начин на који су са осуђеницима поступали пре изрицања казне. Речено им је да ће бити стрељани. Одведени су на место на којем су се вршила погубљења. Скинули су им кошуље и прву групу затвореника везали за стубове. Тек тада им је прочитана права пресуда. Један човек је полудео. Искуство тог дана оставило је дубок ожиљак на души Достојевског. Никада га сасвим није преболео."

Ова коинциденција није учинила да Набоков заволи Достојевског, а још мање да у њему види свог евентуалног претечу. Напротив. На сличан начин, далеко од тога да Владимир Путин у свом имењаку Лењину, за кога је кувао његов деда Спиридон, види свој владарски узор. Више би се рекло да би му хтео бити антипод, као и Набоков Достојевском.

Тако је, ето, комедијант случај удесио да се према великим људима из близине својих дедова поставе двојица Владимира Владимировича.