Православни свештеници у Народноослободилачкој борби: С крстом и петокраком на челу

Ревизионистичке тенденције које доминирају у културној борби на простору бивше Југославије неумољиве су у приказивању партизана као једнопартијске војске однарођених фанатика. Међутим, антифашистичка партизанска борба која је еманирала наше најдубље слободарске традиције, поготово преко Дрине где је својим отпором геноцидној НДХ гарантовала биолошки опстанак пречанским масама, била је изразитије обојена народном епиком тог поднебља него ускогрудом комунистичком фразеологијом о чему сведоче колико историјске толико и културне чињенице.

Један од крајишких првоустаника, Осман Карабеговић рекао је да је тробојка под којом се борио симбол поробљеног српства, а петокрака на њој знак братства народа. Под тим знамењем не би поникла најуспешнија антинацистичка герила у Европи да његова порука није имала скоро архетипско упориште у колективној свести грмечких, козарских, озренских и мајевичких сељака којима је првенствено била упућена.

Када је Југославија 27. марта одушевљено рекла не мркој куги, епископат СПЦ је, као за време конкордатске борбе, једнодушно устао уз народ (међу првима и све чешће оптуживани за фашизам Николај Велимировић): говор патријарха Гаврила којим је благословио побуну против Хитлерове тираније и Мусолинија, убице краља Александра, Иван Мештровић назвао је убојитијим од свог немачког оружја. Црква је у тој свести била исходиште оне заветне мисли коју је велики српски пријатељ Томаш Масарик изразио лозинком да је Христос, а не Цезар смисао наше историје и демократије. Критичари пуча који Винстону Черчилу замерају да је тада евоцирајући косовско опредељење цара Лазара преко радија ратовао до последњег Србина, заборављају да је овај три године касније Титу поверио рођеног сина Рандолфа који се спустио падобраном у босанске гудуре и био заробљен у десанту на Дрвар, али су га партизани ослободили пре него што му је откривен идентитет.

Поповска деца

С друге стране, учење Васе Пелагића, социјалисте у мантији и најслободоумнијег српског националног радника, оставило је дубоког трага на генерације парохијског свештенства у Крајини које је прошло кроз бањалучку богословију. Била је то муња која је загрмела у наредним генерацијама: међу пелагићевцима био је и читлучки прота Илија Кецмановић, народни првак и отац др Војислава Кецмановића-Ђеде, следбеника Масариковог либерализма и првог ратног председника ЗАВНОБиХ-а, који се 1943. придружио партизанима у ослобођеној Тузли.

Ту је био и поп Симо Стојановић, чији је син засигурно најопеванији народни херој, легендарни доктор Младен.

Свештенички син из крајишког места Кључа био је и напредни теолог Никола Мачкић, који је као катихета у бијељинској гимназији заједно са Ђедом ратовао против непросвећености и незнања. Био је симпатизер Јовановићеве странке левих земљорадника. У докторским студијама омела га је успостава усташке страховладе од које се склања у Крагујевац, где је дочекао и кобни октобар 1941. године.

Када су нацисти покуцали на врата његове учионице, прибрано је наредио ученицима да замене римске цифре броја шест на капама у четири и тако избегну одвођење у таоце. Док су му џелати нудили да остави своје остале ученике на стратишту и спасе се захваљујући исправама НДХ и познавању немачког, одбијао је поноситим усклицима да је Србин, а не Хрват из Босне. На крају је погубљен у загрљају са њима.

Прота Јевстатије, поп Владо и Златиборац Милан Смиљанић

Забиљешке из ратних дана Војислава Кецмановића спадају у најинтимније и најживописније дневничке записе из партизанске епопеје. Овог сина старе свештеничке лозе народних трибуна кроз муке герилског ратовања у позним годинама изнова је водило промишљање о месту вере и цркве у народном животу и историјској судбини прекодринских Срба чије је свештенство, за разлику од других клерикалних структура, са народом вековима чинило јединствен демократски организам.

Зато су и најистакнутији свештеници у НОБ-у били хероји из Балканског и Великог рата и комите за време Турака, као нововарошки прота Јевстасије Караматијевић и Златиборац Милан Смиљанић.

Пут и дело проте Караматијевића, верског референта (војног свештеника додељеног свакој јединици НОВЈ за какве је Тито једном приликом рекао да вреде више од пет комесара) Треће санџачке пролетерске бригаде, и попа Владе Зечевића, прекаљеног првоборца из устаничког Ваљева у чину пуковника и референта при Врховном штабу (касније првог министра унутрашњих послова СР Србије) – потоњих делегата АВНОЈ-а – побија главни ревизионистички мит о нелегитимитету и незаступљености аутентичних српских представника изван Комунистичке партије у политичким телима партизанског покрета.

Зечевић је испрва у четничким одредима учествовао у ослобођењу Крупња и Шапца, али је разочаран напуштањем активног отпора и курсом сарадње с окупатором са својом јединицом од петстотињак бораца прешао у партизане. Са Дедијером је у Риму известио савезничку јавност о усташким зверствима, чије је жртве у Ливну опојао Караматијевић, који је у ратном вихору и сам изгубио кћерке Кају, Наташу и Зору, супругу Јефимију, браћу Влајка и Милорада и двојицу унука. Наступајући кроз српске крајеве, у предасима од борби крштавао је децу.

Проглас Скупштине православних свештеника

У цркви села Српска Јасеница на ослобођеној територији Бихаћке републике одржана је 15. новембра 1942. велика Скупштина православних свештеника на којој су учествовали поп Блажо Марковић, верски референт Прве пролетерске бригаде, Зечевић и Караматијевић, који је пре заседања одржао службу. Скупштина је прихватила Посланицу која жигоше снаге колаборације и позива јерархију, паству и остале родољубе на слогу у бескомпромисном отпору окупатору. У њој између осталог стоји:

„Кроз све вијекове ропства није српски народ доживио такве злочине, паљења и покоље стотине хиљада српског живља, као што су носиоци 'нове Европе' – фашисти, учинили за ових шеснаест мјесеци окупације Југославије. Отуд нема оправдања ни за једног владику, свештеника и Србина да сарађује са окупаторима. Та досадашња сарадња са фашистима једног дијела епископата и свештенства, равна је гнусом злочину и издаји свога народа, па их народ брише из спискова својих синова и изравнава их са зликовачким окупаторима. Исто тако одбацујемо белогардејског избјеглицу, самозваног митроплита Гермогена, Павелићевог 'поглавара православне хрватске цркве' који је саблазан и понижење за православље. Овај став наше скупштине једино одговара традицији Светосавске цркве. Досадашње држање Његове светости патријарха Гаврила у складу је са традицијама и идеалима Светосавске цркве, зато свештенство и народ могу с правом очекивати да ће и даље моћи у њему гледати поглавара српске цркве.“

Ова реторика светог рата до истраге нацифашизма просто је неупоредива са калкулантским тоном улеманских резолуција у Сарајеву, Приједору, Бањалуци и другде које се настоје подвалити под чин отпора усташком режиму, што је још 1980. раскринкао Дервиш Сушић у свом антибарбарусу Парергону. 

Сремци у манастиру Тавна

Манастири у забаченим пределима, са својим пространим просторијама били су идеална места за партизанске штабове и војне болнице, као у источнобосанским сестринствима у Тавни и Ловници, или братству Чокешине код Лознице. Због тога су често били на мети казнених експедиција, а четници Радивоја Керовића, који су здружени са хрватскомуслиманском СС дивизијом Ханџар приређивали паљевину и покоље сународника у српским партизанским селима североисточне Босне (у којима је страдала и Кецмановићева жена Ана), замало су обесветили манастир Тавну када су на Духове 1944. уручили свечани позив на прославу своме надређеном, штандартенфиреру Дезидеријусу Хампелу.

Манастир Тавна је у току читавог рата служио као болница за рањенике и важно размеђе путева сремских партизана који су 1942. и 1943. надирали у Босну, о чему у фолклорном наслеђу сведочи корачница Кад су Сремци кренули коју је спевао поп Сава Сувић.

Историчар Јован Бојовић у својој докторској дисертацији истакао је да је крајем тридесетих у цетињској богословији бујао скојевски покрет који је окупљао скоро две трећине ђака, а 1939. букнуо је и тродневни штрајк услед честих претреса у потрази за марксистичком литературом.

Споменица палих свештеника

Споменица православних свештеника – жртава фашистичког терора и палих бораца у НОБ-у 1941-1945, коју је 1960. приредио свештенички одбор на челу са протом Миланом Смиљанићем у издању Савеза удружења православних свештеника, руши други темељни мит домаће ревизионистике: да су социјалистичка историографија и државни наративи страдање српског свештенства табуизовали и цензурисали.

У овом опширном мартиријуму, поред целокупног страдања свештеника, богослова и монаштва од стране усташа, хонведа и балиста, описан је и братоубилачки терор оних који су га обавијали провидним плаштом побожности – српских снага колаборације.

Свештенику и познатом задругару Андреји Божићу заточеном у Крагујевцу 1942. љотићевски гаулајтер Марисав Петровић ругао се уз пуно цинизма: „Шта велиш, попе Андро, сада када је твој живот у мојим рукама?“ Он му је одговорио: „Када је, Марисаве, мој живот у твојим рукама, онда ми и не треба.“ Сутрадан је стрељан.

То подсећа на држање др Саве Ђукановића, асистента на београдском Богословском факултету, који је по слому јулског устанка организовао отпор у свом црногорском завичају: дрљевићевцима је пред погубљење поручио: „Не признајем суд под окупатором.“

Ивањички парох и предратни опозициони лидер Драгољуб Милутиновић ставио се на чело устаничких одреда у свом крају. Када су четнички комаданти кренули у легализацију одреда при Недићевој влади да би се обрачунали са комунистима, његов пријатељ Иван Рибникар убедио га је да настави борбу против окупатора са партизанима. Састанку су присуствовали Тито и Лола Рибар. Признат је за команданта јаворског одреда партизана. У јануару 1942. злогласни Божа Јаворац заклао га је и одрао му кожу с леђа.

Свршени богослов кога је рат омео да буде рукоположен, Владимир Букилић, по лику из Горског вијенца прозван поп Мићо, постао је комадант Друге јужноморавске бригаде и погинуо у јуришу на митраљеско гнездо у пролеће 1944. на Пасјачи. Проглашен је народним херојем.

Парох Живојин Атанасковић (поп Дина) пао је 17. новембра 1941. у окршају са Немцима и љотићевцима као митраљезац космајског одреда.

Јеромонах Тимотеј Петровић из Орашког одреда погинуо је по повратку са Кадињаче у борби против четника.

Поп Момчило Нешић из Косовске Митровице појао је док су га гестаповци страховито мучили.

Прота Мирчета Головић из Никшића погинуо је на Сутјесци.

Четници су због симпатија према НОБ-у, осуде колаборације или непокора њиховим старешинама заклали или стрељали вранићког пароха Боривоја Гавриловића, парохе Милисава Перишића и Небојшу Поповића у жичкој епархији, попове Александра Марковића и Јеремију Исаковића у шумадијској епархији, Живорада Марковића у шабачко-ваљевској епархији, студеничког сабрата Матеја Дамњановића, Илију Буђина и Јосифа Брагина из браничевске епархије. Попа Дамјана Дамјановића убили су љотићевци јер је народу проказивао њихову издају.

Заборављени Горазд Павлик

Српска православна црква прославила је 4. маја 1961. свештеномученика Горазда Павлика. Овај бивши католички свештеник по уједињењу Чехословачке приступио је реформистичком покрету за стварање народне цркве на ћирилометодским и хуситским традицијама, будући да је већина Чеха била с правом огорчена на римокатоличку јерархију у којој су гледали вековну реакционарну полугу хабзбуршког апсолутизма. Када је ова Чешка црква саборима у Оломуцу и Сремским Карловцима обједињена са СПЦ, замонашио се у Крушедолу да би убрзо 1921. у Београду био свечано хиротонисан у новоизабраног епископа чешких и моравских земаља.

Чешки командоси који су у мају 1942. пресудили протектору Моравске Рајнхарду Хајдриху, трећерангираном нацисти после Хитлера и Химлера, потражили су уточиште у крипти прашког православног Храма Светих Ћирила и Методија где су одолевали налетима есесоваца све док нису извршили самоубиство како би избегли заробљавање.

Нацисти су кренули у језиву одмазду над чешким цивилима која је предвиђала потпуно истребљење православља у Чешкој: све цркве су преко ноћи затворене и оскрнављене, а међу првима је пострадао владика Горазд који је пред преким судом преузео сву одговорност за помагање падобранцима на себе, и сам поневши ореол националних светитеља, константских мученика Хуса и Јеронима.

Смисао антикомунизма данас

Управо су српски партизани који су чинили окосницу југословенског народноослободилачког покрета били ти који су, баш по Карабеговићевој симболици, у јеку фратрицида потакнутог од стране окупатора хришћански пружили руку свакоме ко је био спреман на искрену борбу против завојевача. Најистакнутији идеолози српског националног становишта с краја минулог века, попут Милорада Екмечића, а поготово Добрице Ћосића и Михаила Марковића, нису имали дилему око патриотских и цивилизацијских тековина НОБ-а које данас са полазишта која немају везе са основаном критиком политике послератних власти оспоравају острашћени антикомунисти, за које партизани изгледа нису били довољно српска војска.

Све и да уз себе поред вере и пожртвованости ових часних јереја нису имали Владимира Дедијера, Мешу Селимовића, Скендера Куленовића и Милована Ђиласа, били би српскији од колабораната који су док је ослобађано Јастребарско склапали споразуме о легализацији са усташким режимом и који су под ознакама хрватских борбених здругова (Kroatische Kampfgemeinschaften) заједно са његовим остацима одступали према Блајбургу.

У том смислу, култура сећања званичне Русије и Руске православне цркве кроз култ победе Црвене армије у Великом отаџбинском рату била би здрав пример за српско друштво у целини. Никаква новина није да су квислинзи од Петена до Љотића и Недића вазда били најгрлатији родољупци, али све док њихови глорификатори брехтовски урлају крезубе софизме, а интелектуалци ћуте због корице хлеба, нећемо се, како веле, макнути из четрдесет прве. Бар не као нација која претендује на достојанствен однос према непорецивим историјским чињеницама уместо шизофрене и самопоричуће кризе идентитета у којој је прошлост неизвесна, а будућност заборављена.