Иван Хрибар, легендарни градоначелник Љубљане који је са југословенском заставом пошао у смрт

Трећег априла 1941. немачке јединице су ушле у Мађарску. Дозволу за пролазак немачких трупа у склопу припрема за напад на Југославију није дала влада Мађарске, на чијем је челу био Пал Телеки, већ регент Миклош Хорти и начелник генералштаба генерал Хенрик Верт.

Истог дана увече, након што је примио вест о уласку немачких трупа у земљу, ужаснут због Хортијеве издаје споразума о трајном миру Мађарске са Краљевином Југославијом, потписаног 14. марта те године, мађарски премијер Пал Телеки извршио је самоубиство.

У опроштајном писму упућеном Хортију, Телеки је написао: „Ваше Височанство, прегазили смо нашу реч, и то из кукавичлука, нисмо испоштовали споразум трајног мира са Југославијом. Нација то осећа, а ми смо одбацили своју част. [...] Постаћемо лопови! Kрашћемо људска тела и душе! Нација ђубрета. Нисам Вас спречио у томе. Крив сам.“

Две недеље касније, 17. априла 1941, Краљевина Југославија је формално капитулирала, а земља је раскомадана и окупирана.

Смрт у Љубљаници

Након краткотрајног отпора, немачке и италијанске трупе су окупирале Словенију. Италијанске јединице у Љубљану су ушле 11. априла. Недељу дана касније, желећи да својој власти дају привид легитимитета, 18. априла у седиште окупаторске управе у љубљанску Градску кућу позвали су деведесетогодишњег Ивана Хрибара, једног од најугледнијих Словенаца, који је као градоначелник између 1896. и 1910. преобразио Љубљану у модеран град, и понудили му да постане окупациони градоначелник Љубљане.

После састанка са италијанским фашистима, Хрибар напушта Градску кућу, одлази на Љубљаницу, огрће се југословенском заставом и скаче у набујалу реку. Тако се завршио живот Ивана Хрибара, легендарног градоначелника Љубљане, налик кончини мађарског премијера Пала Телекија.

Породица је у кући пронашла Хрибареву опроштајну поруку коју је оставио пред полазак на састанак са фашистима. У њој су била само два Прешернова стиха из поеме Крштење на Савици:

Manj strašna noč je v črne zemlje krili,
kot so pod svetlim soncem sužnji dnovi.

Мање је страшна ноћ у гробу црну
но под сунцем дани које ропство слама.
                      (превод: Милан Ракочевић)

Само овакав крај био би довољан да име Ивана Хрибара остане заувек упамћено у историји „наших простора“, али и читав његов живот је био подједнако узбудљив и значајан. 

Од Трзина до Љубљане преко Беча и Прага

Иван Хрибар је рођен 19. септембра 1851. у градићу Трзин, недалеко од Љубљане. Његов отац Фрањо је био посредник у промету некретнина, па је очево занимање условило честе селидбе породице. Иваново детињство обележило је сиромаштво испреплетено са болешћу – рано је оболео од епилепсије. Како у својим мемоарима касније говори, његова мајка је била изузетно побожна жена, тако да је спас од болести тражила водећи сина на верска ходочашћа. Чудом или не, болест је нестала пре његовог поласка у школу.

Иако је био талентован ученик, због тешке материјалне ситуације не успева да регуларно заврши гимназију у Љубљани. Приморан да ради и зарађује, ђацима из богатих породица даје лекције из математике и немачког језика, чак и преводи текстове за словеначке новине. На крају завршава гимназију и уписује студије права на Универзитету у Бечу. У Бечу упознаје Ивана Тавчара и низ словеначких интелектуалаца са којима ће преокренути словеначку политику.

Године 1870. сели се у Праг, где добија запослење и следеће три године ради као службеник у банци „Славија“. Ту ће и упознати Чехињу Емилију са којом ће ступити у брак. Напредује брзо у служби и добија премештај у Трст, да би 1876. постао директор филијале банке „Славија“ у Љубљани.  

Посао банкара Хрибару није био довољан, његов циљ је био уздизање словеначког националног духа. Али без упоришта у економији, која доноси модернизацију, нема подизања народа и државе, био је његов кредо, који ће одредити и Хрибарев политички пут. Са Иваном Тавчаром оснива Народну напредну странку, која је представљала снажан глас словеначке грађанске средње класе у успону.

Градоначелник

После само неколико година бављења политиком, 1896. постаје градоначелник Љубљане. Први потез му је било увођење реда у прилично распојасаној градској администрацији. Остало је упамћено да је у првим месецима мандата обилазио канцеларије и остављао своје визиткарте на радним столовима запослених који нису били на послу.

Ипак, пред њим је био много већи задатак. Годину дана пре његовог доласка на место градоначелника, Љубљану је 1895. године погодио разорни земљотрес који је уништио добар део града. Иван Хрибар користи ову прилику да у потпуности промени физиономију града и Љубљану трансформише из заостале и блатњаве касабе, како су је савременици описивали, у модерну метрополу.

Први корак је био прављење планова. За то је ангажован Макс Фабиан, тада већ чувени бечки урбаниста и архитекта. Град се прилагођава савременом времену и значајно се шири. У току опсежне обнове подигнуто је преко 400 нових објеката и зграда. Међу њима су и најзначајнији симболи данашње Љубљане: Змајски мост, Национална галерија, Прешернов трг...

Хрибар је био и иницијатор подизања споменика Прешерну 1905. на централном љубљанском тргу. Овај споменик ће поделити судбину Мештровићевог „Победника“ у Београду. Нага муза која стоји иза песника изазвала је општу саблазан код конзервативаца, толику да римокатоличка црква захтева његово уклањање. Споменик ипак није уклоњен са градског трга и временом је постао симбол Љубљане.

Хрибарево управљање градом је донело епохалне промене. За време његовог мандата у Љубљани је изграђен модерни водоводни и канализациони систем, отворена је електрична централа, изграђена трамвајска саобраћајна инфраструктура и отворена прва телефонска централа. Успева чак и да откупи Љубљански замак који прелази у власништво града. Хрибар је испунио своје обећање, Љубљана је заиста постала модерна метропола. 

Национални радник и затвореник 

Поред рада на обнови Љубљане, Иван Хрибар се бори и за словеначки језик и културу. У деценијама када их аустроугарска власт гуши и немилице сузбија, он се труди да их подигне. Дуго покушава да испослује да се у Љубљани отвори Универзитет. Аустријске власти то неће дозволити све до слома монархије, баш као што неће дозволити ни наставу на словеначком језику.

Хрибар се политички све више окреће словенским народима, видевши будућност Словеније у великом свесловенском савезу. Често борави у Русији, Хрватској, Чешкој и Словачкој градећи културне мостове и успостављајући се као једна од водећих личности пансловенског покрета пред избијање Првог светског рата.

Оштро супротстављање германској хегемонији коштаће га места градоначелника. У Љубљани 1908. избијају велике антигерманске демонстрације које Хрибар подржава. Одговор аустријске управе је био суров, демонстрације су насилно угушене, при чему су два Словенца убијена.

Освета стиже и за Хрибара. Иако је на изборима победио, цар Франц Јозеф одбија да потпише указ о његовом постављању на место градоначелника, али одборници у градској скупштини то не признају. Не само да Хрибара бирају поново за градоначелника, већ одлучују и да се једна љубљанска улица назове по његовом имену. Разјарени цар распушта градску скупштину 1910. године, а Хрибар одлази у политичку изолацију.

Политичке недаће прате и породичне трагедије. Хрибарева супруга Емилија је тешко психички оболела и све до краја живота, 1926. године, остаће у љубљанској душевној болници. Њихов једини син, адвокат Иван Милан, преминуо је 1909, у 34. години живота. 

Одмах након избијања Првог светског рата, у августу 1914. Хрибар је као за државу непоуздани и непријатељски елемент ухапшен од стране аустроугарске власти и у затвору ће провести осам месеци. У том тренутку у љубљанском затвору се налази и велики словеначки писац Иван Цанкар, делећи Хрибареву судбину.

Појединци су чак тражили да се против Хрибара покрене судски процес због издаје, налик велеиздајничким процесима у Босни и Херцеговини, али због недостатка доказа до тога није дошло. У марту 1915. је пуштен из затвора, али стављен у кућни притвор, и то у Салцбургу, не би ли тако био што више удаљен од Словеније, где ће бити до јуна 1917. 

Амбасадор, велики жупан и сенатор 

Пораз и распад Аустроугарске Хрибар дочекује с радошћу. Његова Народна напредна странка подржава Мајску декларацију, затим формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и касније постаје део Југословенске демократске странке.

Хрибар је једна од најистакнутијих словеначких политичких личности тих година. Учествује у раду Народне владе СХС, која ће донети одлуку о присаједињењу Словеније будућој Краљевини СХС. На великом народном скупу 29. октобра 1918, пред 30.000 окупљених, управо је Иван Хрибар прочитао ову одлуку, говорећи о коначној слободи за словеначки народ.

Врло брзо добија ново задужење. Краљ Александар га поставља за амбасадора – у том тренутку краљевског опуномоћеног министра – у новоформираној Чехословачкој. Хрибар се враћа у Праг, где ће провести следеће две године. Био је један од најзаслужнијих за стварање Мале Антанте.

На следећу дужност ступа 1921. године. Као човека од поверења, краљ Александар га поставља за представника нове државе у Словенији. Све до 1924. биће велики жупан Љубљанске и Мариборске области Краљевине СХС. Од 1932. до 1938. године сенатор је Краљевине Југославије, опет по избору краља Александра. За све време постојања Краљевине Југославије није одступио од идеје југословенског унитаризма, подржавајући шестојануарску диктатуру као једини начин, како је мислио, да се нова држава одржи. 

Хрибарева супруга Емилија након дуге агоније умире 1926. године у љубљанској душевној болници. Неколико година пошто је оболела, Хрибар је ступио у емотивну везу са Маријом Горичан, што је тада изазвало општу саблазан, толику да му је тадашњи љубљански бискуп претио да због живота у конкубинату неће бити црквено сахрањен... Након Емилијине смрти Марија и Иван ступају у брак, а њихова ћерка Златица (рођена 1913), која ће касније постати чувена лекарка, напокон је законски призната као Хрибарево дете.

У ћеркину част, Хрибар је вилу коју је купио након Првог светског рата по њој назвао „Златица“ и у њој с породицом провео наредних двадесет година. Током те две деценије написао је и објавио четворотомне мемоаре Моје успомене, али и своје преводе Пушкина на словеначки. У рукопису је оставио бројне недовршене песме, романе и драме, међу њима и роман Господин Изидор Фучец на преко 4.000 страница. 

Смрт и заоставштина 

Иако је у пензију отишао 1938. године, и даље помно прати политичке прилике. На стварање Бановине Хрватске и споразум Цветковић–Мачек не гледа нимало благонаклоно. Често јавно изражава бојазан због успона нацизма и фашизма. Након немачке инвазије на Француску 1940. постаје један од оснивача Удружења пријатеља Совјетског Савеза, у убеђењу да једино Совјетски Савез може поразити Хитлеров Трећи Рајх. Управо ће из овог удружења доцније израсти Ослободилна фронта, Ослободилачки фронт словеначког народа, који ће предводити Комунистичка партија. Да је био убеђен да ће доћи до новог рата, говори чињеница да је на почетку 1941. године у дворишту своје виле изградио бункер.

Ипак, за њим није било потребе. За мање од седам дана Словенија је окупирана у априлском рату. Прва италијанска јединица је ушла 11. априла у Љубљану и без борбе заузела град. Кључеве града им је истог дана предао тадашњи градоначелник Јура Адлешич.

Током последњих седам дана живота Ивана Хрибара, трајали су покушаји Италијана да убеде Словенце да они нису дошли као окупатори већ као ослободиоци од југословенске и српске хегемоније. Баш због тога су и им требали угледни људи који ће њиховој окупацији дати привид нормалности. Место градоначелника Љубљане наменили су Хрибару, најугледнијем Љубљанчанину.

И тако је дошао 18. април.

Говорећи о том дану, Хрибарева кћерка Златица сведочи да ништа чудно није приметила у очевом понашању када је пошао од куће. Она и мајка чак нису ни знале да иде на састанак са Италијанима. Сазнале су то тек од комшије који им је рекао да се Хрибар нашалио с њим како иде на поклоњење новим владарима.

Да је то ипак било далеко од поклоњења говори опроштајна Хрибарева порука, али и југословенска застава коју је скривајући понео са собом, вероватно поучен искуством из Првог светског рата када су га хапсиле аустријске власти.

Али хапшења није било. Након састанка са италијанским окупаторима, Хрибар хита ка Љубљаници, где ће извршити самоубиство. Када су у реци пронашли његово беживотно тело, оно је било умотано у југословенску заставу. Тако је на херојски начин свој живот завршио један од најзнаменитијих Словенаца двадесетог века.

Иван Хрибар није нестао из сећања након Другог светског рата. Део насипа крај Љубљанице, где је Хрибар извршио самоубиство, назван је Хрибарјево набрежје. У Љубљани су му подигнута три споменика. Последњи је монументални споменик Мирсада Бегића, подигнут 2010. поред Љубљанице.

Родна кућа Ивана Хрибара у Трзину је претворена у спомен-музеј, а вила „Златица“ је пре две године у потпуности реновирана и у њој се налази музеј посвећен његовом животу. У вили је смештено и седиште Форума словенских култура, који ради на културном зближавању свих словенских народа.

Иван Хрибар се и даље сматра за најзначајнијег љубљанског градоначелника свих времена.