Било једном у Америци: Пронађена Декларација независности и улога катрана и перја у Америчкој револуцији štampaj

Из прашњавог тома преписке Краљевске ратне морнарице, затуреног у британском Националном архиву, пре неколико месеци испао је уредно сложен папир на којем је писало: „У Конгресу, 4. јула 1776. године. Декларација представника Сједињених Америчких Држава…“

Тако је Мајкл Скер, који већ годинама волонтира у Архиву у западном делу Лондона, уочи 250. годишњице америчке државности случајно пронашао давно изгубљену штампану рану копију Декларације независности, тзв. екстерски примерак, један од свега 11 сачуваних. Вест о открићу је објављена 2. јула ове године. О каквој копији се ради?

Екстерски примерак

Након што је Томас Џеферсон руком исписао Декларацију независности, а Конгрес 4. јула 1776. одобрио њен садржај, папир је однет у штампарију Џона Данлопа у Филаделфији, у којој је одштампано првих 200 примерака Декларације којом се проглашава независност САД. Данлап, исељеник из Ирске, ноћ је провео исправљајући штампарске грешке, како би текст Декларације на време стигао до свих 13 свеже уједињених америчких држава. Џеферсон је касније хвалио храброст филаделфијског штампара пошто је израда овог документа представљала чин велеиздаје у односу на британску круну; Данлап би, да су га Енглези којим случајем ухватили, највероватније завршио на вешалима

Вест о одвајању од Велике Британије и Декларација независности објављени су 6. јула 1776. године у филаделфијском „Пенсилванија ивнинг посту“, а како би се вест о стварању нове државе што пре проширила земљом и светом, текст Декларације је послат у Ексетер, у Њу Хемпширу, где је одштампана у штампарији Роберта Луиста Фаула. Временом је већина ових тзв. „Ексетерских декларација“ изгубљена. Сачувано је свега десет примерака, а једанаести, недавно пронађен у Архиву у лондонском Кјуу, представља једину копију Декларације независности пронађену изван САД.

Како је Декларација стигла у Лондон

Ексетерска копија Декларације независности коју је открио Мајкл Скер, у Лондон је стигла пошто су бродови британске Краљевске ратне морнарице у децембру 1776. године недалеко од шпанске обале пресрели и запленили амерички једрењак „Далтон“, под командом капетана Илазера Џонсона, и на њему неколико докумената, међу којима и штампани примерак Декларације.

Међу заплењеним документима са „Далтона“ била је и наредба којом је председник америчког Континенталног конгреса Џон Хенкок одобрио бродовима нове државе да нападају пловила његовог краљевског височанства, фактички да се бави гусарењем за рачун САД. „Овим одобравамо Илазеру Џонсону, команданту брода депласмана 160 тона... наоружаног са 20 топова... да нападне, заузме и заплени бродове и остала пловила која припадају становницима Велике Британије“, наводи се у Хенкоковом писму.

Капетан Џонсон је 15. новембра 1776. с „Далтоном“ испловио из луке Њуберипорт, у држави Масачусетс, успут застао у Портсмуту, где је купио примерак ексетерске Декларације независности, а затим се 26. новембра запутио се ка Европи, где је трагао за британским бродовима. Крајем године налетео је на чувени „Ризонабл“, брод на којем је поморску каријеру почео херој Британије и победник над Наполеоновом морнарицом, адмирал Хорације Нелсон. Потера је трајала седам сати пре него што се посада „Далтона“, на Бадње вече 1776. године, код обала Португала предала моћнијем броду. Илазер Џонсон и 120 морнара „Далтона“ пребачени су у затвор „Олд мил“ у Плимуту.

Капетан Илазер Џонсон се пред британским судом изјаснио као Американац, што је био чин издаје, али није познато на какву је казну тачно осуђен. У наредне две године сви затвореници су ослобођени, али о даљој судбини капетана Џонсона нема никаквих података. Затворски списи говоре да је у неколико наврата безуспешно покушавао да побегне из затвора, поред осталог копајући тунел, али је ухваћен. 

Примерак Декларације независности, која је с другим документима заплењена на броду, заведена је од стране војних власти под погрешном ознаком и завршила као „још један папир“ међу папирима у Британском националном архиву у Кјуу, и била заборављена међу кутијама пуних 250 година, све док га у мају 2026. волонтер Мајкл Скур током рутинског пописивања старе документације у архиву није пронашао.

О катрану и перју

У тренутку када овај примерак Декларације независности стиже у Плимут, а одатле у Лондон, у Плимут из Бостона пристиже брод у коме се налази британски цариник Џон Малколм, живописна фигура из Америчке револуције, који је у историју уписан као једина особа која је два пута уваљана у катран и перје. 

Први пут се то десило три године пре избијања Америчке револуције, када је новембра 1773. Џон Малколм као цариник у Портсмуту због наводних проблема са папирима запленио брод „Брадерс“, улетевши на на њега витлајући мачем, вређајући морнаре и претећи да ће казнити све који се дрзну да се супротставе британским властима. Бесни морнари су му одузели мач, стргли му перику, одевеног га уваљали у катран и перје и натерали га да сат времена такав парадира градом.

За многе колонисте Џон Малколм је постао симбол британске колонијалне управе и један од најомраженијих краљевских цариника у Новој Енглеској. То је допринело и много бруталнијем нападу на њега у Бостону, у јануару 1774. године. Повод је овога пута био наизглед безначајан.

„Господине Малколм, надам се да нећете ударити дечака тим штапом“, рекао му је обућар Џорџ Хјуз, када је шетајући Бостоном налетео на Џона Малколма који је бесно замахивао ка једном дечаку.

Иначе, Хјуз је у историју Сједињених Држава ускочио неколико седмица раније када се, преобучен у Индијанца и с рукама и лицем прекривеним прашином од угља, попео на један од три енглеска брода у бостонској луци и са неколицином суграђана у море бацио 342 бале чаја. Енглези нису реаговали, али овај догађај, касније назван „Бостонска чајанка“, постао је један од кључних у изградњи нове нације. Хјуз је касније ту ноћ описао као „једну од најмирнијих у историји овог града“.

Када се Хјуз на бостонској улици испречио између дечака и гневног Малколма, овај га је жестоко распалио по глави. Хјуз је пао и остао крвав да лежи на улици. Када се освестио, одведен је код локалног лекара.

Малколма је у међувремену опколила гомила разјарених Бостонаца од којих је успео да, витлајући мачем и пиштољем, псујући и претећи осветом британске круне, некако утекне и докопа се куће. Све бројнија руља је опколила кућу, извукла га из ње и одвукла га до Дрвета слободе (Liberty Tree), места које је постало симбол отпора британској власти након што су  британски војници 5. марта 1770. године недалеко одатле убили петорицу колониста.

Маса је већ испребијаног Малколма овде скинула до голе коже и онако промрзлог и израњављеног намазала га врелим катраном и посула перјем. Према неким изворима, уз то је био приморан да пије чај као симболичну освету за британску политику која је довела до Бостонске чајанке месец дана раније. Затим су га бацили на колица и с њим парадирали кроз град. Четири сата касније, бацили су га онесвешћеног на кућни праг.

Катран је изазвао тешке опекотине, а када је Малколм почео да се опоравља, делове мртве коже, који су отпадали са њега, чувао је у посебној кутији коју је потом као доказ лојалности предао британском краљу Џорџу Трећем, тражећи од њега накнаду за претпрљени бол и пензију. Краљ, како се чини, није био претерано импресиониран Малколмовом жртвом, па му је пензија одобрена много касније, заједно са другим лојалистима који су претрпели губитке током Америчке револуције. 

Нове америчке власти у некадашњој британској колонији су, пак, имале много више разумевања за његово страдање, па су му одобриле накнаду од 60 фунти годишње јер је био уваљан у катран и перје, али и „делимично пошто је очигледно био луд“. 

Очеви нације

Ваљање у катран и перје као вид кажњавања жестоко су осудиле вође Америчке револуције, који су тек много година касније названи „очевима нације“. Заслуге за овај термин приписују се Ворену Хардингу, који је 1916. као сенатор из Охаја говорио на скупу републиканаца и у говору први поменуо „очеве нације“.

„Морамо да будемо исконски Американци на начин на који су очеви нације покренули бесмртни отпор репресији Старог света и нову републику посветили слободи и правди“, рекао је тада Хардинг. 

Тако се овај појам ушуњао у америчку историју, а Хардинг га је касније и као председник САД обилато користио.

Иако творац термина „очеви нације“ који је од тада немилосрдно рабљен у свакојаким контекстима, Хардинг је због силних афера и свакојаких скандала у историју ушао као један од најгорих председника САД.

Што се истинских очева нације тиче, неки од њих полако тону у заборав. Тако трећина становника САД не зна ко је Бенедикт Арнолд, амерички Вук Бранковић и један од покретача револуције који је, после четири године борби, пребегао на страну Британаца. О лику и делу Арона Бура, бившег потпредседника САД, ништа не зна 49 одсто испитаника, док о потписнику кључних докумената о стварању федерације, Џејмсу Медисону, јако мало или скоро ништа не зна трећина испитаника. Петина Американаца не зна довољно ни о другом председнику САД, Џону Адамсу.

Томас Џеферсон је непознаница за девет одсто испитаника, док два одсто боље стоје Џорџ Вашингтон и Бенџамин Френклин. Скептици тврде да је то зато што се њихови ликови налазе на новчаницама од једног и сто долара.