90 година од доласка Хитлера на власт: Најгори политички избор у историји

Ако бисмо Хитлерову политичку каријеру, односно онај део његовог живота током кога се активно бавио политиком поделили на два дела, испоставило би се да већи део припада времену које је провео у – опозицији. Грубо говорећи, првих четрнаест година своје политичке каријере био је опозиција, док је на власти био током последњих дванаест.

Често се каже како је Хитлер на власт дошао путем слободних демократских избора. То је тачно, али само делимично. Хитлер заправо долази на власт у време када популарност његове партије већ почиње да пада. Хитлер је дошао на власт јер је био упоран и стрпљив, знао је шта хоће и, још боље, шта неће, зато јер се није бојао грешака, али се трудио да их прави што је мање могуће. Његов долазак на власт крајем првог месеца 1933. био је у много чему последица догађаја из претходне године,  која је Хитлеру и у приватном и у политичком животу била јако стресна и исцрпљујућа.

Фирер без држављанства

У јануару 1932. Хитлерова хипохондрија је била на једном од својих врхунаца. Тих дана је често имао грчеве у стомаку и обилно се знојио, па је био убеђен да болује од рака. Иако још није навршио ни четрдесет три године, почео је интензивно да размишља о питању свог наследника. Његова мисија увек му је била важнија од сопственог живота.

Ипак, ни страх од смрти није учинио да буде спреман да у Рајхстагу подржи снаге конзервативне деснице, које заузврат његовој партији нису нудиле кључна места у власти. Одлучио је да искористи годину пред њим за пресудан политички искорак.

Кад је крајем јануара 1932. добио прилику да у Диселдорфу разговара са највећим ондашњим индустријалцима, ублажио је антикапиталистичку и антисемитску реторику. Тих дана се још увек премишљао да ли да покуша да до власти дође алтернативним путем, уз помоћ велике личне популарности, односно путем председничких избора. Колико год Хинденбург био фаворит, Хитлерови сарадници су били уверени да он може да га победи.

Постојао је, међутим, један озбиљан техничко-бирократски проблем. По Уставу, председник Немачке морао је да буде немачки држављанин, а Хитлер није имао немачко држављанство. Није било шансе да му преко натурализације држављанство додели било који већи Länder. Једина опција му је била да у некој од мањих покрајина буде постављен на неку јавну позицију, па да тако добије покрајинско држављанство, што би по екстензији представљало и држављанство Рајха као целине.

У том смислу је било врло корисно да су нацисти држали власт у Брауншвајгу, али опет ствар није ишла сасвим глатко. Тамошњи Технички универзитет је одбио да га постави за ванредног професора „органских студија друштва и политике“. Морао је да се задовољи нижом позицијом „саветника“, међутим и она је била довољна да скоро двадесет година након што је због Немачке узео пушку у руке, некадашњи поданик Хабсбуршке монархије Адолф Хитлер напокон добије немачко држављанство.  

Први и други круг

У савременом контексту, кад се говори о геријатрији међу америчким председничким кандидатима, није згорег подсетити да је Хинденбург као апсолутни фаворит на председничким изборима 1932. у Немачкој, у тренутку избора имао непуних осамдесет и пет година. Био је, дакле, тачно дупло старији од свог најозбиљнијег противкандидата – Адолфа Хитлера. Последњи међу кандидатима који су освојили двоцифрен проценат подршке био је кандидат комуниста: Ернст Телман (три године старији од Хитлера).

Иза Хинденбурга је стајала практично цела инфраструктура политичког центра те „класичне“ левице и деснице: од социјалдемократа преко народњака до либерала. Хитлер је био кандидат радикалне деснице, а Телман крајње – комунистичке – левице. Нешто мало гласова освојили су и кандидати ветеранских удружења из Првог светског рата односно групе грађана зване „Жртве инфлације“. То је углавном било занемариво, осим у контексту чињенице да је Хинденбургу заправо недостајало јако мало да победи у првом кругу. Тог тринаестог марта 1932. он је, наиме, освојио 49,6 одсто гласова.

И пад је лет

Било како било, Хитлер је успео да добаци до другога круга. Уз агресивну кампању, надао се успеху. На крају је освојио 13 милиона и четири стотине хиљада гласова, или 36,8 одсто од укупног броја. Резултат свакако респектабилан, али далеко од тријумфа.

Хитлер то није знао, али ми данас знамо: био је то врхунац гласачке подршке нацистима. После пораза, тај је пораз ипак доживео тактички, вративши се својим канцеларским амбицијама. Карактеристачан је у том смислу интервју који је после пораза дао италијанским медијима: „Ви сте имали шефа државе који није био против вас јер краљ је напослетку дао мандат Мусолинију, док ја још увек имам председника Хинденбурга против себе, а он је човек који има неподељено поштовање јавности“.

После априлских председничких избора није било времена за паузу, пошто су после само неколико недеља били заказани избори у низу важних и многољудских покрајина: од Баварске преко Пруске до Хамбурга. Нацисти постижу солидне резултате, нешто мало слабије од Хитлерових у другом кругу председничких избора. Резултат ових избора доводи до оставке дотадашњег канцелара Брунинга, па се већ за јули заказују нови избори за Рајхстаг.

Нацисти крећу у дотад невиђену кампању. Хитлер држи говоре у педесет градова. Кад је реч о интензитету, технолошкој иновативности те сјају и гламуру, нацистичке кампање 1932. биле су друкчије од свега што је у Немачкој раније виђено, забележио је један историчар, који је анализирао и поруку из кампање: од потребе да се униште „класно лудило и класне предрасуде“ до стандардних напада на похлепне Јевреје и похлепни капитализам до осуде „убилачког смећа комунистичког злочиначког братства“ и „лажљивих слогана марксиста“.

Успркос свему, проценат гласова остаје „закован“ за 37 одсто. Без коалиционог потенцијала, Хитлер поново нема довољно гласова да сам прави владу. Ипак, свесни његове парламентарне снаге, Папен као Хинденбургов кандидат за канцелара и сам Хинденбург нуде Хитлеру позицију заменика канцелара коју он одбија. Не жели да буде „део Владе коју не предводи“.

Незадовољство у партији

Тих дана се пред Хитлером јаче него раније појављује проблем незадовољства у властитој партији. Након година и година таворења, многим члановима се чини да је крајње време да своју посвећеност партији и наплате.

Једно партијско крило мисли да треба прихватити компромис и доћи на власт, макар и без водеће позиције, а екстремније крило се залаже за нови покушај државног удара и долазак на власт насилним путем. Тешком муком, Хитлер успева да сачува контролу.

У септембру га јако узнемирава прва годишњица смрти Гели Раубал, жене за коју ће знати да каже да је једина коју је заиста волео. У време њене сахране био је толико схрван, да није ни присуствовао покопу, а око прве годишњице њене смрти скупио је снагу да јој посети гроб.

Тих септембарских дана 1932, самоубиство је покушала да изврши Ева Браун, нова жена у Хитлеровом животу. Испрва је био шокиран, али се опоравио брзо након што се и она брзо опоравила.

Незадовољницима у партији говори да време ради за нацисте, да им само требају добри живци. Пред њима су свакако још једни избори за Рајхстаг јер није формирана парламентарна већина на трагу резултата претходних.

Избори су заказани за почетак новембра, а њихови резултати ће шокирати Хитлера. У односу на претходне изборе, као и на његов резултат на председничким, нацисти су изгубили чак два милиона гласова, односно 34 места у парламенту. Највећи добитници ових избора били су комунисти, они су понајвише поправили свој резултат из јула исте године.

Папен и Хинденбург Хитлеру поново нуде позицију заменика канцелара, ако нацисти у парламенту подрже владу коју би предводио Папен, али Хитлер поново одбија. Слабији резултат на новембарским изборима је, међутим, разлог да више и не жели нове изборе плашећи се новог пада. Све подсећа на пат позицију.

Крај и почетак

Почетком децембра, након што је доказао да има парламентарну већину, макар и танку, канцеларски мандат ће добити Курф фон Шлајхер. И он и Хинденбург се надају да ће већина порасти захваљујући неким нацистичким „прелетачима“. Чинило се, наиме, да Хитлер више нема потпуну контролу над партијом. Показало се да то није тачно.

Пет дана након што је Шлајхер постао канцелар, Хитлер ће успети да натера Грегора Штрасера, свог највећег противника унутар партије и заговорника компромисног уласка у Владу, на оставку са свих партијских функција. Контрола над партијом није, међутим, била довољна сатисфакација на крају године испуњене поразима, као што ни Ева Браун није могла да му замени Гели.

Божић и Нова година били су Хитлеру само „прилика за жаловање“, како је написао у једном писму. Његов новогодишњи говор члановима партије био је испуњен тоновима резигнације и разочарења.

А онда се с новом годином све променило. На локалним изборима у малој регији Липе нацисти пролазе одлично. То није био никакав показатељ ширих трендова, пошто је ово свакако био типичан крај са посебном склоношћу Хитлеру: дубоко руралан и још дубље протестантски. Тајминг је, међутим, био важан, пошто тих дана Папен покушава да издејствује рушење Шлајхера, а Хинденбург упада у велики скандал кад се открило да су неки његови пријатељи проневерили новац из фондова намењених сиромашним фармерима. И Хинденбург и Папен помишљају да је можда време да се Хитлеру да канцеларска позиција, као некакво привремено решење.

Оставши без већине, Шлајхер наговара Хинденбурга на нове изборе, али овај не пристаје. Чини му се да је време да уради оно што му је толико дуго било незамисливо: да канцеларски мандат повери Хитлеру.

Папену је било толико стало да се обрачуна на Шлајхером да је овај пристао да он буде заменик канцелара и истовремено комесар за Пруску. Рачуна да ће моћи контролисати Хитлера, нарочито јер осећа да Хинденбург више верује њему. Једном сараднику је рекао да ће се свакако решити Хитлера за нека два месеца.    

Тренутак чисте еуфорије

Локални хроничар је 30. јануар 1933. назвао „тренутком чисте еуфорије“ за Хитлера и његове сараднике. У касним преподневним сатима 30. јануара 1933, Хитлера је примио Хинденбург. Мало касније одржао је тријумфалну журку у Кајзерхоф хотелу.

Током дана, Хитлер је објавио саопштење којим позива партију да га подржи у „огромном“ задатку који је пред њим. У касним послеподневним сатима, одржао је први састанак кабинета. Дан је завршио парадом с бакљама дуж Берлина, коју су из зграде седишта владе, мада са различитих прозора, гледали и Хитлер и Хинденбург. Ове прославе су преносиле скоро све радио станице у Немачкој.

„Да ли сањам или сам будан?“, писао је Рудолф Хес својој жени сутрадан, описујући како седи у канцеларији новог канцелара док министарски бирократи тихо газе по дебелим ћилимима да Хитлеру донесу документе. Напољу, маса је певала химну и узвикивала „Хајл“. Хес је једва могао да верује како је оно „за шта до последњег момента није заправо мислио да је заиста могуће” сада постало стварност.

„Хитлер је канцелар”, записао је Гебелс у свом дневнику 30. јануара 1933, „све је као бајка”.

Бајка ће, данас знамо, врло брзо постати крвава.