Четири живота Франца Пирца у четири пропале државе: Пилот, падобранац, командант, амбасадор

„Септембра 1945, док смо летели, Пирц ми је рекао: 'Направићемо мали заокрет удесно. Данас је годишњица смрти моје жене, која је са дететом била затворена у Градишки, затим у Јасеновцу. Са дететом је убијена недалеко од логора, у жбуњу поред Саве.' Био сам затечен... Одједном, нагнуо се нада мном и викнуо: 'Види, Јасеновац.' Руком показује лево испод себе. Уз Саву, велики ограђени простор са низом порушених зграда... Пирц спушта авион ниско, кружи изнад логора, гледамо га... Нема ни живе душе. Место смрти. Он скида капу. Још једном смо направили круг, затим се уздигли и кренули ка истоку. Неколико минута касније поново смо прешли преко Саве. Пирц ме је повукао и поново викнуо: 'Овде су је убили.' Погледао сам обалу с леве стране; било је више жбуња него шуме. И даље је показивао руком и зурио. Спустили смо се ниже. Одузео ми се дах. Пирц је изгледао као да нешто тражи. Летели смо ниско дуж обале, па направили још један смели круг. Пирц је зурио и зурио, напрегнутих очију, као да ће сваког часа угледати беле кости, леш, нешто што ће га испунити миром: овде се то десило, овако се догодило, овде су је бацили у Саву, ово је комад неба који је последњи пут погледала. Осетио сам да ју је неописиво волео.“

Овако је познати словеначки писац Едвард Коцбек описао лет изнад Јасеновца са Францом Пирцом, чију жену и једногодишњу ћерку су усташе годину дана раније монструозно убиле. Поред ове породичне трагедије, живот Франца Пирца, једног од пионира ратне авијације на нашим просторима и првог команданта југословенског ратног ваздухопловства, одредили су и идеолошки ломови двадесетог века.

Младост и први рат

Франце Пирц је рођен 22. јуна 1899. у насељу Жимaрице близу градића Содражица у југоисточном делу Словеније. На крштењу је добио име Франц, али је у професионалној каријери користио два имена: словеначку варијанту Франце и српскохрватску Фрањо.

Oдрастао је у многочланој породици, имао је чак десеторо браће и сестара. Његов отац Франце (Старији) бавио се пољопривредом и радио у месном млину. Својој деци је пружио прилику за добро образовање, па су тако његови синови постали официри, рударски и железнички инжењери, трговци…

Франце се у седамнаестој години живота пријавио као добровољац у аустроугарску војску. Био је распоређен у 16. пешадијски пук у Ријеци, где је добио чин каплара 1917. године. Учествовао је у низу окршаја на италијанском фронту, посебно током Битке на Сочи, одликован је бронзаном и сребрном медаљом за храброст, и рат је завршио у чину заставника.

Пропаст Аустроугарске крајем 1918. године му није тешко пала. Био је један од првих официра који су пришли новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Борба за Корушку

Већ 8. новембра 1918. ставио се на располагање краљевској војсци, да би већ почетком децембра постао члан штаба Језерског одреда 4. пука војске Краљевине СХС. Уз подршку власти Краљевине, добар део словеначких официра започео је кампању за припајање Краљевини СХС аустријских области у којима су Словенци чинили већину. Фронт је био на два правца – ка Корушкој и у Штајерској.

Док је борба у Штајерској резултирала успехом, она друга се претворила у отворени оружани сукоб. Војне јединице Краљевине СХС под командом генерала Рудолфа Мајстера 1919. године ушле су на територију данашње Аустрије и стигле до Клагенфурта (Целовца). У овим борбама се посебно истакао Владимир Ваухник, а баш ту су се први пут укрстили његов и Пирцов пут. Током борби у априлу 1919, Франце је био тешко рањен у главу и послат на опоравак. За показану храброст добио је прво одликовање нове државе – Златну медаљу за ревносну службу.

Борбе у Корушкој су резултирале поразом, не војним већ политичким. Под притиском савезничких сила, војска Краљевине СХС се повукла из Аустрије, а питање Корушке је остављено на одлучивање локалном становништву. Корушким плебисцитом 1920. године, и поред бројних неправилности и манипулација, Корушка је уз тесну већину изашлих на референдум припала Аустрији.

Асутроугарски каплар Франце Пирц званично приступа војсци Краљевине СХС 21. октобра 1919, и добија чин пешедијског потпоручника. Наиме, по одлуци нове државе, која је изазвала велике отпоре у Србији, свим официрима који су дошли из аустроугарске војске приликом пријема у војску Краљевине признат је један чин више. 

На Војној академији у Београду похађа часове на Генералштабном курсу за ваздухопловство, јединој школи тог типа у тадашњој држави. Новоткривена пилотска страст неће га оставити до краја живота. 

Пионирски летови

Када је реч о почецима ваздухопловства код нас, у историји је забележено да је један од првих летова на територији Краљевине Србије извео Словенац Едвард Русјан, у јануару 1911. Иако је успешно полетео са пољане на Калемегдану и прелетео зидине и железнички мост на Сави, јака кошава је крило летелице одвојила од трупа и авион је завршио у Сави, код железничке пруге на Доњем граду, а Русјан је погинуо.

Александар Дероко у књизи А ондак је летијо јероплан над Београдом описује усхићење београдске чаршије због овог лета, али и ужас због Русјанове погибије. Хиљаде Београђана је Русјана испратило у погребној поворци, а посмртни говор је одржао Бранислав Нушић, с речима: „Ко ти поломи крила, соколе мој?“

Подно Калемегдана, у непосредној близини места на коме је погинуо, Едварду Русјану је пре неколико година подигнут споменик.

Иначе, иако се идеја о ваздухопловним јединцима у српским оружаним снагама јавила још крајем деветнаестог века, оне су постале део војске тек током Балканских ратова. Новооснована Аеропланска ескадрила је учествовала у војним дејствима, највећим делом на извиђачким задацима, а први лет је однео и прву жртву: наредник Михајло Петровић је настрадао током извиђања у марту 1913.

Српска Аеропланска ескадрила је Први светски рат дочекала са седам авиона у летећем стању. Учествовала је у низу борби, међу којима су биле битке на Церу и Колубари, али и у санитетској евакуацији рањеника преко Албаније и Црне Горе током 1915. године. Српске авијацијске снаге учествовале су и током операција на Солунском фронту у склопу мешовитих српско-француских јединица.

Вишеструка могућност употребе ваздухопловних снага, као једног од тада најмодернијих војних формацији, препозната је у Краљевини СХС. Поред набавке ловачких и извиђачких авиона, као и подизања војних аеродрома, приступило се школовању летачког кадра. Међу њима је био и тада двадесетогодишњи Франце Пирц.

Први југословенски авион „Свети Ђорђе“

Године 1924. Пирц је постао пилот извидник, да би титулу „аеропланског пилота“ добио 1928, када је и унапређен у чин капетана друге класе. Током школовања обавио је бројне летове у летелици „Свети Ђорђе“.

Управо овај авион био је први цивилни ваздухоплов у Краљевини СХС, и то у потпуности конструисан и произведен у нашој земљи. Наручилац је био индустријалац Светозар Влајковић, а пројекат за њега је израдио ваздухопловни инжењер В. Несторов.

Први дужи пробни лет авиона „Свети Ђорђе“ извео је Пирц, о чему су тадашње новине овако писале:

„Када се 'Свети Ђорђе' појавио на новосадском аеродрому са својим пилотом, једним од наших најбољих ловаца, младим капетаном господином Францом Пирцем, на дан такмичења сви наши пилоти су га посматрали са радозналошћу, али и са великом дозом неповерења, јер је изгледао као прави Давид међу Голијатима и мало је било оних који су веровали у његов успех. Само његов пилот, капетан Франц Пирц, који га је једно време тестирао и летео са њим на изложбу у Осијеку, чврсто је веровао у успех свог 'Ђорђа', како га је назвао, и осмехивао се и игнорисао коментаре својих другова.

И заиста, након успешног повратка на новосадски аеродром, сви наши ваздухопловни стручњаци изјавили су да је 'Свети Ђорђе' показао изненађујући и задовољавајући успех. Према изјави пилота господина Пирца, авион се током целог лета држао боље него што је и сам очекивао. На рути од 640 километара, укључујући и заустављања на појединачним аеродромима, био је само 5 сати и 30 минута. Током лета није било других сметњи, осим поправке мањег квара изнад Србобрана. Када се отклоне недостаци које је пилот приметио на овом дугом лету, 'Свети Ђорђе' ће због своје опште употребљивости, доказане у овој успешној трци, своје фигуре, минималне потрошње горива и мазива, уз прилично високу, али не и превелику брзину и, на крају, веома ниску цену, бити управо она летелица која ће прва летети у нашим спортским клубовима. И данас, сутра, ови спортски клубови, који ће се радо служити овом малом, добром и јефтином летелицом могу бити захвални храбром пилоту капетану господину Пирцу, који га је, након кратког теста, успешно пилотирао на удаљености од 640 километара у жестокој конкуренцији.“

Пионир југословенског падобранства

Пирц је у септембру 1926. учестовао и у првој летелачкој утакмици војске Краљевине СХС на релацији Нови Сад–Загреб–Скопље–Нови Сад, током које је стекао титулу једног од пионира југословенског падобранства.

Овако је Политика известила о његовом скоку:

„У другој групи сва три заједно скачу са 1000 метара висине потпоручник г. Фрањо Пирц, потпоручник Долански и поднаредник Егер. При скоку Пирцу се падобран отворио тек после 150 метара, што је изазвало силно узбуђење код присутних. Потерао га је и други малер и пао је поред саме железничке пруге у тренутку кад је требао да прође воз. И док је цело мноштво света из страха за живот храброга авијатичара појурило иза хангара да види шта се с њиме десило, Пирц с цигаретом у зубима испетљава се здрав и читав из мреже канапа.

– Како сте?

– Ја одлично. Ево пушио сам и цигаре ту у ваздуху. Жао ми је што сам се опкладио само за чашу вина с мојим другом.

Изасланик министра војске, генерал Недић рукује се са свима док познаници и другови тапшу по раменима и нуде им цигарете. Програм од пре подне завршен је футбалском утакмицом и извођењем витешких игара.“

Пирцова хладнокрвност и успеси на аеромитинзима донели су му славу, али и напредак у служби. Године 1930. постао је капетан прве класе, а три године касније мајор. У служби је добио низ признања. Одликован је југословенским орденима Светог Саве и Југословенске круне и Медаљом за војничке врлине, као и пољским одликовањем „Polonia restituta“.

Као комуникативан човек, какав је остао у сећању савременика, био је омиљен у војним круговима. На једном од официрских балова упознао је Анкицу Петровић, ћерку земунског судије, иначе једну од ретких жена тог времена која је завршила студије на Филозофском факултету у Београду. Њихов брак је био складан, а убрзо су добили прву ћерку Мају.

Пирц и Ваухник купују авионе од Геринга

Пирц је тих година распоређен у Главну ваздухопловну војну команду, доцније смештену у згради Команде ваздухопловства у Земуну, која је подигнута 1936. године по пројекту Драгише Брашована. 

Средином тридесетих, тадашње наоружање Краљевине Југославије, посебно авијација, показало се као крајње застарело, поготово у светлу приближавања новог рата. Управо због тога приступило се набавци нових авиона, пре свега немачких ловачких авиона „Месершмит“, који су у том тренутку важили за најбоље. Амбициозно замишљени план модернизације југословенских ваздухопловних снага требало је да реализује Франце Пирц, именован од стране команде Ратног ваздухопловства Краљевине Југославије за председника комисије за набавку авијацијског материјала.

У тој функцији одлази у Берлин јула 1939. Иако је Пирц био председник комисије, за набавку немачких „Месершмита“ главну реч је ипак водио Владимир Ваухник, тада војни аташе у Берлину. На овом послу њих двојица су се суочили са бројним проблемима.

Како Пирц није могао да дође директно до директора фабрике авиона, иако је састанак претходно био уговорен, уследила је ургенција Иве Андрића, тадашњег југословенског амбасадора у Берлину, који је замолио Франца Нојхаузена да контактира Геринга и омогући продају договорених авиона. Следила су бројна немачка изврдавања и кашњења, али и достава суштински неупотребљивих авиона без потребних делова. Договорене количине никада нису испоручене, па су следиле нове ургенције код Геринга.

Једну од њих овако је описао Владимир Ваухник, у мемоарским записима У потрази за Хитлеровим војним плановима:

„Није ми остало ништа друго него да се појавим код Геринга лично и од њега сазнам прави узрок за то. Како сам већ имао пуно прилика да преговарам с њим, били смо добри познаници, па смо могли да водимо разговоре без неког великог устручавања и протоколарних форми. Овога пута ме је примио обучен крајње неформално. Као и увек, узео ме је под руку и почео да се са мном шета горе-доле по својој дугачкој канцеларији, при чему ме уопште није пустио да дођем до речи. Жалио се да му се чини да је у последње време понашање Југославије некако двосмислено, као и да су му из моје земље стигле вести о знацима извесне непријатељске оријентације.

Ово је потрајало само неколико минута. Маршал је опет дошао до своје старе и омиљене теме како је Немачка после последњих победа у Европи заузела једну потпуно нову позицију која захтева апсолутну сарадњу европских народа са Трећим рајхом. Због тога ниједна земља не може никако да се нећка. Говорио је да би 'нови ред' у Европи био сваком народу од користи. Уосталом, причао је још, немачка војска, а поготово њено ваздухопловство, већ су тако снажни да се ниједан противник не усуђује да им се приближи. (…) Коначни резултат дугачког разговора била је његова спремност да изузетно допусти испоруку још 12 авиона.“

Тако је Краљевина Југославија рат сачекала са прилично неодговарајућом војном опремом, нарочито ваздухопловном.

Слом Југославије

Априлски рат је Пирца затекао на месту команданта Другог ловачког пука Краљевине Југославије, на које је именован 1. априла 1941. У пук је отишао тек 6. априла, делом због породичних проблема, делом због службених обавеза у Команди ваздухопловства. Баш у тим месецима његова прва ћерка Маја преминула је у деветој години живота од менингитиса.

Пирц је под командом имао 20 авиона. Задатак који му је дат била је одбрана централне Србије (рејон Крагујевца, Краљева, Крушевца и Чачка), и то као језгра тадашње војне индустрије. У књизи Слом Краљевине Југославије Велимир Терзић наводи да се Пирц пасивно понашао и да је управо због таквог његовог понашања, али и непријатељске пропаганде, јединица на аеродрому у Крагујевцу у ноћи између 9. и 10. априла спалила све авионе, изузев авиона у ком је Пирц одлетео у Земун.

С друге стране, у неким изворима се наводи да је Пирц након лажне вести да су Немци ушли у Крагујевац – они су у том тренутку заправо били у Параћину – наредио спаљивање авиона како они не би пали у немачке руке. Како у једном тексту наводи Владимир Лепојевић, његово наређење су одбила тројица пилота, који су погинули по полетању због магле и ниских облака.

Како год било, Пирц је 12. априла 1941. са капетаном Милошем Бајагићем и пилотом Борисом Цијаном полетео из Крагујевца за Земун. Бајагић је из Земуна наставио лет до Ваљева, где је погинуо током принудног слетања, Борис Цијан је одведен у заробљеништво у Немачку, а Пирц је остао у Земуну.

У домобранима

Недуго по слетању Пирц се пријавио немачкој команди у Земуну. Понуђене су му две опције: одлазак у заробљеништво у Немачку или служба у Независној држави Хрватској, која је у јесен 1941. године преузела контролу над Земуном.

То је за део публициста данас крунски доказ његове издајничке делатности, а за неке и приказ његовог конформизма. Ипак, ситуација је била знатно комплекснија. Како се види из успомена његових сродника, али и каснијих партизанских сведочења, Пирц је недуго потом посетио родни крај у Словенији, где је ступио у контакт са припадницима Освободилне фронте Словеније и ставио им се на располагање. Тај податак је у послератном периоду у писму генералу Велимиру Терзићу потврдио Иван Стево Крајачић, начелник Озне за Хрватску.

Колико је и шта је дојављивао партизанима током 1942. године остаје у домену спекулација. Исто тако, прилично недостају подаци о његовој служби у НДХ. Оно што се сигурно зна јесте  да је службовао у Петроварадину, и то као командант летачког школског пука Независне државе Хрватске, да је децембра 1942. године добио чин пуковника домобранства НДХ. У неким изворима помиње се да је био командант ваздухопловних јединица у НДХ, што није тачно, јер је на том месту био генерал Владимир Крен.

Бег у партизане и усташка освета

У октобру 1943. Пирц бежи из домобранске службе и у договору са главним партизанским штабом одлази на ослобођену територију – у авиону „Авиа ФЛ-3“ полеће из Загреба и слеће на Гламочко поље. 

Франце Пирц је у том тренутку био највише рангирани домобрански официр који је прешао на партизанску страну, а бес усташа због његовог бега је био још већи зато што је партизанима донео потпуно сачувану летелицу. У том тренутку партизани су имали само три летелице, којима су управљали чувени Фрањо Клуз и Руди Чајевац, који су такође пребегли из домобрана у партизане.

До освете је дошло брзо. Пирцова супруга Анкица и ћерка Маријана, која је у том тренутку имала само осам месеци, заробљене су од стране усташа и спроведене у концентрациони логор Стара Градишка. Уморене су на најстрашнији начин у октобру 1944. и покопане у масовној гробници у близини логора Јасеновац.

У том тренутку, још увек не знајући за судбину жене и ћерке, Франце Пирц је топло дочекан у партизанима. и одмах по доласку присуствовао је Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу. Писац и политичар Едвард Коцбек, који је био словеначки делегат на заседању АВНОЈ-а, овако је описао сусрет с Пирцом у ратним дневничким записима:

„Налетео сам на официра у кожној јакни који је толико личио на Тита да сам у почетку помислио да га користе као његовог двојника. Био сам прилично изненађен када ме је поздравио на словеначком и представио се. Тако сам упознао ваздухопловног пуковника Франца Пирца из Содражице и његову инспиративну причу. Он је авионом побегао из Загреба и придружио се партизанима.“

Командант партизанског ваздухопловства

Јосип Броз Тито поставља Пирца за начелника Ваздухопловног одељења Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије. Први задатак који му је дат био је одлазак у Каиро, по претходном договору са шефом савезничке мисије. Тамо је Пирц преузео команду над летелицама и пилотима Југословенске војске ван отаџбине који су избегли заробљавање у Априлском рату 1941. У марту 1944. стављена му је на располагање британска војна опрема, пре свега авиони.

На аеродрому Бенин у Либији Франце Пирц је 22. априла 1944. основао Прву ловачку ескадрилу НОВЈ, која је у свом саставу имала 16 авиона „Спитфајер V“. Ознаке британске авијације замењене су петокракама, док је на репу авиона стајала југословенска застава.

Недуго затим, 1. јула 1944. године, у Бенгазију у Либији основана је и Друга ловачка ескадрила, која је у британској војсци носила назив „Југословенска ескадрила РАФ“. Поред организационог управљања овим јединицама, Пирц се бавио школовањем и усавршавањем летачког кадра, а и сам је управљао авионима током борбених дејстава.

Од три авиона које су партизани поседовали у лето 1943, за годину дaнa настало је шест пукова са 32 авиона који су пружили важан допринос партизанској победи кроз снабдевање оружјем и намирницама, али и повременим учешћем у борбама. Због заслуга у успостављању партизанске авијације, Франце Пирц је у септембру 1944. унапређен у чин генерал-мајора.

Како се из архивских докумената види, Пирц се бавио и другим пословима који нису били директно везани за авијацију. Тако је по Титовом наређењу преко Виса пребацио преко 500 добровољаца у Југославију. На овом острву је боравио после Титовог доласка у јуну 1944, учествујући у раду главног партизанског штаба.

О доприносу партизанске авијације на крају рата сведочи и признање које су  јој упутиле британске војне снаге:

„У овом историјском времену, када је наш заједнички заклети непријатељ платио своју агресију потпуним поразом, Ваздухопловни савет изражава своје дивљење витешком и одлучном уделу који су одиграли официри и људство југословенског ваздухопловства на важним поприштима у Средоземном мору и на јужној обали Европе. Ваздухопловни савет је свестан неуморне борбе ваших земљака против нападача и очекује да ће се у доба мира наставити другарство наше земље и херојске Југославије.“

Командант Ратног ваздухопловства нове Југославије

Недуго по ослобођењу Београда, 29. октобра 1944. Франце Пирц је постављен на место команданта Ратног ваздухопловства друге Југославије. Седиште команде је било у Земуну, у предратној згради Команде ваздухопловства. На том месту је Пирц остао наредне две године. Задатак који је лежао пред њим био је обнова ваздухопловних ресурса, школовање новог кадра, али и комплексан посао управљања свим војним ваздухопловним снагама у Југославији.

С друге стране, Пирца је по повратку у Земун чекало и суочење са породичном трагедијом.

Истрајно је трагао за посмртним остацима жене и ћерке, оптужујући себе за њихову смрт. Од ведрог човека претворио се у меланхолика.

Годину дана касније успео је у мисији проналажења посмртних остатака супруге и ћерке. Сам Пирц је присуствовао ексхумацији масовне гробнице, препознавши међу телима жену Анкицу по хаљини и ћерку Маријану по портикли на којој је било извезено њено име, о чему сведоче потресне фотографије.

Посмртни остаци Анкице и Маријане су пренесени на земунско гробље и сахрањени у априлу 1946. године. 

Ипак, није одсуствовао из друштвеног живота. Био је веома активан у словеначком удружењу у Земуну, а по сведочењима родбине прилично је помогао члановима породице у Словенији који су се у рату нашли на супротној идеолошкој страни.

Први амбасадор у Аргентини

Недуго по престанку активне војне службе у јесен 1946. године, почиње његова дипломатска служба – постављен је за првог амбасадора Југославије у Аргентини. Како Едвард Коцбек сведочи у дневничким записима, Пирц је био почаствован овим именовањем, а Тито му је на растанку поклонио мали авион, којим је Пирц често путовао од Београда до Словеније. У исто време, одлазак у Аргентину за Пирца је био и ствар личне освете, како је сам говорио. Тамо су се налазиле убице његове жене и ћерке.

У архиви се налази низ Пирцових депеша и захтева аргентинској влади да се Павелић и остали усташки злочинци изруче Југославији. Од тога није било ништа, али је Перон, иако заштитник пребеглих усташа и нациста, успоставио дипломатске односе са социјалистичком Југославијом, о чему сведочи и његов сусрет са Пирцом 1946. године.

Иако југословенско-аргентински односи ни у каснијим годинама нису много побољшани, Пирц је присуствовао бројним дипломатским сусретима, о чему сведоче  фотографије, као и подаци које је прикупио историчар Бојан Симић у књизи Југославија и Аргентина 1946–1955.

Пирц је у Аргентини успоставио добре односе и са економским југословенским емигрантима, посебно Словенцима и Хрватима, који су се у овој земљи насељавали још од 19. века. Наравно, о сусретима са политичком емиграцијом није било ни речи. Њом су се бавили југословенски обавештајци у Аргентини. Нажалост, та документа ни данас нису доступна, тако да не постаје подаци о евентуалном сусрету предратних познаника и колега, Франца Пирца и Владимира Ваухника, који је у Аргентину дошао крајем 1947. године.

Раскид са Титом

Иако је и раније показивао одређене резерве према политици нове државе, поготово према питању аграрне реформе и партијској ригидности, ипак је неочекиван био његов раскид са Титом у децембру 1949. Опширно писмо које је Титу послао Пирц је овако започео:

„Као што знате, ја нисам комуниста, већ ентузијастични патриота који је увек живео са народом у срећи и несрећи, и коначно изгубио целу породицу, а с њом и приватни живот. Као такав, годинама сам посматрао и процењивао нашу политичку и економску ситуацију, а посебно данас, након последњих догађаја, предвиђао сам стварност и стога сам одлучио да вам отворено и искрено изнесем своје гледиште и одговарајуће предлоге. То ми налаже моја савест и имам не само право на то, већ и дужност као југословенски патриота. Спреман сам на све последице овог свог корака, који сам предузео у одбрани интереса нашег народа, а посебно нашег сељаштва.“

У наставку писма он положај у ком се Југославија нашла након резолуције Информбироа оцењује као неодржив, али и критикује Стаљина:

„Ако су правда и истина на нашој страни, како тврди наша штампа и пропаганда, морамо знати да на другој страни постоји огромна моћ и насиље као резултат диктаторских тенденција против малих народа, и чак уколико би Москва схватила своју грешку, никада је не би признала због свог угледа у свету.“

Своју критику Пирц развија на више фронтова. На првом месту, он негодује због недемократског вођења државом, говорећи да само 3 до 5 одсто становништва управља осталима, и то уз насиље. У писму он прави и отклон између Тита и људи који га окружују:

„Као резултат сукоба са Информбироом, наш народ се искрено окупио око Вас и пружио Вам сву моралну подршку у судбоносном тренутку. При томе, народ није желео да подржи Комунистичку партију, која му је страна и одвратна, већ је желео да подржи Вас лично као признатог организатора и вођу у рату за слободу и као шефа државе у нади да ће од сада наша политика бити усмерена ка новим, праведнијим и истински националним путевима.“

Као највеће грешке социјалистичког режима он наводи немилосрдне методе које су се примењивале у обрачуну са политичким непријатељима, али и, како он наводи, бесмислено протежирање тешке индустрије науштрб робе широке потрошње и лекова, што је довело до тешког положаја становништва. Као посебан грех нове власти он наводи аграрну реформу, колективизацију и присилне откупе:

„Ови незаконити и нехумани поступци чак ни не узимају у обзир чињеницу да је током ослободилачког рата управо наш сељак поднео главни терет, јер је партизанима давао храну, одећу и ћебад из својих домова, а своје синове слао у народноослободилачку војску, која је у својим формацијама имала 85% сељачког елемента. У тим тешким временима, пољопривреднику је обећано све: слободни избори, слободно уређење државе по вољи самог народа, благостање итд.“

У предлогу за разрешење кризе, Пирц предлаже да се хитно процесуирају сви одговорни за тешке преступе и злоупотребе моћи, поготово у тајним службама, као и расписивање демократских избора на којима би народ слободном вољом изабрао политички и економски модел у ком би желео да живи. Пирц овако завршава писмо:

„Горе наведени меморандум написао сам самоиницијативно са искреним и поштеним намерама. Написао сам га јер мислим да је то први и најбољи излаз из тешке ситуације коју наш народ није изазвао.“

Иако је писмо изазвало велику пометњу у Београду, оно, наравно, никада није било јавно објављено, али са његовим садржајем били су упознати бројни партијски руководиоци. Наредних дана је Пирц био опозван са места амбасадора, на шта је реаговао молбом аргентинској влади за азил, који му је ускоро и одобрен.

Повратак у Југославију и помирење са Титом

Од аргентинске владе добио је понуду да постане специјални саветник за питања ваздухопловства, што је он одбио. Ипак, Пирц није остао дуго у Аргентини као политички азилант. Након само једне године, он се у јануару 1951. вратио у Југославију, и то уз посредовање Марјана Стилиновића, новог амбасадора Југославије у Аргентини.

Како се чини, Тито је Пирцу лако прешао преко побуне, иако је по сведочењима савременика на његово писмо у првом тренутку прилично бурно реаговао. У новембру 1951. примили су га у Београду Тито и Ранковић. Тито му је понудио повратак у војску или дипломатију, што је Пирц одбио, да би му на крају разговора, како Коцбек сведочи, Тито рекао: „Погрешно гледаш на све то и није требало да то пишеш.“ На Пирцово питање да ли сме да га посећује како је то раније чинио, Тито је потврдно одговорио.

Пирц је пензионисан, добио је стан у Београду, и наредне три године провео је на релацији Београд-Содражица, далеко од јавног и политичког живота.

Смрт и заборав

У јуну 1954. нагло му је позлило, па је пребачен у Љубљану, где је преминуо у 55. години живота. Његова изненадна смрт изазвала је доста спекулација. Сахрањен је у породичној гробници у Содражици, а на споменику му је урезано: „Син Франце, генерал авијације“. Остало је забележено да је његова мајка одбила учешће почасне војне страже током сахране речима: „До сада је мој син био ваш, сада је опет мој.“

После смрти Пирц је отишао у потпуни заборав. За разлику од Фрање Клуза и Рудија Чајавеца, по његовом имену у земљи ништа није названо, а животна прича творца партизанске авијације и првог команданта Ратног ваздухопловства друге Југославије није завредела ни реченицу у чувеној Просветиној енциклопедији.

Његов животни пут тек последњих година се осветљава. Прошле године, поводом 70 година од Пирцове смрти у Содражици је организована изложба о његовом животу, а ових дана она је поново постављена у Парку војне историје у Пивки.