Тражећи чудо са Сорентином у Патагонији: (Не)важна тачка гледишта или потрага за великом лепотом

Пре три године урадила сам једну психолошку вежбу која је требало да ми помогне да боље разумем сопствена ограничења, разоткријем личне кочнице и подстакне ме да их разбијем. Ево како гласи: „Изабери пет људи који те инспиришу и запиши особине које код њих цениш. Размисли шта те тренутно спречава да и сама развијеш те особине. Затим наведи конкретне кораке које можеш предузети да им се приближиш.“

На мојој листи од пет људи, одмах после Фелинија, на другом месту се нашао Паоло Сорентино. Био је једина жива особа са тог списка. Особине које сам му тада приписала, можда га и идеализујући, биле су духовитост, аутентичност, иновативност, бескомпромисност и самодовољност. Поред његовог имена написала сам своје ограничење: „Овде не може.“

Три године касније, међу стотинама пријава младих аутора, изабрана сам за филмску радионицу под менторством Паола Сорентина која је у децембру прошле године одржана у Патагонији. Тамо сам покушала да преиспитам сопствена уверења и границе.

Стигла сам у Аргентину и возим се ка смештају. Ваздух који улази кроз отворен прозор враћа ми слике из детињства: мирис тек покошене траве у летње вече док пада мрак, укус домаћег парадајза, листови купуса и кофа пуна златица и мој први зарађени новац. За сваку златицу коју скинем с купуса деда ми је давао десет динара.

Од деде Душка наследила сам склоност ка лутању, причању прича и радозналост. Научио ме је да пишем песме, да куцам на писаћој машини, али и да спонтано прилазим непознатим људима. Разговоре бих започињала директно, готово без увода, и убрзо сазнала читаву животну причу саговорника. Питала сам се да ли ћу то моћи и са Сорентином.

У Патагонији сам. Децембар је. Лето је. Нема купуса, а ни деда Душко више није жив. Смештам се у кућу близу „краја света“, у брдима надомак градића Сан Мартин де лос Андес, усред нестварне природе која ће нам бити дом наредних неколико недеља. Договарамо се да се увече окупимо у једној од великих, ручно грађених дрвених кућа. Бирамо „Хуаниту“, ону у којој сам, између осталог, и ја смештена. Упознајем ауторе из различитих делова света. И Сорентина.

Те вечери Сорентино постаје Паоло. Престаје да буде појам и постаје човек. То ме плаши. Плашим се да ће, с том метаморфозом, нестати и оно што сам у њему видела.

Паоло нас окупља, саопштава нам менторски задатак и поставља нам питање зашто волимо филм. Одговарамо једноставно, помало неспретно, али искрено. Полако се упознајемо. Деда Душко би вероватно већ стигао до Паоловог трећег колена уназад, али ја не.

Паолов задатак је једноставан: „Filming your wonder.“ Треба да направимо кратки играни филм од нуле. И одједном све остало постаје компликовано: језик који не говорим, људи, земља и култура коју не познајем, време које немам. Где да нађем глумце и локације? Како да сама напишем, снимим и измонтирам филм за неколико дана?

Али једино право и најтеже питање јесте: „О чему уопште да правим филм?“

И ту је био почетак менторског процеса: како препознати и ухватити идеју.

Након сваког дана испуњеног разним активностима с Паолом, сваке вечери бисмо имали и night talks, односно вечерње разговоре који су варирали од дељења идеја до резимирања дневних активности. Међутим, једна од омиљених ствари била нам је да испитивањем Паола о његовом креативном процесу и њему лично упијемо екстракте његове генијалности. Он је углавном одговарао веома једноставно и духовито.

Оно што разликује Сорентинов стваралачки приступ јесте редослед и нагласак на поједине делове процеса. За разлику од наше Академије, која нас учи да занатски усавршимо структуру приче, Паоло ставља знак узвика на хватање аутентичних идеја, слика које нам долазе и из којих се све даље развија. Код њега не постоји књига снимања. Главну улогу имају локације и ликови који сами „зову“ покрет камере.

„Ако је то оно што треба да радимо, слике ће саме доћи“, говорио је.

„А шта ако не дођу?“, питала сам се.

Одлучујући тренутак, тренутак кад Сорентино зна да ли ће снимати неки филм, јесте обилазак локација. Ако филм не види на локацијама, неће га снимати: „Неки од вас можда не буду инспирисани Патагонијом. Ако не снимите филм, јер га не видите овде, нисте због тога мање талентовани. Једноставно: ’Овде није ваша прича.’“

Помисао да сам прешла пут од преко 13.000 км да бих сазнала да у Патагонији нема моје приче била је равна кецу на изненадном контролном из математике за који се нисам спремала. Како ме опседају мисли о старењу и пролазности времена, била сам унапред решена да нађем старе људе и да о томе направим филм. Сутрадан сам покушала да урадим управо то, да пронађем своју „слику“. Имали смо неколико дана извиђања локација, тражећи оно што би могло да нас у Патагонији инспирише.

На извиђању локација прво су нас одвели у Сан Мартин де лос Андес. На моје изненађење, млади су били свуда, деца су се играла по парковима, срећна и без телефона, и слободно су прилазила непознатима. Људи су деловали смирено, осмехивали се и били изузетно љубазни једни према другима. Старих људи није било. И док сам их тражила погледом, почела сам да се питам да ли уопште гледам исправно. Овај град као да је одбијао моју идеју, или ја нисам умела да је пронађем у ономе што ми је било пред очима.

Док су друге колеге ишле у групицама, а неки весело испитивали Паола, мене је опет хватала паника као пред онај контролни из математике. Једина математика коју сам као мала волела било је рачунање колико ми још златица фали да бих од деде добила довољно „десетки“ да имам и за сладолед и за чоколаду. Такозвана математика слаткиша.

Златице у Патагонији нисам видела, али је тамо био рај за слаткише од чоколаде. Била сам захвална досељеницима из Швајцарске и Немачке што су традицију прављења чоколаде донели чак довде. Решила сам да из те захвалности утопим бол у једној од локалних продавница чоколаде и у њој пронађем утеху.

Након мог „лековитог“ боравка у продавници чоколаде, отишла сам до локалног језера да мало поразмислим. Можда ту дође нека идеја. Изула сам патике и боса шетала обалом, слушајући ветар и птице.

„Како би било лепо босоног препешачити Патагонију“, помислила сам. Обула сам се и кренула назад ка групи, и даље са укусом чоколаде у устима. Слике нису дошле.

Те вечери Паоло нам је рекао: „Никад не обувајте папуче свом лику.“

Насмејали смо се.

После више није било смешно.

Схватила сам да није буквално мислио на папуче. Већ на све оно чиме покушавамо да ублажимо стварност.

Свако од нас је у било ком тренутку могао да приђе Паолу и да поприча с њим о идеји за филм, а током „ноћних разговора“ могли смо да делимо и прве иницијалне идеје пред свима. Никад се нисам осетила усамљеније. Слике нису долазиле и ја нисам имала шта да поделим.

Сутрадан ми је таксиста који ме је возио испричао како живи и шта ради. Његов највећи проблем био је што има двадесет три године а још се није оженио, и што ја имам прелепе очи. Морала сам да зажмурим да га не изазивам. Тако, широм затворених очију, видела сам деда Душка. Шта би он урадио у овој ситуацији, коме би следећем пришао? Поново сам отворила очи и видела циркус.

Док сам пролазила поред циркуса, који је као поручен дошао у овај патагонијски градић, поново ми је севнуло сећање из детињства. Још почетком 2000-их, деда Душко ме је водио у циркус на Новом Београду. Опчињено сам гледала акробаткиње и трикове пајаца на сцени. „Морам да снимам у циркусу“, помислила сам, али нисам знала шта…

Питала сам Паола како зна када је филм готов. Рекао је: „Кад поново почнем да мислим на секс, храну и фудбал, тада знам да је филм готов.“

Многи су играли фудбал с Паолом у Патагонији, али ја нисам. Само сам их посматрала и размишљала о сликама. Чак ми ни чоколада није више падала на памет. Осећај са оног контролног из математике и даље ме је пратио, и с њим се завршио још један дан.

Колико год ми је пријало што је Паоло увек са нама, знала сам да идеја за филм тако неће доћи. Нећу наћи своју слику тражећи где и сви остали. Најбољи део је био тек када сам се, сутрадан, на извиђању локација у области Хунин де лос Андес одвојила. Отишла сам сама у Парк „Via Christi“, где нико од колега није хтео да иде. И ту, у брдима, док сам гледала у стаклену статуу Исуса Христа надреалне величине уклесану у брда, прва слика мог филма је дошла.

Сустигла сам групу која је већ била на наредној локацији. Како ми та локација није била превише интересантна, изашла сам на оближњи пут да их ту сачекам. Пут је водио у даљину, где се видела планина испод које су се налазила језера. Покоји аутомобил би прошао с чамцем на приколици. Паоло је пушио поред пута, наслоњен на ограду поседа и посматрао планину.

Тада, насамо, Паоло ми је пришао и питао ме шта видим, о чему би био мој филм.

Рекла сам: „Ништа још конкретно немам. Само слику за коју не знам шта значи. Видим девојку која улази у главу Исуса Христа.“ Знатижељно ме је погледао, насмејао се и рекао: „Прихвати мистерију. Она те води, још увек не мораш да знаш шта слика значи.“

Разговарали смо још мало о тој мојој првој слици, филму и Србији, и договорили се да сутра причамо даље о идеји, када нам се разговор слегне.

Девојку Луну сам видела само на једној фотографији, а како су пролазили дани нисам више размишљала о чоколади, већ само о њој која улази у главу статуе Исуса Христа. Нисам имала шта да изгубим осим времена и решила сам да послушам интуицију и да је позовем. Пустила сам се.

Сутрадан смо се нашле у кафићу да се упознамо. Луна није баш добро говорила енглески, а како ја нисам баш добро говорила шпански, нас две смо измислиле свој језик, „спанглиш“, и на њему веома добро комуницирале. Луна је убрзо постала главна јунакиња мог кратког филма, а уз све приче које смо размениле нашим измишљеним језиком, све време сам имала осећај као да је моја млађа сестра. Након што смо завршиле разговор, Луна је отишла кући, а ја с мојим таксистом, затворених очију, у брда.

„Циркус!“ – дошла је и друга слика. Луна, која улази у главу Исуса Христа, у којој је циркус. Страх од контролног из математике је нестао, а онда су дошле и остале слике.

Сутрадан сам се нашла с Паолом и прошли смо кроз мој сценарио.

„Луна која улази у главу Исуса Христа у којој је циркус“, прочитала сам.

Лице му се озарило.

„То је веома добро“, рекао је задовољно.

Да, сложила сам се, сад још „само“ да филм и снимим.

После четири дана снимање је завршено.

Луна не носи папуче. Хода боса. И стиже до циркуса.

Осим што је лош поступак на филму када лик носи папуче, људи их често носе и у стварности. У Патагонији сам схватила да у мом „Овде не може“ реч није о месту, већ о одлуци: да ли ћу их обути.

Када помислим на прављење дугометражног филма у Србији, враћа ми се онај страх. Све мора да се израчуна. Да буде сигурно. Тачно. Та рачуница личи на скупљање златица и куповину чоколаде. У таквој атмосфери грешке делују недозвољено. А без грешака нема ничег новог.

Зато питање више није где се нешто може, већ како. По формули, или у непознатом.

И даље учим да разликујем оно што је стварно моје од онога што сам научила да треба да буде моје.

И даље верујем у потрагу за ауторским гласом. Само се надам да се сви ми који стварамо овде нећемо навићи на папуче. Да ћемо, макар несигурни, кренути боси. И можда доћи до велике лепоте. Јер шта ако су неважне тачке гледишта једино место одакле лепоту уопште можемо видети?

Филм из Патагоније је готов.

И ја сам поново почела да мислим о чоколади.